Kritički život 31: Olufemi O. Tajvo

Uvod

„Ne postoji rasizam, ne postoji tribalizam; mi se ne borimo samo da bismo imali zastavu, himnu i ministre. Nećemo se smestiti u Guvernerovu palatu, nije nam to cilj… Mi se borimo da oslobodimo naš narod ne samo od kolonijalizma već i od bilo kog oblika eksploatacije.

Ne želimo da više iko eksploatiše naše ljude, ni belci ni crnci.“

Amilkar Kabral, Jedinstvo i borba (Amilcar Cabral, Unity and Struggle) [1]

Početak zatvaranja zbog pandemije u proleće 2020. godine najavio je zatišja u većem delu uobičajenog poslovanja: u javnom prevozu, međudržavnim putovanjima, noćnom životu, organizovanju programa u zajednici, bibliotekama, berbernicama. Čak su i igrališta utihnula. Ali to nije zaustavilo policijska ubistva širom sveta.

U nekim slučajevima, lokdaun je čak pokrenuo ubistva: 31. marta, četiri dana nakon što je policijski čas u Keniji uveden, kenijski policajci su sproveli naredbu  tako što su nasilno upali u komšiluk  i redom  tukli  ljude, na kraju otvarajući vatru bojevom municijom.[2] Jedan od ovih metaka pogodio je i ubio Jasina Huseina Mojoa, trinaestogodišnjaka koji je tu gungulu posmatrao sa balkona svog stana. Dvadesetjednogodišnjeg Andersona Arboledu 19. maja jurila su dva policajca u gradu Puerto Tehada u Kolumbiji, zbog kršenja pandemijskog policijskog časa. Tukli su ga i isprskali biber sprejem tako intenzivno da je sledećeg jutra umro.[3]

U drugim slučajevima, pandemija jednostavno nije uspela da dovoljno poremeti normalne obrasce policijskog nasilja: 18. maja, tri policajca su ušla u kuću u faveli Komplekso De Salgeiro u Riju de Žaneiru, gde se šestoro rođaka igralo zajedno.[4] Otvorili su vatru, pucajući četrnaestogodišnjem Žoau Pedru Matošu Pintu u leđa. Jedan rođak ga je odvezao do policijskog helikoptera, u očajničkom pokušaju da mu obezbedi medicinsku pomoć. Porodica nije znala ni gde se nalazi ni u kakvom je zdravstvenom stanju, sve dok sedamnaest sati kasnije nisu pronašli njegovo telo kod mrtvozornika. Prema procenama koje je dala sama policija Rio de Žaneira, početkom 2020. godine ubijali su u proseku šest ljudi dnevno; a ako su ova ubistva pratila obrazac iz protekle decenije, više od tri četvrtine ubijenih bili su crnci.[5] Za osećaj razmere: bilo je skoro dvostruko više ubistava od strane policajaca u pojedinačnoj brazilskoj državi Rio de Žaneiro 2019. godine nego što je bilo širom čitavih Sjedinjenih Država iste te godine.[6]

U Sjedinjenim Državama, niz ubistava koje su počinili policajci, a čije su žrtve bile Briona Tejlor (13. mart), Džordž Flojd (25. maj) i Toni Mekdejd (27. maj) pokrenuo je opseg protesta koji je bez presedana u američkoj istoriji: po nekim procenama, čak dvadeset šest miliona ljudi u zemlji učestvovalo je u njima na neki način, što je cifra koja bi predstavljala skoro 8 procenata celokupne američke populacije.[7] Protesti nisu bili samo veliki, već i borbeni. Širom zemlje, luksuzni tržni centri i maloprodajne radnje su obijane i pljačkane. U Mineapolisu, policija je bežala iz Treće policijske stanice da bi spasila žive glave dok su pobunjenici razbijali vetrobranska stakla projektilima i palili zgradu.

Protesti su imali globalni opseg. U junu 2020. godine, demonstranti su izašli na ulice gradova širom sveta, uključujući Rio, Seul, London, Sidnej i Monroviju.[8] Ova globalna solidarnost bez sumnje potiče iz stalnog međunarodnog organizacionog rada ogranka Životi crnaca su važni, krovnog Pokreta za crne živote i niza drugih organizacija širom sveta koje rade u partnerstvu i solidarnosti sa njima. Ali, takođe je ukorenjena u globalnoj prirodi ukrštene dinamike rasizma i policijskog delovanja. Ovi problemi spadaju u mnoga nasleđa naše neposredne prošlosti koja oblikuju naše živote danas.

U Nigeriji, energija je dostigla vrhunac nekoliko meseci kasnije, u oktobru 2020. godine, kada su demonstranti izašli na ulice da pozovu na ukidanje Specijalnog odreda za borbu protiv pljački (SARS), tajne policijske snage koja je odgovorna za talase vansudskog mučenja, seksualnog zlostavljanja i ubistava Nigerijaca. Demonstranti #EndSARS susreli su se sa ogorčenim otporom i bojevom municijom nigerijske vlade, između ostalog i tokom zloglasnog masakra na naplatnoj rampi Leki. Amnesti Internešenel navodi da je broj mrtvih bio dvanaest.[9] Važno je razumeti da #EndSARS  demonstranti nisu samo saosećali sa drugim protestima održanim ranije iste godine ili bili pod njihovim uticajem, već su bili istu bitku na sopstvenom frontu.

Nigerijski Specijalni odred za borbu protiv pljački, američke policijske snage i mnoga druga represivna tela koriste slične ideološke strukture i strategije nasilja jer su slične vrste institucija, stvorene da postignu slične ciljeve. Većina ovih snaga ima korene u kolonijalnoj eri devetnaestog i dvadesetog veka, kada su institucije na nacionalnom nivou funkcionisale kao franšize pod logotipom globalne rasne imperije, gde su svaka teritorijalna vojska, kolonijalna vlada i nacionalna berza povezane u moćni kartel. Dok su pojedinačne snage bezbednosti bile posvećene različitim nacionalnim interesima pod globalnom rasnom imperijom, kartel kao celina je služio interesima istih elita, vodeći računa da bogatstvo i prednost teku od juga ka severu, od crnog ka belom. Taj sistem nikada nije demontiran. Dakle, iako „imperija“ više nije popularan pojam u globalnoj politici, mi je i dalje, u osnovi, živimo: gole imperijalne strukture žive u oblicima kao što su francusko upravljanje valutama mnogih svojih bivših afričkih kolonija, a naizgled neutralne međunarodne korporacije i institucije zlostavljaju siromašnije narode i zemlje sveta, na „neokolonijalni“ način.[10]

Dakle, uprkos razlikama u lokalnom kontekstu, kada su ljudi širom sveta ustali protiv policijskog terora i nasilja kojima su bili izloženi stotinama godina, odmah je bilo jasno da je u pitanju nešto globalno. Odgovor vladajućih elita bio je podjednako neposredan: Svetska banka je osnovala „Radnu grupu za borbu protiv rasizma“, a Ujedinjene nacije su se, pod pritiskom čitavog bloka Afričke unije od pedeset četiri zemlje, složile da pokrenu jednogodišnju istragu o anti-crnom rasizmu.[11]

Dva strateška trenda reagovanja brzo su postala jasna: taktika elita da sprovode simboličnu politiku identiteta kako bi smirile demonstrante bez donošenja materijalnih reformi; i njihovi napori da rebrenduju (ne zamene) postojeće institucije, takođe koristeći elemente politike identiteta.

U zapanjujuće jasnom rezimeu prvog trenda, gradonačelnik Vašingtona dao je da se  na ulicama u blizini Bele kuće napiše “Black Lives Matter”, a ispod tih natpisa demonstranti su i dalje bili ugnjetavani. Sledeće godine, Centralna obaveštajna agencija pokrenula je drugu strategiju, praveći desetak video snimaka za regrutovanje, pod naslovom “Ljudi CIA”, kako bi doprli do više grupa različitih identiteta, uključujući kvir osobe i pripadnike autohtonih naroda. Novinar Roberto Lovato upozorio je čitaoce na duh vremena u prigodno naslovljenom članku „Doba intersekcionalne imperije je pred nama“: „U ogromnom svetu koji živi izvan progresivnih krugova, postoje milioni ljudi koji imaju emotivne reakcije na reklame za regrutovanje vojske i marinaca u kojima se pojavljuju ponosni crni i latino vojnici.“ [12]

Formalne političke radne grupe, ohrabrujući murali i inspirativne reklame su upotrebljive šargarepe. Ali tu je, naravno, i štap. Do juna 2021. godine, dvadeset pet državnih zakonodavnih tela uvelo je zakonodavstvo kojim se zabranjuje učenje o „kritičkoj rasnoj teoriji“, kao deo kulturnog rata koji podržavaju trustovi mozgova kao što su Heritidž fondacija i Menhetn Institut,  zajedno sa dobro povezanim pojedincima poput Marka Medousa (bivšeg šefa osoblja Bele kuće za vreme Trampove administracije).[13] U Ujedinjenom Kraljevstvu, britanska vlada formirala je Komisiju za rasne i etničke razlike, koja je objavila izveštaj koji oslobađa vladu od optužbi za institucionalni rasizam koje iznosi pokret Crni životi.[14] Tamo gde kooptacija ne uspe, dobra stara represija će biti dovoljna.

