Samim tim što sam Romkinja i sama sam prošla sve to što i dan danas prolaze Romkinje, znam kako je negativna ta tradicija (prodaja nevesta, maloletnički brakovi, nasilje, izolacija) i kako utiče na ženu, kako se žena tretira u porodici, kako se institucije prema njoj odnose. Sve pričam iz ličnog iskustva i ono što sam preživela ne želim da prolaze mlade Romkinje koje dolaze.
Kada sam se susrela sa mirovnim aktivizmom Žena u crnom, kao da mi se odjednom nešto razbistrilo u glavi, gledajući ih koliko imaju energije, koliko entuzijazma, koliko dugo se bore, gde sve nisu bile i gde planiraju ići, one su stalno na terenu.
Ja nisam na početku znala da se to zove feminizam, samo znam da nisam želela da budem ničija žrtva, nisam želela da me iko tretira kao robu, da me marginalizuje.
Mnoge starije žene na selu ne mogu da se sete svog imena. Kad ih pitam kako ne mogu da se sete, one kažu: „Pa niko me ne zove imenom.“ „Pa kako te zovu?“ „Zovu me bilo kako, ili po muževljevom imenu ili „Ej ti“. Sve žene na selu imaju isto ime – Ej ti
Nikad nismo rekle – Ovo radimo zato što neko treba da nas plati. Ne, mi ovo radimo zato što volimo, zato što hoćemo, mi to radimo zato što će sutra neko da kaže – Aha, e to su neke žene koje su nam pružile pomoć u situaciji kad nam je bilo najteže.
Ono što je Romkinje najviše privuklo, jeste činjenica da smo ih zvale na druženje, da izađu iz svojih kuća, pa danas one dovode svoje komšinice, rođake, prijateljice
Ono što je nekada bilo sramota da muškarac radi u klasičnoj romskoj porodici, moj suprug danas radi, nema podele na muške i ženske poslove i zato ja sada imam više slobodnog vremena za sebe, imam mnogo veći krug prijatelja i prijateljica.
Do ulaska u aktivizam nisam imala nikakvu podršku u suprotstavljanju nepravdi prema ženama, koju sam primećivala još kao devojčica. Tek sam ulaskom u aktivizam mogla sa nekim da se udružim. Beskrajno sam zahvalna svim feministkinjama.
Žene su jako mnogo radile, ali je taj njihov rad ostao nezabeležen u zvaničnoj istoriji – morale smo mnogo da kopamo po arhivama da bismo došle do podataka.
Žene koje poboljšaju kvalitet svog života i poboljšaju svoje šanse za izlečenje od raka dojke, su ustvari žene koje zaista kreću da menjaju odnose u svojim malim sredinama, porodicama, da menjaju rodne uloge.
Po načinu na koji žena hoda, odmah se vidi da ima problem, ali kada izađe iz naših prostorija, to je već druga žena, malo se ispravi, ne hoda više onako zgrčeno.
Lezbejkama je potrebno da se sreću, da se druže, da vide da nisu jedine, da nisu same, da mogu da podele iskustva sa onima koje će ih bolje razumeti od drugih ljudi.
