Kritički život 32: Sara Roj

U novom izdanju serijala Izvori epistemologije – Kritički život predstavljamo vam odlomke iz knjige Gaza – prekid tišine: Razmišljanja o otporu (Unsilencing Gaza: Reflections on Resistance), američke političke ekonomistkinje i akademkinje Sare Roj u prevodu Ane Imširović Đorđević.

PRVI DEO

PRIPREMA SCENE ZA KONFLIKT U GAZI: PONOVLJENI NEUSPESI POLITIKE SJEDINJENIH DRŽAVA

1

Da, može se sarađivati sa Hamasom: Pristup Sjedinjenih Država palestinskim teritorijama priziva katastrofu (17. jul 2007.) [1]

Pristup Bušove administracije podeljenim palestinskim teritorijama priziva katastrofu. Favorizovanjem „dobrog“ Fataha u odnosu na „zli“ Hamas pušta se da jedna disfunkcionalna ideologija baci u zasenak dobru priliku da se Palestincima omogući napredak – i uopšte težnja miru sa Izraelom. Ne može biti mirovnog procesa sa palestinskom vladom koja isključuje Hamas.

Evo konkretnih koraka koje predsednik Buš može da preduzme da bi popravio pristup:

• Najava podrške dijalogu između Hamasa i Fataha radi obnove jedinstva vlade i tihog otvaranja diplomatskih kontakata sa Hamasom.
• Ulaganje ozbiljnih diplomatskih napora da se ponovo pokrenu smisleni palestinsko-izraelski pregovori.
• Sazivanje mirovne konferencije, u saradnji sa partnerima sa kojima čini Kvartet – Evropskom unijom, Rusijom i Ujedinjenim nacijama – uz privrženost Sjedinjenih Država rešenju zasnovanom na dve države.

Kako su Sjedinjene Države završile u trenutnom nezgodnom položaju? Palestinci na okupiranoj Zapadnoj obali i u Gazi su u januaru 2006. imali izbore. Bilo je to prvo glasanje tokom deset godina i, ogorčeni zbog korupcije i arogancije palestinskih vlasti, dali su glasove Hamasu, koji mnogi na Zapadu opisuju kao terorističku grupu. Suočena sa tom legitimnom pobedom, Bušova administracija našla se pred ogromnom dilemom. Ako prihvati rezultate, dopustila bi grupi koja je vršila terorističke napade na Izrael da vrši vlast. Međutim, pošto su Sjedinjene Države snažno podržale održavanje izbora, odbacivanje ishoda bi bilo licemerno.

Iskusni diplomati zagovarali su srednji put: Saradnju sa Hamasom i uspostavljanje pragmatičnog dijaloga sa Izraelom. Ali Sjedinjene Države su to odbile. Umesto srednjeg puta povele su kampanju za izolaciju i finansijsko podrivanje vlade Hamasa, uz potajno angažovanje na rušenju vlasti.

To je izazvalo podsmeh tvrdnjama Sjedinjenih Država da se zalaže za demokratiju u arapskom svetu. I potkrepilo je tvrdnje radikalnih islamista da je demokratija laž.

Uprkos istoriji anti-izraelskog terorizma, Hamas je nakon političke pobede 2006. godine efikasno zaustavio samoubilačke bombaške napade. Ironija je što su grupe povezane sa Fatahom nedavno dovele do više izraelskih žrtava nego Hamas.

Ubrzo nakon izbora, Hamas teži da formira široku koalicionu vladu. Ne-hamasovski političari privrženi rešenju zasnovanom na dve države su razmatrali mogućnost učešća u vladi jedinstva sa Hamasom.

Ali Sjedinjene Države ih odvraćaju od toga, što potom dovodi do političkog i ekonomskog bojkota palestinske vlasti i naroda. Izrael, sa svoje strane, konfiskuje poreze i dažbine koje prikuplja za palestinske vlasti, kako bi istanjio Hamasovu kasu.

Ove odluke su produbile patnju Palestinaca. Po podacima UN, četvoročlana porodica mora da zaradi preko dva dolara na dan da bi se održala iznad granice siromaštva. Zbog bojkota pod vođstvom Sjedinjenih Država, broj stanovnika Gaze koji žive u siromaštvu porastao je sa već visokih 65 posto na 80 posto. Procenat pogođenih siromaštvom se na Zapadnoj obali popeo sa 30 na 55.

Bela kuća na Hamasovo osvajanje Gaze reaguje celishodnom podrškom krnjoj palestinskoj vladi na čelu sa izabranim predsednikom, Mahmudom Abasom.

Istovremeno, glavne odrednice života palestinskog stanovništva u Gazi i na Zapadnoj obali su otimačina i poniženje pod neprekinutom izraelskom okupacijom.

Uprkos opasnom razdvajanju Pojasa Gaze i Zapadne obale, nije verovatno da će Palestinci odustati od želje za državom čiji će glavni grad biti Istočni Jerusalim. Ogromna većina Hamasovih glasača podržava rešenje zasnovano na dve države i vođstvo Hamasa izjavilo je da će poštovati svaki sporazum koji narod odobri referendumom.

Hamas je predložio dugoročno primirje sa Izraelom, ali za to bi obe strane morale da demonstriraju istinsku privrženost okončanju međusobnih napada. Hamas i dalje priznaje legitimitet Abasove vlasti i poziva na obnavljanje saradnje sa Fatahom.

Da li je stvarno moguće da Americi ili Izreaelu ide u prilog podrška krnjoj palestinskoj vladi kojoj je potrebna diktatura da bi opstala? Izborni i vojni uspesi Hamasa presudili su u smislu poraza stare garde Fataha. Pametnija politika bi bila raditi na obuhvatnijoj palestinskoj politici – ne blagosiljati Fatahovu vlast koja rapidno postaje koristan instrument američkih i izraelskih interesa.

2

Spoljna politika Sjedinjenih Država i izraelsko-palestinski sukob: pogled iz Palestine[2]

Tokom gotovo dvadeset godina od početka mirovnog procesa u Oslu, Palestinci su primorani da se suočavaju sa izuzetno surovom stvarnošću obeleženom stalnim gubicima i oduzimanjem zemlje i drugih resursa. To se najdramatičnije vidi u ogromnoj ekspanziji izraelskih naselja i infrastrukture i gradnji separacione barijere; teritorijalnoj i demografskoj fragmentizaciji, kantonizaciji i izolaciji, kao i ekonomskom slomu i sunovratu. Više od svega, ovi faktori odražavaju istrajan neuspeh političkog procesa i pregovora pod vođstvom Amerike koja ih umnogome i određuje. To je pak podstaklo neke nove strategije i politike bez presedana, kako na zvaničnom tako i na nivou civilnog društva u Palestini, koje bi trebalo shvatiti ne kao državni udar ili revoluciju već kao model transformacije i evolucije.

Trebalo bi na početku reći da je situacija u Palestini neizvesna i, povremeno, iznutra kontradiktorna, ali je dinamična u meri u kojoj nije bila još od prvog palestinskog ustanka 1987, a  može se tvrditi i od 1967. godine. Situacija se nesporno menja, mada je budućnost nejasna i nemoguće ju je predvideti. Sledi kratko razmatranje nekih ključnih dinamika i promena.[3]

USPOSTAVLJANJE NOVOG OKVIRA: KRAJ PREGOVORA DEFINISANIH OD STRANE SJEDINJENIH DRŽAVA U SKLOPU MIROVNOG PROCESA IZ OSLA – PRVO NEPREGOVORLJIVA PA PREGOVORLJIVA PRAVA

Neuspeh političkog procesa pod vođstvom Sjedinjenih Država i nelegitimnost palestinskog političkog sistema snažno su potcrtali Palestinski papiri, koje neki analitičari smatraju kritičnom prekretnicom palestinske politike. Ovi dokumenti podvlače propast pregovaračkog procesa kakav je postojao u doba Osla (koji karakterišu pregovori otvorenih ishoda bez zadatih okvira, uslova i neutralnog arbitra, tokom kojih je palestinska strana nudila ustupke koji su bili znatno veći od nacionalnim konsenzusom utvrđenih mogućnosti i koje je Izrael odbacivao).[4] Model pregovora iz Osla bio je usredsređen na pregovorljiva prava, tj. granice, zemlju, vodu (pitanja državnosti), pa tek potom na nepregovorljiva prava, tj. prava na rad, putovanja, kretanje, izgradnju kuća, tržišna dobra i sadnju drveća, koja su umnogome ignorisana u pregovaračkim okvirima postavljenim u Oslu.[5] Povrh toga, i pregovorljiva prava poput prava na zemlju su postepeno preformulisana i redefinisana na po Palestince nepovoljne načine.

Rascep između Zapadne obale i Gaze nakon 2006. godine, koji je učvrstio suprotstavljenost Fataha i Hamasa, dovodi do još jedne komplikacije: nemogućnost nastavka pregovaračkog procesa ukoliko dođe do pomirenja dve struje. Tako su politički pregovori isključili unutar-palestinsko pomirenje, aktivno se postavljajući protiv takvog pomirenja i vremenom dodatno deligitimišući model pregovora pod vođstvom Sjedinjenih Država. Kao što je premijer Netanijahu nedavno ustvrdio, „Palestinske vlasti moraju da biraju između mira sa Izraelom i mira sa Hamasom“.[6] Po profesoru Džoelu Bejninu, Netanijahu je „izgleda nesposoban da razume da je osim pristajanja na regionalne arapske i pritiske palestinskog naroda neophodno da se Abas potrudi da se sporazume sa Hamasom, zato što Palestinske vlasti u suprotnom ne mogu postići mirovni sporazum sa Izraelom pod uslovima koje bi bilo koji Palestinac prihvatio“.[7]

S obzirom na ogromne gubitke tokom poslednjih 18 godina i na korupciju političkog procesa i njegovih učesnika, Oslo model „partnera“ za pregovaračkim stolom je umnogome, ako ne i potpuno diskreditovan, posebno nakon obznanjivanja Palestinskih papira. Jednostavno rečeno, „Čak i Palestinci koji najviše podržavaju pregovore sa Izraelcima pod vođstvom Amerikanaca ne mogu sebi da opravdaju dalje pregovore dok Izrael gradi naselja“.[8] Sve je prisutniji konsenzus da će, bez neke nove strategije da se njihova prava osiguraju, Palestinci biti gurnuti u svojevrsnu okupaciju na neodređeno vreme. Stoga je političkom vođstvu na Zapadnoj obali bilo nemoguće da nastave pregovore sa Izraelom kroz postojeću strukturu pregovora i da ih smatraju legitimnim. Čak i pre revolucija na Srednjem istoku je bilo izuzetno malo verovatno da bi palestinski narod mogao da prihvati takav nastavak pregovora.

Kako su to autorki ove knjige formulisali neki palestinski zvaničnici i analitičari, čini se da se među Palestincima uobličuju dve nove i komplementarne strategije – jedna na nivou civilnog društva i druga na zvaničnom nivou – u okvirima obnovljene borbe za nezavisnost.

CIVILNO DRUŠTVO: PRISTUP ZASNOVAN NA PRAVIMA – JEDINSTVO NARODA ISPRED JEDINSTVA ZEMLJE

Na nivou civilnog društva može se videti promena fokusa strategije sa pregovorljivih na nepregovorljiva prava. Čak i pre demonstracija u Gazi i na Zapadnoj obali 15. marta – koje su pozivale na narodno jedinstvo i okončanje unutrašnjih podela – palestinske organizacije civilnog društva su prigrlile novu strategiju za narodnu borbu protiv okupacije čiji glavni imperativ predstavlja prioritetnost jedinstva naroda u odnosu na jedinstvo zemlje (koje je praktično nemoguće, makar u skorije vreme). Raste konsenzus da dok god palestinska borba za nezavisnost bude fokusirana na zemlju – koja naravno ostaje važna – ne može biti pobede (posebno s obzirom na izrazitu asimetriju moći između Izraelaca i Palestinaca i činjenicu da su Sjedinjene Države i drugi članovi međunarodne zajednice praktično napustili Palestince).

Po ovoj argumentaciji, Palestinci ne bi trebalo da se bore za državu per se, već za svoja prava u toj budućoj državi: ljudska, politička, ekonomska, društvena i građanska prava, kakva drugi, između ostalih Izraelci i Amerikanci, poseduju. Pretpostavka na kojoj počiva ova strategija je da će okupacija potrajati, onemogućavajući, kratkoročno do srednjeročno, uspostavljanje palestinske države. Ova strategija ne iziskuje politički pokret, već manje, decentralizovanije grupe koje se organizuju oko konkretnih ciljeva – kao što su stambena prava ili pristup međunarodnim tržištima – koje teže da uspostave veze i saveze sa Palestincima unutar Zapadne obale i Gaze, sa Palestincima i drugim grupama u regionu i na međunarodnom nivou i sa Izraelcima koji podržavaju palestinsku borbu.[9]

Ovo ukazuje na još jednu važnu stratešku komponentu koja je uhvatila korena u palestinskom civilnom društvu: usvajanje mirnog nenasilnog otpora kao dominantne palestinske strategije (koja teži da preformuliše konflikt na isti način koji je doveo do pada Ben Alija u Tunisu i Mubaraka u Egiptu). Mada ova strategija među Palestincima ima dugu tradiciju, dobija novi zamah 2005. sa pojavom Pokreta za bojkot, povlačenje investicija i sankcije, koji nastaje kao odgovor na pasivnost sveta u vezi sa odlukom Međunarodnog suda pravde iz 2004. o nelegalnosti Zida duž Zapadne obale.

Masovan nenasilni otpor eksplicitno odbacuje dalje prihvatanje statusa kvo, a u korist mirne konfrontacije, pri čemu se važna uloga pridaje kolektivnoj borbi. To se jasno videlo za Dan Nakbe[10] kada je više stotina nenaoružanih Palestinaca iz Zapadne obale, Gaze, Libana i Sirije došlo do granice sa Izraelom; u slučaju Sirije mnogi su i prešli granicu i „bez ikakvog oružja, čak ni pištolja, zašli dublje u zemlju nego što je to već dugo uspela bilo koja vojska“.[11] Kada palestinske vlasti u septembru odu u UN da zagovaraju državnost i članstvo, hiljade Palestinaca planira mirne marševe do izraelskih naselja, kontrolnih punktova i Zida.

ZVANIČNI NIVO: PRIZNAVANJE PALESTINSKE DRŽAVE U GRANICAMA IZ 1967. I PRIJEM U UN KAO DRŽAVE (NE)ČLANICE

Palestinski strateški prelazak na davanje prednosti nepregovorljivim pravima odražava se i u promeni politike na zvaničnom nivou. Ove jeseni biće dvadesetogodišnjica neuspelih izraelsko-palestinskih pregovora.[12] Nedavno sam razgovarala sa jednim palestinskim zvaničnikom koji je ovako sažeo krah tog političkog procesa u očima Palestinaca: „Već imamo dve države, Izrael u granicama iz 1967. i državu naseljenika sa palestinskim gradovima na periferiji“. Od perioda sporazuma u Oslu, zvanična Palestina teži međunarodnom političkom legitimitetu, što je vodilo kontinuitetu gubitaka, sve većoj obespravljenosti i produbljivanju poraza. Po profesoru Muštaku Kanu:

Sporazum iz Osla zasnovan je na pretpostavci da će u interesu samog Izraela brzo doći do stvaranja održive palestinske države. Ali Palestinci su bili vezani sporazumima koji su znatno smanjili njihovu pregovaračku moć spram Izraela i dopustili stvaranje nove situacije u korist Izraela na terenu nakon potpisivanja Sporazuma. To je rezultiralo začaranim krugom opadajućeg legitimiteta palestinskog vođstva i sve manje sposobnosti tog vođstva da obezbedi vitalne „državne“ funkcije poput bezbednosti, što je pak Izraelu omogućilo dalju promenu stanja na terenu i povećalo mu pregovaračku moć u daljem nizu pregovora. Krajnji rezultat bilo je cepanje palestinskog pokreta 2007-2008.[13]

Sjedinjene Države su u svemu ovome direktno učestvovale.