Pa šta onda da radimo sa politikom identiteta? Neki izrazi politike identiteta se izvrću da bi se rebrendirali stari imperijalni projekti, dok druge nadležni organi aktivno zabranjuju. Da li je to samo bezazleno drugačija verzija leve politike, odvojena od ortodoksnije leve politike uglavnom zbog  „neuspešne komunikacije“, kako sugeriše filozofkinja Ešli Borer?[15] Ili, još zloslutnije, da li je politika identiteta „suštinsko sredstvo koje buržoazija koristi da održi svoju klasnu dominaciju nad radničkom klasom održavajući podeljenost radništva po rasnim i rodnim linijama“, kako Dominik Gustavo navodi na veb-sajtu Svetskog socijalističkog pokreta?[16] Ili je politika identiteta, otelovljena u kritičkoj teoriji rase, opasna ideologija i pretnja uspostavljenom poretku, koju vlasti koje kritikuje imaju nameru da suzbiju?

Kolektiv reke Kombahi (i zašto politika identiteta nije ono što mislite da jeste)

Termin “politika identiteta” prvi put je popularizovan 1977. godine manifestom organizacije Kolektiv reke Kombahi, koja je okupljala crne kvir osobe, feministkinje i socijaliste, sa idejom podsticanja solidarnosti i saradnje.

Stručnjak za američke studije, Dačes Haris prenosi priču o poreklu kolektiva na sledeći način: 1961. godine, predsednik Džon F. Kenedi sazvao je Komisiju za status žena. Podeljena je u četiri konsultativna tela, od kojih se jedno odnosilo na crnkinje. Ovaj događaj inspirisao je nastavke, a na trećoj Nacionalnoj konferenciji komisija za status žena održan je sastanak kojim je osnovana Nacionalna organizacija za žene, za koju su se osnivačice nadale da će poslužiti kao „NAACP za žene“. Međutim, Nacionalna organizacija za žene nije uspela da održi obećanje da će ozbiljno tretirati rasu – a nacionalističke organizacije crnaca isto tako nisu uspele da se pozabave polom.[17] Kao rezultat toga, 1973. godine aktivistkinje formiraju Nacionalnu crnačku feminističku organizaciju.[18]

Mlada aktivistkinja Barbara Smit 1974. godine upoznaje Demitu Frejzer, nakon što je počela da se bavi organizovanjem lokalnog odeljenja NBFO u Bostonu. Njih dve su se složile sa mnogim ciljevima NBFO, ali su takođe želele organizaciju koja bi slobodnije razgovarala o “radikalnoj ekonomiji” i koja bi garantovala glas lezbejkama. I tako je, od sastanka četiri osobe, nastao kolektiv reke Kombahi. Od 1977. do 1980. godine održano je sedam skupova sa aktivističkim kolegama, kojima su prisustvovali istomišljenici među bostonskim veteranima, pa čak i čuvena spisateljica Odri Lord.

Iskustva koja su ujedinila ove aktiviste – dosledno marginalizovanje i obezvređivanje njihovih političkih prioriteta unutar različitih političkih organizacija – bila su osnova stava koji su razvili, a koji su nazvali „politikom identiteta“.

“Mi, kao crne žene, zapravo smo imale pravo da kreiramo političke prioritete i agende i akcije i rešenja zasnovane na našim iskustvima”, objasnila je kasnije Smit – politički program zasnovan na njihovim punim iskustvima i interesima, umesto da ih pozicionira kao bele ženske maskote ili sekretarice crnih muškaraca, koji inkorporira punu složenost njihovih vrednosti, a ne njihovu degradiranu i izobličenu karikaturu. Kao što kaže profesorka sa Prinstona, Kianga-Jamahta Tejlor: „Nije se moglo očekivati da crne žene  budu potpuno aktivne u političkim pokretima koji nisu predstavljali niti unapređivali njihove interese“; stoga je politika identiteta koju su razvile služila kao „ulazna tačka za crne žene da se uključe u politiku“, a ne kao sveukupno povlačenje iz problematičnih organizacija i pokreta.[19]

Kao takve, zalagale su se za raznovrsno koaliciono organizovanje, pristup koji je Smit kasnije videla kao primer upotrebljen u grassroots pristupu predsedničke kampanje Bernija Sandersa i njenom fokusu na socijalna pitanja sa kojima se suočavaju ljudi mnogih identiteta, naročito na “osnovne potrebe za hranom, smeštajem i zdravstvenom zaštitom”.[20] Beverli Smit, još jedna od osnivačica grupe, priseća se neposrednog političkog efekta izjave grupa koje su pripadale bostonskoj levici: „Takođe smo privukle mnoge obojene žene ili žene koje nisu bile crne. Imale smo veze sa Latinama. Imale smo veze sa azijatkinjama… I nas su privukli. Jer nije postojao samo jedan način. Kada bismo saznale za neke stvari koje se dešavaju, i same bismo otišle tamo.“[21] Principijelni stav kolektiva o politici identiteta funkcionisao je kao princip jedinstva, a ne podele.

Ali, u decenijama od osnivanja Kolektiva Kombahi reke, umesto da sklapaju saveze uz pomoć razlika, neki su odlučili da zbiju redove – posebno na društvenim mrežama – oko sve užih koncepcija grupnih interesa. Smit diplomatski kaže da su mnoge današnje uobičajene upotrebe koncepta „veoma različite od onoga što smo nameravale“. [22] Asad Hajder to oštrije navodi u svojoj knjizi Pogrešan identitet, gde priznaje radikalnu istoriju koncepta, dok ipak opisuje politiku identiteta kao “ideologiju koja se pojavila da prisvoji ovo emancipatorsko nasleđe u službi napretka političkih i ekonomskih elita”.[23] Iako se slažem sa ovim tačkama, takođe se slažem sa političkom teoretičarkom Mari Moran i filozofkinjom Lindom Martin Alkof koje su uspešno obrazložile da ideološka objašnjenja koja povezuju zabrinjavajuća politička dešavanja sa idejama navodno ugrađenim u politiku identiteta imaju tendenciju da promaše metu: mnoge kritike ciljaju ideje koje nisu od suštinskog značaja za pokrete zasnovane na identitetu ili koje u potpunosti pogrešno tumače njihove osnovne ciljeve.[24]

Ideja „zarobljavanja elita“ pomaže da se ove dve tačke međusobno pomire. Istina je da nedavni razvoji u značenju i načinu upotrebe politike identiteta nisu zaustavili policijska ubistva ili ispraznili zatvore. Politika identiteta je, međutim, opremila ljude, organizacije i institucije novim rečnikom da opišu svoju politiku i estetiku – čak i ako je suština tih političkih odluka irelevantna ili čak suprotna interesima marginalizovanih ljudi čiji se identiteti raspoređuju. Ali to je karakteristika načina na koji se politika identiteta upotrebljava, a ne ono što politika identiteta jeste u svojoj suštini. Upravo to “zarobljavanje elita”- a ne sama politika identiteta – stoji između nas i transformativne, nesektaške, koalicione politike.

Zarobljavanje elite: Veći problem

Koncept zarobljavanja elite potiče iz studije zemalja u razvoju radi opisivanja načina na koji društveno privilegovani ljudi imaju tendenciju da steknu kontrolu nad finansijskim beneficijama, posebno stranom pomoći, namenjenom drugima. Međutim, koncept se koristi i uopštenije, kako bi se opisalo kako politički projekti mogu biti oteti načelno ili praktično od strane onih koji su dobro pozicionirani i koji imaju resurse. Pa ipak, ideja takođe pomaže da se objasni kako javni resursi kao što su znanje, pažnja i vrednosti postaju iskrivljeni i distribuirani od strane struktura moći.

Zarobljavanje elita objašnjava mnoge uobičajene primedbe protiv politike identiteta, uključujući i to da ona zahteva nekritičku podršku političkim ličnostima na osnovu njihovih identiteta bez obzira na njihovu politiku i da često odražava društvene preokupacije koje su “u stvari za bogate bele ljude”. Jedan komentator, Saagar Enjeti, kritikovao je “elitno krilo Demokratske strane opsednuto politikom identiteta”, navodeći da “ljudi koji naseljavaju naše redakcije” i “čine profesionalnu menadžersku klasu… imaju previše uticaja na naš savremeni politički diskurs.“[25] Uprkos tome što je identifikovao problem sa uobičajenom popularnom upotrebom politike identiteta danas – ogroman uticaj dobro pozicioniranih ljudi na naš politički diskurs – čini se da Enjeti ipak misli da je ovo zaseban problem jednog krila jedne političke stranke. U stvari, osnovna dinamika je stara koliko i sama politika i nije ograničena na određenu politiku društvenog identiteta.

Zarobljavanje elite nije zavera. Veće je od ciničnih prisvajanja, oportunizma ili moralnih uspeha ili neuspeha bilo kog pojedinca ili grupe. To je vrsta sistemskog ponašanja – fenomen artikulisan na nivou stanovništva, vidljiv (predvidljiv) obrazac akcija koje uključuju pojedince, grupe i podgrupe, a svako od njih može da sledi bilo koje različite ciljeve sa sopstvenog uskog stanovišta. Zarobljavanje elite nije ograničeno na opseg njihovih namera. Stalna dinamika individualnih i grupnih interakcija čini društveni sistem, a iz te dinamike proizilazi zarobljavanje elite.

Sistemi i problemi na nivou sistema su veliki i složeni, ali nisu apstraktni. Društveni sistemi su stvarni: na kraju krajeva, mi živimo u njima. Kao takvi, oni su entiteti koje možemo da posmatramo i često i da predvidimo. Naše društvene nauke su, na bolje ili na gore, pokušaji da se uradi upravo to. Naravno, istina je da su društveni sistemi izuzetno složeni – možda i složeniji od fizičkih sistema, pošto ih obuhvataju, plus još dosta više od toga. I, pošto je naše kolektivno razmišljanje o sistemu samo po sebi važan deo sistema koji analiziramo, sama stvar koju proučavamo pomera se onako kako je mi drugačije shvatamo, upravo zato što je drugačije shvatamo.

Dakle, ako je zarobljavanje elite veće od najopakijih planova najvećih zlikovaca, da li je veće i od najboljih namera onih koji im se protive?

