U novom izdanju serijala Izvori epistemologije – Kritički život delimo sa vama prevod izlaganja Veronike Gago (Veronica Gago) o prevođenju u feminizmu. Veronika Gago je profesorka Univerziteta u Buenos Airesu, nezavisna istraživačica i feministička aktivistkinja. Izlaganje je objavljeno na YouTube kanalu Centra za napredne studije Jugoistočne Evrope (Rijeka). Prevoditeljka izlaganja je Milica Gudović.
Prevođenje borbi – neke feminističke ključne reči
Veronika Gago
Zelena plima koja zahteva pravo na abortus postala je internacionalni impuls koji mapira borbe i zakone, ujedinjuje feminističku agendu koja prevazilazi zahtev za pojedinačno pravo. Razumevajući vezu između neplaćenog i/ili slabo plaćenog rada i skupih i nebezbednih abortusa omogućilo je širu analizu oblika prekarizacije naših života, načina kontrole u ime demokratije tržišta rada i crkvenog starateljstva nad željom i autonomnim donošenjem odluka. Razviću neke crtice za razmatranje zamršenosti i tenzija između intersekcionalnosti, transverzalnosti i prevođenja radi analize mogućnosti i poteškoća u feminističkim borbama na Jugu.
Razmišljajući o našoj politici prevođenja, pripremila sam tri teze.
Razmišljam o trima ključnim rečima – transverzalnost, slogani i internacionalizam.
Mislim da možda možemo da ih promišljamo u odnosu na naša iskustva u Argentini, moja lična iskustva i promišljanja, kako bismo razmotrili i problematizovali politiku prevođenja.
Prvi pristup koji bih želela da ponudim je promišljanje prevoda kao političke prakse povezivanja različitih borbi. Smatram da smo iz ovog iskustva legalizacije abortusa, koje je spominjao Manuel, naučile mnogo o političkoj povezanosti između različitih borbi. Želim i da istaknem način na koji feministički pokret ukršta različite sukobe, šireći granice samog feminizma. U tom smislu, prevođenje borbi je teorija artikulacije koja dovodi u pitanje tradicionalne pristupe. Želim da podelim i ovu sitnicu: prvi put kada smo pozvale na feministički štrajk kao odgovor na femicid, pitanje koje su nam mediji postavili bilo je – kakve veze ima femicid sa štrajkom? I naravno da su očekivali da odgovor bude – nikakve. Vi sve mešate, rekli su. I opet, kada smo u Argenitini organizovale demonstracije ispred Centralne banke, kako bismo osudile javni i privatni dug, i njegovu povezanost za rodnim nasiljem, opet su nam rekli – sve ste pomešale. Čak i danas, kada organizujemo akcije sa sindikatima stanara, moramo da objašnjavamo šta znači da je dom laboratorija za kapital posle pandemije, i zašto je stanarina feminističko pitanje. Ponavljanje tog “neuspeha u razumevanju” je znak za potrebu prevođenja. Mislim da je izjava “da se mešaju babe i žabe” reakcionaran način da se kaže da je ovo prevođenje nemoguće. Da svaki sukob ima svoju kutijicu, da svako pitanje mora biti samoreferencijalno, i da postoje jasne granice koje organizuju gramatiku problema i temu proglasa.
Ali van reakcionarnog značenja, to je znak da ove mešavine ili povezanosti nisu uvek jasne, zahtevaju politički rad kako bi dobile značenje i postale deo kolektivnog razumevanja konkretnog totaliteta. Pod konkretnim totalitetom podrazumevam multilateralne i vitalne veze između svega i svega ostalog. Jedan od mojih argumenata je da moć i potencijal (ovde imamo još jedan problem u prevođenju) feminizma ovog doba, može biti iščitavan na dva povezana nivoa. Sa jedne strane, kapacitet feminizma da stvara savezništa kako bi se proširila definicija sukoba koji se smatraju ili su postali deo feminističkih briga. Ovde je politička tehnologija savezništva ta koja delotvorno proizvodi odnose između sukoba. A sukobi prethode savezništvima. Savezi nastaju kao konfrontacije, ali sama definicija konflikta zavisi od savezništva. Način na koji se definiše i opisuje sukob je način razumevanja tog konflikta i zavisi od uključenih aktera. Znači, da bismo gradili savezništa, treba da delimo sukob. Biti deo sukoba podrazumeva da smo svesne kako taj sukob utiče na nas. Savezništvo je metod da se izgradi sukob koji ne otuđuje, koji nam nije stran. Ovo implicira postojanje veština da se uključe sukobi, koji, do skora, nisu smatrani feminističkim interesom. Ponovno promišljanje samog feminizma, ali pre svega, transverzalizaciju načina borbe i feminističku problematizaciju u svim političkim prostorima.