Zaista postoje specifični faktori koji su vremenom oslabili poziciju Sjedinjenih Država među Palestincima i svi oni proizilaze iz gotovo savršenog poklapanja izaelskih i američkih pozicija, a to su: insistiranje na „mirovnom procesu“ iz Osla kao okviru bilateralnih pregovora bez unapred definisanih ishoda, što odlaže pitanja konačnog statusa do neodređene budućnosti; argument da je palestinska težnja državnosti u granicama iz 1967. nelegitimna dok se istovremeno odbija priznanje palestinskih gubitaka i nema volje da se prihvati sporazum o pomirenju Fataha i Hamasa, uz insistiranje da ne može biti palestinske vlade nacionalnog jedinstva ukoliko Hamas ne pristane da osudi nasilje, prizna Izrael kao jevrejsku državu i prihvati prethodne sporazume.

Zatim je i američki veto u februaru 2011. na rezoluciju Saveta bezbednosti UN kojom se osuđuju izraelska naselja kao nelegalna – veto koji je izraz zvanične pozicije Sjedinjenih Država i jedini glas protiv tom prilikom – samo potvrdio uzaludnost daljeg učešća u pregovorima pod vođstvom Sjedinjenih Država. Ovim vetom Sjedinjene Države upečatljivo demonstriraju nesposobnost doprinosa pravednom rešenju sukoba. Ovaj veto Sjedinjenih država, kako mi je više puta rečeno, predstavljao je ključnu tačku preokreta u zvaničnom stavu Palestine. Jedan visoki palestinski zvaničnik blizak najvišim krugovima poverio mi je da Sjedinjene Države – mada jesu politički akter od vitalnog značaja – palestinsko vođstvo sve više smatraju nesposobnim (iz strukturnih razloga) da sprovedu sopstvenu politiku, kao i da nemaju ništa da ponude do diplomatskog ćorsokaka.

Shodno tome, palestinsko vođstvo odlučuje da se okrene alternativnoj strategiji koja izgleda počiva na dva ključna faktora: prihvatanju toga da Sjedinjene Države neće napustiti Izrael čiji interesi su im od ogromnog značaja, kao i na promeni strategije u pravcu neprihvatanja i osporavanja dotadašnje uloge Sjedinjenih Država u pregovorima. Ova nova strategija obraća se međunarodnim institucijama, a ne više prevashodno Izraelu i Sjedinjenim Državama, usvajajući multilateralni pristup. Takvu strategiju vidimo u inicijativi u UN za „međunarodno priznanje Države Palestine u granicama iz 1967. godine“ i njen prijem „kao punopravne članice u Ujedinjene nacije“.[14] Ova nova strategija praktično teži da uspostavi „granice rešenja baziranog na dve države po međunarodno priznatim linijama i vremenski ograniči političko razrešenje konflikta“.[15] Ona teži međunarodnom pravnom (a ne samo političkom) legitimitetu, „internacionalizaciji konflikta kao pravnog pitanja“[16] koja će uspostaviti okvire koji će poboljšati palestinsku pregovaračku poziciju.

Po Majklu Sfardu, pravnom savetniku izraelske grupe za ljudska prava Ješ Din: „Značaj pristupanja palestinske države Ujedinjenim nacijama je u tome što će, po prvi put, Palestinci odlučivati o međunarodnom pravnom okviru koji važi na njihovoj teritoriji“. Sfard pokazuje kako će prijem u UN stvoriti pravnu jurisdikciju suverenosti, što on naziva „pravni cunami“:

Odista, ako Palestina u septembru bude primljena kao punopravna članica u UN, nadležnost nad događajima koji će se odigrati na Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze će se, u velikoj meri, preneti sa Jerusalima na Ramalu, sa Bendžamina Netanijahua na Mahmuda Abasa – pošto je značaj prijema Palestine u članstvo UN u tome što nova članica suvereno odlučuje o potpisivanju međunarodnih sporazuma, pristupanju međunarodnim ugovorima i prihvatanju jurisdikcije međunarodnih tribunala nad događajima na njenoj teritoriji.[17]

Palestinski zvaničnici su sasvim svesni problema u vezi sa ovom politikom (posebno američkih i izraelskih prigovora po kojima takav potez podriva mirovne pregovore, koji bi trebalo da se vode samo između dve strane[18]), ali je smatraju neophodnim, mada nedovoljnim, korakom u pravcu oslobođenja. Ona neće okončati okupaciju, niti će stvoriti održivu državu, ali nada se da hoće stvoriti novu osnovu za pregovore koju će, zahvaljujući međunarodnom priznanju države, karakterisati veći paritet spram Izraela.

Barak Ravid u Haarecu o izraelskim brigama piše sledeće:

Palestinci se nadaju da će, ako Generalna skupština izglasa palestinsku državu u granicama iz 1967. godine, moći da dobiju mesto punopravne članice Ujedinjenih nacija. To će promeniti situaciju u smislu da će se ovaj sukob posmatrati kao izraelska okupacija druge države, što može da dovede do ozbiljnih međunarodnih sankcija Izraelu.[19]

Izraelske brige podrazumevaju i strah da će palestinska država, posle pomirenja, postati država Hamasa. Izraelski analitičar Ami Iserof piše da je deklaracija o državi Palestini ozbiljnija od zamrzavanja naseljavanja zato što će

Palestinci biti slobodni da sprovode „oslobođenje“ države Palestina irredenta sa blagoslovom Gospodina Solane i UN, pošto će se Istočni Jerusalim i sva naselja smatrati „okupiranom teritorijom“ i upadom na teritoriju palestinske države.

I projektili i rezolucije UN pokrenuti iz palestinske države padaće po Izraelu, sve dok Izrael ne bude primoran da se prikloni svim palestinskim zahtevima, uključujući i „povratak“ izbeglica. U najmanju ruku, ovaj plan je sredstvo primoravanja Izraela da se složi sa svim palestinskim zahtevima, pošto nema gotovo ništa gore od unilateralno proglašene države koja nema baš nikakav sporazum sa Izraelom.[20]

I Netanijahu je postavio pitanje da li će Hamas preuzeti kontrolu nad Zapadnom obalom, kao što je preuzeo nad Gazom.[21]

Ravid je, navodeći izvore bliske premijeru, otkrio Netanijahuovu brigu da bi rezultat takve deklaracije mogli da budu izolacija i delegitimizacija Izraela, ali i da još „nije voljan da pregovara o granicama iz 1967. i razmeni teritorija, te će na kraju biti suočen sa odlukom UN o palestinskoj državi u granicama iz 1967. bez teritorijalne razmene“.[22]

Unilateralna objava državnosti putem UN ima kritičare i među Palestincima i te kritike se usredsređuju na činjenicu da će se nastaviti i okupacija i opsada Gaze i da bi to moglo da generiše još veću frustraciju i bes u narodu ako njegova očekivanja ne budu ispunjena.[23] Ovi kritičari tvrde da strategija sa UN predstavlja očajnički čin vođstva koje je izgubilo legitimitet, uz propratni rizik da to vođstvo neće ozbiljno sprovoditi tu inicijativu. Šta onda znači priznavanje palestinske države pod neprekinutom izraelskom okupacijom, pri čemu palestinske vlasti nemaju kontrolu nad većim delom Zapadne obale i Gaze (uprkos teškom i problematičnom pomirenju) niti svojim navodno glavnim gradom u Istočnom Jerusalimu?

Ovi kritičari tvrde da će tako vlast određenih pojedinaca i klasa biti zaštićena i učvršćena, dok će većina Palestinaca i dalje patiti pod okupacijom. Granice i dalje neće biti poštovane i to neće izazivati posebne međunarodne osude. Može se očekivati nastavak ekspanzije naselja i konfiskacije zemlje s obzirom na izraelsku pretnju de jure aneksije.[24] Palestinci će pak ostati finansijski i politički zavisni od dobre volje međunarodne zajednice, posebno Sjedinjenih Država i Evropske unije, i biće im izuzetno teško da se odupru spoljnim pritiscima. Rezolucija UN će verovatno primorati Sjedinjene Države da joj se usprotive (i ekonomski i diplomatski), posebno s obzirom da se radi o izbornoj godini, što će izazvati izraelske reakcije na terenu.[25] Osim toga, prava Palestinaca izvan Zapadne obale i Gaze su potpuno zanemarena.[26] Odista, postoje kritičari i u palestinskoj dijaspori koji se plaše da deklaracija o državnosti u UN „ograničava palestinske aspiracije spram Zapadne obale i Pojasa Gaze i isključuje njihove glasove iz donošenja palestinskih političkih odluka“.[27]

ZVANIČNI NIVO: POMIRENJE FATAHA I HAMASA – SPORAZUM O JEDINSTVU

Deklarativna posvećenost palestinskom jedinstvu je drugi faktor dinamičnog preoblikovanja palestinskog političkog pejsaža. Bez sumnje su ustanci na Srednjem Istoku i narodni pritisci u pravcu jedinstva poput pokreta od 15. marta odigrali glavnu ulogu u privoljavanju obe strane na sporazum radi formiranja prelazne vlade,[28] čemu je doprinelo i to što je 20. septembar bio rok za program izgradnje države premijera Fajada.[29] Sporazum o jedinstvu je iznenadio Obaminu administraciju, dok je Netanijahu ustvrdio da će okončati izraelsko-palestinski mirovni proces. Egipatska vlada odigrala je ključnu intervencionističku ulogu u razgovorima o jedinstvu.

Ključno je to što su stalni neuspesi palestinskih vlasti da postigne sporazum sa Izraelom i, što je najvažnije, neuspeh Sjedinjenih Država da doprinese ozbiljnim pregovorima o dve države, u konvergenciji sa unutrašnjim narodnim pritiskom, privoleli partije da preuzmu inicijativu i naprave kompromis zato što su „alternative bile gore… i ništa više nije garantovano“.[30] „Region se neće sam promeniti“, izjavio je jedan zvaničnik Fataha, „i ovo je nova i stalna varijabla“[31] koja je umnogome uticala na politička razmatranja bez obzira na reakcije Sjedinjenih Država ili drugih aktera. Takođe nema sumnje da je za Abasa i palestinske vlasti u Ramali uklanjanje Mubaraka predstavljalo gubitak važnog pokrovitelja i izvora podrške.

Pritisci na Hamas su takođe bili jaki. Na primer, Hamas je trpeo ogroman pritisak od strane populacije u Gazi zbog ekonomskih i političkih neuspeha uključujući: uzaludnost oružanog otpora i ispaljivanja projektila; gubitak 1.400 života tokom izaelskog napada 2008-2009; nedostatak ekonomskog boljitka, promene ili obnove; nastavak opsade i zatvaranje granica; rastuću nezaposlenost koja dostiže gotovo 50 procenata i nesmanjeno siromaštvo, takvo da opstanak 80 posto stanovništva i dalje zavisi od humanitarne pomoći, kao i nedostatak i unutrašnjeg i međunarodnog političkog legitimiteta. Hamas ne može nastaviti da beskrajno upravlja Gazom u situaciji stalne opsade.[32] I previranja u Siriji su dovela Hamas u sve klimaviji položaj (videti ispod). Sirijski režim je izgleda čak zahtevao da Hamas zauzme političku poziciju u vezi političkih previranja u Siriji. Ispada da je međunarodno Muslimansko bratstvo (MB) izrazilo podršku demonstrantima, dok je Hamas ostao nem, što sirijskoj vladi nije bilo pravo.[33]

Jedan palestinski kolega i analitičar iz Gaze koji se nedavno susreo sa vlastima u Ramali i Gazi i egipatskim ambasadorom u vezi sa razlozima za pomirenje je nakon tih susreta napisao sledeće:

Bilo je jasno da je tim telima… uključenim u to (Egipat, Fatah i Hamas) dosadio nedostatak napretka u pravcu pomirenja. Unutrašnji i spoljni faktori koji su pritisli obe strane da dođu do sporazuma za par sati, iako su proveli [preko] 1.500 sati u razgovoru tokom poslednje tri godine [obuhvataju sledeće]: palestinske vlasti i predsednik Abas su izgubili nadu u Izrael i Sjedinjene države po pitanju mirovnih pregovora. Palestinske vlasti četiri godine nisu dobile od Izraela ništa sem još naselja i blokada puteva [između ostalih restrikcija]. Veto Sjedinjenih Država u Ujedinjenim nacijama [u vezi sa rešenjem problema naselja] ostavio je Abu Mazena [još više] bez iluzija u pogledu američkog posredovanja. [I] novi režim u Kairu želi da se ratosilja ovog problema, pošto nema taj luksuz da [ulazi] u beskrajan proces razgovora i posredovanja.

[Zatim], [vlada u Kairu] želi da podigne sopstvenu popularnost među Egipćanima tako što će rešiti ovo teško pitanje i dokazati da prethodni, Mubarakov režim nije bio iskren u svojim nastojanjima da okonča ovu priču. Hamas, pokret mladih, rast salafističkih grupa u Gazi, razvoj događaja u Siriji i uspon Muslimanskog bratstva u Egiptu stvorili su nove elemente [dodatne izvore] pritiska na Hamas [gurajući ga] ka kompromisu. Jedan od glavnih lidera Hamasa mi je rekao: „Mi ne možemo zanemariti novi razvoj situacije na Srednjem Istoku. Mi smo deo ovog sveta [i] trebalo bi da shvatimo novu realnost“. Vođstvo Hamasa u Siriji nije u dobroj poziciji u poslednje vreme, s obzirom na revolucije u Siriji. Postoje neke informacije da je vođstvo Hamasa zamoljeno da napusti Damask i nađe sebi novo mesto, bilo u Jordanu, Kataru ili čak Gazi.[34]

Kod ove procene je posebno intrigantna uloga Muslimanskog bratstva u Egiptu kao izvora pritiska na Hamas. To je intrigantno zato što su, nedeljama unazad, različiti palestinski analitičari predviđali da Hamas neće ući u bilo kakvo pomirenje sa Fatahom, zato što Hamas veruje da će predstojeći egipatski izbori dovesti na vlast MB i time ojačati poziciju Hamasa u odnosu na Fatah u bilo kakvim budućim pregovorima o pomirenju. Kada je autorka ovih redova upitala svoj izvor da joj kaže više o tome, on je izjavio da je egipatsko Muslimansko bratstvo odigralo izuzetno bitnu ulogu u pritiskanju Hamasa u pravcu pomirenja. Egipatsko MB je odlukom da formira političku partiju i postane deo političkog sistema, ukazalo da Hamas, kao ogranak MB, mora činiti isto. Prvi korak u tom pravcu bio je pomirenje sa Fatahom i priprema za izbore do kraja godine. Hamasu je rečeno da ne može više da ignoriše nova dešavanja u regionu, što znači da mora da traži druge, nove saveznike koji će smanjiti njegovu zavisnost od Sirije i Irana.[35]

Takođe, sporazum o jedinstvu sve strane u Palestini smatraju pobedom, mada uz rezerve. Za Hamas sam opstanak i nastavak uloge političkih aktera koji su u stanju da nametnu neke od ključnih uslova predstavljaju značajno postignuće, s obzirom na istrajne pokušaje uništenja Hamasa. Za Fatah je pobeda, makar za sada, u činjenici da se osporava tvrdnja da Izrael ili Sjedinjene Države manipulišu Fatahom ili ga kooptiraju. Za Palestinski narod je pobeda to što će sporazum o jedinstvu, donekle, uticati na jednu od najstrašnijih unutrašnjih kriza koje osujećuju njegovu borbu za slobodu.[36] I uprkos mnogim preprekama jedinstvu i izazovima koje tek treba prevazići, ključna tačka sporazuma o jedinstvu je povratak Gaze u sukobljavanje, u borbu i težnju palestinskim ciljevima, nakon pet godina separacije i izolacije.