U stvarnosti, možda nećemo moći u potpunosti da eliminišemo zarobljavanje elite iz sveta. Postizanje radikalne jednakosti u raspodeli resursa i moći samo po sebi je idealizovani ishod društvenih pokreta koje podržavamo, a ne nešto što bi moglo da prethodi i proizvede njihov uspeh. Kao što se rđa pojavljuje u različitim periodima i na različitim mestima susretanja metala i vode, tako se i zarobljavanje elite pojavljuje u različitim periodima i na različitim mestima gde se društveni sistemi susreću sa određenim uslovima (kao što objašnjavam u poglavlju 3). Ali ova knjiga je motivisana uverenjem da kada prepoznamo da se zarobljavanje elite dešava, onda imamo više mogućnosti za borbu protiv toga. Ovo uverenje ide u paru sa još jednom centralnom brigom: čini se da nedavni trendovi u politici identiteta izuzetno podstiču, a ne ograničavaju, zarobljavanje elite. Kao što navodim u poglavlju 4, to važi čak i za politiku uvažavanja: to je prihvaćeni način ponašanja koji zahteva od ljudi da prenesu pažnju, resurse i inicijativu onima koji se smatraju više marginalizovanim nego što su oni sami.

Na probleme zarobljavanja elite i rasnog kapitalizma koji to omogućava ne treba da odgovorimo politikom uvažavanja, već konstruktivnom politikom. Konstruktivan pristup bi se fokusirao na ishod umesto na proces: težnja ka specifičnim ciljevima ili rezultatima, a ne samo izbegavanje “saučesništva” u nepravdi ili promovisanje isključivo moralnih ili estetskih principa. Konstruktivan pristup se u potpunosti uklapa u ono što politički teoretičar Majkl Doson naziva „pragmatičnim utopizmom… koji počinje tamo gde smo mi, ali zamišlja gde želimo da budemo“, kombinujući skup ciljeva nevezanih onim što danas prolazi kao zdrav razum sa „tvrdoglavim političkim realizmom“ sposobnim da pronađe strategije i taktike potrebne za promenu zdravorazumskog i sveta na kome počiva.[26]

Kada je reč o znanju i informacijama, konstruktivna politika bi se pre svega bavila izgradnjom institucija i kampanjama – relevantnim praksama prikupljanja informacija, a ne centriranjem određenih grupa ljudi ili portparola koji ih zamenjuju. Usredsredila bi se na odgovornost, a ne na udobnost. Usredsredila bi se direktno na zadatak preraspodele društvenih resursa i moći, a ne na posredničke ciljeve oličene u pijedestalima ili simbolizmu. Usredsredila bi se na izgradnju i ponovnu izgradnju prostora, a ne na regulisanje saobraćaja unutar i između njih. To bi bilo ono što politikološkinja Adom Getaču naziva projektom “stvaranja sveta”, usmereno na izgradnju i promenu stvarnih struktura društvenih veza i pokreta, a ne samo na kritiku onih koje već imamo.[27]

Ova knjiga je za ljude koji žele da vide različite ishode – one koji žele drugačiji i bolji svetski sistem od onog koji imamo sada. To nije vodič. Ona više ima za cilj da pomogne ljudima koji naporno rade na menjanju sveta da primete određene trendove i zamke koje ometaju organizovanje – i tako im pomogne da boljom strategijom odgovore na sopstvene specifične kontekste. Sa te strane, želim da najbolje što mogu objasnim moje perspektive o osnovnom problemu zarobljavanja elite – i konstruktivne politike kao odgovor na taj problem. A gde ćemo odatle ići dalje, možemo kolektivno da odlučimo.

Ostatak ove knjige ima za cilj da odgovori na neka ključna pitanja o tome zašto je zarobljavanje elite važno i šta treba da uradimo po tom pitanju. Poglavlje 1 razrađuje dublji odgovor na pitanje „Šta je zarobljavanje elite?“ Poglavlje 2 se nadovezuje na ovaj opis, koristeći ga da napravi neki napredak u identifikovanju gde se zarobljavanje elite pojavljuje u našim društvenim uslovima i zašto.

Uz sve ovo kao pozadinu, do trećeg poglavlja ćemo biti u poziciji da razumemo zašto politika uvažavanja – vrsta kulture koja se gradi oko politike identiteta – podstiče zarobljavanje elite politike identiteta. U poglavlju 4 zaokružujem stvari, uz razmišljanja o alternativnom pristupu koji nazivam konstruktivnom politikom.

1

Šta je zarobljavanje elite?

E. Frenklin Frejzer je 1957. godine objavio kontroverzno sociološko delo: Crna buržoazija. Ovo delo je, između ostalog, bilo pionirska analiza zarobljavanja elite, koja će doprineti razjašnjenju samog fenomena u osnovi.

Edvard Frenklin Frejzer rođen je 1894. godine u Baltimoru, u državi Merilend, a roditelji su mu bili Džejms i Meri Klark Frejzer. Iako je njegov otac uspeo da nauči da čita i piše mada nikada nije pohađao školu, ova teško dostižna i poštovanja vredna postignuća nisu ga poštedela od degradacije radničkog života crnca u rasističkom društvu. Ipak, Džejms je imao veliku želju da svojoj deci usadi važnost obrazovanja. Tokom vremena koje je proveo u državnim školama u Baltimoru, Edvard je sve shvatao vrlo ozbljno i maturirao je kao jedan od najboljih učenika u razredu. Nagrada za njegov veliki trud bila je stipendija za Hauard univerzitet.[28]

Nakon što je diplomirao na Hauardu sa najvišim ocenama, Frejzer se okrenuo podučavanju, istovremeno nastavljajući svoje studije. Predavao je na Institutu Taskigi u Alabami i na kraju je postao direktor odeljenja za socijalni rad u Školi za socijalni rad u Atlanti. Tamo su i američka sociologija i crnačka sociologija bile u procesu nastajanja, u okviru mreže crnih naučnika kojima je pripadao i V. E. B. Duboa. Mada je ova mreža verovatno uticala na njegova kasnija razmišljanja, vreme koje je Frejžer proveo tamo bilo je ograničeno, jer je otpušten 1927. godine – nakon čega su se on i njegova supruga Mari preselili u Čikago, gde je Frejzer završio doktorat iz sociologije dok je predavao na Univerzitetu Fisk. Godine 1943. bio je angažovan na univerzitetu Hauard, u Vašingtonu, u okrugu Kolumbija, gde je ostao do svoje smrti.[29]

Frejzer je bio neuobičajeno uspešan, posebno za crnog univerzitetskog profesora tog vremena. To svakako nije bilo zato što je igrao na sigurno. Njegovi stavovi o crnačkoj porodici pokrenuli su istorijske debate sa kolegom sociologom Melvilom Herskovicem, i nastavljaju da oblikuju školstvo i politiku i decenijama kasnije.[30] Njegovo otpuštanje iz Atlante 1927. godine desilo se kada je jedan od njegovih članaka, “Patologija rasnih predrasuda”, prekršio tabu: analizirao je bele južnjake istim antropološkim pogledom koji se vrlo često primenjuje na “druge” ljude. Verovatno nije pomoglo što je Frejzer tvrdio da je beli južnjački rasizam prema crncima neka vrsta ludila. Njegov članak preuzele su lokalne novine “Atlantic Constitution” i uskoro su Frejzerovi počeli da dobijaju pretnje smrću.[31]  Dobra stara “kultura otkazivanja” (cancel culure) na delu.

Ali kontroverza po kojoj je Frejzer najpoznatiji neće biti pokrenuta još trideset godina, do objavljivanja njegove sociološke studije američke crne srednje klase iz 1957. godine, Crna buržoazija.  U knjizi, Frejzer optužuje crnu srednju klasu da je nesigurna, nemoćna grupa koja stalno gradi svet iz mašte, kako bi se nosila sa „kompleksom inferiornosti“ izazvanim brutalnom istorijom rasne dominacije u Sjedinjenim Državama. To je istog trenutka izazvalo kontroverzu. U predgovoru izdanju iz 1962. godine, Frejzer se priseća da su mu nakon prvog izdanja i aplaudirali zbog hrabrosti i pretili nasiljem.

Otprilike u isto vreme kada je Frejzer analizirao crnu buržoaziju Sjedinjenih Država, Franc Fanon objavljivao je temeljna dela političke filozofije u kojima je govorio o afričkoj srednjoj klasi sredinom veka. Njihovi pristupi imali su upečatljive sličnosti. Fanon je pisao tokom talasa pokreta za nacionalnu nezavisnost u Aziji i Africi, koji je usledio nakon završetka Drugog svetskog rata – vremena mogućnosti i političkih pitanja. Afrička srednja klasa o kojoj je govorio bila je spremna da postane nacionalna vladajuća elita postkolonijalnih društava. On je ovu buržoaziju opisao kao „nerazvijenu srednju klasu“ koja se „nije bavila proizvodnjom, niti izumima, niti gradnjom, niti radom“ i time je bila osuđena na akcije „posredničkog tipa“: to jest, da se „drži u toku i da bude deo reketa“.[32]

Ovi neuspesi ove nove postkolonijalne vladajuće klase delimično objašnjavaju zašto je Fanon sumnjao da će uhvatiti, razblažiti i na kraju potkopati energiju antiimperijalističke borbe.[33] „Nacionalna svest“, predvideo je, „umesto da bude sveobuhvatna kristalizacija najdubljih nada celog naroda, umesto da bude neposredan i najočigledniji rezultat mobilizacije naroda, u svakom slučaju će biti samo prazna ljuštura, gruba i krhka parodija onoga što je mogla da bude.“[34]

