Kritički život 33: Sara Roj

U novom izdanju serijala Izvori epistemologije – Kritički život delimo sa vama još dva odlomka iz knjige Gaza – prekid tišine: Razmišljanja o otporu (Unsilencing Gaza: Reflections on Resistance), američke političke ekonomistkinje i akademkinje Sare Roj u prevodu Ane Imširović Đorđević.

DRUGI DEO

10

Humanitarizam u Gazi:
Šta ne činiti? [1]

Izbeglička kriza u Siriji traje već četiri godine. Kriza u Gazi već 67 godina. Zvali su me da govorim o humanitarnom delovanju u Gazi kao primeru koji bi međunarodna zajednica trebalo da izbegava pri pristupu sirijskoj humanitarnoj krizi. Uprkos različitosti ove dve situacije, iskustvo Gaze sa humanitarizmom, široko definisanim kao sposobnost ublažavanja patnje i pomoći onima kojima je pomoć potrebna, možda daje neke vitalno važne lekcije.

Tokom mog prvog istraživačkog puta u Gazu, 1985. godine, u jednom od prvih intervjua o okupaciji, sa pokojnim dr Hatemom Abu Gazalehom, on mi je rekao: „Ništa nije trajnije od privremenog“. Situacija u kojoj se Palestinci nalaze, posebno u Pojasu Gaze, gde su većinom izbeglice, jako podseća na upozorenje dr Abu Gazaleha.

Profesorka Ilana Feldman, koja je mnogo pisala o humanitarizmu u Gazi, primećuje da bi se „moglo reći da je humanitarizam, koji se najčešće sprovodi pod okriljem UN, jedan od najkonzistentnijih aspekata palestinskog života nakon raseljavanja i pljačke stanovništva u ratu 1948. godine“.

Jedna moja bivša studentkinja, koja je godinama radila u humanitarnoj zajednici na Zapadnoj obali i u Gazi, piše nešto slično u svom izvanrednom magistarskom radu na tu temu: „Uprkos privremenoj prirodi humanitarnog mandata, humanitarizam progresira paralelno sa trajnošću izraelske okupacije Gaze, stvarajući permanentnu infrastrukturu pomaganja radi zadovoljenja potreba lokalnog stanovništva“.

Za potrebe ovog razmatranja, ustvrdiću da humanitarizam u Gazi odlikuju dve glavne dimenzije kojima je ključno pozabaviti se, posebno u svetlu sirijske krize – to su, s jedne strane, dosledno velike i sve veće potrebe stanovništva za pomoći i, s druge strane, namerna upotreba humanitarne pomoći za osujećivanje ili postizanje određenih političkih ciljeva, uključujući produženje sukoba i patnje.

Situacija u Gazi, kao i drugde u svetu, tiče se šire i izuzetno važne dileme u ovoj oblasti. Da li bi humanitarno delovanje, koje može obuhvatati raznovrsne intervencije, trebalo da se hvata u koštac sa političkim uzrocima kriza kojima će se baviti ili da se pak ograniči samo na posledice tih kriza? Odista, uprkos tome da je za pomoć Palestincima u poslednje dve decenije dato preko 25 milijardi dolara, oni nisu ništa bliže svojim političkim ciljevima nego 1948; moglo bi se reći da su i dalje. U tom smislu, neutralna pomoć ne postoji, bilo da je humanitarna ili kakva god.

A sada malo istorijskog konteksta o humanitarnom imperativu u Gazi. Za skoro tri decenije koliko se bavim Gazom i ljudima u Gazi, nikada nisam videla takvo ljudsko, fizičko i ekonomsko razaranje kakvo vidim u Gazi danas. To je pokrenulo određene dinamike kakvih u tom društvu nikada ranije nije bilo. Pretpostaviću da svi ovde znaju ponešto o stanju u Gazi i neću ga detaljno opisivati. Ali reći ću sledeće: Gazu trenutno karakterišu nivo nezaposlenosti i siromaštva bez presedana, uz ogromnu, a po nekim mišljenjima i gotovo potpunu, zavisnost stanovništva od pomoći. To su talentovani, snalažljivi i energični ljudi, sposobni i očajnički željni da rade. Ali to pravo im je uskraćeno i umesto toga su primorani da se oslanjaju na šta im se da. U Gazi se dešava katastrofa. I to namerna, promišljena i sa svrhom. Međunarodna zajednica, posebno donatorske vlade Zapada, direktno doprinose stvaranju i održavanju ove strašne situacije.