Ipak, s obzirom na prošle neuspehe i jasan nedostatak poverenja i pouzdanja Palestinaca u vođstvo i politički sistem, skepticizam u narodu ostaje visok, posebno u vezi sa mogućnošću reformisanja institucija kao što su bezbednosne snage i one klase i elite koje su se veoma okoristile zahvaljujući postojećim podelama i za koje bi bilo kakva reforma značila gubitak. Drugi problemi obuhvataju oslobađanje političkih zatvorenika, ponovno otvaranje zatvorenih (društvenih i političkih) ustanova i uspostavljanje ljudskih prava i građanskih sloboda. Kažu da polovina palestinskog društva podržava ili Fatah ili Hamas, dok druga polovina nije mobilisana,[37] što navodi neke Palestince na pitanje da li sporazum o pomirenju teži da ujedini dve političke frakcije ili sve segmente palestinskog naroda.

Važno je shvatiti da su ljudi zaista umorni i fragmentirani i manje sposobni za spontanost nego u drugim arapskim zemljama gde nema održivih političkih partija ili pokreta.[38] I ljuti su i frustrirani. Većina mladih Palestinaca sa Zapadne obale nikada nije bila u Gazi, a njihovi vršnjaci iz Gaze nikada nisu bili na Zapadnoj obali, da i ne govorimo o odlasku bilo gde van tih teritorija. Nema kontakta i nema mešanja.

Ovo dovodi do još jedne novonastajuće i važne dimenzije promene, posebno na nivou civilnog društva (a i potencijalnog izvora sukoba sa vođstvom): do revitalizacije zajedničkog nacionalnog identiteta i „ponovnog političkog ujedinjenja sa mehanizmima predstavljanja i političkim i intelektualnim pluralizmom“[39] koji teže da inkorporiraju sve sektore palestinskog društva, uključujući i palestinske građane Izraela i izbegličke zajednice izvan Izraela/Palestine. Kako je to objasnio jedan palestinski aktivista:

Naš krov je okupacija, a naš pod su političke frakcije. U Gazi su gotovo svi politički zahtevi povezani sa jednom ili drugom partijom. Ako zahtevate izbore, optužuju vas za podršku Fatahu, a ako ste za okončanje dogovorenog u Oslu čini se da podržavate Hamas. Zato smo, da bi se održala neutralnost i uspostavila narodna pozicija, zahtevali kraj ove podele.[40]

Pritisak naroda, posebno među mladima Palestine, raste i okuplja se oko zahteva koji prevazilaze granice, kao što vidimo u ponovnoj kampanji za pravo izbeglica na povratak , čime se zahtevaju „pravo priznato po međunarodnom zakonu i rezolucijama UN, ali koje 63 godine nije sprovođeno“,[41] i održavanje izbora za Palestinsko nacionalno veće da bi se „obnovio palestinski nacionalni program zasnovan na obuhvatnoj [i nenasilnoj] platformi otpora“.[42] Nije cilj samo „memorijalizovati prošlost, već i zahtevati novu budućnost“[43] koju će karakterisati odsustvo frakcionašenja i koja će obuhvatiti „celovitu Palestinu od pre 1948“.[44]

Uprkos tome što nastaje potencijal za istinsku promenu, ključno i akutnije pitanje ostaje: Kako zajednička palestinska vlada može funkcionisati bez saradnje sa Izraelom i Sjedinjenim Državama? Istorijski bi svaki sporazum sa Hamasom ugrozio ili okončao američku (i evropsku) finansijsku podršku. Predstavnički dom Sjedinjenih Država je, odista, 7. jula 2011. „velikom većinom usvojio rezoluciju…. kojom se insistira da… Obama razmotri mogućnost obustavljanja ekonomske pomoći palestinskim vlastima ako nastave sa pokušajima ostvarenja državnosti izvan direktnih pregovora sa Izraelom“.[45]

DA LI POLITIKA SJEDINJENIH DRŽAVA POSTAJE MANJE RELEVANTNA? PROMENA PARADIGME

Po rečima Džefrija Aronsona iz Fondacije za mir na Srednjem Istoku iz Vašingtona, gotovo dvogodišnja diplomatska nastojanja Obamine administracije „da izgrade čvrste temelje za konačne pregovore o statusu tako što će izdejstvovati smislene ustupke Izraela u vezi sa širenjem naselja sada sama ta administracija proglašava neuspešnim“.[46] Hilari Klinton decembra 2010. poziva na promenu američke politike u smislu prestanka bavljenja privremenim ograničenjima širenja naselja i prelaska na pitanja konačnog statusa, uprkos Netanijahuovom opiranju učešću u procesu usmerenom na pitanja konačnog statusa.

Aronson dalje iznosi da administracija nije bila voljna da se smisleno suprotstavi Izaelu po pitanju naselja, uprkos tome što je desetomesečni moratorijum na izgradnju naselja istekao septembra 2010. Po okončanju moratorijuma, Izrael je započeo izgradnju 1.500 novih stambenih jedinica na Zapadnoj obali s obe strane separacione barijere. Mada Istočni Jerusalim nije bio obuhvaćen moratorijumom, vlada je prošlog novembra objavila da će početi sa izgradnjom dodatnih 2.085 stambenih jedinica.[47]

Pored toga, Netanijahuovo odbijanje američkog „paketa podsticaja koji su bez presedana, usmereni na diplomatski pritisak koji prevazilazi kratkoročni moratorijum na naselja“, praktično je primoralo Sjedinjene Države da objave kraj inicijative zamrzavanja naseljavanja, koja je prestala da bude „ključno oružje u arsenalu američkih i međunarodnih mirotvoraca“.[48] Predsednik Obama 7. decembra 2010. odlučuje da napusti svoju politiku, obustavljajući američka nastojanja u pravcu nastavka direktnih pregovora između Izraela i palestinskih vlasti. Palestinci ostaju protiv ponovnog pokretanja direktnih pregovora sve dok Izrael nastavlja da gradi naselja i sve dok moratorijum na izgradnju isključuje Istočni Jerusalim.

Po Fajadovim rečima:

Svaka od tih garancija i mera [koje nude Sjedinjene Države] opasnija je i gora od problema naseljavanja… Uzmimo pitanje održavanja bezbednosnog prisustva Izraela u Jordanskoj dolini: Izraelci hoće decenijama da drže vojsku u toj oblasti. Kakav suverenitet bi palestinska država imala ako bi sa svih strana bila okružena izraelskim trupama? Još je gore to što te američke garancije nas sprečavaju da internacionalizujemo problem, što je jedna od malobrojnih mogućnosti koje su nam na raspolaganju… Sve te garancije su date u nadi da će Netanijahu produžiti moratorijum za dva meseca, što svakako ne bi obuhvatilo Jerusalim ili velike blokove naselja. Ovo je besmislica i mi je u potpunosti odbacujemo.[49]

U stvari, čini se da se paradigma menja. Američka moć (i unilateralizam) oblikovanja regionalnih događanja u sopstvenom interesu slabi, posebno u pogledu sprečavanja ishoda koje američka vlada ne želi. To se, na primer, vidi u neuspehu Sjedinjenih Država da obezbede zamrzavanje izgradnje od strane Izraela čak i uz ponudu ekonomskih podsticaja, kao i nesposobnost da privole Palestince da sednu za pregovarački sto bez postavljanja preduslova.[50] Palestinski i arapski narodi nisu voljni da se oslanjaju na Sjedinjene Države u meri u kojoj je to ranije bio slučaj, niti da se priklone američkom vođstvu, što je verovatno još jedan znak slabljenja američkog uticaja. Kako će Sjedinjene Države reagovati i kako će se nositi sa ovim novonastajućim osećanjem političke samostalnosti?[51]

GOVOR PREDSEDNIKA OBAME 19. MAJA 2011.

Obama je u tom govoru jasno stavio do znanja da će uloga Sjedinjenih Država uglavnom ostati nepromenjena. Promenjena uloga bi uključila, na primer: kraj politike duplih standarda u vezi sa sankcijama; kraj američke vojne, ekonomske i diplomatske podrške izraelskoj okupaciji; podršku narodnim, demokratskim inicijativama odozdo širom arapskog regiona i poštovanje lokalnih odluka.[52]

Umesto toga, Obama je usvojio istu formulu dve države uz direktne, bilateralne pregovore, koja se poslednjih dvadeset godina pokazala kao izuzetno neuspešna, uprkos eksplicitnijem i odlučnom pominjanju granica iz 1967. u svom govoru, što je suštinski u liniji sa pozicijom Sjedinjenih Država još od mirovnog procesa u Madridu 1990. Ceo post-madridski proces je eksplicitno zasnovan na Rezoluciji UN 242 (o zemlji i miru) koja se ne poziva eksplicitno na granice iz 1967. već teritorije dobijene u sukobu 1967.; i Klinton i Buš govore o granicama iz 1967./granicama primirja 1949. (iako uzimajući u obzir trenutnu realnost).

Pritom, pri pozivima na nastavak mirovnog procesa zasnovanog na zahtevima američke diplomatije i Izraela kao pregovaračkoj formuli – što bi takođe trebalo shvatiti kao pokušaj sabotaže inicijative UN u septembru – Obama nije izneo ništa novo i što je verovatno najvažnije, nije ni u kojoj meri pomenuo represivnu stvarnost na terenu za Palestince, da i ne pominjemo da nije ponudio bilo kakve praktične preporuke šta sa tim činiti. U stvari, „nelegitimnost izraelske represije nad osnovnim ljudskim pravima [Palestinaca] nikada se ne pojavljuje u Obaminom rečniku“,[53] kao ni dobro dokumentovane izraelske opstrukcije ranijih pokušaja pregovora. Ovo je posebno upadljivo iz još jednog razloga: pozivajući na novi mirovni proces pod uslovima koji se ne menjaju, predsednik izraelsku politiku prema Palestincima i palestinske nenasilne otpore svrstava uz politike koje ne spadaju u revolucionarne promene koje se dešavaju u tom regionu. Sjedinjene Države praktično govore da neće tražiti od Izraela da se pridržava standarda koji se zahtevaju od drugih zemalja u regionu, svrstavajući ga u kategoriju izuzetaka rezervisanu i za Saudijsku Arabiju i Bahrein.[54]

Obamino obraćanje je problematično po još nekim važnim aspektima. Prvo, pominjanje granica iz 1967. uz razmenu teritorija (što nije novo) verovatno danas, kao i ranije, znači prihvatanje izraelskih blokova naselja i izraelske kontrole nad ogromnim delovima zemlje Zapadne obale koje Izrael unilateralno prisvaja. Danas, kao i pre, to svodi palestinsku državu na grupu nepovezanih teritorijalnih enklava. Drugo, Hamas ostaje isključen iz tog procesa, što predstavlja prećutno odbacivanje nedavnog sporazuma o jedinstvu Fataha i Hamasa, koji je od suštinske važnosti ako se od palestinske strane očekuje da ponudi značajne promene. Treće, pozivima na demilitarizovanu palestinsku državu Obama definiše održivu palestinsku državu. Jedini pomen bezbednosti u njegovom govoru odnosi se na Izrael, ne na Palestinu. Obama jeste govorio o susedskim odnosima država, na koje su pozivali i prethodni američki predsednici, i to i dalje odzvanja kao šuplja priča, s obzirom na američko mirenje sa ekspanzijom izraelskih naselja. Četvrto, ćutanje o ilegalnosti izraleskih naselja je prećutno prihvatanje njihovog prisustva. Peto, odlaganje pitanja Jerusalima i izbegličkih prava – što je verovatno najspornije od svega – za neku kasniju fazu, otkriva isti nedostatak ozbiljnosti i privrženosti pravičnom rešenju konflikta koji je karakterisao i proces u Oslu. A sasvim sigurno ignoriše činjenicu da je Izrael pod Netanijahuom odbio čak i da razgovara o pitanjima konačnog statusa sve dok spisak njegovih preduslova (npr. priznavanje Izraela kao jevrejske države) ne bude u potpunosti ispunjen. I šesto, implicirati ekvivalentnost i paritet Izraela i Palestinaca (što je karakterističo za pregovore u Oslu), kao što je Obama činio, vrlo je pogrešno i obmanjujuće, s obzirom na ogromne asimetrije moći ova dva aktera. Takva ekvivalentnost podrazumeva, što je već dugo slučaj, da su Palestinci teroristi i da Izrael mora braniti bezbednost od palestinskog terorizma.

NEKA RAZMATRANJA POZICIJE SJEDINJENIH DRŽAVA

Paradigma za pregovore nakon 1967. je bila zemlja-za-mir, ali šta se zbiva ako nema zemlje? Pošto Sjedinjenim Državama postaje sve teže da odbrane i objasne nedostatak političkog napretka, i dalje se insistira na fikciji o dve države i Sjedinjene Države daju prednost nastavku pregovora nad realnim ishodom, koji je, u stvari, već predodređen – a to je Palestinska država koja je slaba i bez stvarnog suvereniteta. Jasno je da Obama i njegova administracija hoće da isključe svaku mogućnost da UN izglasaju državnost Palestine i njen prijem u UN kao suverene države (bilo članice ili ne). Jedan izvor, visoki zvaničnik Stejt departmenta, izjavio je da su američki zvaničnici „van sebe“ od strepnje i brige zbog predstojećeg glasanja.

Izglasavanje palestinske državnosti i prijema u UN bi izolovalo Sjedinjene Države i Izrael i ponizilo Sjedinjene Države, posebno u regionalnom kontekstu koji se menja i gde se arapski narodi bore i svakodnevno ginu za slobodu i oslobođenje, što bi dodatno srozalo, ako ne uticaj, a ono bar imidž Amerike u javnosti.[55] Ali postoji još jedna, manje očigledna ali izuzetno važna dimenzija pozicije Sjedinjenih Država, koju karakteriše bes zbog gubitka kontrole nad političkim procesom. U nekim privatnim susretima američkih i palestinskih zvaničnika, Palestinci su izrazili želju za većom političkom autonomijom, kakvu vidimo u UN inicijativi, i direktnijom saradnjom sa drugim akterima, bilo regionalnim, evropskim ili multilateralnim. Na to su neki (ali ne svi) američki zvaničnici reagovali prilično neprijateljski.

Jedan visoko pozicionirani palestinski pregovarač je ovako opisao svoj utisak: Sjedinjene Države žele da zadrže kontrolu i vođstvo nad tim procesima i ako bi došlo do jaza, kao što jeste, ispuniće ga sa još istih procesa, pošto nije predstavljena nikakva kredibilna alternativa za status quo. Bilo kakav pokušaj palestinskog vođstva da se izvuče iz okvira koje definiše Amerika naići će na protivljenje, ako ne i kaznu.[56] Takođe mi je jasno stavljeno do znanja da su ključni članovi palestinskog vođstva sada nespremni da tolerišu stare pristupe i spremni da podnesu cene i posledice koje bi do pre samo par godina bile nezamislive. To bi se, naravno, moglo promeniti, ali za sada se čini da je upravo to nova i pretežna dinamika.