Izgleda da se ovo predviđanje obistinilo. Pokreti za nacionalnu nezavisnost zamenili su formalnu kolonijalnu vladavinu samo da bi se upustili u neokolonijalizam: stanje u kome je nova vladajuća elita tih mladih nacija bila ili oštro ograničena od strane korporacija i vlada bivših kolonijalnih sila ili aktivno u dosluhu sa njima – i međunarodnim sistemom kojim pod njihovom dominacijom.[35] Stručnjak za afričke studije Džordžes Nzongola-Ntalaja, pišući početkom osamdesetih godina, neposredno nakon ovog talasa pokreta za nezavisnost, sažeo je to na ovaj način:

Mase su se nadale da će se njihovi životni uslovi poboljšati nakon nezavisnosti, i to jeste zapravo ono što su im ove vođe obećale. Ali obećanje nije održano nakon sticanja nezavisnosti, iz mnogo razloga, od kojih je jedan bio činjenica da je antikolonijalna borba maskirala sukobe zainteresovanih između sitne buržoazije i običnih ljudi. Ovi sukobi su počeli da se ispoljavaju nakon nezavisnosti, kada su, umesto da ispune svoja obećanja, novi vladari odgovorili na zahteve naroda ili sa više obećanja ili represijom.[36]

Zašto su crnačka „lumpenburžoazija“ (kako je Frejzer opisuje) Sjedinjenih Država i novonastale afričke vladajuće klase bile toliko neefikasne u poboljšavanju sistema za crne ljude kao grupu? Frejzer i Fanon su se podjednako fokusirali na njihove intelektualne i političke neuspehe.

Fanon se osvrnuo na uverenje među afričkom srednjom klasom da oni mogu “na pogodan način da zamene srednju klasu matične zemlje”, što je on video kao “tvrdoglavi narcizam” i “intelektualnu lenjost”.[37] Frejzer je na sličan način bio strog u svojim kritikama, a neke od najoštrijih bile su uperene na crnu štampu, „glavni medij komunikacije koji stvara i ovekovečuje svet mašte za crnu buržoaziju“. Iako priznaje doprinose crnih publikacija kao što su Chicago Defender i ranih abolicionistički tela kao što je Papir Frederika Daglasa, Frejzer je ipak insistirao na tome da se „zahtev crnačke štampe za jednakost crnaca u američkom životu pre svega bavi mogućnostima koje će ekonomski koristiti crnoj buržoaziji i poboljšati društveni status crnaca“. Elita koja kontroliše istaknute crne medije, tvrdio je, čini se da unapređuje interese te podgrupe bez obzira na dobrobit veće grupe. Frejzer navodi primer da su crnačke novine proslavile izbor crnog lekara za predsednika lokalne filijale Američkog lekarskog udruženja, iako se taj lekar protivio nacionalnom zdravstvenom programu, a samo udruženje bilo protiv „socijalne medicine“.[38] Dobra stara politika uvažavanja na delu.

Centralni argument crne buržoazije odnosi se na generacijama staru političku strategiju za rasno uzdizanje: projekat izgradnje odvojene crnačke ekonomije unutar Sjedinjenih Država. Nacionalna crnačka poslovna liga Bukera T. Vašingtona, koja se prvi put sastala u Bostonu u Masačusetsu 1900. godine, klasični je primer ove strategije, koja je na početku dočekana među crnačkim poslovnim liderima uz veliki entuzijazam i fanfare. Frejzer je, međutim, tvrdio da je Vašintonov pristup pogrešan, zasnovan na pogrešnoj analizi ekonomske situacije Afroamerikanaca u to vreme. Ukupna neto vrednost svih 115 učesnika inauguralne Nacionalne crnačke poslovne lige nije iznosila ni milion dolara. Do trenutka kada je Frejzer napisao svoju knjigu, više od šest decenija kasnije, svih jedanaest banaka u državi koje su bile u vlasništvu crnaca  zajedno nije imalo iznos kapitala koji se drži u prosečnoj lokalnoj banci u manjim belačkim gradovima. Frejzer stoga zaključuje da je afroamerička ekonomija sve vreme bila snoviđenje.[39]

Ne samo da bi izgradnja nacionalne crnačke ekonomije bila matematički gotovo nemoguća, ustvrdio je Frejzer; pokušaj bi takođe bio politički naivan. Takva ekonomija bi morala da bude izmeštena iz trenutne političke stvarnosti, što bi je učinilo ranjivom na spoljne uticaje – uprkos tome što je ona odgovor upravo na tu ranjivost. Čak i ako se ljudi uspešno ubede da “kupe crnačko”, tvrdio je Frejzer, ako to rade dolarima zarađenim od posla u fabrici Ford, onda još uvek nismo stvorili crnačku ekonomiju.

Zašto mit o crnačkoj ekonomiji kao sveobuhvatnom odgovoru na anti-crni rasizam opstaje, čak i ako su istaknuti crni biznismeni dugo u poziciji da znaju da to nije ozbiljna mogućnost? Frejzer tvrdi da je takva upornost rezultat određenih klasnih interesa male, ali uticajne crnačke buržoazije, koja stoji iza te ideje. Neki među njima su bili vlasnici preduzeća koji su se nadali da će uživati monopol na afroameričkom ekonomskom tržištu. Drugi su bili plaćeni profesionalci – daleko najveći procenat crne srednje klase sredinom dvadesetog veka – koji su se nadali da će se probiti u marketinške firme u vlasništvu belaca na osnovu svog pretpostavljenog znanja o neiskorišćenom potencijalu crne kupovne moći u hladnoratovskoj privredi

Bilo kada govori o crnačkoj štampi ili crnačkim preduzetnicima, Frejzer tvrdi da “crnačka buržoazija nije pokazala interesovanje za ‘oslobađanje’ crnaca”- to jest, osim ako “to nije uticalo na njihov sopstveni status ili prihvatanje od strane belačke zajednice”.[40] Dobivši pola šanse, „crna buržoazija je bezobzirno eksploatisala crnačke mase, podjednako kao što su to činili i belci“.[41] Frejzer ovde sigurno preteruje. Ipak, njegova knjiga, kao i Fanonovo delo, nude i dalje vredan oštar prikaz zarobljavanja elite.

Danas smo otprilike vremenski udaljeni od Frejzerove Crnačke buržoazije i Fanonove Crne kože, Belih maski koliko su Frejzer i Fanon bili vremenski udaljeni od Nacionalne crnačke poslovne lige Bukera T. Vašingtona. Ali malo toga se promenilo. U svojoj sveobuhvatnoj analizi trenutnog stanja ove političke putanje, naučnik koji se bavi komunikacijskim studijama, Džared A. Bol otkriva skup političkih aranžmana sličnih onom koji je Frejzer prikazao pre više od pola veka. Bilo je nekih preokreta: kako objašnjava Bol, najnovije ponavljanje mitskog obrasca po kome Crna ekonomija vodi do slobode usko se fokusira na ekonomsku moć Afroamerikanaca kao potrošača, pre nego kao bankara ili proizvođača. Prema tom mitu, crni Amerikanci kao potrošači imaju moć u vrednosti od preko 1 biliona dolara, i to bi mogli da iskoriste da se vežu za moć i slobodu, ali umesto toga arče sredstva na modu i druge neozbiljne kupovine. Ovaj koncept “kupovne moći”, tvrdi on, razvili su američka vlada i poslovne elite i održava se u implicitnom partnerstvu sa crnim poslovnim ljudima i medijskim elitama – to je, otprilike, ista postava likova koje Frejzer naziva crnom “lumpenburžoazijom”.[42] Bol dodaje da varijanta ovog mita koja pominje “kupovnu moć“ služi i za prebacivanje fokusa i krivice na pretpostavljenu „finansijsku nepismenost“ crnačke sirotinje, umesto na socijalne i ekonomske uslove koji eksploatišu, tlače i marginalizuju ljude.[43]

Bolova analiza ponavlja Frejzerovu: u svakoj priči, „pokret za crnu ekonomiju“ počiva na jednom mitu i jednoj materijalnoj stvarnosti. Mogućnost izolovane crne ekonomije je mit, dok neposredni interesi nekolicine dobro pozicioniranih crnaca pružaju pravi podsticaj. I u obe verzije priče, kao rešenje se nudi problem – institucije i obrasci statusa kvo.

Ko upravlja svetom? Elite

Suočeni sa ovim problemom koji se maskira kao rešenje, Frejzer i Bol ispravno uviđaju nešto ključno što kritičari “politike identiteta”- kao i “budnosti”, “kulture otkazivanja” i mnogih drugih modernih termina – često pogrešno shvataju. Kritičari i osporitelji ovih političkih usmerenja  tvrde da ona odražavaju društvene preokupacije „bogatih belih ljudi“ iliti „profesionalno-menadžerske klase“. I nije da u potpunosti greše. Ali ta činjenica je samo nešto što politika identiteta, budnost i slični pokreti imaju zajedničko sa svim ostalim u našim životima: a to je sve veća dominacija interesa elite i kontrola nad aspektima našeg društvenog sistema. To je zato što skoro sve u našem društvenom svetu ima tendenciju da postane plen zarobljavanja elite. Drugim rečima, ne radi se samo o tome da je budnost previše bela. Stvar je u tome što je sve prebelo.

Istina, belost i elitnost su dve veoma različite stvari. Za naše potrebe, međutim, ovo je fer primedba, jer su u mnogim delovima sveta u proteklih nekoliko stotina godina išli ruku pod ruku, sa posledicama koje su oblikovale sve oko nas.