Po nedavno objavljenom izveštaju Asocijacije međunarodnih agencija za razvoj, uprkos obećanim 3,5 milijardi dolara za rekonstrukciju Gaze nakon vojnog napada prošlog leta, rekonstrukcija je „jedva započeta“, oko 100.000 ljudi su i dalje beskućnici i niti jedan od 19.000 domova potpuno uništenih u ratu nije ponovo izgrađen. Izveštaj dalje optužuje da „niko nije pozvan na odgovornost zbog kršenja međunarodnih prava“, što UNOCHA (Kancelarija UN za koordinaciju humanitarnih poslova) u jednom drugom izveštaju naziva „dubokom krizom odgovornosti“, koja potcrtava potpuni neuspeh međunarodne zajednice da ospori štetnu izraelsku izolaciju Gaze koja već dugo onemogućava bilo kakav vid ekonomske aktivnosti, da i ne govorimo o ekonomskom oporavku.

Kako smo dovde stigli? Od početka mog rada na ovoj teritoriji, i pre prve Intifade, humanitarizam je imao istaknuto mesto u izraelskoj politici. Sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka, sprovela sam istraživanje za moju doktorsku disertaciju. Dobar deo vremena sam provela sa zvaničnicima izraelske vlade, koji su svi gotovo odmah jednu stvar jasno stavili do znanja, neki manje, neki više eksplicitno: Neće biti ekonomskog razvoja na palestinskim teritorijama. Rečeno mi je da za to postoje dva razloga. Prvi, manje važan od njih, jeste potreba da se eliminiše svaki izvor nadmetanja sa ekonomijom Izraela. Drugi i daleko krucijalniji razlog je sprečavanje uspostavljanja suverene palestinske države u bilo kojoj formi.

Nikada nisam zaboravila šta mi je pre gotovo trideset godina rekao jedan visoki funkcioner Ministarstva odbrane. Rekao je – parafraziram – realan ekonomski razvoj Zapadne obale i Gaze bi mogao da dovede do održive ekonomske infrastrukture, što bi zauzvrat moglo da stvori temelje za igradnju palestinske države. To nikada neće biti dopušteno. Umesto toga, kažu, Izrael zadovoljava društvene potrebe Palestinaca – za obrazovanjem, zdravljem i socijalnom zaštitom – i omogućava određen nivo zaposlenosti na nekvalifikovanim i polukvalifikovanim poslovima u Izraelu i u okviru palestinske nedovoljno razvijene privrede. Dakle, humanitarizam je ugrađen u rečnik socijalnih službi, popravljanja životnog standarda i benigne okupacije, čiji cilj je eksplicitno politički i podrazumeva iskorenjivanje svih i svakovrsnih palestinskih političkih pretenzija.

Borba između političkih težnji i humanitarnih potreba zadobila je nešto drugačiju formu s prvim palestinskim ustankom, kada su se ljudi borili za okončanje okupacije, insistirajući da je njihov problem prevashodno politički, pa tek potom humanitarni. Izrael je na kraju ugušio ustanak ogromnim ekonomskim pritiskom i restrikcijama, što je bio vrhunski prioritet izraelske privrede u to vreme, pri čemu je 1991. po prvi put uvedena dugoročna izolacija koja sada traje već 24. godinu.

Mirovnim procesom iz Osla 1993. i očekivanjem rešenja sukoba kroz posredovanje, uloga donatorske zajednice dramatično raste, kao i nivo pomoći palestinskom stanovništvu. Proces iz Osla omogućio je Izraelu da tvrdi da ublažava, ako već ne okončava okupaciju, dok u stvari čini upravo suprotno: produbljuje kontrolu nad teritorijama raznim politikama, uključujući sve veće izolovanje Gaze od Zapadne obale i Izraela, teritorijalnu fragmentaciju Zapadne obale i masovnu eksproprijaciju arapske zemlje i drugih resursa, dobrim delom za izgradnju i širenje izraelskih naselja, a sve sa ciljem da se osiguraju izraelsko neprekinuto prisustvo i kontrola.