Sjedinjene Države možda žele mirna i bezbedna naselja za Izrael i državu za Palestince, ali američki političari nisu voljni da urade šta je neophodno da osiguraju takav ishod – tj. suprotstave se izraelskoj politici. Za to postoji mnoštvo razloga, uključujući i često pominjani uticaj izraelskog lobija koji Izrael i njegovu bezbednost tretira kao domaće (i strukturalno) pitanje. Ali, kako je u poverenju rekao jedan američki zvaničnik, „Ovo objašnjenje, iako realno, isuviše je pojednostavljujuće i kategorično. To je kao da gurate već otvorena vrata, a otvorena su zbog naklonosti spram Izraela koja proizilazi iz saosećanja zbog Holokausta, uspona arapskog terorizma i rastućeg antimuslimanskog raspoloženja, posebno nakon 11. septembra“.

Jedan zvaničnik Stejt departmenta s petnaestogodišnjim iskustvom bavljenja izaelsko-palestinskim pitanjem, izneo je sledeću procenu:

Ne bi trebalo da iznenađuje što ključni donosioci odluka i Kongres izraelske argumente smatraju ubedljivim i lako mogu da zamisle da Izrael ima osnovane brige zbog bezbednosti, pošto iskreno veruju da se takve brige mogu izroditi iz sporazuma o jedinstvu Fataha i Hamasa. Pretnje Izraelu smatraju stvarnim i saosećaju. Slabo je prihvaćeno da Izrael predstavlja veliki deo problema i jaču stranu u tom odnosu. Slično je i uverenje da teritorija Zapadne obale koju Izral želi da zadržio i nije nešto posebno važna, da to ne predstavlja ozbiljan problem bez obzira što degradira teritorijalnu povezanost palestinske države. Sjedinjene Države u suštini ne razumeju niti ih je briga za nepravde koje čine palestinsku stvarnost. One ne privlače pažnju Sjedinjenih Država. Kao ni njihove izaelske kolege, američki političari u suštini veruju da je poricanje palestinske državnosti preduslov za postojanje Države Izrael. Palestince vide kao uljeze. Palestinci nisu važni i nemaju ništa da ponude Sjedinjenim Državama, posebno u kontekstu našeg čvrstog saveza sa Izraelom u ekonomskom, vojnom i političkom pogledu. Smatraju da ne zavređuju poštovanje, da su slabi i reaktivni, laki za seljakanje. Ne možemo da mrdamo Izrael, ali možemo druge.

Uprkos oficijelnoj retorici, mnogi zvaničnici Arapsko proleće vide kao pretnju Izraelu. Kada su Palestinci prešli sirijsku granicu i ušli u Izrael, vladini zvaničnici su ih posmatrali kao varvare koji nadiru. Očito je duboko ukorenjeno uverenje među američkim političarima da arapski narod nije dovoljno zreo za demokratiju i postoji stvaran strah da će u raznim arapskim zemljama na vlast doći Muslimansko bratstvo. [Zato mnogi zvaničnici smatraju:]  Izrael je u pravu kada kaže da nema pouzdanog partnera za pregovore.[57]

Obraćanje Erika Kantora, lidera većine u Predstavničkom domu Sjedinjenih Država, na godišnjem skupu Američko-izraelskog komiteta za javne poslove (AIPAC – American Israel Public Affairs Committee) 22. maja 2011. odiše takvim osećanjima: “Tužno, ali to [arapska kultura] je kultura ogrezla u ogorčenju i mržnji. Upravo na toj kulturi počiva odbijanje Palestinaca i šireg arapskog sveta da prihvate pravo Izraela da postoji kao država Jevreja. Ovo je koren sukoba između Izraela i Palestinaca. Ne radi se o granicama iz ‘67.”[58]

PROMENA IZRAELSKOG DISKURSA O GRANICAMA IZ 1967.

Pozivi palestinskog vođstva na vraćanje granicama iz 1967. imaju podržavaoce i u Izraelu. Važno je podvući da se dijalog u vezi sa granicama iz 1967. menja i u samom Izraelu, s obzirom na protivljenja Netanijahuovim stanovištima.[59] Pada u oči da ključne figure izraelskog bezbednosnog establišmenta, uključujući i bivše šefove izraelskih glavnih bezbednosnih službi – Mosada, Šin beta i Izraelskih odbrambenih snaga – pozivaju na sporazum o dve države sa palestinskim vlastima zasnovan na granicama iz 1967. godine, slično mirovnoj inicijativi Arapske lige iz 2002. godine, pri čemu više uopšte nema poziva da se napadne Iran. Šaul Mofaz, bivši šef Izraelskih odbrambenih snaga i bivši ministar odbrane (danas Predsedavajući Knesetovog Komiteta za spoljne poslove i odbranu) , 6. maja 2011. je pozvao da Izrael neodložno prizna palestinsku državu “nakon čega bi usledili pregovori između dve države o granicama i bezbednosnim aranžmanima”. Takođe je izjavio da je pakt o jedinstvu između Fataha i Hamasa „prilika“ za Izrael, uz „predviđanje da bi, ako Izrael odmah preuzme inicijativu, to moglo čak dovesti do toga da Hamas prizna Izrael i odustane od terorizma“.[60]

Osim toga, 11. aprila 2011. je takozvana Izraelska mirovna inicijativa, sačinjena od uglednih ličnosti Izraela – bivših bezbednosnih zvaničnika, bivših diplomata, pripadnika akademskih krugova, umetnika, poznatih ličnosti i poslovnih lidera (uključujući decu Jicaka Rabina koja su u vođstvu ove Inicijative) – podržala rešenje sa dve države zasnovano na granicama iz 1967. (uz obostrano dogovorene prilagodbe), što je značajnije nego što se možda čini na prvi pogled.[61] Godinama je u opštem diskursu bilo neprihvatljivo pričati o povratku granicama iz 1967. (izuzev na krajnjoj levici), ali u nekim društvenim i političkim krugovima Izraela to sve više postaje norma. Isto tako i članovi Kvarteta o granicama iz 1967. sve češće govore kao o referentnoj tački i predlažu sopstveni mirovni plan koji podrazumeva „rešenje s dve države zasnovano na granicama iz 1967. uz razmenu teritorija; fer, realistično i prihvatljivo rešenje problema palestinskih izbeglica; Jerusalim kao glavni grada obe države; sa bezbednosnim aranžmanima koji su i sigurni za Izrael i ne ugrožavaju palestinski suverenitet“.[62]

Dakle, mada je Izrael uspeo da postigne međunarodni legitimitet po linijama razgraničenja iz primirja 1949., malo je verovatno da će postići legitimitet za projekat Velikog Izraela – i to i među sve većim delom Izraelaca – uprkos situaciji na terenu i podršci Sjedinjenih Država. Bilo da čovek veruje da je rešenje sa dve države moguće ili ne, postoji sve jači međunarodni konsenzus o potrebi za povratkom na granice iz 1967. kao rešenjem za sukob.

Da li će Sjedinjene Države ostati izvan tog konsenzusa, sve usamljenije, gde im društvo pravi samo još Izrael (i uprkos napetostima između Obame i Netanijahua)? Aaron Miler, bivši savetnik u arapsko-izraelskim pregovorima, na to pitanje odgovara potvrdno:

Bez obzira na umešnost i veštinu kampanje u UN, Sjedinjene Države će joj se gotovo izvesno suprotstaviti. Vašington će staviti veto na rezoluciju u Savetu bezbednosti. Iako ne mogu da blokiraju rezolucije u Generalnoj skupštini, Sjedinjene Države neće pristati ni na princip objave državnosti izvan pregovora, ni na organizovani međunarodni pritisak na Izrael… Vrlo blago rečeno, Obamina administracija neće rizikovati da troši politički kapital na međunarodnu kampanju izolovanja Izraela u Generalnoj skupštini UN godinu dana pre predsedničkih izbora. Ako kampanja pritiska na Izrael postane ozbiljna, Kongres će biti više nego spreman da ukine dragocenu pomoć Palestincima i možda i Egiptu, ako im pomognu u vođenju takve kampanje.[63]

DA LI EGIPAT POSTAJE VAŽNIJI?

Podizanje palestinske zastave na trgu Tahrir ispred izraelske ambasade u Kairu bilo je značajan razlog nedavnog [marta 2011.] zaustavljanja agresije na Pojas Gaze, nakon čega je izraelskoj vladi postalo jasno da Egipat, njegova vlast i narod, odbacuju bilo kakvu izraelsku agresiju na Gazu. I uloga koju je odigralo egipatsko Ministarstvo spoljnih poslova u obuzdavanju napada bila je vrlo važna, kao i odluka Arapske lige da od Saveta bezbednosti UN traži zabranu letova iznad Gaze.[64]

Tako kaže prijatelj autorke ovih redova iz Gaze, takođe visoko cenjeni analitičar.

Kasnije je napisao i da je tokom poslednje ofanzive na Gazu Egipat preko EU poslao Tel Avivu poruku sledeće sadržine:

Gaza je stražnje dvorište egipatske nacionalne bezbednosti. Stoga svaki napad na Gazu smatramo direktnom pretnjom Egiptu. Ne možemo sprečiti nikoga od 80 miliona Egipćana da iskažu gnev protiv Izraela i nemamo nikakav način da zaustavimo bilo kakve proteste u Kairu ili bilo gde, naprosto zato što takvi protesti odražavaju… stav vojske i vlade. Rat protiv Gaze više nije dopušten.[65]

Palestinskim zvaničnicima u poseti egipatskom Ministarstvu spoljnih poslova marta 2011. rečeno je da je opsada Gaze zločin i da će biti okončana, a da će pripadnici bivše egipatske vlade koju su u njoj učestvovali biti gonjeni. Jasno je da će nova vlada u Kariu, pri odluci o svojoj budućoj politici spram Gaze, morati da odvaže i svoje odnose sa Izraelom i Sjedinjenim Državama i jake (vojne i ekonomske) veze koje je, između ostalog, usmeravaju protiv normalizacija granice sa Gazom i normalizacije odnosa sa Iranom. Međutim, za razliku od svojih prethodnika, trenutni egipatski režim izgleda da manje brine da li će otvaranje kanala ka Egiptu u odsustvu slobodnog kretanja između Gaze i Zapadne Obale učvrstiti izraelsku politiku razdvajanja. Zaista, činjenica da samo 36 procenata Egipćana podržava opstanak egipatskog mirovnog sporazuma sa Izraelom a 54 procenta želi da se isti poništi bez sumnje utiče na zvanična stanovišta.[66]

Kao što je već rečeno, egipatska vlada je odigrala ključnu ulogu u sklapanju sporazuma o jedinstvu/pomirenju između Fataha i Hamasa. Odista, Egipat je u privatnim pregovorima rekao da će razmotriti otvaranje graničnog prelaza Rafah – i za ljude i za robu – ako se postigne palestinsko pomirenje, oformi vlada nacionalnog jedinstva i Gaza dobije specijalni status u okviru Okupirane teritorije. Verovatno su Egipćani težili katalizaciji nove arapsko-izraelske mirovne inicijative za koju bi palestinsko jedinstvo predstavljalo ključni preduslov.[67] Mada se uloga egipatske vlade menja i nemoguća su precizna predviđanja, čini se da teži da ponovo uspostavi kredibilitet i legitimitet u okviru arapskog sveta i možda pretenduje da ponovo bude svojevrsni regionalni lider. Takođe, po palestinskom stanovištu, tako popunjava rastuću prazninu.

ZAVRŠNA RAZMATRANJA

Naravno, ostaje pitanje kako će Sjedinjene Države reagovati na promenu palestinske i arapske paradigme? Hoće li pokušati da smanje sve dublji jaz između američke politike, onakve kakva je istorijski bila, i palestinskih i arapskih aspiracija? Hoće li Sjedinjene Države biti voljne da sarađuju sa zemljama koje podržavaju politiku koju one ne podržavaju, poput sporazuma o jedinstvu Fataha i Hamasa?[68]

I što je možda najvažnije, da li su Sjedinjene Države sposobne da se upitaju koju ulogu arapski narod želi da odigraju?[69]

8

Pre Gaze, posle Gaze: Ispitivanje nove stvarnosti u Izraelu/Palestini[70]

Tokom sedamnaest godina od početka procesa u Oslu, Palestinci su doživeli gubitke kakvi nisu viđeni od početka izraelske okupacije i može se tvrditi i od Nakbe,[71] odnosno gubitaka 1948. godine.[72] Naučnik Džozef Masad ubedljivo tvrdi da je pogrešno o Nakbi razmišljati kao o „događaju iz prošlosti“; pošto se pre radi o „istoriji današnjice“, jednoj istorijskoj epohi koja živi, traje bez kraja.[73] Ipak, ono što se može tvrditi da se jeste promenilo je koncept samog gubitka, koji je poprimio potpuno nove dimenzije. Danas se manje radi o definisanju gubitaka kojima bi se trebalo baviti, a više o životu u promenjenoj i nerazlučivoj i neodredivoj stvarnosti u kojoj ti gubitci nemaju mesta, ni istoriju, ni kontekst, gde je zahtev za vraćanjem izgubljenog praktično bez smisla, bez svrhe i opravdanja.

Ova izmenjena stvarnost se oblikuje i definiše poslednjih nekoliko godina kroz određene ključne promene paradigmi u smislu načina na koji se palestinsko-izraelski sukob konceptualizuje, shvata i razmatra. Želela bih da se dotaknem nekih od ovih promena i završim kratkim razmatranjem društveno-ekonomske realnosti u Gazi koja se menja.

KLJUČNE PROMENE PARADIGME: REKONFIGURACIJA GLAVNOG KONCEPTUALNOG OKVIRA

Od početka izraelske okupacije postoji implicitno i često i eksplicitno uverenje Palestinaca, mnogih Izraelaca i pripadnika međunarodne zajednice da će okupaciji doći kraj i da će izaelska ekspanzija u Palestini biti zaustavljena. Mnogi su upravo tako shvatili i proces u Oslu. Uverenje da je okupacija reverzibilna i da bi stvari trebalo vratiti na staro je često bilo neupitno i neosporno i predstavljalo je katalizujuću snagu na kojoj su počivale mnoge društvene, privredne i političke inicijative. Ovo uverenje se obrnulo i to odlično ilustruje činjenica da i Izrael i međunarodna zajednica formalizuju, institucionalizuju i prihvataju palestinsku teritorijalnu i demografsku fragmentaciju i kantonizaciju. Ovo predstavlja ključnu paradigmatsku promenu načina na koji se ovaj sukob shvata i na koji mu se pristupa.

Promene nametnute Palestincima, posebno tokom poslednjih sedamnaest godina, pokazale su da okupacija ne može biti zaustavljena, makar ne na kratke ili srednje staze. Ako se okupacija vremenom promenila, to je u pravcu ekspanzivnosti i silovitosti, ne ublažavanja, sužavanja obuhvata ili povlačenja. Etiologija i imperativ ekspanzije ostali su nepromenjeni i ja ozbiljno sumnjam da bi se to moglo zaustaviti sve i da to izraelsko vođstvo želi, a ne želi. Možda najupečatljiviju ilustraciju okupacione sile predstavlja neprekinuto širenje izraelskih naselja i njihove infrastrukture uz izgradnju separacione barijere iliti zida.