Osnovna tema ove knjige je elitnost kao takva – i ne postoji čvrsto i brzo pravilo o tome kakva osoba može da čini elitu. Ponekad ste elita zbog načina na koji su ljudi odlučili (ili bili prisiljeni) da se odnose prema nekom aspektu vašeg društvenog identiteta. Ponekad ste elita zbog neke slučajne prednosti: nivoa obrazovanja, bogatstva ili društvenog prestiža. Ponekad ste elita samo zato što ste jedina osoba iz svoje grupe koji se nalazi u određenoj prostoriji. Prema rečima politikologa Džoa Frimena, „elita se odnosi na malu grupu ljudi koji imaju moć nad većom grupom čiji su deo, obično bez direktne odgovornosti prema toj većoj grupi, a često i bez njihovog znanja ili pristanka“.[44] Primetićete da Frimen ne tretira status „elite“ kao stabilan identitet – to je odnos, u određenom kontekstu, između manje grupe ljudi i veće grupe ljudi.

Zarobljavanje elite se dešava kada nekolicina privilegovanih upravlja resursima i institucijama u skladu sa svojim uskim interesima i ciljevim, a ti resursi i institutucije bi mogle da služe mnogima. Ovaj termin se koristi u ekonomiji, političkim naukama i srodnim disciplinama da opiše način na koji socijalno privilegovani ljudi imaju tendenciju da steknu kontrolu nad beneficijama koje su namenjene svima.[45] U ovom kontekstu, on se koristi slično kao poznatija etiketa „korupcije“ i identifikuje se pomoću sličnih simptoma nedopuštenog uticaja, kao što je mito.[46] Međutim, pojam se  takođe koristi da opiše kako politički projekti generalno mogu biti oteti – načelno ili u praksi – od strane dobro pozicioniranih i bolje opremljenih.

Kao što ekonomistkinja Dija Duta objašnjava, zarobljavanje elite se, u suštini, odnosi na „prisustvo nejednakog pristupa moći – neki imaju veći pristup moći (na osnovu svoje loze, ili kaste, ili ekonomskog bogatstva ili pola ili nekog drugog razloga) i shodno tome sposobnost da nesrazmerno utiču na prenos sredstava/resursa“.[47] Javna dobra i resursi kao što su znanje, pažnja i vrednosti su nepravedno raspoređeni, baš kao i materijalno bogatstvo i politička moć. Tačnije, obrasci distribucije svega ovoga su iskrivljeni na slične načine, iz sličnih razloga. Zarobljavanje elite je simptomatično za društvene sisteme sa nejednakim balansima moći.

Da li je demokratija bitna?

Ako je liberalna politička teorija ponudila tačan pogled na svet (što nije slučaj), onda bi se moglo zaključiti da je ravnoteža moći u mnogim delovima sveta već u redu. Na kraju krajeva, mnoga mesta u svetu su samoproglašene demokratije, a demokratski sistem bi trebalo da se zasniva na zdravoj ravnoteži moći. U demokratijama, tobože, elite (kreatori politike) dolaze na dužnost kad ih postavljaju ne-elite (građani), koje ih mogu skloniti i zameniti ako ne uspeju da odbrane javne interese. Slično mitskom tržištu, mitska liberalna demokratija bi po definiciji trebalo samu sebe da ispravlja i samu sebe opravdava. Ovaj način vođenja razgovora o moći i upravljanju bio je sastavni deo okvira koji povezuje „slobodu“ i „kapitalizam“ u idealima i praksama liberalne demokratije: sloboda zemlje treba da se nalazi samo na glasačkim mestima, a ne na, recimo, radnim mestima.[48] Dakle, ako neko veruje u liberalnu demokratiju, može da veruje da neravnoteža moći svuda može da se popravi uspostavljanjem aranžmana kao što su „međunarodni poredak zasnovan na pravilima“, „demokratski izbori“ i „formalno političko predstavljanje“. Ukratko, ako su pravi ideali oličeni u pravim formalnim sistemima, onda su ishodi tih sistema opravdani.

Da budemo jasni, formalni aranžmani jesu bitni. Fraze poput „formalno političko predstavljanje“ zaista imaju značaj, s obzirom na to da mesta sa manje formalnog političkog  predstavljanja imaju tendenciju da funkcionišu drugačije od mesta koja ga imaju više. Ali ove fraze se upotrebljavaju na načine koji često nisu baš smisleni. Dakle, ako želimo da se držimo naših ideala demokratske odgovornosti, trebalo bi da razmotrimo koliko smo daleko od stvarnog postizanja čak i ove niske prečke za kontrolu nad sopstvenim životima. Nakon decenija ove liberalno-demokratske retorike, stvarne strukture odlučivanja retko se oslanjaju na stvarnu demokratsku odgovornost.

Najverovatnije je da ćemo govoriti o zarobljavanju elite na nacionalnom nivou. U svojoj knjizi Od #CrniŽivotiSuVažni do crnog oslobođenja (From #BlackLivesMatter to Black Liberation), profesorka sa Prinstona Kianga-Jamahta Tejlor navodi poučan primer kako je Kongresni crni klub ko-sponzorisao Zakon protiv zloupotrebe droga Ronalda Regana iz 1986. godine, koji je izuzetno doprineo masovnim zatvaranjima, tako što je uspostavio obavezne smernice za minimalne kazne i dodao 1,7 milijardi dolara za rat protiv droge, dok su programi socijalne pomoći smanjeni. Ovaj zakon je rešio problem i za Reganove pristalice i za pripadnike crne elite Kongresnog crnog kluba, omogućavajući im da deluje kao da se bave epidemijom krek kokaina. Ali donošenjem ovog zakona, za Afroamerikance iz radničke klase, prešlo se sa rešavanja jednog veoma složenog problema na učvršćivanje dva međusobno povezana problema: same epidemije droge – koja nije rešena ovom drakonskom merom – i naglog porasta diskriminatornog sprovođenja zakona koji je ova legislativa pokrenula. Ove posledice navele su demokratskog senatora Danijela Patrika Mojnihana da napravi upečatljivu procenu: „Ako krivicu za kriminal svalimo na krek, naši političari su oslobođeni odgovornosti. Zaboravljaju se propale škole, loše sprovedeni programi socijalne pomoći, pusta naselja, protraćene godine. Krek je jedini krivac. Čovek je u iskušenju da pomisli da bi, da krek ne postoji, neko negde dobio federalni grant da ga napravi.“[49]

Često se navodi da je federalna vlada direktno odgovorna za epidemiju kreka.[50] Međutim, nije tako važno pitanje da li je postojala aktivna zavera. Bila je sasvim dovoljna kombinacija lenjosti, bezosećajne ravnodušnosti i oportunizma: elite na polugama finansiranja i nadzora videle su šta je u njihovom najboljem interesu, a zatim su to jednostavno učinile; predvidivi negativni efekti toga na one koje navodno predstavljaju nisu bili efikasno sredstvo koje bi ih u tome sprečilo.

A tu je i kapital. Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka došlo je do važnih inovacija u korporativnom menadžmentu (naročito u Sjedinjenim Američkim Državama, koje su se udobno pozicionirale na vrhu globalne ekonomije nakon Drugog svetskog rata): otkupi, prodaje, spajanja, velike rasprodaje „ne-osnovnih delatnosti” i drugi oblici reorganizacije preduzeća od strane akcionara gladnih profita.[51] Ovi trendovi su se intenzivirali osamdesetih godina prošlog veka, stvarajući ono što istraživači nazivaju „revolucija akcionara”: ogroman porast tehnika upravljanja, koje su prethodno samozadovoljne menadžere industrije stavile pod strogu disciplinu aktivnih akcionara.[52] Ova druga faza revolucije akcionara pomogla je da se proizvede i poklopila se sa većom „globalnom poslovnom revolucijom”,koja predstavlja  „brzorazvijajući proces koncentracije na globalnom nivou u brojnim industrijama koje obezbeđuju robe i usluge” za „integratore sistema” – nekolicinu velikih firmi koje mogu da reorganizuju globalnu proizvodnju oko svog „osnovnog” modela poslovanja i imovine.[53]

Elite na vrhu megakorporativnih “sistemskih integratora” nisu se zaustavile na reorganizaciji globalne proizvodnje oko njihove težnje za akcionarskom vrednošću. U stvari, one reorganizuju sve. Korporacije su izgradile sopstveni sudski sistem “arbitraže” u senci, efikasno izuzimajući čitave industrije čak i od bilo kakve pretenzije sudova da ih preispitaju.[54] Projekti javnih usluga širom sveta, a posebno na globalnom jugu, finansirani su od strane „javno-privatnih partnerstava”: „dugoročnih ugovornih aranžmana kroz koje se privatni sektor obavezuje da finansira i upravlja javnim uslugama… sve dok država učestvuje u rizicima.” Ekonomisti Ndongo Samba Silla) i Danijela Gabor objašnjavaju da je to funkcionisalo na načine karakteristične za rasni kapitalizam: izgradnjom finansijske sigurnosti za akcionare putem finansijskih i drugih oblika prekarnosti za ljude u zemljama kao što su Senegal i Obala Slonovače, kojima se naplaćuju visoke naknade za pristup privatno finansiranoj infrastrukturi.[55] I što  je još gore, tehnološki giganti društvenih mreža poseduju ogromne delove svetske ekonomije pažnje, upravljajući platformama koje su prepune zloupotreba – istraga novinarke Karen Hao iz 2021. godine otkrila je da su najveće Fejsbuk stranice namenje „američkim Hrišćanima“ i „afro-Amerikancima“ vodile farme trolova, koje su eksploatisale Fejsbuk algoritme za slanje informacija desetinama miliona Amerikanaca, sa ciljem da podstiču i iskorišćavaju društvene podele. Ove farme takođe posluju u Indiji, Velikoj Britaniji i širom Centralne i Južne Amerike.[56] Ali zarobljavanje elite je možda najjasnije na multinacionalnom nivou, gde velike globalne institucije donose bitne odluke o ekonomskim mogućnostima, čak i bez privida demokratske odgovornosti. Ove institucije su se pojavile dok se svetski poredak obnavljao u poslednjim godinama Drugog svetskog rata, a Sjedinjene Države su se tek pojavile kao globalni hegemon. Tvorci su se sastali u Breton Vudsu u Nju Hempširu, gde su osnovali Međunarodni monetarni fond (MMF) i ono što je kasnije postalo Svetska banka. Bez obzira na uske „tehničke“ pretenzije njihovih mandata, ove organizacije zapravo imaju ogromnu moć vladanja. One nude pakete pomoći koji su uslovljeni određenim odlukama o upravljanju koje treba da donesu zemlje primaoci, odlukama koje utiču na dostupnost poslova, javne usluge i cene hrane. Ove osnovne karakteristike neelitnog života tako se stavljaju u ruke stranih birokrata, nad kojima stanovništvo zemlje nema sredstva demokratske kontrole i sa kojima ne postoji čak ni bilo kakav privid nekog demokratskog odnosa.[57]