Ali sada je Izrael sprovodio svoju političku agendu uz prećutnu, ako ne i eksplicitnu podršku ključnih država donatora, koje su praktično, bilo namerno ili ne, obezbedile pokriće za tu agendu, ukoliko je nisu i aktivno omogućavale.  Nasuprot tome, političke i ekonomske iluzije koje je stvorio proces iz Osla i njegovi okviri pregovaranja, uz podršku popustljive Palestinske samouprave i donatorske zajednice, dovele su do niza ekonomskih programa i inicijativa koji promovišu ekonomski mir pod okupacijom. Ekonomski mir podrazumeva da ekonomska promena, kako god definisana, mora prethoditi političkoj promeni, stvarajući kontekst pogodan za budući politički kompromis.

Ova politika u stvari bilo koji vid ekonomskog boljtika, bez obzira koliko beznačajnog i besmislenog, vidi kao supstitut pravičnog političkog rešenja, u ovom slučaju zaustavljanja okupacije i uzurpacije i poricanja koje ih prati. Ovaj pristup, koji i dalje opstaje, fundamentalno se ne razlikuje od izraelskih politika tokom prvih godina okupacije, koje su na sličan način imale za cilj eliminisanje palestinskih političkih zahteva kroz ograničene ekonomske boljitke, pod okupacijom koja nastavlja da izvlači resurse i poriče palestinska prava.

U poslednjih petnaest godina, uslovi života Palestinaca su se dramatično pogoršali i humanitarizam u odnosu Izraela sa Gazom dobija dominantnu i definišuću ulogu. Ključni događaji obuhvataju drugi palestinski ustanak 2000. godine i njegovu militarizaciju, izraelsko napuštanje Gaze 2005. uz argument da više ne okupira Gazu, izbornu pobedu Hamasa 2006. i preuzimanje Gaze 2007. godine, kao i tri velika napada na Gazu tokom poslednjih šest godina.

Detaljna analiza promena u odnosu Izraela i Gaze nije tema ovog razmatranja, ali bih želela da podvučem neke ključne faktore koji su imali dubok uticaj na humanitarno delovanje na ovoj teritoriji. Kritična stvar u poslednjih 15 godina je to što status Gaze kao okupirane teritorije prestaje da bude predmet međunarodnog interesovanja i fokus pažnje se menja nakon izborne pobede Hamasa i preuzimanja Gaze 2007, uz prinudnu izolaciju, zatvaranje i kažnjavanje Gaze. Izraelsko preoblikovanje odnosa sa Gazom od odnosa okupatora i okupiranog u odnos zaraćenih strana omogućava izraelske napade na Gazu, koji tretiraju kao nelegimitmnu svaku pomisao na slobodu i demokratiju za Palestince.

Ključni deo ove transformacije je izraelsko nametanje intenzivnijeg zatvaranja, često nazivanog blokadom, što je devastiralo privredu Gaze i proizvelo ljudskim faktorom stvorenu humanitarnu krizu. Izraelska vlada o blokadi govori kao o vidu ekonomskog rata. Po izraelskoj NVO Gisha, „naškoditi privredi neprijatelja je, samo po sebi, legitimno sredstvo ratovanja i relevantan metod, čak i ukoliko se odluči da se dozvoli ulaz kontingenata pomoći“.

Takve mere su namenski osmišljene da podriju i iscrpe privredu Gaze i proizvodni kapacitet, u sklopu izraelske politike obaranja Hamasovog režima i kažnjavanja stanovnika Gaze zbog podrške Hamasu, kao i promovisanja Palestinske samouprave na Zapadnoj obali. U tom smislu, veliki donatori ne samo što su učestvovali u drakonskim sankcijama koje je izraelski režim nametnuo Gazi, već su i dali prioritet Zapadnoj obali nad Gazom u sopstvenom programskom delovanju. Stoga su donatori pojačali podelu Palestinaca na dva zasebna i izolovana entiteta, od kojih jednom nude ekonomski mir, a drugom siromaštvo.

Preoblikovanje izraelskog odnosa sa Gazom od odnosa prema okupiranoj teritoriji u odnos sa entitetom kojim upravljaju ratna pravila podrazumeva posledice i u vezi sa izraelskom politikom prema palestinskoj privredi i sa ulogom humanitarnog delovanja. Dok je pre prve Intifade Izrael težio kontroli i dominaciji nad palestinskom ekonomijom, oblikujući je u skladu sa sopstvenim interesima, trenutna politika razara ekonomsku strukturu Gaze sa ciljem trajnog onesposobljavanja. Pritom problem nacionalnih, političkih i ekonomskih prava transformiše u humanitarni problem, praveći od ljudi slučajeve kojima je potrebna pomoć, što je ekstremnija verzija humanitarizma u odnosu na prve dve decenije okupacije.

