RWFund logo

RWFund logo

Nataša Kovačević: Patrijarhat kao neuralgična tačka

Fotografija Nataše Kovačević sa Venecijom u pozadini
Nataša Kovačević

Nataša Kovačević je rođena u bivšoj Jugoslaviji, diplomirala je na Katedri za anglistiku Univerziteta u Beogradu i doktorirala na Univerzitetu na Floridi u Gejnsvilu. Redovna je profesorka na odseku za engleski jezik i književnost na Eastern Michigan Univerzitetu i urednica književnog časopisa JNT: Journal of Narrative Theory. Drži kurseve iz postkolonijalne i svetske književnosti.

U dosadašnjem istraživačkom radu se bavila kolonijalnim temama u književnostima bivših socijalističkih zemalja i književnim i filmskim narativima o migrantima u Evropskoj Uniji. Trenutno priprema knjigu o jugoslovenskoj književnoj saradnji i kulturnoj diplomatiji u kontekstu Pokreta nesvrstanih. 

1. Kada govorimo o individualnim doprinosima, svakako ne govorimo samo o novcu – aktivistkinje kojima su donacije namenjene svedoče da im veoma znači sam gest podrške, to što zajednica misli na njih i njihove potrebe, odnosno podržava borbe koje predvode. Kako je sa druge strane, sa strane osobe koja donira – gde ti prepoznaješ značaj svog doprinosa, koji su to momenti u kojima ti bude drago što podržavaš ženski pokret donacijama?

Rekonstrukcija Ženski Fond podržava širok spektar borbi i ciljeva – od studija vezanih za rodna/ženska i mirovna pitanja do deprivilegovanih grupa i društveno marginalizovanih, pa čak i ozloglašenih aktivističkih pokreta. Ipak, kod svih ovih grupa, bilo da se radi o borbi protiv rasizma, nacionalizma, oduzimanja prava na dom, ili nedostatka podrške teško obolelima, zajednička odrednica koja doprinosi još dubljoj obespravljenosti ljudi koje predstavljaju i okupljaju je rodna pripadnost. RŽF na neki način osvetljava mesta gde su država, i društvo u celini, “zakazali” i donekle preuzima njihovu ulogu. Mada sam pobornik sistemskih intervencija u ovako slojevite probleme, u nedostatku istih na državnom nivou filantropija može da na efikasan i decentralizovan nažin podrži one kojima je solidarnost hitno potrebna, i u materijalnom i u etičkom smislu.

2. S obzirom da živiš toliko dugo u Americi gde svi doniraju, koje su prakse i vrednosti a tiču su filantropije, koje bi volela da vidiš na zaživi i na našim prostorima?

SAD je zemlja gde (još uvek) postoji široka srednja klasa koja ima dovoljno materijalnih sredstava kojima može da podrži razne filantropske poduhvate. Nisam sigurna da u Srbiji veliki broj ljudi može da donira značajna sredstva, ali zato može dosta ljudi iz dijaspore. Koliko mi je poznato, još uvek ne postoji sistemsko, sveobuhvatno povezivanje sa dijasporom ni preko nadležnog ministarstva a ni preko građanskih inicijativa i organizacija. Ostvarivanje uže saradnje je moj prvi predlog. Drugi predlog se tiče ne toliko finansijske solidarnosti koliko drugih vrsta pomoći i aktivizma koji se odvijaju na mikro-nivou u SAD-u, u njihovim „mesnim zajednicama.“  Mislim da je bitno organizovanje diskusija, radionica, predavanja, i akcija koje se bave ženskim/rodnim pravima van akademskih krugova i kulturnih institucija; vazno je prići ljudima koji u svakodnevnom životu ne bi imali pristup ovakvim dešavanjima. Na taj način se širi krugovi društva uključuju u razgovor, dobijaju priliku da promišljaju svoje stavove i odluke koje donose, i postoji mogućnost da se razbiju predrasude koje se često plasiraju u masovnim medijima. I konačno, postoje solidarne razmene raznih vrsta pomoći preko društvenih platformi, koje ne uključuju novac: na primer, neko poklanja neki komad nameštaja u zamenu za popravku nekog aparata, ili nudi hranu u zamenu za čišćenje stana. Na jednoj takvoj platformi na kojoj učestvujem u SAD, u ogromnom broju slučajeva pomoć traže ili nude upravo žene. 

3. Program lokalne feminističke filantropije započele smo i održavamo na temeljima solidarnosti, kontinuirano otkrivajući nove oblike i značenja ove reči. Šta solidarnost za tebe predstavlja? Kakva je solidarnost potrebna ženskom pokretu?

Smatram da je solidarnost ženskom pokretu u našim krajevima (pod ovim podrazumevam ceo prostor bivše Jugoslavije) apsolutni prioritet budući da se raspadom socijalizma urušila velika većina ženskih prava koja su se ticala dostojanstvenog i jednako plaćenog rada, pristupa zaposlenju uopšte, državne podrške zaposlenim majkama, itd. Istovremeno se u javnom diskursu patrijarhat, koji nikad nije bio radikalno poljuljan, vratio na velika vrata, i suprotstavljanje takvom načinu mišljenja postaje sve teže. Kao što smo videli iz prećutne solidarnosti jednog dela pozicije i opozicije prilikom nedavnih optuživanja niza javnih ličnosti za seksualnu zloupotrebu, dovođenje patrijarhalnih privilegija u pitanje je neuralgična tačka ovog sistema. Upravo zbog toga, pored konkretne podrške, solidarnost prvenstveno podrazumeva rad na promeni celokupnog društvenog narativa o ženskim/rodnim pravima.

Razgovor vodila Đurđa Trajković