Osamdesete godine prošlog veka bile su obeležene posebno kontroverznim kompletom „programa strukturnog prilagođavanja”, kojima je  MMF prisilio vlade na liberalizovanje tržišta i devalviranje valute, kako bi se kvalifikovale za potrebne kredite.[58] A zašto su im krediti bili toliko potrebni da su pristajali na takav dogovor? Uopšteno rečeno, zato što su kolonijalne vlade vekovima, na bezbroj načina, prisvajale toliko vrednosti od kolonija. Svetska banka i MMF nastavljaju da ohrabruju postkolonijalne nacije da i danas održe visoke nivoe predatorski obezbeđenih dugovanja. Održavanjem finansijske kontrole, oni deluju kao de fakto upravljačka tela, vezujući potrebnu pomoć za uslove koji iskrivljuju i političku situaciju.[59]

Kontroli koju vrše ove institucije Breton Vudsa nedostaje čak i demokratska šminka. Pošto glasačka moć zavisi od bogatstva, a ne broja stanovnika, zemlje sa srednjim i niskim prihodima (veći deo globalnog juga) imaju manjinski udeo glasova, uprkos tome što čine 85 procenata svetske populacije.[60] Proces glasanja u ovim institucijama je stoga odraz blokova moći iz prošlosti, a ne savremenih potreba. Povrh toga, šefovi Svetske banke i MMF-a su obično iz Sjedinjenih Država i Evrope i ove države ih imenuju, nisu izabrani ni u kom smislu (čak ni u uslovima neravnopravne moći izbora).

Bilo je istinskih pokušaja suprotstavljanja Svetskoj banci i MMF-u. Već decenijama, Latinoamerikanci biraju populističke lidere, kao odgovor na najnovija dešavanja u neoliberalnom kapitalizmu. Ali rezultati su pomešani, a promašaji krvavi. Ekvador je, na primer, iskusio višedecenijski sukob između „radikalnih resursnih nacionalista“ i „antiekstraktivista“, sukob koji je omogućila (ako ne i učinila neizbežnim) zavisnost zemlje od vađenja fosilnih goriva za prihode koji finansiraju njene socijalne projekte i servisiraju njen državni dug.[61]

U decenijama nakon Drugog svetskog rata pa do danas, funkcionalno partnerstvo između kapitalizma i liberalne demokratije, sa prividom narodnog legitimiteta, širom sveta slabi. Zato pravnik Isa Šivdži za liberalnu demokratiju kaže da je „pod opsadom“. Po njegovom mišljenju, ona je u opadanju zbog socioloških zamki koje postavlja monopolistički kapitalizam: „rast nezaposlenosti, nejednaka raspodela i nepodnošljiva nejednakost“, i kao rezultat toga, otuđenje velikog dela stanovništva od političkog sistema.[62] Sociolog Volfgang Štrek na sličan način tvrdi da se liberalni demokratski ideal već decenijama raspada. Umesto kataklizmičnog puča ili nasilnog događaja, za Štreka, kraj demokratije je jednostavno postepeno zarobljavanje političkog od strane elita: „Uz nizanje krize za krizom, tokom koji se istovremeno odvija fiskalna krize države, arena distributivnog sukoba se pomerala, krećući se sve više iznad i sve dalje od sveta kolektivnog delovanja građana ka sve udaljenijim mestima odlučivanja na kojima se interesi pojavljuju kao ‘problemi’ u apstraktnom žargonu tehnokratskih stručnjaka.”[63]

Zarobljavanje na svakom nivou

Štrek opisuje neke zajedničke karakteristike zarobljavanja elite: malobrojnije kolektivne akcije ljudi, udaljenija mesta odlučivanja i uspon tehnokrata. Ovakvi pomaci su vidljivi ne samo na nivou nacionalne i međunarodne politike, već i na nižim organizacionim nivoima.

Uzmite, na primer, deo sveta u kom ja radim: kulu od slonovače. U delu „Filozofija afro-američkih studija”, profesor Državnog univerziteta Severne Karoline Stiven Ferguson II opisuje zarobljavanje elite crnih studija, koje svoje postojanje duguju radikalnim studentskim pokretima šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ali koje su se od tada „pretvorile u birokratski zupčanik u akademskom točku koji kontrolišu administratori, praktično bez demokratskog doprinosa studenata ili crnačke radničke klase“.[64]

Ovo nije specijalna karakteristika uticaja ove kule od slonovače na crnačku politiku. Kolektiv reke Kombahi nastao je delimično zbog neuspeha solidarnosti u nekoliko preklapajućih osa različitosti: rodne linije u okviru borbi za oslobođenje crnaca, rasne linije u pokretima za oslobođenje žena i linije seksualnosti u crnačkim feminističkim organizacijama. Ni ove tenzije, ni oblici zarobljavanja elite koje one predstavljaju nisu bili novi u svoje vreme: Delo “Žene, rasa i klasa” Anđele Dejvis predstavlja majstorsku analizu sličnih oblika zarobljavanja od strane najbolje pozicioniranih feministkinja tokom ranih faza pokreta protiv ropstva i pokreta za ženska prava tokom devetnaestog veka.[65] Neki naučnici tvrde da je sam E. Frenklin Frejzer bio primer za neke od ovih tendencija, povezujući suviše blisko socijalne probleme u crnačkoj zajednici sa prevalencijom domaćinstava sa ženama na čelu.[66]

Ili, umesto da proširimo kontekst, mi posmatramo zarobljavanje elita u datim okvirima i mogli bismo da zadržimo istu skalu, ali obrnemo identitete. To jest: umesto razmišljanja o klasnoj politici rasnih studija, mogla bi se opisati rasna politika klasnog aktivizma, gde bismo mogli utvrditi da belci (rasne elite) imaju tendenciju da zarobe proces donošenja odluka socijalističkih organizacija, sindikata i slično.[67]

Zarobljavanje elite nije specifično za crnačku politiku. Uzmimo, na primer, poslednjih nekoliko decenija kvir politike, ilustrovane u prigodno naslovljenom eseju „Želeli ste istopolni brak? Sada imate Pita Butidžidža.”  Urednica ⁠Bazfida (BuzzFeed) Šenon Kiting oplakuje postepeno udaljavanje glavne struje kvir politike daleko od radikalnijih i progresivnijih elemenata, dramatizovanih Stounvolskim neredima 1969. godine i konfrontacionim organizovanjem Njujorške anti- AIDS koalicije za oslobađanje moći (ACT UP), ka asimilacionističkim ciljevima koje pretstavljaju i kojima se bave političari iz redova Demokratske partije, poput  televizičnog Butidžidža koji je monogaman, belac, finansijski obezbeđen i deklarisani hrišćanin. Kao što kaže Šenon Kiting: „Čini se da je najbolji način da kvir ljudi napreduju, da se i dalje ponašamo kao da smo baš kao i svi drugi.[68] Barbara Smit, jedna od prvobitnih organizatora Kolektiva reke Kombahi (koja je, kako je opisano u poglavlju 1, smislila termin „politika identiteta“), napustila je aktivno uključivanje u mejnstrim LGBTQ pokret iz tog razloga.[69]

Ako razmotrimo neravnopravnu raspodelu moći, na svakom niovu, u svakom kontekstu, vidimo da se na kraju pojavljuju obrasci zarobljavanja elite. U odsustvu prave vrste provera ili ograničenja, podgrupa ljudi sa vlašću i pristupom resursima koji se koriste da se opišu, definišu i stvore političke realnosti – drugim rečima, elite, zarobiće vrednosti grupe, prisiljavajući ljude da se koordinišu oko užeg društvenog projekta koji nesrazmerno više predstavlja interese elite. Kada elita vodi šou, interesi grupe se u najboljem slučaju svode na ono što im je zajedničko sa onima na vrhu. U najgorem slučaju, elite se bore za sopstvene uske interese mašući zastavom grupne solidarnosti.

Ovo poglavlje je pokušaj razrade onoga što tvrdim u uvodu: da je zarobljavanje elite opšti politički problem, a ne poseban problem sa kojim se suočava samo antirasistička politika ili politika identiteta. Primetiti da se zarobljavanje elite dešava svuda u našem globalnom društvenom sistemu jeste dobar početak. Ali ako ćemo da preduzmemo nešto u vezi sa tim, bilo bi važno i da znamo zašto.

Prevod: Maša Radonić

---

Beleške

Uvod

Ranija verzija ovog eseja pojavila se kao “ldentity Politics and Elite Capture“, Boston Review, May 7 2020, https://bos-tonreview.net/articles/olufemi-o-taiwo-identity- politics-and-elite-capture

[1] Amilcar Cabral, Unity and Struggle: Speeches and Writings of Amilcar Cabral, vol. 3 (New York: New York University Press, 1979), 86.