Jedan visoki zvaničnih GISHA ovako sažima izraelski pristup Gazi: „U ostatku sveta se trudimo da ljudi dostignu određen humanitarni standard. Gaza je jedino mesto gde se trudimo da ih gurnemo što niže i držimo na najnižim mogućim indikatorima“. Izrael tako stvara i koristi humanitarni problem za upravljanje političkim. S obzirom na politiku ekonomskog rata protiv Gaze, težnja izolacije i onesposobljavanja Palestinaca je na samo korak od rasejavanja i brisanja.

U takvom ustrojstvu, gde Izrael, uz podršku Sjedinjenih Država, EU i Egipta, stvara i održava neprekidnu humanitarnu krizu, Palestinci ne samo da su svedeni na humanitarni problem, demografsku grupaciju u jednoj osiromašenoj enklavi, lišenu svih ekonomskih i političkih prava i zavisnu od dobre volje međunarodne zajednice u pogledu hrane, skloništa i drugih potreba; već se tretiraju kao potrošna i irelevantna roba, potpuno nevažna sem kao slučajevi za milosrdnu pomoć i teroristi.

Stoga, kako to Ilana Feldman jasno iznosi, humanitarni prostor Gaze biva sveden na vojne aktere, primaoce pomoći i humanitarne radnike: „I ne radi se samo o Gazi kao prostoru, već stanovnicima Gaze koji se tim humanitarnim okvirom mogu dodatno izolovati“. Moja bivša studentkinja je napisala: „Šta se dešava kada se humanitarnim akterima, od kojih se očekuje da u kratkim rokovima deluju u akutnim i po život opasnim uslovima, namerno oduzme politička težina i nateraju se na rad u visoko politizovanom i restriktivnom okruženju na duge staze, uz dugoročno održavanje takvih uslova koji stvaraju i održavaju devastiranost?“ Ovo je pitanje koje pružaoci pomoći moraju da razmotre i u vezi sa sirijskom humanitarnom krizom.

Zato se, smatra moja studentkinja, Gaza i humanitarna zajednica danas moraju suočiti sa vrlo iskrivljenom realnošću, čije glavne odlike obuhvataju:

  – depolitizaciju i transformaciju Gaze u humanitarni problem u uslovima neprekidne ratne okupacije;

  – nepostojanje odgovornosti okupatora prema međunarodnoj zajednici, uz korišćenje humanitarnih aktera kao političkog oruđa, i

  – sprovođenje politika okupatora, konkretno blokade i restrikcija pristupa koje veoma osujećuju humanitarnu zajednicu u izvršavanju svog posla u potpunosti, često je primoravajući da čini šta je moguće, a ne šta je potrebno. Humanitarna kriza u Gazi je rezultat okupacije i svaka diskusija o humanitarnoj pomoći mora se direktno suočiti i baviti ovom političkom činjenicom.

Sada bih se ukratko pozabavila nekim preporukama zasnovanim na iskustvu Gaze. Jedna moja koleginica i prijateljica, sa tridesetogodišnjim iskustvom humanitarnog i razvojnog rada u raznim delovima sveta, uključujući i znatan period u Gazi, nedavno mi je napisala sledeće: „U Gazi je teško pobeći dubokoj neusklađenosti alata humanitarnog rada – koji su privremeni, minimalistički, zasnovani na potrebama – i zahteva situacije, koja je politička, dugotrajna, opterećena aspiracijama i ekonomski određena. Humanitarizam nije odgovarajući odgovor na naciju zaglavljenu u limbu koji je ljudskih ruku delo“.

Dugo iskustvo Gaze sa humanitarizmom daje nam neke nauke od koristi za sirijsku humanitarnu krizu. Ovde se nadovezujem na rad bivših studenata i drugih humanitarih aktera sa kojim sam upoznata. Prvo, ako je na kratke staze neophodno razdvajanje sveta humanitarizma i politike, to je na duge staze disfunkcionalno i štetno. Da citiram jednog kolegu:

Hronične humanitarne potrebe Gaze su vrlo realne, ali su stvorene veštački i namerno se održavaju. Kao reakcija na te potrebe se vremenom razvila kompleksna humanitaristička infrastruktura koja svojim stalnim prisustvom pomaže u njihovom održavanju. Dok politička zajednica u velikoj meri opstruira rešenja i saučestvuje u održavanju štetnih uslova, humanitarna zajednica dosledno podržava politiku upravljanja konfliktom kroz njegovo obuzdavanje i osiromašivanje, umesto kroz rešenje konflikta kroz političko delovanje.

