Džulija Varlej: Solidarnost način da zaista stanete uz nekoga, da razmenjujete, dajete i primate.

foto: Andrea Eiku Copeliovitch

foto: Andrea Eiku Copeliovitch


U nastavku rada na našem programu Feministička filantropija, gde se trudimo da vam, pored akcija koje organizujemo za prikupljanje sredstava i doniranje, uvek predstavimo i značajne žene koje pomeraju granice, uče nas novim stvarima, inspirišu i daju neki lični pečat – imamo prilike da vam predstavimo izuzetnu ženu Džuliju Varlej, glumicu, rediteljku, profesorku i spisateljicu.

Ona je umetnička direktorka Transit festivala, kao i urednica The Open Page, časopisa koji je posvećen radu žena u pozorištu. Džulija se pridružila Odin Teatru 1976 godine gde je i danas aktivna.


Džulija, zašto je važno organizovati feminističke festivale i okupljanja, kao što ti to radiš?

Davno, još 1983. godine imali smo skup raznih pozorišnih grupa i u određenom trenutku smo sanjali o drugom skupu koji bismo organizovali i rekli smo “Da, ali idući put nećemo zvati cele trupe, zvaćemo samo ljude iz grupa koji nam se dopadaju”. I shvatili smo da su ljudi koji nam se dopadaju u stvari žene iz tih grupa. U to vreme, 1980-tih, žene u pozorišnim grupama bile su one koje postavljaju pitanja, imaju potrebu za okupljanjem i deljenjem. U takvom okruženju je 1986. nastala Magdalena. Žene koje su se u svojim grupama osećale izolovano, kao da su one jedine koje imaju pitanja i probleme, odjednom su shvatile da dele sve to sa mnogim drugim ženama iz vrlo različitih konteksta i zemalja. Mislim da sve ovo važi i danas: dajete ženama koje rade na vrlo različitim mestima osećaj da pripadaju mreži, da postoje žene u drugim zemljama koje imaju istu vrstu problema, pitanja, interesovanja, tako da se ne osećaju usamljeno. Mada se vraćaju u svoje zemlje i mogu se osećati usamljeno, ne osećaju se tako zato što znaju da postoje mnoge žene koje imaju istovrsno iskustvo. Moguća je razmena. To je tehnička razmena pozorišnog zanata, ali i ljudska razmena. Kada odete sa festivala poput Tranzita ili Magdalene, odlazite osećajući se mnogo snažnije. Vraćate se svom poslu sa energijom kakva vam je zaista potrebna. Kada imate priliku za deljenje sa drugima, vraćate se s osećajem da možete da odete još jedan mali korak dalje. Često se umorimo, izgubimo motivaciju, pošto je spoljni svet težak i problemi su ogromni. Ako se osećate usamljeno, nedostaje vam snage, a okupljanje može da vam vrati snagu.

Zašo je važno ulagati novac u ženska ljudska prava, a posebno u žensku umetnost?

Mislim da kao žene koje rade u pozorištu imamo veliku odgovornost i govorila sam o tome na simpozijumu pre neki dan. Imamo odgovornost zato što znamo kako da mislimo telom, na način koji nije samo racionalan već obuhvata i osećanja, osećaje, sve ono što znate ali ne možete da objasnite. Mi imamo kapacitet da stvaramo situacije u kojima je moguća razmena pri radu u grupi. U pozorištu uvek radite sa drugim ljudima i stvarate ritual, strukturu u kojoj se mogu ispričati priče koje prevazilaze čisto lični izraz i dobijaju druga značenja. Zbog svog ovog znanja koje posedujemo kao pozorišni ljudi, osećam da imamo odgovornost prema dešavanjima u svetu. Zaista imamo šta da damo. Nikada nećemo biti u stanju da promenimo svet, ali možemo da menjamo male stvari koje imaju značaja za neke ljude. Da bismo to radili, važno je da imamo finansijsku pomoć i podršku, na primer za radionice sa ženama koje ne mogu da ih plate ili za igranje predstave na mestu gde pozorišta nikada ne idu ili za organizaciju sastanka.

U tom smislu, da li misliš da je važno da postoje feministički fondovi i da li znaš za njih?

Svakako znam za određene žene poput Gedi Aniksdal koja je za svoj 60. rođendan napravila fond za putovanja za žene. To nije velika stvar, ali umesto da joj damo poklone, dali smo joj novac koji je potom uložila i platila, na primer, kartu za Medlin Meknamaru da dođe na Tranzit. Postoji mnoštvo ovakvih inicijativa. Ne zovu se uvek feminističke, zato što značenje reči zavisi od konteksta. Kao kad kažete komunista: ja mom mlađem bratu uvek kažem da sam komunistkinja i to je provokacija, ali da sam u Poljskoj ili bivšoj Jugoslaviji opreznije bih koristila tu reč, zato što tu ima drugačiju istoriju. Tako i reč feminističko veoma zavisi od konteksta u kome se nalazite. Naravno da je to reč za koju se zalažem i koju bi trebalo da možemo da koristimo, ali mogu da zamislim da se u nekim zemljama govori o “ženskim fondovima”. Kao u Indiji gde znam da postoje fondovi za podršku Ženama u ružičastom koje intervenišu u cilju pomoći ženama koje trpe nasilje kod kuće.

I poslednje pitanje: šta za tebe znači koncept solidarnosti?

Sećam se da je kada je Džil Grinhalg pravila festival Magdalena 2004. u Kardifu jedna od tema razgovora bila “Solidarnost strogosti”. Prečesto na ženskim festivalima postoji solidarnost kakvu smatram plitkom, kao da tapšete i čestitate i kada rad nije kvalitetan, pokušavajući da date ohrabrenje, ali površno. Za mene je solidarnost način da zaista stanete uz nekoga, da razmenjujete, dajete i primate. Solidarnost može da bude i vrlo kritična. Možete da priđete osobi i kažete joj “Ovo ne funkcioniše; moraš nekako da ga poboljšaš”. Solidarnost može da znači i da pozovete predstavu za koju znate da nije posebno dobra, ali je pozivate u situaciju poput Tranzita, situaciju zaštićenosti, da biste pružili glumici iskustvo koje će joj pomoći da raste. Solidarnost može biti spajanje dva predavača na radionici, predavača koji nikada pre nisu radili zajedno, pošto će ih to primorati da sarađuju i predstavljaće im novi izazov. Solidarnost nije samo nešto što uvek dobro zvuči i deluje, može biti i teška. Ali smatram da je neophodna, jer ako želimo da rastemo kao žene, da pronađemo našu autonomnu snagu i budemo u stanju da pišemo o našem radu, da ga prikazujemo i organizujemo, potrebni su nam ljudi kraj nas koji neće pustiti da radimo šta bilo, već će voditi računa da damo najbolje od sebe.

Veliko hvala.


Intervju vodila : Zoe Gudović

Prevod : Ana Imširović Đorđević

 

img_20160609_003918