[2] Max Bearak and Rael Ombuor, “Kenyan Police Shot Dead a Teenager-on-his- balcony-during-a-coronavirus-curfew- crackdown,” Washington Post, March 31,  2021, https://www.washingtonpost.com/world/africa/kenyan-police-shot-dead-a-teenager-on-his-balcony-during-a-coronavirus-curfew- crackdown/2020/03/31/6344c70e-7350-11ea- ad9b-254ec99993bc_story.html.

[3] Jorge Valencia, “Black Lives Matter Protests Renew Parallel Debates in Brazil, Colombia,” The World, June 15, 2021, https://www.pri.org/stories/2020-06-15/black-lives-matter-protests-renew-parallel-debates-brazil-colombia.

[4] “Demonstrators in Brazil Protest against Crimes Committed by Police,” VOA News, June 1, 2020, https://www.voanews.com/americas/demonstrators-brazil-protest-against-crimes-committed-police.

[5] Cesar Mufioz, “Brazil Suffers lts Own Scourge of Police Brutality”, Human Rights Watch, June 3, 2020, https://www.hrw.org/news/2020/06/03/brazil-sufferers-its-own-scourge-police-brutality.

[6] “Rio Violence: Police Killings Reach Record High in 2019“, BBC News, January 23, 2020, https://www.bbc.com/news/world-latin-america-51220364.

[7] Larry Buchanan, Quoctrung Bui, and Jugal K. Patel, “Black Lives Matter May Be the Largest Movement in U.S. History,” New York Times, July 3, 2020, https://www.nytimes.com/interactive/2020/07/03/us/george-floyd-protests-crowd-size.html; Dudley L. Preston, “3  Ways That the U.S. Population Will Change-over-the next-decade,“ PBSNewsHour, pristupljeno 2. januara 2020, https://www.pbs.org/newshour/nation/3-ways-that-the-u-s-population-will-change-over-the next-decade

[8] Jen Kirby, “‘Black Lives Matter’ Has Become a Global Rallying Cry”, Vox, June 12, 2020, https://www.vox.com/2020/6/12/21285244/black-lives-matter-global-protests-george-floyd-uk-belgium.

[9] “Nigeria’s Lekki Shooting: What Has Happened so Far at Lagos Judicial Panel”, BBC News, November 27, 2020, https://www.bbc.com/news/world-africa-55099016.

[10] Ovo pitanje dublje istražujem u knjizi Reconsidering Reparations: Worldmaking in the Case of Climate Crisis (New York: Oxford University Press, 2021); Kwame Nkrumah, “Neo-Colonialism: The Last Stage of lmperialism,” 1967; F Pigeaud i NS Sylla

[11] David Malpass, June 18, 2020: Ending Racism”Voices ,June 18, 2020, https://blogs.worldbank.org/voices/june-18-2020-ending-rasism; Chris Cannito, “UN Human Rights Council Holds Historic Hearings on Racism in US,„Nonprofit Quarterly, June 22 , 2020, https://nonprofitquarterly.org/un-human-rights-council-holds-historic-hearings-on-rassism-in-us.

[12] Roberto Lovato, “The Age of lntersectional Empire ls Upon Us,” 10. maj 2021, The Nation, https://www.thenation.com/article/politics/cia-video-intersectional.

[13] Talia Lavin, “The 1960s Previewed the GOP Attack on ‘Critical Race Theory,'” MSNBC, 22. jun  2021, https://www.msnbc.com/opinion/right-wing-freakout-about-critical-race-theory-began-1960s-n1271670; Kevin M. Kruse, “The Trump Administration ‘s Thinly-Veiled Rebuke of’ The 1619 Project ‘ is a  Sloppy, Racist Mess,” MSNBC, pristupljeno 20. januara 2021, https://www.msnbc.com/opinion/trump-administration-s-thinly-veiled-rebuke-1619- project-sloppy-racist-n1254807.

[14] Amy Cassidy and Tara John, “UN Condemns ‘Reprehensible’ UK Race Report for Repackaging ‘Racist Tropes into Fact,'” CNN, April 19, 2021, https://www.cnn.com/2021/04/19/uk/un-uk-race-report-intl-gbr/index.html; Tara John, “Analysis: Culture Wars Give Boris Johnson and His Government a Quick and Easy High. They’re No Substitute for Governing,”CNN, pristupljeno 4. aprila, 2021, https://www.cnn.com/2021/04/04/uk/uk-race-report-culture-wars-intl-gbr/index.html.

[15] Ashley Bohrer, “lntersectionality and Marxism: A Critical Historiography,” Historical Materialism 26, no. 2 (2018): 60.

[16] Dominic Gustavo, “‘Humans of ClA’ Recruitment Campaign Sells Youth ‘ldentity Politics lmperialism,'” World Socialist Web Site, May 20, 2021, https://www.wsws.org/en/articles/2021/05/20/ciar-m20.html.

[17] Duchess Harris, “From the Kennedy Commission to the Combahee Collective,” in Sisters in the Struggle (New York: New York University Press, 2001), 280-305.

[18] Harris, “Combahee Collective,” 280-305.

[19] Keeanga-Yamahtta Taylor, How We Get Free: Black Feminism and the Combahee River Collective (Chicago: Haymarket Books, 2017), 5-6 (moj naglasak).

[20] Terrell Jermaine Starr, “Barbara Smith, Who Helped Coin the     Term ‘ldentity Politics,’ Endorses Bernie Sanders,” The Root, pristupljeno  3. februara 2020, https://www.theroot.com/barbara-smith-who- helped-coin-the-term-identity-politi- 1841419291; Barbara Smith, “l Helped Coin the Term ‘ldentity Politics’. l’m Endorsing Bernie Sanders,” Guardian, February 10, 2020, https://www.theguardian.com/commentisfree/2020/feb/10/identity-politics-bernie-sanders-endorsement.

[21] Taylor, How We Get Free, 107-9

[22] Starr, “Barbara Smith Endorses Bernie Sanders.”

[23] Asad Haider, “ldentity Politics,” Chapter 1 in Misaken Identity: Race and Class in the Age of Trump (Verso Books, 2018), 7-26.

[24] Marie Moran, “(Un) Troubling ldentity Politics: A Cultural Materialist lntervention,” European Journal of Social Theory 23, no. 2 (2020): 258- 77; Linda Martin Alcoff, “The Political Critique,” chapter 2 in Visible Identities: Race, Gender, and the Self (Oxford University Press, 2005), 20-46.

[25]Tess Bonn, “Saagar Enjeti Laments Use of ldentity Politics in 2020 Democratic Race,” The Hill, November 26, 2019, https://thehill.com/hilltv/rising/472191-saagar-enjeti-laments-use-of-identity-politics-in-2020-democratic-race.

[26] Michael C. Dawson, Blacks in and out of the Left (Cambridge, MA: Harvard University Press, 2013), 194.

[27] Adom Getachew, Worldmaking after Empire: The Rise and Fall of Self-Determination (Princeton, NJ: Princeton University Press, 2019).

1 – Šta je zarobljavanje elite?

[28] Tony Platt, “E. Franklin Frejzer Reconsidered,” Social Justice 16, no. 4 (1989): 186-95; Malik  Simba,  “E.  Franklin  Frejzer (1894-1962),” Black Past, January 19, 2007, https://www.blackpast.org/african-american-history/Frejzer-e-franklin-1894-1962; Arthur P. Davis, “E. Franklin Frejzer (1894-1962): A Profile”, Journal of Negro Education 31, no. 4 (1962): 429-35.

[29] Tony Platt and Susan Chandler, “Constant Struggle: E. Franklin Frejzer and Black Social Work in the 1920s,” Social Work 33, no. 4 (1988): 293-97.

[30] Frejzerova knjiga iz 1939. “The Negro Family” u Sjedinjenim Državama bila je široko priznata kao sociološki prikaz crnačkog američkog života. Pogledajte: Randal Maurice Jelks and Ayesha K. Hardison, “Black Love after E. Franklin Frejzer: An lntroduction,” Women, Gender, and Families of Color 7, no. 2 (2019): 108-12.

[31] Lori Martin, “Africana Demography: Lessons from Founders E. Franklin Frejzer, WEB Du Bois, and the Atlanta School of Sociology,” Issues in Race and Society 8 (2019): 5-28; Earl Wright and Thomas C. Calhoun, “Jim Crow Sociology: Toward an Understanding of the Origin and Principles of Black Sociology via the Atlanta Sociological Laboratory,” Sociological Focus 39, no. 1 (2006): 1-18.

[32] Frantz Fanon, The Wretched of the Earth, Constance Farrington, trans. (New York: Grove, 1963), 149-51.

[33] Fanon, Wretched of the Earth, 148.

[34] Fanon, “The Trials and Tribulations of National Consciousness,” chapter 3 in The Wretched of the Earth (1961), Richard Philcox, trans. (New York: Grove, 2004), 97-144.

[35] Kwame Nkrumah, Neo-Colonialism: The Last Stage of Imperialism (New York: lnternational Publishers, 1966).

[36] Bernard Magubane and Nzongola-Ntalaja, Proletarianization and Class Struggle in Africa (San Francisco: Synthesis Publications, n.d.), 57.

[37] Fanon, Wretched of the Earth (2004 ed.), 97-144.

[38] E. Franklin Frejzer, Black Bourgeoisie (New York: Free Press, 1997), 104.

[39] Frejzer, “Negro Business: A Social Myth,” chapter 7 in Black Bourgeoisie, 153-73.

[40] Frejzer, Black Bourgeoisie, 235.

[41] Frejzer, Black Bourgeoisie, 236.

[42] Jared A. Ball, The Myth and Propaganda of Black Buying Power (New York: Springer, 2020).