Ovaj pristup je bez političkog rešenja koliko neodrživ toliko i nestabilan.

Drugo, pomoć i akteri odgovorni za njeno pružanje ne mogu da zamene političko rešenje, ali ga moraju zagovarati. Profesorka Larisa Fast, stručnjakinja za rešavanje sukoba, prevashodno usmerena na pitanja pomoći i humanitarizma, kaže da u idealnoj situaciji pružaoci humanitarne pomoći ne bi morali da se bave korenima sukoba, pošto bi drugi akteri imali volju i kapacitete za to, težeći političkom razrešenju dok se humanitarci bave patnjom. Ali u Gazi to nije slučaj. Stoga je potrebno da donatorske agencije pozovu Izrael i sopstvene vlade na odgovornost za vrlo stvarnu i visoku cenu okupacije. Humanitarna zajednica bi trebalo da insistira na političkom angažovanju donatora. Treće, iako humanitarno delovanje ne može da zameni političku intervenciju, niti da kompenzuje odsustvo političkog procesa, ne bi smelo ni da dopusti sebi da bude instrumentalizovano ili upotrebljeno za politički proces.

A sada bih se vrlo ukratko okrenula malobrojnim preporukama koje se tiču  više programskih problema dugoročne krize koja nadilazi učinkovitost neposredne pomoći. Prvo, u slučaju Gaze je razdvajanje političke i humanitarne sfere donelo znatnu internu konfuziju, gde se nije mnogo protestovalo zbog restrikcija koje se nameću humanitarcima. Ograničenja kretanja i pružanja usluga su sve veća, a humanitarna zajednica, iz straha da će izgubiti mogućnost pristupa i finansijsku podršku, često pristaje na sve, umesto da se buni.

Zato je imperativ da humanitarni akteri nastupaju kao koordinisani kolektiv, sa zajedničkim i jasno artikulisanim shvatanjem ciljeva, svrhe i resursa, insistirajući i obelodanjujući potrebne reforme, bez straha od odmazde. U Gazi bi, na primer, po rečima mojih sagovornika, humanitarna zajednica trebalo da istrajava na kolektivnoj poziciji prema Izraelu i odlučnom lobiranju u vezi sa pitanjima kao što su sloboda kretanja humanitarnog osoblja, posebno lokalnog osoblja koje želi da ulazi i izlazi iz Gaze, kao i u vezi sa dobijanjem dozvola za lokalno i međunarodno osoblje i ukidanjem ograničenja kretanja i kontakata sa Hamasovim vlastima.

Drugo, humanitarni akteri moraju da budu izvor informacija za donatorske agencije i vlade u vezi sa svakodnevnom situacijom i štetnim uticajem politika koje dobijaju podšrku donatora. Treće, Ilana Feldman upečatljivo objašnjava kako su „smanjena očekivanja deo procesa i prakse izolovanja Gaze“. Zato humanitarno delovanje mora da se fokusira na osnaživanje, ne obeshrabrivanje, ljudi, kao što je bio slučaj u Gazi, kao i da podržava aktivnosti i težnje ljudi pre nego što nestanu. U tom smislu je važno uvažiti ulogu izbeglica u donošenju odluka i uključiti ljude i njihove političke zastupnike u rad na pobojšanju situacije i oblikovanju stvarnosti u kojoj će moći da zamisle budućnost za sebe i svoju decu.

Četvrto, u visoko restriktivnom okruženju Gaze, humanitarni akteri će tražiti projekte za koje je moguće dobiti odobrenje, što može da obuhvati razne vrste podrške, od hrane i skloništa, obrazovnih obuka i podrške mentalnom zdravlju, do određenih ekonomskih aktivnosti, kao što su infrastrukturi radovi, desalinizacija vode i projekti prečišćavanja otpadnih voda.  