Posledice po Palestince su bile izuzetno teške. Ne samo da su izgubili zemlju i mogućnost da je koriste – barem 38 procenata Zapadne obale[74] je pod izraelskom kontrolom i Palestinci tu nemaju pristupa – već arapske zemlje postaju inkorporirane i konsolidovane u okvire novog prostornog i političkog poretka koji teži da eliminiše svaku fizičku odvojenost Izraela od određenih (sve većih) delova Zapadne obale, potpuno poništavajući palestinsko prisustvo i isključujući pojavu bilo kakvih održivih entiteta koji bi se mogli nazvati palestinskom državom (čak i na istočnoj strani barijere).

Onemogućavanje povezanosti i realnost teritorijalne i demografske fragmentacije sprovodi se fizičkim izolovanjem Zapadne obale i Gaze, dobrim delom okončanim do 1998. godine, što pokazuje da je to razdavajanje već dugo politički cilj Izraela. Po rečima izraelske novinarke Amire Has:

Potpuno razdvajanje Pojasa Gaze od Zapadne obale je jedan od najvećih uspeha izraelske politike, čiji krajnji cilj je da spreči rešenje zasnovano na međunarodnim odlukama i uverenjima i umesto toga nametne aranžman zasnovan na izraelskoj vojnoj nadmoći… Od januara 1991. godine, Izrael birokratski i logistički usavršava tu razdvojenost i separaciju: ne samo između Palestinaca na okupiranim teritorijama i njihove braće u Izraelu, već i između palestinskih stanovnika Jerusalima i onih na ostalim teritorijama i između ljudi u Gazi i onih na Zapadnoj obali i u Jerusalimu.[75]

Zaista, i izraelski ekonomista Šir Hever otkriva da je 20. aprila 2007. godine, u predavanju održanom na Institutu Van Leer u Jerusalimu, general-major Jair Golan, tada komandant izraelskih snaga na Zapadnoj obali, ustvrdio da je „razdvajanje, a ne bezbednost, glavni razlog izgradnje Separacionog zida i da se bezbednost mogla postići efikasnije i jeftinije drugim sredstvima“.[76]

To ukazuje na sledeću važnu promenu paradigme. Pre Osla je među Izraelcima i u međunarodnoj zajednici postojalo uverenje da su mir i okupacija nespojivi – da se prvo ne može postići ako postoji drugo. I ovo se promenilo. Poslednjih godina sve više Izraelaca ima koristi od okupacije. Njihove živote određuju ogromna mreža puteva između naselja sagrađenih na Zapadnoj obali i privredni boljitak koji je posledica naizgled obuzdanih sukoba. Naselja se sada posmatraju kao prirodni rast, neophodan da bi se obezbedili bezbednost i sigurnost, uz važne porodične veze sa Izraelom. Stoga integrisanje blokova naselja i njihove infrastrukture u Izrael – odnosno argument da je Zapadna obala deo Izraela – više nije ništa vanredno ili sporno; štaviše, to je neophodno i normalno.

Za mnoge Izraelce i nekoliko ključnih međunarodnih donatora, više ne postoji pitanje da li normalizovati okupaciju, već se teži potpunom brisanju samog tog termina, pošto mu više nema mesta, posebno u svetlu jake i ekspanzivne privrede Izraela i činjenice da u Izraelu gotovo više uopšte nema samoubilačkih napada.[77] Ćutanje o okupaciji čak postaje ključni uslov za nastavak međunarodne finansijske podrške palestinskim vlastima. Dakle, faktičko rasparčavanje i trajnu fragmentaciju Palestine (kao i politike kolektivnog kažnjavanja koje ih često prate) međunarodna zajednica prihvata kao legitimne i benigne i potpuno prihvatljive, posebno s obzirom na maltene potpuno odsustvo svake kritike palestinskih zvaničnika. Razdvajanje od Palestinaca i povlačenje političkih, vojnih i ekonomskih poteza neophodnih za osiguranje i održanje te razdvojenosti takođe postaju sve više rutinska stvar.

Mnoge, ako ne i većinu Izraelaca čak i ne dotiče svakodnevica okupacije, s obzirom da su s njom slabo ili nimalo upoznati. Okupacija je od međunarodno legitimnog političkog i pravnog pitanja pretvorena u puku raspravu oko granica gde važe ratna pravila, a ne okupaciona. U tom smislu, Izrael je uspešno preoblikovao svoj odnos sa Gazom iz okupacionog u odnos dva zaraćena aktera, što je prihvatila i međunarodna zajednica. Odista, neki međunarodni akteri danas poriču da okupacija uopšte postoji. Džordž Bišarat tako primećuje sledeće:

Izraelski vojni pravnici insistiraju na drugačijoj klasifikaciji vojnih operacija na Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze tako da se više ne smatraju sprovođenjem okupacionih zakona već delom oružanih sukoba. Danas većina posmatrača – uključujući i Amnesti internešnel – prećutno prihvata izraelsko viđenje sukoba u Gazi kao oružanog sukoba, što se vidi iz njihovih kritika izraelskih akcija kroz prizmu međusobnih obaveza i principa proporcionalnosti.[78]

To nesumnjivo, delimično, objašnjava većinsku podršku naroda Izraela razornom ratu u Gazi. Dakle, mnogi Izraelci i članovi međunarodne zajednice više ne osećaju nikakvu nelagodu u pogledu okupacije u trenutku kada je ona još represivnija i perverznija.

Neprimenljivost okupacije kao analitičkog (i pravnog) okvira vodi još jednoj važnoj promeni paradigme u vezi sa izraelskim namerama spram Palestinaca i njihove teritorije. Tako se umesto o okupaciji koja traje govori o aneksiji i uspostavljanju suvereniteta (tj. tvrdi se da su Zapadna obala ili njeni delovi de facto suverene izraelske teritorije).

Ovu promenu delom ilustruju i sledeće politike: izgradnja separacionog zida; ogromna ekspanzija izraelskih naselja; neprestana konfiskacija palestinske zemlje; izgradnja ogromne putne mreže između naselja kojoj Palestinci praktično nemaju nikakav pristup; ograničen pristup Jordanskoj dolini Palestincima nerezidentima; izolacija Gaze i njena fizička, privredna i demografska separacija od Zapadne obale i sledstveno refokusiranje palestinsko-izraelskog konflikta samo na Gazu i izraelsko neprijateljstvo prema Hamasu. Ključna osobina ovog preoblikovanja je pretvaranje Palestinaca u humanitarni problem, o čemu više u nastavku, i identifikovanje Gaze isključivo sa Hamasom, to jest stranim faktorom.

Stoga se danas svaki otpor Palestinaca izraelskoj represivnoj okupaciji, uključujući i pokušaje ekonomskog osnaživanja, smatra nelegitimnim i nezakonitim. Zaista, Palestinci su žestoko kažnjeni za pokušaje da se odbrane od politika koje ih tlače.[79] Od njih i vlada koje izaberu se očekuje – čak zahteva – od strane Izraela, Sjedinjenih Država, Evropske unije i nekih arapskih država – da se povinuju izraelskih nalozima – praktično, da sarađuju sa izraelskim politikama i suprotstave se svakom vidu narodnog otpora takvim potezima.[80] U okvirima ove nove paradigme, Palestinci postaju stranci i uljezi na sopstvenoj zemlji, gde žive u potčinjenosti i zavisnosti. Ne postoji više ni pomen ljudske zajednice Palestinaca, da i ne govorimo o nacionalnoj ili ekonomskoj zajednici. Nigde to ne vidimo bolje nego u Gazi.

Promena paradigme sa okupacije na anektiranje je takođe prihvaćena od strane ključnih aktera međunarodne zajednice, posebno nakon Hamasove izborne pobede i preuzimanja Gaze. Ne samo da glavni donatori učestvuju u drakonskim sankcijama režimu u Gazi, već i privileguju Zapadnu obalu u odnosu na Gazu u svojim programima. Donatorske strategije sada podržavaju i jačaju fragmentiranje i izolaciju Zapadne obale i Pojasa Gaze i deobu Palestinaca na dva zasebna entiteta, od kojih jednoj strani nude ekonomsku, političku i diplomatsku podršku, dok drugu stranu kriminalizuju. Zapadna obala zaslužuje podršku, a Gaza uskraćivanje podrške.

Kao što je upozorila Karen Abu Zajd, Generalna komesarka Agencije UN za pomoć palestinskim izbeglicama i organizaciju radova (UNRWA – United Nations Relief and Works Agency), znatno pre napada na Gazu: „Gaza samo što nije namerno gurnuta u stanje krajnje oskudice sa znanjem, pristankom i – neko bi rekao – ohrabrenjem međunarodne zajednice“.[81] Dalje navodi:

Ideja humanitarnog i rada sa ljudima nikada nije podrazumevala isključivanje svakog konstruktivnog nastojanja da se reše sukobi ili se utiče na uzroke sukoba. Stoga kontekst u kome postoji implicitno ili aktivno saučesništvo u stvaranju uslova za masovnu patnju podriva same temelje humanitarnog rada. Ovakva situacija upropaštava svaku perspektivu za Palestince.[82]

Praktično se radi o dva političko-ekonomska modela. Model Zapadne obale karakterišu ograničen nivo izgradnje institucija, izolovani džepovi poslovnog i trgovinskog razvoja koje oblikuje kantonizovan geografski entitet i profesionalizacija bezbednosnih snaga. Ovaj model je očišćen od svakog političkog sadržaja i ni na koji način se ne suprotstavlja okupaciji; štaviše, zalaže se za ćutanje i suzbijanje kritika. Model Pojasa Gaze karakterišu opsada, izolacija, kolektivno kažnjavanje i ekonomsko potčinjavanje, uz vođstvo koje jača usled okupacije ali nije u stanju da joj se suprotstavi.[83] Oba modela su neuspešna i njihov neuspeh podvlači činjenicu da palestinska država nikada nije bila palestinski projekat.

Ekonomske akivnosti se sve više razvijaju kao reakcija na sunovrat i krah i na nevoljnost donatorskih vlada da smisleno, tj. politički, osude status quo. Ova nevoljnost nije ništa drugo do delovanje u dosluhu sa namerom da se održi izraelska okupacija.

Pretvaranje Palestinaca u one koji napadaju bez ikakvih prava poprima novu dimenziju nakon izborne pobede Hamasa, posebno s obzirom na promenjenu prirodu fizičkog uništavanja Zapadne obale, što predstavlja još jednu važnu promenu. Izraelska novinarka Amira Has mi je opisala istrajan proces uništavanja mnogih ostataka palestinskog života na Zapadnoj obali, gde su oni istorijski imali svoje mesto. Stari putevi koje su Palesinci dugo koristili za putovanja između velikih gradova i sela koja ih okružuju se uklanjaju, kao i tradicionalne rasksnice, zgrade i neke trgovačke zone. Još jedna ilustracija su neki znakovi na putu na Zapadnoj obali koji sada nose hebrejske nazive gradova transkribovane na arapski, dok su arapska imena navedena u zagradama. To što se dešava nije ništa drugo do brisanje palestinskog prisustva na Zapadnoj obali.

S tim u vezi je još jedna nova pojava: rastuća birokratizacija izraelskog sistema kontrole, odnosno onoga što izraelski naučnik Neve Gordon naziva privatizacija Cionizma. Gordon smatra da nakon dugog perioda u kome je država bila odgovorna za urbano planiranje i razvoj u Izraelu i na Zapadnoj obali, to postepeno postaje zadatak koji se kao podizvođačima predaje korporativnom sektoru.[84] Na Zapadnoj obali ovu promenu (taktičku, ne stratešku) ilustruje činjenica da na nekim vojnim kontrolnim puktovima više ne rade vojnici, već njima upravljaju privatne izraelske bezbednosne kompanije. To važi i za prelaz Erez iz Izraela u Gazu.

Dakle, osim političkih imperativa na kojim počivaju kontrolne tačke, terminali i druge fizičke barijere, sada postoji i snažan birokratski imperativ koji ima sopstvene interese, potrebe i prioritete. Birokratizacija ove strukture je depolitizuje i čini neophodnim i trajnim delom svakodnevnog života. Pritom, ovome se mora dodati i izraelska intenzivna i gotovo potpuno birokratizovana kontrola svakodnevnog života na Zapadnoj obali i u Gazi.

KLJUČNE PROMENE PARADIGME: PROMENE NA NIVOU SEKTORA

Ekonomija 

„Počeli smo s pomoći u hrani i vratili smo se pomoći u hrani“. Ovo je zaključak jedne palestinske ekonomistkinje iz Ramale 2007. godine. Njene reči upečatljivo opisuju verovatno najdramatičniju promenu paradigme u smislu načina na koji se Palestinci percipiraju i kako se prema njima odnosi: od društva koje teži razvoju (i zavređuje ga) do osiromašene zajednice koja traži pomoć, što analitičar Sami Abdel Šafi opisuje kao „inženjering kojim se od Palestinaca prave nepopravljivi prosjaci“.[85]

Posledična „humanitarizacija“ i „mizerizacija“ Palestinaca – pretvaranje Palestinaca u slučajeve kojima je potrebna milosrdna pomoć i siromahe – ima mnoštvo ilustracija. Na primer, 2007. godine je izračunato da je 30 posto prihoda koje su Palestinci ostvarili između 1972. i 2006. ušlo u privredu kao vanredna pomoć, što je umnogome dovelo do toga da Izrael nakon četiri decenije integracije i prinudne zavisnosti preseče ekonomske i trgovinske veze.[86] Spoljna pomoć palestinskim vlastima je 2008. iznosila gotovo 30 posto BDP-a, što znači da bi bez takvih donacija došlo do fiskalnog kraha.[87] Otprilike 80 posto porodica u Gazi se 2008. oslanjalo na humanitarnu pomoć za golo preživljavanje, u poređenju sa 63 procenta 2006. godine; trenutno je taj postotak manje više isti. Između 1999. i početka 2008. godine, broj porodica koje dobijaju hranu od UNRWA porastao je sa 16.174 na 182.140, što je 860.000 ljudi (mada druge procene kažu da se radi o 750.000 ljudi).[88] Pritom je Svetski program za hranu hranio još 302.000 stanovnika Gaze, što znači da je 2008. preko 1,1 od 1,4 miliona ljudi u Gazi dobijalo pomoć u hrani.

Promena od političkih ka humanitarnim prioritetima proishodi iz nekoliko faktora:

* totalne fragmentacije geografske osnove palestinske privrede, uz potpuno razdvajanje Gaze i Zapadne obale i podelu Zapadne obale na barem 11 kantona i pod-kantona na ne više od 62 procenta zemlje;

* korišćenja pomoći  kao vida kažnjavanja od strane Izaela (u formi zatvaranja i blokada) i, što je najgore, i međunarodne zajednice,[89] i

* sve veće neefikasnosti međunarodne pomoći, posebno nakon 2006. godine, s obirom da je pomoć – prevashodno humanitarna – dostavljana mimo bilo kakvih ekonomskih rezona, te je imala malo ili nimalo uticaja na razvoj ili izgradnju institucija.

Tako je istrajno nametanje izraelskih imperativa, bez protivljenja a potom i uz aktivnu podršku međunarodne zajednice, udruženo sa upotrebom pomoći kao sredstva kažnjavanja, doprinelo jasnoj promeni načina na koji neke strane vlade, agencije za pomoć i druge međunarodne organizacije pristupaju izraelsko-palestinskim odnosima. Ova promena, posebno očigledna nakon izbora u januaru 2006. godine, dovela je do izrazitog otklona od bilo kakve podrške palestinskom samo-opredeljenju i do viđenja Palestine kroz naglašenu prizmu potrebe za pomoći i milosrđem – da bi se pomoglo da prežive ljudima koji su zarobljeni i kažnjeni i čija je privreda osujećena.