Ovo se ujedno desilo sa “zelenom plimom”. Ilegalizacija abortusa je povezana sa različitim oblicima nasilja protiv žena i feminiziranih tela, kao sistemsko nasilje. Nasilje često smrtonosnih, skupih i tajnih abortusa, povezano je sa porodičnim nasiljem, seksualnim uznemiravanjem i rodnim jazom u platama, kao i sa ubistvima aktivistkinja koje se bore za životnu sredinu ili starosedelačka prava u seoskim sredinama. Zauzvrat, ovo je omogućilo stvaranje zahteva za abortusom na način koji prevazilazi puko pravo individue, i koji dovodi u pitanje koncept tela kao privatne svojine.
Takođe radim na tome kako koncept “svete teritorije”, snaga-ideja koja se pojavila u borbi protiv ekstrakcija u Latinskoj Americi, ima snagu i moć da migrira između, rezonira i ukomponuje se sa ostalim teritorijama i borbama, uključujući abortus. U borbi za legalizaciju abortusa, ono što smo naučile je da telo o kome se raspravlja prevazilazi osvajanje individualnih, ličnih prava. Masivna mobilizacija koja je zahtevala legalan, siguran i besplatan abortus nadjačava zahtev za pravnim priznavanjem, a ujedno se i poziva na njega. Ovo se dešava zbog činjenice da zahtev razotkriva spor oko suvereniteta teritorije tela, koji dozvoljava vezu između anti-ekstraktivističkih borbi sa borbama za abortus. Sa druge strane, kapacitet da se proširi obim zahteva i briga, i da se stvore veoma heterogena savezništva, omogućava samom feminističkom pokretu da postane deo drugih borbi i protesta.
Želim da kažem da je ovo vrsta dvostrukog postajanja, transformacija samog feminizma i uklapanje u odnosu na druge pokrete. Jedno je preduslov za mogućnost drugog. Na primer, u pobunama koje su se poslednjih godina desile u Čileu, Ekvadoru i Kolumbiji, feministički kapacitet da interveniše, bude deo, i ustanovi dinamiku protesta pokazao se neverovatnim. Ne samo da su feministički zahtevi uključeni u starosedelačke i narodne proteste, već su imali iste zagovornike/ce, i intervenisano je u proces oblikovanja strukture reprodukcije i podrške samih protesta, kao i stratešku važnost pitanja koja se tiču životne sredine i brige. Mislim da danas možemo da vidimo ovo prevođenje u dva veoma važna teksta: tekst novog ustava Čilea koji će se izglasavati sledeće nedelje, tekst koji je od početka višejezičan, i program nove vlade u Kolumbiji. Vidimo tekstove koji pokušavaju da prevedu feminističke, narodne, i anti-ekstraktivističke zahteve koji su spleteni na ulicama, tokom poslednjeg ciklusa demonstracija. Mislim da je to veoma zanimljiva vežba, promišljati ove političke tekstove, kao vežbu političkog prevođenja. Ovo dvostruko postajanje nije samo zbrajanje snaga već prekomponovanje i rastavljanje patrijarhalne inercije unutar društvenih pokreta. Poltika prevođenja se iz feminističke perspektive može promišljati kao vektor transverzalnosti.
Koristim termin transverzalnost da promišljam ovaj konkretan politički metod.
Transverzalnost je oblik koordinacije između veoma različitih organizacija, kolektiva, sindikata, ali i ljudi koji nisu organizovani. To je ujedno i kapacitet feminizma da stekne svoju snagu u svakom od prostora, u sindikatu, narodnoj organizaciji, na univerzitetu… a da pritom izbegne svoja ograničenja, odnosno logiku specifičnih zahteva ili agendi. Ovo omogućava masovnost mobilizacije, kao i masovnost koja se može razumeti kao kapilarnost u svakodnevnoj praksi. Mnogo mi se sviđa ovaj dvostruki nivo masovnosti, ne samo u javnom prostoru, na dešavanjima poput demonstracija, već i kao promišljanje masovnosti u svakodnevnoj praksi.