Bilo namerno ili po automatizmu, i uprkos značaju usluga koje se pružaju, humanitarne aktivnosti na duge staze nose rizik od dodatnog slabljenja već urušene lokalne privrede, ako ne i toga da je potpuno zamene, s obzirom da u praksi predstavljaju, možda ne glavni, ali svakako vitalni izvor ekonomske aktivnosti. Stoga je od suštinskog značaja da humanitarno delovanje, koliko god je to moguće, bude integrisano sa lokalnim privredama u  kojima se odvija, umesto da im bude zamena.

Da zaključimo, šta jedan humanitarni akter da radi kada donatori koriste pomoć umesto političkih rešenja, što je opasnost koja se nazire i u slučaju Sirije? Odgovor mog kolege je sledeći:

U Gazi smo to prošli. Pomoć je sada politika izbora. Trenutno je veoma teško naći bilo kakve razvojne fondove za Gazu. Za razliku od situacije u prošlosti, donatori ne žele da ulažu zato što neće da im ulaganja budu bombardovana. Mada je to razumljivo, rezultat koji dobijamo je da je Gaza umesto progresa osuđena na pomoć. Nema ulaganja u civilno društvo, u smišljanje alternativa ili mogućnosti za budućnost.

Hoće li raseljeni ljudi Sirije biti osuđeni na sličan pristup, na pomoć umesto progresa? Da opet citiram koleginicu, „Kada se to desi i kada je pomoć u velikoj meri neadekvatna, kao u Gazi danas, onda u nekom trenutku čovek mora da se zapita da li je etički složiti se da vas tu i dalje koriste kao ofucanu, izlizanu zakrpu. Je li etički pristati da se takva oskudica sprovodi kao nešto pravično?“

U svetu pomaganja je došlo do važnih preokreta. Jedna prijateljica mi je rekla:

Verovali smo da bi primaoci humanitarne pomoći trebalo da budu nevini. Uvideli smo kakav potencijal distorzije stvari ima humanitarna pomoć u situaciji oskudice i odlučili da pomoć ne bi trebalo da nanosi štetu, što je temeljno drugačiji etički standard od onog koji danas vidimo. Procenili smo uticaj širi od zadovoljenja potreba. Onda smo počeli da aktivno koristimo moć pružanja pomoći.

Došli smo do kategorija raseljenih koji više ili manje zaslužuju pomoć i čini mi se da humanitarizam sve više postaje upravljanje populacijama u nevolji i stalno na ivici sukoba. Čini mi se da smo sa Palestincima došli do politike nerešavanja, politike pristajanja da ni ne zamišljamo rešenja. Ne bih rekla da je to previd; čini se da je izbor. To je upravljanje populacijama u problemu bez vizije bilo čega do daljeg upravljanja, bez vizije čak i rekonstrukcije domova izgubljenih prošlog leta.

Pitanje sa kojim ću završiti je da li će raseljeni iz Sirije biti sledeći primer ovog zaista neprihvatljivog izbora.

25

Neprihvatljivo odsustvo: Gaza nije izuzetak[2]

Gaza ostaje izložena raznim vidovima napada od kojih ne može da se odbrani. Na primer, napadi u avgustu 2020. dešavali su se noću tokom oko tri nedelje, i to za vreme širenja kovida-19. Izraelski borbeni avioni izvodili su raketne udare kao odmazdu za zapaljive balone koje su Palestinci lansirali širom granice Gaze sa Izraelom.[3] Namena ovih balona, koji su sa izraelske strane uzrokovali požare, bila je da budu signali nevolje, kojima bi se privukla pažnja na sunovrat ekonomske situacije u Gazi, što je umnogome posledica četrnaestogodišnje izraelske blokade s kopna i mora, koja je desetkovala privredu. U septembru su, nakon posredovanja od strane Katara, neke restrikcije ublažene, te je dopušten ulaz više goriva i drugih dobara na teritoriju, a struja je puštana na duže, što je podrazumevalo samo osam sati dnevno.