Odista, strmoglav pad privatnog sektora, pokretača ekonomskog rasta čiji uticaj na zdravlje privrede je ogroman, predstavlja upečatljivu ilustraciju blokirane privrede i sledstvenog osiromašenja. Pre užasnog napada na Gazu, na primer, privatni sektor je bio na ivici kolapsa zbog izraelskog zatvaranja i blokada koji su onemogućili uvoz sirovina i izvor gotovih proizvoda. Pre nego što je Hamas u junu 2007. preuzeo vlast u Pojasu Gaze, 54 posto radnih mesta u Gazi je bilo u privatnom sektoru. Proizvođači u Gazi su uvozili 95 sirovina i gotove proizvode izvozili prvenstveno u Izrael (i deo za Zapadnu obalu). Od juna 2005. i septembra 2008. se broj fabrika koje rade u Gazi smanjio sa 3.900 na samo 23.[90] Otprilike 100.000 ljudi (uključujući 40.000 poljoprivrednika i 34.000 industrijskih radnika), što je gotovo ceo privatni sektor, ostalo je bez posla.[91]

Još zloslutnija je možda bila rastuća neformalna ekonomija. Pre rata u Gazi u decembru 2008. godine, Svetska banka je ukazala na redistribuciju bogatstva od formalnog privatnog sektora ka crnom tržištu.[92] Zaista, rastuća tunel-trgovina sa Egiptom je pretvorila nekada siromašan grad Rafah u dinamično tržište gde se sada može kupiti razna roba, uključujući i oružje. Rastuća privreda Rafe je još jedna ilustracija fragmentacije i iskrivljenja do kojih ona dovodi, uz stvaranje ekonomskih ostrva – bilo u Gazi ili na Zapadnoj obali – što Svetska banka ispravno zove „razvojni ćorsokaci“.[93] Osim toga, kako Svetska banka ukazuje, „gotovo nepostojeće aktivnosti privatnog sektora“ u kombinaciji sa finansijskom krizom koja proishodi iz nemogućnosti ljudi da plate dobra i usluge kao što su voda, odnošenje smeća i održavanje kanalizacije, kao i nemogućnosti uvoza rezervnih delova i potrepština, takođe su doveli do kraha komunalnih delatnosti.[94] Ovo u već krhkoj privredi Gaze znači da privatni sektor više nije glavni pokretač, već privreda postaje zavisna od plata u javnom sektoru i humanitarne pomoći, što je situacija koju u različitoj meri vidimo i na Zapadnoj obali.[95]

Međutim, ovu promenu paradigme koja Palestinsko pitanje od političkog svodi na humanitarno prati još jedna jednako opasna promena paradigme. Od Hamasove izborne pobede u januaru 2006. godine, cilj izraelske politike nije više samo izolacija Gaze, nego i njeno onesposobljavanje, kao što se vidi u promeni politike koja se donekle ticala ekonomije (bilo u pozitivnom ili negativnom smislu) ka politici koja odbacuje koncept ekonomije u celosti. To znači da, umesto da oslabljuje privredu Gaze kroz kaznena zatvaranja i druge restrikcije, kao što je dugo činila, izraelska vlada od juna 2006. nameće svojevrsnu neograničenu blokadu – ne zatvaranje – koja privredu tretira kao potpuno nevažan luksuz bez koga se može.[96]

Tome u prilog ide i odluka Vrhovnog suda Izraela iz oktobra 2007. kojom se odobrava obustava nafte Gazi (dopustiva jer neće škoditi „esencijalnim humanitarnim potrebama“[97] stanovnišva) nakon koje su u januaru 2008. usledila i isključenja struje (i u maju 2008. snižavanje prihvatljivih nivoa nafte i električne energije). Sud je ustvrdio: „Mi ne prihvatamo žalbene argumente po kojima bi „silama tržišta“ trebalo dopustiti da odigraju svoju ulogu u Gazi u vezi sa potrošnjom goriva“.[98] Dakle, po mišljenju Vrhovnog suda, dopustivo je naneti štetu Palestincima i stvoriti humanitarnu krizu iz političkih razloga. Ili kako je to formulisao analitičar Daril Li, „Logika odluka Suda o gorivu i struji ukazuje da je, ako su  ispunjene „esencijalne humanitarne potrebe“, moguća svaka druga deprivacija“.[99]

Ova promena se simbolički vidi i u prelazu sa graničnog prelaza u Karniju, dugo glavnog trgovinskog prelaza ka Gazi pod izraelskom i palestinskom kontrolom, na Kerem Šalom, potpuno pod izraelskom kontrolom. Kerem Šalom nije komercijalni prelaz poput Karnija, već više izgleda kao kapija u ogradi, neodgovarajuća za rukovanje brojnim komercijalnim dobrima. U Karniju je postojao definisan sistem bezbednosnih procedura i protokola distribucije, ali u Kerem Šalomu se tovar skida sa kamiona i potom ostavlja na paletama na otvorenom, gde Palestinci dolaze da pokupe skinuto, kada ih pripuste da priđu – kao stoka u obor. Prelaz Sufa je takođe zatvoren i Koordinator vladinih aktivnosti na teritorijama (COGAT – Coordinator for Government Activities in the Territories) obavestio je UN da taj prelaz između Gaze i Izraela više ne postoji.

To više – u stvari već duže vreme – nije pitanje ekonomskog rasta, promene ili reforme, slobode ili suvereniteta, već esencijalnih humanitarnih potreba, svođenja potreba i prava 1,4 miliona ljudi u Gazi na “vežbu brojanja kalorija” i tovare hrane iz kamiona.[100] Izraelska politika na ovaj način zamagljuje i faktički opravdava uništavanje ekonomskih kapaciteta Gaze, dobrim delom već uništenih u ratu od decembra 2008. do januara 2009. U takvom scenariju pomoć u najboljem slučaju može biti palijativno “usporavanje društveno-ekonomskog sunovrata, a ne potpora održivom ekonomskom razvoju”.[101] Svetska banka, u tekstu o Zapadnoj obali, takođe navodi: “Velike količine donatorske pomoći su proizvele beznačajan rast i porast ekonomske zavisnosti, umesto doslednog poboljšanja upravljanja i bezbednosti”.[102]

Društveni sektor 

Sumirajući pristup donatorske zajednice Palestincima posle izborne pobede Hamasa, jedan stručnjak za razvoj sa trideset godina iskustva na Zapadnoj obali i Gazi poručio je: „Ne uništavate društvo da biste ga opet izgradili; sve što ćete postići je uništenje“.[103] Sigurno je prerano govoriti o propasti palestinskog društva, ali apsolutno je od suštinskog značaja suprotstaviti se njegovom propadanju. Ovo propadanje ima dugu istoriju i obeležili su ga mnogi faktori od uticaja na Zapadnu obalu i Gazu. Možda najvažniji aspekt se tiče porodične zajednice, koja je uprkos stalnim pritiscima, istrajavala kao izvanredno otporna i prilagodljiva, ali je to sada sve manje. Pritisci koji su posledica teritorijalne fragmentacije i ekonomske blokade su izuzetno teški.

Porodica je oslabljena sve većom humanitarnom krizom, otimanjem resursa, unutrašnjim nasiljem i pometnjom, kao i rastućom nesigurnošću. Tradicionalni amortizeri u doba ekonomskih nedaća kao što su novčane doznake, investicije, zajmovi i solidarne pomoći su znatno manji, dobrim delom zbog izraelskog dugotrajnog režima ekonomskih restrikcija i međunarodnog ekonomskog i finansijskog bojkota, koji već ulazi u petu godinu. Porodica je mnogo propatila i zbog faktora koji su posledica dvadesetogodišnjeg političkog nasilja i ekonomske regresije. Pomenimo samo neke: rani brakovi; tlačenje žena; traumatizacija dece nasiljem koje je određujuće obeležje njihovih života, i to postaje još ekstremnije s ratom u Gazi; gubitak detinjstva i rastuće nasilje među decom; oslabljena uloga oca kao autoriteta s obzirom na njegovu nemogućnost da obezbedi i zaštiti porodicu; slabljenje tradicionalnih vidova autoriteta; slabljenje institucija socijalizacije kao što su škole i politička udruživanja; slabljenje komunalnih službi, kao i slabiji pristup zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju. To jesu stari problemi, ali ono što je novo – i dugo već opipljivo hitno – jeste to koliko su drastični postali, što je još jedna dramatična promena paradigme.

Ako postoji upadljiva i sveprisutna tema kod brojnih ljudi koje sam intervjuisala u poslednje četiri godine – Palestinaca, Izraelaca i međunarodnih aktera (posebno pripadnika donatorske zajednice) – to je strah da situacija u Gazi i na Zapadnoj obali rapidno ide ka tački bez povratka, u smislu ogromne štete nanesene ljudima pojedinačno, porodicama i zajednici. Ovaj strah od nezaustavljivog i nepovratnog sunovrata je dubok i bez presedana i tiče se činjenice da se Palestinci približavaju takvom stepenu štete i gubitaka da bi bile potrebne milijarde dolara i generacije Palestinaca da se to popravi. Ovu stvarnost ilustruje mnogo toga, uključujući situaciju u kojoj, po konzervativnim procenama, 75 posto stanovništva pati od teške depresije; gde je blizu 75 procenata svih povređenih u periodu od septembra 2000. do septembra 2008. imalo između 15 i 29 godina.[104] Ekonomski, socijalno i demografski, nemoguće je pobeći od realnosti u Gazi i na Zapadnoj obali.

Od rastuće deprivacije, brutalizacije i izolacije, ljudi se, usled nedostatka izbora i silom prilika, okreću ka unutra. Stoga uticaj teritorijalne fragmentacije i izolacije na život Palestinaca vidimo u još jednoj važnoj promeni paradigme – lokalizaciji iliti atomizaciji života i društvenoj rekoncenptualizaciji. Ograničenja kretanja su od 2000. stvorila još veći osećaj vezanosti za mesto, na sasvim praktične načine. Prošla su vremena kada su neko iz Gaze i Nablusa mogli da se sretnu na Univerzitetu Birzeit i možda venčaju; 2004. više nisu imali šanse ni da se sretnu a i suočili bi se sa primedbama porodica, koje ne žele da im sin ili kćerka budu nedostupni makar da ih posete. Isto važi za poslovne transakcije; prohujali su dani kada je strana NVO mogla da zaposli građevinsku firmu sa sedištem u Hebronu da izvede projekat u Nablusu. Rezultat je da nema mešanja. Manje je interakcija i prijateljstava jer ljudi ulaze u sve različitije političke i strukturalne situacije (što Izraelci, naravno, ohrabruju kao deo sistema zavadi-pa-vladaj, uz selektivne primene štapa i šargarepe).

Izrael je prisilio Palestince da internalizuju stvarnost koja im je nametnuta; ljudi biraju da ostanu u svojim mestima ili njihovoj blizini jer im je često isuviše teško da idu dalje, a iz Gaze i nemoguće. Usled toga se ljudske, privredne i društvene aktivnosti sve više svode na lokalne, na određen kraj ili čak ulicu (kao što je bilo u Gazi pre nego što je Hamas preuzeo vlast u junu 2007.), uz sve veću atomizaciju i izolaciju. Rezultat je jasan: partikularizam odnosi primat nad univerzalizmom, koji je predstavljao mnogo značajniju vrednost i cilj tokom prve Intifade. Već 2004. (da i ne govorimo kako je danas), ljudi su se otuđili jedni od drugih, s obzirom na prostornu razdvojenost. Zbog toga je koncept zajednice redefinisan u partikularističkim i uskim okvirima: nama je gore jer oni imaju prelaz više, put više, kliniku više.

S tim u vezi je i rastuća religioznost kod ljudi, koja nije fundamentalističkog tipa, već više predstavlja pokušaj pronalaženja utehe u religiji. To prati i sve veći naglasak na porodici i deci i proslavama i festivalima,[105] verovatno kao pokušaj obnavljanja osećaja normalnosti i snage u političkoj i strukturalnoj situaciji koja je izrazito abnormalna i oslabljujuća.  Kako piše Liza Taraki, „ta potraga za srećom je istovremeno manifestacija otpornosti i otpora“.[106] U stvari, radi se o redefinisanju zajednice u okviru granica enklave i solidarnosti kao sposobnosti života u tim granicama. U tom smislu druga Intifada je bila znatno iza prve, koja je težila stvaranju svesti o narodu, nacionalnom kolektivu (videti 24. poglavlje), što posle 2000. postaje sve teže, ako ne i nemoguće.

Redefinisanje zajednice u tom suženom i ograničenom smislu ima još posledica. Otimajući ljudima vreme i prostor, ova fragmentirana realnost suzbija kod ljudi pozitivnu spremnost na rizike i promene (posebno s obzirom na tako teške ekonomske uslove). To je zato što ogroman deo kreativne i produktivne energije ljudi odlazi na preživljavanje u jednom nakaznom sistemu, sada još ekstremnijem zbog neprijateljstva i nasilja između Fataha i Hamasa. Rezultat je ništa drugo do ljudsko nazadovanje.

Rekonceptualizacija zajednice kao enklave otkriva način na koji prostorno dislociranje može da utiče na politički identitet. Na primer, reč „Palestina“ se koristi dvojako – da se opiše geografska i istorijska regija i da se opiše palestinska država. Ipak, možda prvi put u istoriji palestinskog nacionalnog pokreta – sama biva maltene uništena – jer te dve Palestine imaju malo ako uopšte imaju veze jedna s drugom.  Veza identiteta – društvenog, ekonomskog i političkog – sa teritorijom je uništena institucionalizovanom fragmentacijom i slabljenjem društva. U vrlo stvarnom smislu, Palestinci više ne mogu da hodaju ili se kreću zemljom na koju polažu pravo, što su dugo mogli; sada to mogu samo Jevreji.[107] Palestinci su sve manje deo prirodnog krajolika, što ide u prilog tvrdnjama Amire Has o fizičkom uništenju palestinskog prisustva na Zapadnoj obali. Po rečima jednog Palestinca: „Nisam više ničiji sin“.