Druga teza koju želim da naglasim je raznolikost pokreta u teritorijalizaciji koncepata u različitim praksama, a istovremenoj proizvodnji situiranih iskustava prevođenja, reaproprijacije, i obogaćivanje tih jezika i imaginarijuma. Interesuje me kako neki slogani postaju operativni u drugim kontekstima i debatama, kako steknu moć da imenuju u ostalim jezicima. Sa jedne strane mislim da pokazuju neprevodljivost. Slogan je snažno povezan sa eksplozijom zvučnosti, svojim ritmom, često i svojim poetičnim ili istorijskim značenjem, koje nije lako očuvati u drugom jeziku. Ipak, oni su sve više deo zajedničkog jezika, čak i kada iskazuju svoju različitost, kada označavaju pukotine. Kakva je disonanca između “Ni una menos” i “Me too”? “Ni jedna žena manje”, i “I Ja”. Ako utiču na jednu od nas, utiču na sve nas – da li se to stvarno razume?
Danas možemo govoriti o ulozi slogana koji čine pokret, i ja sad ponovo postavljam pitanja šta čini pokret, što je divna formulacija čileanske feministkinje Hulijete Kirkvud1 . Kao što nam je poznato još od Lenjina, slogani imaju prostornu i temporalnu validnost. Njihova snaga proizilazi iz povezivanja tela i izjava koje izražavaju zajedništvo. Kada pročitamo slogane koji imaju smisla i preko granica, oni ukazuju na datume u kojima date reči izražavaju date trenutke, i to je taj organizovani način razumevanja, čak i orijentisanja u vezi sa onim što se dešava. To se desilo sa “Ni jedna žena manje”, “Želimo da smo žive”, “Nasilnik si ti”, “No soi treinta pesos, soi treinta anos”2 , protiv Bolsonara, kao i sa popularizacijom slogana “To nije ljubav, to je neplaćeni rad.” U svim ovim sloganima pronalazimo singularne elemente koji izražavaju vrlo specifične situacije, koje obuhvataju određena iščitavanja i analize, i sa druge strane, imaju gotovo trenutan kapacitet da se prevedu u druge realnosti. Oni izražavaju bestelesne transformacije, koje su prevedene u načine na koje doživljavamo nasilje, samoodbranu, nesigurnost, kolektivnu snagu, spor oko svega što zahteva istrajnost življenja u sve kritičnijem kontekstu. Ovi slogani impliciraju transformaciju u telima, oni ovaploćuju početke u odnosima, uspostavljaju kolektivni horizont, artikulišu zajednički jezik.
Verujem, iako nisam ekspertkinja za teoriju prevođenja, da mogućnost prevođenja ovih slogana, spremnost da se razumeju i koriste, održava žudnja za teorijom. U poređenju sa drugim društvenim pokretima, tvrdim da feministički pokret nije anti-intelektualan. Upravo postoji žudnja za teorijom, koncepcijom teorije koja razume strukturno nasilje, kao alatom za razvijanje koncepata kako bi se razumela eksploatacija, i da bi se doveo u pitanje koncept punitivizma. Upotreba koncepata je mnogo slobodnija, u sloganima vidimo i inteligentan oblik sintetizma, ali i tekstualnu proliferaciju i intervenciju na osnovnoj ravni. Obrazovanje, epistemologija, sporni sadržaj u medijima, školi, na univerzitetima, kao i mnoge instance samoobrazovanja i narodne pedagogije. Nije slučajneno što je čileanski performativni kolektiv “Las Tesis”3 izabrao to ime – teza.
Mislim da je ovaj momenat, teorijska vokacija koje nije diskonektovana od masovne akcije na ulici, ključan za razumevanje nasilja koje je pušteno na “rodnu ideologiju”, kako se naziva. Kao što tvrdi Marija Mijes (Maria Mies), koncepti kao što su teritorije mogu biti okupirani. Tako feministički pokret istovremeno stvara i oslobađa određene koncepte. Postoji bitka na polju jezika i pedagogije koja ima veze sa kapacitetom da se slogani izraze u praktičnoj dimenziji svakodnevice, a ne samo kad se ide na marš.
Možda da se u ovom trenutku zaustavim, imam još jednu tezu, ali da ostavimo vreme za diskusiju, mnogo vam hvala!
– Hvala mnogo, aplauz za izlaganje!
Govorila si o savezništvima i konfliktu, kakva vrsta prevođenja dovodi do tela koje postaje teritorija, kao što si spomenula? Koje vrsta tela, teritorija i sukoba se uklapaju u borbu koja postaje feministička?
– Da li da nastavim? Imam još 5 minuta, ne znam…
– Sanija, šta misliš?
– Mislim da se vaša razmena savršeno uklapa. Vero, ne žuri, reci sve što ti je na umu.
Manuel je u pravu kad se prebacuje sa jezika na jezik, jer ću imati istu priliku sa Marinelom. Tako da možemo da uradimo ovu vežbu, to je divna vežba. Hvala!
