Rekonstrukcija Ženski Fond u poseti Amsterdamu

Želela sam da ukažem da postoji Romkinja kao žena, kao ljudsko biće, kao neko ko ima svoja prava.

Kada sam se susrela sa mirovnim aktivizmom Žena u crnom, kao da mi se odjednom nešto razbistrilo u glavi, gledajući ih koliko imaju energije, koliko entuzijazma, koliko dugo se bore, gde sve nisu bile i gde planiraju ići, one su stalno na terenu.

Ja nisam na početku znala da se to zove feminizam, samo znam da nisam želela da budem ničija žrtva, nisam želela da me iko tretira kao robu, da me marginalizuje.

Ponosna sam što imam mlade oko sebe, što ono za šta se borim ne ostaje i neće ostati samo na rečima, nego će se sve više i više produbljivati.

Mnoge starije žene na selu ne mogu da se sete svog imena. Kad ih pitam kako ne mogu da se sete, one kažu: „Pa niko me ne zove imenom.“ „Pa kako te zovu?“ „Zovu me bilo kako, ili po muževljevom imenu ili „Ej ti“. Sve žene na selu imaju isto ime – Ej ti

Nikad nismo rekle – Ovo radimo zato što neko treba da nas plati. Ne, mi ovo radimo zato što volimo, zato što hoćemo, mi to radimo zato što će sutra neko da kaže – Aha, e to su neke žene koje su nam pružile pomoć u  situaciji kad nam je bilo najteže.

Ono što je Romkinje najviše privuklo, jeste činjenica da smo ih zvale na druženje, da izađu iz svojih kuća, pa danas one dovode svoje komšinice, rođake, prijateljice

Nekome je potrebno manje vremena da bi pokrenuo promene u svom životu, a nekome je potrebno mnogo, mnogo više.

Ono što je nekada bilo sramota da muškarac radi u klasičnoj romskoj porodici, moj suprug danas radi, nema podele na muške i ženske poslove i zato ja sada imam više slobodnog vremena za sebe, imam mnogo veći krug prijatelja i prijateljica.

Sve žene treba da se obrazuju.

Ponosna sam na sebe, jer osećam da sam bolja osoba zbog aktivizma kojim se bavim i što idem putem razbijanja predrasuda.

Aktivizam me je naučio odgovornosti, da sve što se započne, trebalo bi i da se završi.

Najveći problemi Romkinja su neobrazovanje, siromaštvo, nasilje, to što uglavnom samo sede u kući u okviru svojih porodica, teško se poveravaju.

Do ulaska u aktivizam nisam imala nikakvu podršku u suprotstavljanju nepravdi prema ženama,  koju sam primećivala još kao devojčica. Tek sam ulaskom u aktivizam mogla sa nekim da se udružim. Beskrajno sam zahvalna svim feministkinjama.

Žene su jako mnogo radile, ali je taj njihov rad ostao nezabeležen u zvaničnoj istoriji – morale smo mnogo da kopamo po arhivama da bismo došle do podataka.

Mogu da kažem šta mislim, a da me niko ne prekida, mogu da imam svoju autonomiju i pravo da budem različita.

U državi u kojoj sam se rodila osećam se nebezbedno.

Uvek bih korak dalje. Za mene je rodna ravnopravnost taj korak dalje.

Uvek i svuda vidim nepravdu prema ženama.

Dobro u aktivizmu je to što živiš svesno svoj život, ne živiš sa maskama, reaguješ na nepravdu, kako u sopstvenoj kući, tako i na ulici.

Aktivizam je besplatna edukacija o najlepšim stvarima u životu - da budeš bolji čovek, da ne budeš nasilan/na, da ne diskriminišeš druge

Uvek se setim Čarnine rečenice: „Feminizam je happy end.“

 Lezbejkama je potrebno da se sreću, da se druže, da vide da nisu jedine, da nisu same, da mogu da podele iskustva sa onima koje će ih bolje razumeti od drugih ljudi.