[43] Ball, “lntroduction” in Black Buying Power, 1- 10.

[44] Jo Freeman, “The Tyranny of Stucturelessness,” zvanični vebsajt Džoa Frimana, https://www.jofreeman.com/joreen/tyranny.htm.

[45] Za primere, pogledajte Monica Martinez-Bravo, Priya Mukherjee, and Andreas Stegmann, “The Non-democratic Roots of Elite Capture: Evidence from Soeharto Mayors in lndonesia,” Econometrica 85, no. 6 (2017): 1991-2010; Pranab K. Bardhan and Dilip Mookherjee, “Capture and Governance at Local and National Levels,” American Economic Review 90, no. 2 (2000): 135-39; Daron Acemoglu and James A. Robinson, “Persistence of Power, Elites, and lnstitutions,” American Economic Review 98, no. 1 (2008): 267-93.

[46] Diya Dutta, “Elite Capture and Corruption: Concepts and Definitions,” National Council of Applied Economic Research, 2009, 4.

[47] Dutta, „Elite Capture and Corruption“, 5.

Da li je demokratija bitna?

[48] Wendy Brown, “Neo-Liberalism and the End of Liberal Democracy,” Theory and Event 7, no. 1 (2003); Tyler Stovall, White Freedom: The Racial History of an Idea (Princeton, NJ: Princeton University Press, 2021).

[49] Citirano u David Farber, Crack: Rock Cocaine, Street Capitalism, and the Decade of Greed (Cambridge, UK: Cambridge University Press, 2019), 144.

[50] Ryan Devereaux, “How the ClA Watched Over the Destruction of Gary Webb,” The Intercept, September 25, 2014, https://theintercept.com/2014/09/25/managing-nightmare-cia-media-destruction-gary-webb.

[51] Neil Fligstein and Linda Markowitz, “Financial Reorganization of American Corporations in the 1980s,” Sociology and the Public Agenda, 1993, 185-206; Neil Fligstein and Taek-Jin Shin, “The Shareholder Value Society: A Review of the Changes in Working Conditions and lnequality in the United States, 1976 to 2000,” Social Inequality, 2004, 401-32; Samuel Knafo and Sa- hil Jai Dutta, “The Myth of the Shareholder Revolution and the Financialization of the Firm,” Review of International Political Economy 27, no. 3 (2020): 476-99; Peter Nolan, Jin Zhang, and Chunhang Liu, “The Global Business Revolution, the Cascade Effect, and the Challenge for Firms from Developing Countries,” Cambridge Journal of Economics 32, no. 1 (2008): 42-43.

[52] Doug Henwood, “Take Me to Your Leader: The Rot of the American Ruling Class,” Jacobin, April 27, 2021, https://jacobinmag.com/2021/04/take-me-to-your-leader-the-rot-of-the-american-ruling-class.

[53] Knafo i Duta tvrde, uz raniju Fligstajnovu analizu i u suprotnosti sa velikim delom postojeće literature, a je revolucija akcionara iz 80-ih bila samo jedna faza u dužem luku većih promena u korporativnom upravljanju. Ovaj citat je iz analize koju su napravili Nolan, Zhang i Liu. Knafo and Dutta, “The Myth of the Shareholder Revolution and the Financialization of  the  Firm”;  Nolan,  Zhang,  and  Liu,  “The Global Business Revolution, the Cascade Effect, and the Challenge for Firms from Developing Countries,” 43.

[54] Benjamin P. Edwards, “Arbitration’s Dark Shadow,” Nev. LJ 18 (2017): 427.

[55] Daniela Gabor and Ndongo Samba Sylla, “Planting Budgetary Time Bombs in Africa: The Macron Doctrine En Marche,” CADTM, September 18, 2021, https://www.cadtm.org/Planting-budgetary-time-bombs-in-Africa-the-Macron-Doctrine-En-Marche.

[56] Karen Hao, “Troll Farms Reached 140 Million Americans a Month on Facebook before 2020  Election, lnternal  Report Shows,”MIT Technology Review, September 16,  2021, https://www.technologyreview.com/2021/09/16/ 1035851/facebook-troll-farms-report-us-2020- election/.

[57] Daniel Tetteh Osabu-Kle, “The Politics of One- Sided Adjustment in Africa,” Journal of Black Studies 30, no. 4 (2000): 515-33; Jason Hickel, “Apartheid in the World Bank and the lMF,” Al Jazeera, November 26, 2020, https://www.aljazeera.com/opinions/2020/11/26/it-is-time-to-decolonise-the-world-bank-and-the-imf; Ngaire Woods, “Unelected Government: Making the lMF and the World Bank More Accountable,” Brookings (blog), April 1, 2003 https://www.brookings.edu/articles/unelected-government-making-the-imf-and-the-world- bank-more-accountable.

[58] York W. Bradshaw and Jie Huang, “lntensifying Global Dependency: Foreign Debt, Structural Adjustment, and Third World Underdevelopment,” Sociological Quarterly 32, no. 3 (1991): 321-42; lssa G. Shivji, “Samir Amin on Democracy and Fascism,” Agrarian South: Journal of Political Economy 9, no. 1 (2020): 12-32.

[59]  Keston Perry, “Realising Climate Reparations: Towards a Global Climate Stabilization Fund and Resilience Fund Programme for Loss and Damage in Marginalised and Former Colonised Societies,” Social Science Research Network, 2020.

[60] Hickel, “Apartheid in the World Bank and the lMF.”

[61] Thea Riofrancos, Resource Radicals: From Petro-nationalism to Post-extractivism in Ecuador (Durham, NC: Duke University Press, 2020).

[62] Shivji, “Samir Amin on Democracy and Fascism,” 13.

[63] Wolfgang Streeck, How Will Capitalism End?: Essays on a Failing System (London and New York: Verso, 2016), 20.

[64] Stephen Ferguson, Philosophy of African American Studies: Nothing Left of Blackness (New York: Springer, 2015), 36.

[65] Angela Yvonne Davis, “The Anti-slavery Movement and the Birth of Women’s Rights,” chapter 2 and “Class and Race in the Early Women’s Rights Campaign,” chapter 3 in Women, Race, and Class (New York: Vintage, 1983), 30-69.

[66] Ovaj navod je možda najpoznatiji kao citat Andžele Dejvis u Women, Race, and Class, ali se o njemu raspravlja i decenijama kasnije. Za analizu kako se Frazierov iskaz vezuje za patrijarhat, pogledajte: Curwood; za odbranu Fraziera, pogledaje Semmes. Davis, 14; Anastasia Curwood, “A FRESH LOOK AT E. FRANKLlN FRAZlER’S SEXUAL POLlTlCS lN THE NEGRO FAMlLY lN THE UNlTED STATES,” Du Bois Review: Social Science Research on Race 5, no. 2 (2008): 325-37, https://doi.org/10.1017/S1742058X08080193; Clovis E. Semmes, “E. Franklin Frazier’s Theory of the Black Family: Vindication and Sociological lnsight,” J. Soc. & Soc. Welfare 28, no. 2 (2001): 3.

[67] Dawson, Blacks in and out of the Left.

[68] Shannon Keating, “You Wanted Same-Sex Marriage? Now You Have  Pete Buttigieg,” BuzzFeed News, December 11, 2019, https://www.buzzfeednews.com/article/shannonkeating/pete-buttigieg-marriage-equality-lgbtq-gay-rights.

[69] Barbara Smith, “Barbara Smith: Why l Left the Mainstream Queer Rights Movement,” New York Times, June 19, 2019, https://www.nytimes.com/2019/06/19/us/barbara-smith-black-queer-rights.html.

---

Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život:

• Kritički život 1 – Edvard Snouden
• Kritički život 2: Zemlja i sloboda (Ken Louč)
• Kritički život 3: Nevidljivi gradovi (Italo Kalvino)
• Kritički život 4: Performiranje političkog (Džudit Batler)
• Kritički život 5:  Kultura i imperijalizam (Edvard Said)
• Kritički život 6: Izvori totalitarizma (Hana Arent)
• Kritički život 7: Ko je neoliberalni subjekt? (Vendi Braun)
• Kritički život 8:  Viralni homonacionalizam (Džazbir Puar)
• Kritički život 9:  Bitka za Čile, 1. deo (Patrisio Guzman)
• Kritički život 10:  Bitka za Čile, 2. deo (Patrisio Guzman)
• Kritički život 11:  Bitka za Čile, 3. deo (Patrisio Guzman)
• Kritički život 12: Američka predavanja (Italo Kalvino)
• Kritički život 13: Slučaj traume i oporavka (Džudit Luis Herman)
•  Kritički život 14: Intervju (Vendi Braun)
• Kritički život 15: Ruke u vis, ne pucaj! (Džazbir Puar)
• Kritički život 16: Kada jednom pronađemo jedne druge, još toliko toga postaje moguće. (Sara Ahmed)
• Kritički život 17: Okupacija, terorizam i zevanje (Amira Has)
• Kritički život 18: O desničarskom populizmu u doba povećanja vrednosti kapitala (Mišel Fer)
• Kritički život 19: Skok u ambis weba (Roberto Savijano)
• Kritički život 20: U ruševinama neoliberalizma (Vendi Braun)
• Kritički život 21: Janis Varufakis
• Kritički život specijal: Šta nam je blisko na Bliskom Istoku?
• Kritički život 22: Zejnep Gambeti
• Kritički život 23: Etjen Balibar
• Kritički život 24: Veronika Gago
• Kritički život 25: Džazbir Puar
• Kritički život 26: Kler Hemings
• Kritički život 27: Eva fon Redeker
• Kritički život 28: Veronika Gago
• Kritički život 29: Veronika Gago i Lusi Kavalero
• Kritički život 30: Klara Matei