Mislim da je važan element za promišljanje ovih veza između borbi – pitanje svojine. Borbe oko svojine. I kako promišljamo granice svojine u odnosu na teritoriju tela. Na primer u svakoj pojedinačnoj bici oko društvene reprodukcije, postoji važna borba za legalizaciju abortusa, kao i borbe za stanovanje, protiv duga domaćinstava, za hranu, a posebnu u kontekstu Argentine, jer imamo veoma visoku inflaciju, svi ovi različiti konflikti oko društvene reprodukcije tiču se granica privatne svojine. Mislim da je veoma zanimljiv pokušaj da se feministički pokret poveže sa pokretom protiv privatne svojine, jer se ovaj pojam privatne svojine svakodnevno doživljava kroz oduzimanje, to nije apstraktan sukob oko koga treba da se organizujemo samo u akademskim krugovima. Mislim da je zanimljivo kako se feministički pokret prevodi u svakodnevne sukobe koji pitanje privatne svojine posmatraju kao pitanje društvene reprodukcije.
Zanimljivo je i kako se ovde u Argentini, ali i Latinskoj Americi, legalizacija abortusa povezuje sa posedovanjem zemlje, i protiv agro-biznisa. Kako se ideja suvereniteta može uokviriti na druge načine, ne prema modelu nacionalne države, kako bi se promišljale veze između teritorija, tela i svojine. Mislim da je taj dupli nivo, zakon i konflikti odozdo, koji strateški povezuje zakon i borbe za druge teritorije, veoma zanimljiv kao praksa artikulacije različitih nivoa politike. Kako mi, svi koji smo bili uključeni u ove borbe u Latinskoj Americi, moramo da razvijemo neku vrste strateške inteligencije da bismo organizovali te različite nivoe borbe. U medijima, na teritorijama, u parlamentu, ali i u svakodnevni porodičnim razgovorima, u školama i tako dalje… Mislim da masovnost debata, masovnost konflikata, ima veze i sa masovnošću mobilizacije. Interesuje me povezivanje tih nivoa masovnosti, i mislim da je važno promisliti pojam svojine, posebno iz feminističke perspektive, a u vezi sa trenutnim mobilizacijama.
Prevod: Milica Gudović
1 Marija Hulijeta Kirkvud Banjados (María Julieta Kirkwood Bañados) bila je čilenaska sociološkinja, profesorka i feministička aktiviskinja, jedna od osnivačica čileanskog feminisičkog pokreta osamdesetih i pokretačica Ženskih studija u Čileu.
2 Nisam 30 pezosa, imam 30 godina.
Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život:
- Kritički život 1 – Edvard Snouden
- Kritički život 2: Zemlja i sloboda (Ken Louč)
- Kritički život 3: Nevidljivi gradovi (Italo Kalvino)
- Kritički život 4: Performiranje političkog (Džudit Batler)
- Kritički život 5: Kultura i imperijalizam (Edvard Said)
- Kritički život 6: Izvori totalitarizma (Hana Arent)
- Kritički život 7: Ko je neoliberalni subjekt? (Vendi Braun)
- Kritički život 8: Viralni homonacionalizam (Džazbir Puar)
- Kritički život 9: Bitka za Čile, 1. deo (Patrisio Guzman)
- Kritički život 10: Bitka za Čile, 2. deo (Patrisio Guzman)
- Kritički život 11: Bitka za Čile, 3. deo (Patrisio Guzman)
- Kritički život 12: Američka predavanja (Italo Kalvino)
- Kritički život 13: Slučaj traume i oporavka (Džudit Luis Herman)
- Kritički život 14: Intervju (Vendi Braun)
- Kritički život 15: Ruke u vis, ne pucaj! (Džazbir Puar)
- Kritički život 16: Kada jednom pronađemo jedne druge, još toliko toga postaje moguće. (Sara Ahmed)
- Kritički život 17: Okupacija, terorizam i zevanje (Amira Has)
- Kritički život 18: O desničarskom populizmu u doba povećanja vrednosti kapitala (Mišel Fer)
- Kritički život 19: Skok u ambis weba (Roberto Savijano)
- Kritički život 20: U ruševinama neoliberalizma (Vendi Braun)
- Kritički život 21: Janis Varufakis
- Kritički život specijal: Šta nam je blisko na Bliskom Istoku?
- Kritički život 22: Zejnep Gambeti
- Kritički život 23: Etjen Balibar
- Kritički život 24: Veronika Gago
- Kritički život 25: Džazbir Puar
- Kritički život 26: Kler Hemings
- Kritički život 27: Eva fon Redeker