U oktobru 2020. je izraelska vojska, sa masom tenkova i buldožera, prodrla do 300 metara u područje „tampon zone“ Gaze, nanoseći štetu ogromnim poljoprivrednim površinama, pustošeći vegetaciju, sravnjujući puteve i uništavajući poljoprivrednu opremu. Izrael tvrdi da se to moralo učiniti iz bezbednosnih razloga; takvi upadi – a između januara i avgusta 2020. bilo ih je 34 – predstavljaju redovnu praksu. U januaru i aprilu 2020. godine, Izrael je izveo i prskanje herbicidima iz vahduha na području Gaze, oštećujući i uništavajući lokalne useve i dodatno unakazujući zemlju. Kao što je jedan poljoprivrednik rekao, „Izgleda kao da izraelska vojska želi da shvatimo da je u ovoj oblasti nemoguće živeti i raditi“.[4]

Pojas Gaze i Zapadna obala su 53 godine pod izraelskom okupacijom – što je gotovo tri četrvrtine ukupne istorije Izraela.[5] Okupacija iscrpljuje palestinske resurse i uskraćuje Palestincima politička, ekonomska i društvena prava, što škodi obema oblastima, a posebno Gazi, uprkos ograničenim i sada u velikoj meri i izgubljenim dobicima. Danas se obe oblasti suočavaju sa sunovratom ili negativnim rastom, nezapamćenim nivoima nezaposlenosti i osiromašenja i neodrživom zavisnošću od (sve manje) međunarodne pomoći, koja više ne može da stabilizuje ili ublaži propadanje. Situacija u Gazi je posebno teška i privreda tamo je, po Svetskoj banci, u „slobodnom padu“.[6] Kao što tvrdim u celoj ovoj knjizi, sporo ali istrajno propadanje palestinske privrede je velikim delom posledica politika koje su namerne i maliciozne, osmišljenje zarad postizanja glavnog cilja Izraela – sprečavanja održivog palestinskog ekonomskog razvoja i stoga i mogućnosti palestinske države.

Ključna odlika izraelske strategije – gušenje nacionalnih prava uz ograničen i efemeran napredak – što Izrael i donatori nazivaju „ekonomski mir“ (i „razvoj“),[7] stara je koliko i sama okupacija. Kušnerov plan, težak 50 milijardi dolara – gde se nigde ne pominje reč „okupacija“ – predstavlja jednostavno najnoviju i zapanjujuće nerealističnu verziju „ekonomskog mira“. Poput mnogih pre njega, Kušnerov plan će propasti (posebno s obzirom na očekivanje da drugi podrže upravo one programe i projekte kojih su se same Sjedinjene Države odrekle). Nedavno je ekonomski mir poprimio još jednu, još rigidniju formu. Po premijeru Netanijahuu, ekonomski mir sada podrazumeva da će Palestinci dobijati stimuilacije ako se slože sa planiranim anektiranjem njihove zemlje od strane izraelske vlade.

Najvažnije je što se međunarodni poredak i dalje ne protivi okupaciji, već se čini voljan da je legitimizuje dokle god nema prihvaćenog sporazuma o njenom okončanju. Saglasna i saučestvujuća donatorska zajednica – konkretno Sjedinjene Države i EU – direktno i indirektno podržavaju izraelsku politiku, uključujući i njena najdestruktivnija izdanja. Govoreći o Pariskom ekonomskom protokolu (PEP), Tarik Dejna piše da PEP „održava zavisnost palestinske privrede od Izraela, ali ne više kroz status podređenosti ilegalnoj okupacionoj politici, već kroz regulisanu zavisnost uz odobrenje međunarodnih sporazuma“.[8] Mada EU jeste protestovala protiv Izraelovog plana za aneksiju zemljišta Zapadne obale i blokadu Gaze, ostaje nejasno i pod znakom pitanja (ako istorija pruža ikakve presedane) da li bi EU ili Sjedinjene Države na bilo kakav smislen način otišli dalje od toga i sankcionisali Izrael.[9]

Unutrašnje snage doprinose šteti koju nanose spoljne sile. Nesposobnost, domaće borbe za vlast i rastuća korupcija vlasti na Zapadnoj obali i u Gazi – pri čemu su obe vlasti nesposobne da okončaju okupaciju – dodatno ojađuju sopstveni narod (videti ispod).

Pre više od trideset godina (kao što smo videli u 23. poglavlju), pokojni dr Hatem Abu Gazaleh, lekar i moj blizak prijatelj iz Gaze, rekao mi je nešto što nikada nisam zaboravila: „Ništa nije trajnije od privremenog“. Zaista, jedan od najupečatljivijih motiva koji se provlači kroz decenije mog rada u Gazi i na Zapadnoj obali je ideja neodređenosti i prelaznosti kao stanja nametnutog Palestincima; obećanje nečega boljeg i trajnog se nikada ne ostvaruje, ali neodređeno ili prelazno – „privremeno“ kako ga formuliše dr Hatem – postaje trajno. To nije zbog nesavršenog sprovođenja ili greške u planu (kao što se često tvrdi pri odbrani procesa iz Osla), već pre zbog samog plana.