POSLE RATA U GAZI

Nakon Izraelskog napada u decembru 2008. godine, već teški uslovi u Gazi postaju maltene nepodnošljivi za život. Sredstva za život, domovi i javna infrastruktura su oštećeni ili uništeni u meri za koju i same Izraelske odbrambene snage kažu da nema opravdanja.[108] U ruševinama su:

* 1.500 fabrika i radionica

* blizu polovine od ukupno 122 zdravstvene ustanove, uključujući i 15 bolnica

* 280 škola i vrtića i

* 6.300 domova (uništenih sasvim ili delimično)

Ovi podaci su deo ukupne slike infrastrukturne štete i uništenja za čiju popravku će trebati barem dve milijarde dolara. Posmatrači izveštavaju o uništenju ogromnih razmera. U Gazi danas uopšte ne možemo govoriti o postojanju privatnog sektora i industrije. U napadu 2008. uništeno je i 5.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, uključujući preko 300.000 stabala voćaka i 305 poljoprivrednih bunara. Najproduktivnije grane su izbrisane. Jednu od upečatljivih slika ekonomskog kraha u Gazi – i nesalomive volje stanovnika Gaze da zbrinu svoje porodice – pruža procvat tunel-ekonomije koja se još davno razvila kao reakcija na opsadu i nedostatak alternativa. Hiljade Palestinaca radilo je na kopanju tunela do Egipta – govori se o oko hiljadu tunela, mada se ne koriste svi. Po rečima jednog lokalnog ekonomiste, 2009. godine je između 66 i 90 procenata ekonomskih aktivnosti u Gazi činilo švercovanje.[109]

Po podacima Svetskog programa za hranu, za Pojas Gaze je neophodno minimum 400 kamiona hrane svaki dan da bi se zadovoljile samo osnovne prehrambene potrebe stanovništva. Ipak, uprkos odluci Izraelskog kabineta od 22. marta 2009. da ukine sve restrikcije na ulaz hrane u Gazu, tokom nedelju dana počev od 10. maja 2009. samo 653 kamiona hrane i drugih potrepština je dobilo dozvolu da uđe u Gazu, što u najboljem slučaju predstavlja 23 procenta ukupnih potreba.[110]

Zaista, po rečima Amire Has, Izrael je u maju 2009. dozvolio ulazak samo 30-40 komercijalnih artikala u Gazu, u poređenju sa 4.000 odobrenih proizvoda pre juna 2006. kada je otet izraelski vojnik Gilad Šalit.[111] Mada restrikcije na ulaz hrane praktično nisu postojale tokom leta 2010. godine, usled međunarodnog pritiska posle smrtonosnog napada Izraelske flote, ključni materijali potrebni za sanaciju i rekonstrukciju su i dalje pod restrikcijama, kao i sloboda kretanja. Bez neodložnog okončanja izraelske blokade i obnavljanja trgovine i tokova novca, kao i kretanja ljudi izvan Gaze, koja već dugo predstavlja zatvor, trenutna kriza će postati još akutnija. Ukoliko vlada Sjedinjenih Država nije voljna da stvarno izvrši pritisak na Izrael – a sve jasno ukazuje da nije – slabo šta će se promeniti. Ne iznenađuje što, uprkos međunarodnim obećanjima o 5,2 milijarde dolara za obnovu Gaze, Palestinci krpe svoje domove šutom i blatom.[112]

Povrh svega Gaza nosi teret i 5.000 povređenih kojima je potrebna rehabilitacija, kao i društveni teret porodica koje su ostale bez hranioca. Nakon napada 2008. godine, 100.000 stanovnika Gaze postaju beskućnici, interno raseljeni i privremeno smešteni u 58 skloništa Agencije UN za pomoć palestinskim izbeglicama i organizaciju radova (UNRWA) ili u privatne domove (drugih porodica koje su i same ostale bez hranilaca).[113] I to će dodatno opteretiti ekonomiju. Međutim, najveći problem sa kojim se Palestinci suočavaju, posebno deca, jesu psihološke traume, koje počinju mnogo pre decembarskog napada ali nakon njega postaju još akutnije. Deca se sećaju da se prvi napad na Gazu desio dok su bila u školi. Otprilike 161 od 221 škole UNRWA sada ima programe psihološke podrške, ali potrebno je mnogo više.[114]

Osim toga, dugoročni uticaj ogromne štete nanesene obrazovnom sistemu predstavlja još jedan ogroman i neprocenjiv problem, s obzirom da većina učenika u Gazi ima loše rezultate iz matematike i nauka. Deca su se vratila u jako oštećene ili razorene škole, gde ih vrebaju potencijalno neeksplodirane ubojite naprave. Škole koje rade izveštavaju o nestašici pijaće vode, udžbenika i drugih potrepština kao što su stolovi, koji su tokom sukoba upotrebljeni za loženje.

S obzirom na ova brojna ograničenja, a među njima su i unutrašnji problemi palestinskog vođstva, čovek se pita kako je uopšte moguća rekonstrukcija o kojoj govori predsednik Obama? Neupitno je da se Palestincima u Gazi mora neodložno pomoći. Programi koji teže da ublaže patnje i obnove neki privid normalnosti se sprovode, ali u meri koju potpuno određuju ekstremna ograničenja u dostupnosti dobara. Šta u ovom kontekstu represivne okupacije i drastičnih restrikcija znači rekonstrukcija Gaze? Kako je u takvim uslovima moguće osnažiti ljude i izgraditi održive i otporne institucije koje će moći da podnesu očekivane spoljne udare? I šta se tačno od Palestinaca traži da održe: ekonomiju za koju Svetska banka kaže da je sravnjena od strane izraelskog režima bezbednosti?[115] I to ukazuje na vitalno važnu potrebu da se politički diskurs skrene sa ideje izgradnje države, koja se pokazala kao jalova, na okončanje okupacije iliti „oslobođenje“,  kako to Palestinci danas imenuju. Planiranje dugoročne održive promene, da i ne govorimo o razvoju, u ubistvenom stisku izraelske okupacije je uzaludna i besmislena rabota, što je poslednjih par decenija postalo bolno jasno. Okupacija se mora okončati; tek onda se može razgovarati o svemu što će uslediti.

Nekoliko meseci po završetku rata sam razgovarala sa nekoliko prijatelja iz Gaze i ti razgovori su bili izuzetno uznemirujući. Prijatelj mi je govorio o dubokom osećaju nedostatka bilo kakve zaštite, bilo lične, zajedničke ili institucionalne. Slabo šta u društvu poseduje legitimitet i sve više bledi konsenzus o pravilima i poljuljava se vera u smisao tih pravila.  Trauma i žalost prevladavaju, uprkos izrazima žilavosti: „Izgubili smo svaki smisao za normalno – kako je živeti jedan običan dan – i što je verovatno još važnije, bojimo se da nikada nećemo moći da povratimo taj smisao, koliko god očajnički pokušavali“. Osećanje napuštenosti među ljudima se čini sveprisutno, što se verovatno najbolje vidi u rastućoj nemogućnosti da vide bilo kakvu mogućnost za boljitak. Ali najviše me je pogodio ovaj komentar: „Više nas ne ubija okupacija pa čak ni rat, već uviđanje sopstvene nevažnosti“.

Čemu dobrom može da doprinese izazivanje tako masovne patnje?

Ako se Palestincima uporno uskraćuje ono što želimo nama samima – običan život, dostojanstvo, sredstva za život, bezbednost i komad zemlje gde mogu da odgajaju decu – onda će ishod neizbežno biti još veće i ekstremnije nasilje u svim grupacijama, i starim i sve više i novim. Nazire se da sledi ništa manje do gubitak celih generacija Palestinaca. Ako se to desi – a možda već jeste – svi ćemo platiti cenu.[116]

Prevod: Ana Imširović Đorđević

---

Beleške

[1] Prvobitno objavljeno sa Augustusom Ričardom Nortonom u Christian Science Monitor, 17. jula 2007. godine.

[2] Prvobitno objavljeno septembra 2011. u Note de l’Ifri, Institut français des relations internationales (IFRI).

[3] Ovaj članak je delom pozajmljen iz novog pogovora trećeg izdanja moje knjige The Gaza Strip: The Political Economy of De-development (Washington, DC: Institute for Palestine Studies, 2016).

[4] Dr. Husam Zomlot, “A Paradigm Shift: The Arab-Israeli Conflict and Regional Transformation,” predavanje u Centru za proučavanje Srednjeg Istoka, Univerzitet Harvard, 23. mart 2011., Kembridž, Masačusets.

[5] Ibid.

[6] Itan Broner i Izabel Keršner, “Fatah and Hamas Announce Outline of Deal,” Njujork tajms, 27. april 2011.

[7] Džoel Bejnin, Fatah-Hamas Reconciliation and Palestinian-Israeli Peace, 11. maj 2011., http://jewishvoiceforpeace.org.

[8] Jusef Munajer, “Will a Palestinian Autumn Follow an Arab Spring?”, Palestine Center Brief br. 211, Vašington, DC, 22. april 2011.

[9] Muštak H. Kan, “Learning the Lessons of Oslo: State Building and Freedoms in Palestine,” rad predstavljen na zatvorenom susretu u Jerusalimu u decembru 2010 i Zomlot, “A Paradigm Shift.” Što se tiče saradnje sa Izraelcima – radi se o pristupu koji ima dugu istoriju ali za koji postoji novo i znatno interesovanje – sve više Palestinaca trudi se da, kroz usmerenije, strukturisanije i koordinisane akcije, prepozna i direktno sarađuje sa onim grupama u Izraelu – u raznim sektorima – koje podržavaju palestinsku borbu. Kako je to jedan zvaničnik formulisao, “Borićemo se samo sa onim Izraelcima (koji su) za okončanje struktura koje su škodljive za oba naroda”. 

[10] Dan Nakbe (arapski – katastrofe, nesreće, kataklizme) obeležava se 15. maja, dan nakon izraelskog Dana nezavisnosti, u sećanje na nesrećne događaje tokom i nakon rata 1948. kada je gotovo 80% Mandatne Palestine proglašeno delom Izraela, uz masovno proterivanje i raseljavanje Palestinaca. (Prim. prev.)

[11] Karl Vik, “Palestinian Border Protests: The Arab Spring Model for Confronting Israel,” Tajm magazine, 16. maj 2011. Videti i “Here comes your non-violent resistance,” Ekonomist, 17. maja 2011. i Rami G. Kouri, “A New Palestinian Strategy Unfolds,” Ejdžens Global, 29. jun 2011. Čak i palestinske vlasti u Ramali, koje nikada nisu zvanično prihvatile nenasilni otpor kao svoju politiku (kao ni vlasti na čelu sa Hamasom u Gazi), tada su usvojile nenasilje kao deo svojih državotvornih nastojanja, tvrdeći da je unapređenje unutašnje sigurnosti i spokoja u Palestini povezano sa sigurnošću za Izraelce, što služi palestinskim nacionalnim ciljevima.

[12] Munajer, “Will a Palestinian Autumn Follow an Arab Spring?”

[13] Kan, “Learning the Lessons of Oslo.”

[14] Mahmud Abas, “The Long Overdue Palestinian State,” Njujork tajms, 16. maj, 2011. Postoji izvesna konfuzija o zahtevima koje bi trebalo uputiti UN, u smislu toga šta je zaista moguća i odgovarajuća pravna strategija. Videti, recimo; Kamil Mansur, “Palestinian Options at the United Nations,” Institut za palestinske studije, http://palestinestudies.org/columndetails.aspx?t=2&id=34; Akiva Eldar, “The Battle for September,” Haarec, 5. jun, 2011; Lamis Andoni, “Palestinian Statehood and Bypassing Israel,” AlJazeera.net, 16. jun 2011. i Rema Raman,

[15] Ahmad Kalidi, “A West Bank Anachronism,” Gardijan, 19. april 2011.

[16] Abas, “The Long Overdue Palestinian State.”

[17] Majkl Sfard, “The Legal Tsunami is on its way,” Haarec, 29. april 2011.

[18] Videti, recimo: Ron Kampeas, “Jewish Groups Debate Ways to Thwart U.N. Recognition of ‘Palestine,’” Jewish Telegraphic Agency, 15. april 2011.

[19] Barak Ravid, “Netanyahu Mulling West Bank Pullout to Stave Off ‘Diplomatic Tsunami,’” Haarec, 12. april 2011.

[20] Ami Iserof, “Unilateral Palestinian State Declaration—More Important than Settlement Freeze,” 14. septembar 2009., www.zionism-israel.com/log/archives/00000713.html

[21] Broner i Keršner, “Fatah and Hamas Announce Outline of Deal.”

[22] Ravid, “Netanyahu Mulling West Bank Pullout.”

[23] Na primer, videti: Ali Abunimah, “Recognising Palestine?” Al džazira, 13. april 2011, www.aljazeera.com/opinions/2011/4/13/recognising-palestine, kao i Dr. Salman Abu Sita, “The PLO is to ‘Liberate’ not to Legalise Partition,” http://australiansforpalestine.com, jul 2011.

[24] Abunimah, “Recognising Palestine?”

[25] Aron Dejvid Miler, “The Palestinians’ Mistake in Seeking Statehood from the U.N.,” Vošington post, 14. april 2011., www.washingtonpost.com/opinions/the-palestinians-mistakein-seeking-statehood-fromthe-un/2011/04/12/AFlWo8eD_story.html.

[26] Abunimah, “Recognising Palestine?”

[27] Bejnin, Fatah-Hamas Reconciliation and Palestinian-Israeli Peace.

[28] Konkretnije, to obuhvata tehnokratsku vladu u kojoj su predstavljene sve frakcije, bezbednosne aranžmane, rekonstituciju i revitalizaciju PLO (palestinska oslobodilačka vojska, Prim.prev.) radi omogućavanja učešća Hamasa, tribunal za opšte izbore i datum za izbore u roku od godinu dana od potpisivanja finalnog sporazuma.

[29] Videti: Palestinska narodna vlas, Plan nacionalnog razvoja 2011-13.: Uspostavljanje države, izgradnja budućnosti, april 2011.; Kancelarija Specijalnog koordinatora UN za srednjeistočni mirovni process, Palestinska izgradnja države: Odlučujući period, Brisel, 13. april 2011.; Svetska banka, Ka palestinskoj državi: Reforme za fiskalno osnaživanje, Vašington, 13. april 2010.; idem, Osnove buduće palestinske države: održivi rast i institucije, Vašington, 21. septembar 2010.; Međunarodni monetarni fond, Makroekonomski i fiskalni okvir za Zapadnu obalu i Gazu: Sedmi pregled napretka, Izveštaj osoblja za sastanak i ad hoc komiteta za vezu, Brisel, 13. april 2011.; i Rojters “Palestinians Ready for Statehood Now, says Fayyad,” Haarec, 11. april 2011.

[30] Analitičar, Gaza, komunikacija mejlom, 28. april 2011.

[31] Političar, Ramala, telefonska komunikacija, 18. maj 2011.

[32] Analitičar, Gaza, komunikacija mejlom, 17. maj 2011.

[33] Političar, Ramala, telefonska komunikacija, 18. maj 2011.

[34] Analitičar, Gaza, komunikacija mejlom, 1. maj 2011.

[35] Ibid., 17. maj 2011.

[36] Analitičar, Gaza, komunikacija mejlom, 11. maj 2011.

[37] Zomlot, “A Paradigm Shift.”

[38] Ibid.

[39] Džamil Hilal, “Palestinian Answers in the Arab Spring,” Al Shabaka Policy Brief, maj 2011. Videti i: Džef Halper, The Palestinian Authority’s Historic Mistake—and Opportunity, 24. jun 2011., http://icahdusa.org/2011/06/the-palestinian-authority’s-historic-mistake-and-opportunity, i Kalidi, “A West Bank Anachronism.”

[40] Noura Erakat, “Palestinian Youth: New Movement, New Borders,” Al džazira, 4. maj 2011., http://english.aljazeera.net/indepth/features/2011/05/201153101231834961.html

[41] Nađa Hidžab, “Just as well that Obama had No Details about Middle East Peace,” The Hill’s Congress Blog, 19. maj 2011., http://thehill.com/blogs/congress-blog/foreignpolicy/162395.

[42] Erakat, “Palestinian Youth.”

[43] Ibid.

[44] Kalidi, “A West Bank Anachronism.”

[45] Raman, “Palestinian Leaders Weigh U.N. Options.”

[46] Džefri Aronson, “Back to Square One—The Obama Administration Resets U.S. Policy,” Izveštaj o izaelskim naseljima na okupiranim teritorijama, 20. tom, br. 6, novembar – decembar 2010., str. 1.

[47] Ibid., str. 4.

[48] Ibid.

[49] Ibid.

[50] Intervju sa profesorom Šiblijem Telamijem i Robertom Malijem, Nacionalni javni radio, 19. maj(?), 2011.

[51] Ibid.

[52] Filis Benis, On the Eve of Obama’s Middle East Speech, Institute for Policy Studies, www.ipsdc.org/blog/on_the_eve_of_obamas_middle_east_speech

[53] Džoš Ruebner, “The Two Speeches of Barack Obama,” The Hill’s Congress Blog, 20. maj 2011., http://thehill.com/blogs/congress-blog/foreignpolicy/162387.

[54] Ibid.

[55] Ne samo što su Sjedinjene Države suočene sa objavom palestinske državnosti u granicama iz 1967. i prijemom u UN u nekom pravnom obliku, već moraju da reaguju i na završetak Fajadovog dvogodišnjeg plana za razvoj i izgradnju privrede i institucija, u koji su Sjedinjene Države jako mnogo finansijski i politički uložile.

[56] Na osnovu intervjua sa ovom osobom, proleće 2011.

[57] Intervju – telefonski, maj 2011.

[58] Transkript i video snimak: Lider većine Predstavničkog doma, Erik Kantod, u obraćanju AIPAC 22. maja 2011. [Novo: “Cantor Expresses Disappointment in Obama’s Mideast Speech-Text”], http://ironicsurrealism.com/2011/05/22/transcript-house-majority-leader-eric-cantor-speech-ataipac-may-22-2011, kao i Lamis Andoni, “Kindly Remain Seated,” AlJazeera.net, 27. maj 2011. Bivši američki predsednik Džimi Karter nudi drugačije viđenje u tekstu “Support the Palestinian Unity” u Vašington postu od 3. maja 2011.

[59] Netanijahu na sledeći način opisuje svoje spoljnopolitičko stanovište: “Zahtev da Palestinci priznaju Izrael kao domovinu jevrejskog naroda; privrženost okončanju sukoba; rešenje za pitanje palestinskih izbeglica koje ne zahteva integraciju unutar granica Izraela; uspostavljanje palestinske države samo u skladu sa mirovnim sporazumom koji ne ugrožava izraelsku bezbednost; što će reći, demilitarizacija palestinske države; očuvanje velikih stambenih naselja na Zapadnoj obali; i insistiranje da Jerusalim ostane nepodeljen glavni grad Izraela”.  “Netanyahu: Israel Willing to ‘Cede Parts of Our Homeland’ for True Peace,” Haarec , 16. maj 2011.

[60] J.J. Goldberg, “Israel’s Security Elite Joins the Opposition,” The Forward, 11. maj 2011. (izdanje od 20. maja 2011.), http://forward.com/articles/137697

[61] Ibid.

[62] Barak Ravid, “While Netanyahu met Merkel in Berlin, Envoys Pushed in U.S. for European Peace Conference,” Haaretz , 12. april 2011.

[63] Miler, “The Palestinians’ Mistake in Seeking Statehood from the U.N.”

[64] Analitičar, Gaza, komunikacija mejlom, 13. april 2011.

[65] Ibid, 11. maj 2011.

[66] Lahav Harkov, “Poll: Most Egyptians Favor Annulling Peace with Israel,” Džerusalem post, 26. april 2011., i Amira Has, “Palestinian Reconciliation May Lead to Israel’s Palestinian Separation,” Haarec, 2. maj 2011. U maju 2011. godine na trgu Tahrir vijorilo se hiljade palestinskih zastava u znak sećanja na Nakbu.

[67] Interni document jedne američke ustanove uključene u pokušaje pomirenja koju nemam slobodu da naveden. Taj dokument je okvirni nacrt komentara od 10. maja 2011. Mada se Egipćanima pripisuje zasluga za sporazum o pomirenju, egipatski Minsitar spoljnih poslova je zamolio Tursku za učešće u pregovorima o pomirenju, što je izgleda imalo velikog uticaja. Hamas se prethodno susreo sa turskim Ministrom spoljnih poslova, Davutogluom, u Damasku. Osim toga, autorski tekst predsednika Abdulaha Gula u Njujork tajmsu u kome poručuje Izraelu da je neophodan mir sa Palestincima ako Izrael ima nameru da se bavi novonastalim promenama na Srednjem Istoku, kao i da je Turska voljna da pomogne, sugerišući potencijalno veću ulogu Turske, zajedno sa Egiptom, u rešavanju izraelsko-palestinskog sukoba, a i šire. Videti: Abdulah Gul, “The Revolution’s Missing Peace,” Njujork tajms, 20. april 2011.

[68] NPR intervju sa Telamijem i Malijem (n. 47)

[69] U vezi sa tim, videti “Clinton’s Remarks at the U.S.-Islamic World Forum,” Ključni dokumenti, Savet za inostrane odnose, Vašington, DC, 12. april 2011.

[70] Prvobitno objavljeno u: Rošel Dejvis i Mimi Kirk (ur.), Palestine and the Palestinians in the

21st Century(Washington, DC: Center for Contemporary Arab Studies, Georgetown University and Indiana University Press, 2013) – preneseno uz manje izmene.

[71] Nakba (arapski – katastrofa, nesreća, kataklizma) označava događaje tokom i nakon rata 1948. kada je gotovo 80% Mandatne Palestine proglašeno delom Izraela, uz masovno proterivanje i raseljavanje Palestinaca. (Prim. prev.)

[72] Ovo poglavlje je duža verzija (revidiranog) “Uvoda” u treće izdanje moje knjige The Gaza Strip: The Political Economy of De-development,objavljene u izdanju Instituta za studije Palestine 2016.

[73] Džozef Masad, “Resisting the Nakba,” Al-Ahram vikli, izdanje 897., 15-21. maj 2008.. www.ahram.org.eg/2008/897/op8.htm.

[74] Kancelarija UN za koordinaciju humanitarnih poslova (UNOCHA), The Humanitarian Impact on Palestinians of Israeli Settlements and Other Infrastructure in the West Bank, jul 2007. Ovaj procenat je prešao 50, ali ovde se navodi konzervativnija procena. Videti, na primer, The World Bank, Movement and Access Restrictions in the West Bank: Uncertainty and Inefficiency in the Palestinian Econom, 9. maj 2007., str. 1-2 i 5-6.

[75] Amira Has, “An Israeli Achievement,” www.Bitterlemons.org, 20. april 2009.

[76] Šir Hever, The Political Economy of Israel’s Occupation: Beyond Mere Exploitation (London:Pluto Press, 2010).

[77] Izraelski šekel je 2008. jedna od 15 najjačih valuta na svetu. Videti: Džef Halpre, Rethinking Israel after 60 Years, Israel Committee Against Home Demolitions (ICAHD), 2008.

[78] Džordž Bišarat, “Changing Rules of War,” San Francisco Chronicle, 1. april 2009., www.sfgate.com/cgi-bin/article.cgi?f=/c/a/2009/03/31/EDKP16PF6S.DTL.

[79] Prepiska sa Džonom Vitbekom.

[80] Videti: Virdžinija Tili, “A Beacon of Hope: Apartheid Israel,” Counter-punch, 5. decembar 2006.,i Bašir Abu-Maneh, “In Palestine, a Dream Deferred,” The Nation, 18. decembar 2006., www.thenation.com/doc/20061218/abumanneh.

[81] Sari Makdisi, „The Strangulation of Gaza“, The Nation, 3. februar 2008.

[82] Karen Abu Zajd, Palestine Refugees: Exile, Isolation and Prospects, Predavanja Edvarda Saida, Univerzitet Prinston, NJ, 6. maj 2008.

[83] Izlaganje Mouina Rabanija, Symposium on Palestine and the Palestinians Today, Centar za savremene arapske studije, Univerzitet Džordžtaun, Vašington, DC, 2. april 2009.

[84] Neve Gordon i Erez Cfadia, “Privatising Zionism,” Palestine Chronicle.com, http://palestinechronicle.com/story-121807172249.htm, i Daniel Levi, “A More Private Occupation,” Haaretz, 11. april 2008., www.haaretz.com/hasen/pages/ShArt.jhtml?itemNo=973974.

[85] Izlaganje (telefonsko) Samija Abdela Šafija, Symposium on Gaza, Pravni fakultet na Harvardu, 31. mart 2009. Videti i : Ilana Feldman, “Gaza’s Humanitarianism Problem,” Journal of Palestine Studies, tom 38, br. 3 (proleće 2009.), str. 22-37.

[86] Videti: Atif Kubursi i Fadle Naqib, “The Palestinian Economy Under Occupation: The

Economics of Subjugation and Dynamics of Dependency,” rad predstavljen na Londonskom univerzitetu, na Studijama orijentalistike i Afrike, London, 27-28. januar 2007.

[87] The World Bank Group, “Palestinian Economic Prospects: Gaza Recovery and West Bank Revival,” Relief Web, 4. jun 2009, www.reliefweb.int/rw/rwb.nsf/db900sid/SNAA-7SPA46?OpenDocument&rc=3D=3&emid=3DACOS-635PFR.

[88] Katolička agencija za prekomorski razvoj, Amnesti Internešnel, Hrišćanska pomoć i sar. The

Gaza Strip: A Humanitarian Implosion, Jerusalim, 2008. str. 4. Videti i: Jan Blek, “Sanctions Cause Gaza to Implode, Says Rights Group,” Gardijan, 6. mart 2008., www.guardian.co.uk/world/2008/mar/06/israelandthepalestinians. humanrights.

[89] Na primer, politika USAID se menja nakon izborne pobede Hamasa.

[90] Svetska banka, Palestinian Economic Prospects: Aid, Access and Reform (Washington, DC: World Bank, 22. septembar 2008.), str. 7, 22.

[91] Ibid, str. 22.

[92] Ibid.

[93] The World Bank Group, “Palestinian Economic Prospects: Gaza Recovery and West Bank Revival.”

[94] World Bank, Palestinian Economic Prospects: Aid, Access and Reform, str. 22.

[95] Za razmatranje ekonomske cene izraelske okupacije, videti: Šlomo Svirski, The Cost of Occupation: The Burden of the Israeli-Palestinian Conflict, 2008 Report (Tel Aviv: Information of Equality and Social Justice in Israel, ADVA, jun. 2008).

[96] Deril Li, “From Prison to Zoo: Israel’s ‘Humanitarian’ Control of Gaza,” Adalah’s Newsletter, tom 44, januar 2008. Videti: HCJ 9132/07, Jaber al-Basyouni Ahmed v. The Prime Minister, www.adalah.org.

[97] Ibid.

[98] Ibid.

[99] Ibid.

[100] Ibid.

[101] The World Bank Group, “Palestinian Economic Prospects: Gaza Recovery and West Bank Revival.”

[102] Ibid.

[103] Intervju u jesen 2007., okrug Vašington.

[104] Svetska banka, Palestinian Economic Prospects: Aid, Access and Reform, str. 21, Palestinski centralni zavod za statistiku ,Youth in Palestinian Territory, Statistical Indicators (povodom međunarodnog dana mladih, 12. abgusta 2008.).

[105] Predavanje dr Pola Berana, Centar za studije Srednjeg Istoka, Harvardski univerzitet, Kembridž, master studije, 18. jul 2008.

[106] Liza Taraki, “Enclave Micropolis: The Paradoxical Case of Ramallah/ Al Bireh,” Journal of Palestine Studies, tom 37, br. 4 (leto 2008.), str. 17 (videti str. 6-20).

[107] S tim u vezi videti: Radža Šehadah, Palestinian Walks: Forays into a Vanishing Landscape (Njujork: Skriibner, 2008.).

[108] Amos Harel, “IDF Probe: Cannot Defend Destruction of Gaza Homes,” Haarec, 15 februar 2009.

[109] Sara Flaunders, “An Underground Economy and Resistance Symbol: The Tunnels of Gaza,” www.workers.org/2009/world/gaza_0212, 8. februar 2009.

[110] Interni dokumenti donatorskih NVO i drugih humanitarnih agencija to jasno pokazuju. Videti i: Kancelarija UN za koordinaciju i humanitarne poslove (UNOCHA), “Israel-OPT: Gaza Children “Afraid to Return to School,” IRIN, www.irinnews.org/Report.aspx?ReportID=83088, 23. februar, 2009.; Dion Nisenbaum, “Israeli Ban on Sending Pasta to Gaza Illustrates Frictions,” McClatchy Washington Bureau, 25. februar 2009., kao i: novinska agencija Ma’an, “Israel Opens Gaza Crossings for Aid, Fuel, Grain,” 11. maj 2009., www.maannews.net/en/index.php?opr=3DShowDetails@ID=3D37723.

[111] Amira Has, “Israel Bans Books, Music and Clothes from Entering Gaza,” Haarec, 17. maj 2009., www.haaretz.com/hasen/objects/pages/PrintArticleEn.jhtml?itemNo=1086045

[112] “Running Short of Concrete, Gazans Build Mud Homes: Gazans Build Mud-Brick Homes as Israel Refuses to Allow Materials into Blockaded Strip, Associated Press, 7. maj 2009, www.cbsnews.com/stories/2009/05/07/ap/world/main4997452.shtml, i UNOCHA, “OPT: Gaza Building Project Experiments With Clay, Rubble,” Relief Web, 4. jun 2009., www.reliefweb.int/rw/rwb.nsf/db900sid/PSLG7SPC3E?OpenDocument&rc=3&emid=ACOS-635PFR.

[113] Populacioni fond UN, Program za pomoć palestinskom narodu, Gaza Crisis—Impact on Reproductive Health, Especially Maternal and Newborn Health and Obstetric Care, nacrt izveštaja, Jerusalim, 10. februar 2009., str.1

[114] UNOCHA, “Israel-OPT: Gaza Children “Afraid to Return to School.”

[115] The World Bank Group, “Palestinian Economic Prospects: Gaza Recovery and West Bank Revival.”

[116] Videti: Sara Roj, Hamas and Civil Society in Gaza: Engaging the Islamist Social Sector (Prinston, NJ: Princeton University Press, 2011.), str. 236.

---

Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život:

• Kritički život 1 – Edvard Snouden
• Kritički život 2: Zemlja i sloboda (Ken Louč)
• Kritički život 3: Nevidljivi gradovi (Italo Kalvino)
• Kritički život 4: Performiranje političkog (Džudit Batler)
• Kritički život 5:  Kultura i imperijalizam (Edvard Said)
• Kritički život 6: Izvori totalitarizma (Hana Arent)
• Kritički život 7: Ko je neoliberalni subjekt? (Vendi Braun)
• Kritički život 8:  Viralni homonacionalizam (Džazbir Puar)
• Kritički život 9:  Bitka za Čile, 1. deo (Patrisio Guzman)
• Kritički život 10:  Bitka za Čile, 2. deo (Patrisio Guzman)
• Kritički život 11:  Bitka za Čile, 3. deo (Patrisio Guzman)
• Kritički život 12: Američka predavanja (Italo Kalvino)
• Kritički život 13: Slučaj traume i oporavka (Džudit Luis Herman)
•  Kritički život 14: Intervju (Vendi Braun)
• Kritički život 15: Ruke u vis, ne pucaj! (Džazbir Puar)
• Kritički život 16: Kada jednom pronađemo jedne druge, još toliko toga postaje moguće. (Sara Ahmed)
• Kritički život 17: Okupacija, terorizam i zevanje (Amira Has)
• Kritički život 18: O desničarskom populizmu u doba povećanja vrednosti kapitala (Mišel Fer)
• Kritički život 19: Skok u ambis weba (Roberto Savijano)
• Kritički život 20: U ruševinama neoliberalizma (Vendi Braun)
• Kritički život 21: Janis Varufakis
• Kritički život specijal: Šta nam je blisko na Bliskom Istoku?
• Kritički život 22: Zejnep Gambeti
• Kritički život 23: Etjen Balibar
• Kritički život 24: Veronika Gago
• Kritički život 25: Džazbir Puar
• Kritički život 26: Kler Hemings
• Kritički život 27: Eva fon Redeker
• Kritički život 28: Veronika Gago
• Kritički život 29: Veronika Gago i Lusi Kavalero
• Kritički život 30: Klara Matei
• Kritički život 31: Olufemi O. Tajvo