Kao što neki radovi iz ovog zbornika tvrde, okupacija je davno normalizovana, što je i bila namera sada diskreditovanog procesa iz Osla. Kao takav, proces iz Osla nije bio vododelnica za koju su mnogi verovali da će dovesti do okončanja okupacije; pre će biti da je Oslo učinio suprotno: transformisao okupaciju iz političkog i pravnog pitanja od međunarodnog značaja u lokalnu borbu oko pristupa tržištu i radnih dozvola. Ono što je proces u Oslu izvesno doneo je nevidljivost okupacije usled toga što je postala tako normalna.

Oslo je omogućio Izraelu – uz maltene neupitnu američku podršku – da tvrdi da teži okončanju okupacije dok sprovodi politike koje će osigurati neprekinuto prisustvo Izraela i eliminisati uspostavljanje održive palestinske države i privrede na zemlji koju hoće da proglasi izraelskom.[10] Najštetnije politike iz Osla obuhvataju: gotovo potpuno razdvajanje Zapadne obale i Gaze, izolaciju Gaze, unutrašnju fragmentaciju Zapadne obale i izraelsko otimanje većeg dela zemlje, kao i davanje pomoći u najvećoj meri – u slučaju Gaze, gotovo isključivo – u vidu humanitarne pomoći. Takva inostrana pomoć ima namenu da ublaži štetno delovanje na privredu, a ne da je obnovi. Delom i zbog toga, uprkos dobijanju preko 35 milijardi dolara humanitarne pomoći u periodu od 1994. do 2018. (po podacima Svetske banke), palestinska ekonomija ostaje nejaka.[11]

Dogovori iz Osla ovaj istorijski spor oko teritorije preoblikuju politikom separacije, izolacije i zatvaranja. U tim okvirima se Gaza i Zapadna obala demografski i fizički razdvajaju. Rezultat je da izolovana Gaza počinje da se posmatra kao izuzetak, marginalna pojava koja postoji izvan palestinske države i nacije. Nametnuta izuzetnost Gaze postaje vitalni deo izraelskog šireg i važnijeg cilja aneksije delova Zapadne obale.[12]

Da, važno je razumeti da su politike koje definišu Gazu kao izuzetak jednostavno produžetak, mada ekstremniji, politika koje se već dugo koriste za razdvajanje i izolaciju Palestinaca na Zapadnoj obali i u Izraelu. U tom smislu je takav status Gaze deo duge i dosledne politike kontinuiranog zatvaranja, uklanjanja i brisanja. Gaza tako postaje uzor za fragmentaciju Zapadne obale na male, nepovezane enklave pod stalnim napadima. Dakle, da pozajmim zaključak profesorke Sare Drajden-Piterson, važno je razumeti da ove politike razdvajanja i isključivanja otežavaju, ako ne i onemogućavaju, Palestincima osećaj šireg kolektiviteta; a bez tog osećaja, isključivanje postaje osnovno određenje politike i delovanja.

TRANSFORMACIJA POJASA GAZE: NAMETNUTO PROPADANJE

Kao što ova knjiga ukazuje, situacija u Gazi je sve nesigurnija. Ekonomija se održava prevashodno zahvaljujući međunarodnoj pomoći i, u manjoj meri, nedozvoljenim sredstvima. Manju ulogu igra i lokalno prikupljanje poreza na uvoz. Svetska banka kaže: „Privredu Gaze poslednjih godina održavaju na površini veliki transferi uključujući pomoć u donacijama i potrošnja kroz budžet Palestinske samouprave, pri čemu ta dva faktora dostižu do 70-80 procenata BDP-a Gaze“,[13]  a transferi su doživeli značajan pad (videti ispod). Dakle, bez pomoći spolja, ne bi bilo funkcionalne privrede koja može da obezbedi bilo koji vid javnih ili privatnih službi.

Četrnaestogodišnja blokada – u kojoj Egipat aktivno učestvuje – predstavlja glavni razlog na kome počiva ekonomska propast Gaze i odraz je korišćenja ekonomske politike kao kaznene mere. Ipak, trebalo bi razumeti da je Gaza pod raznim stepenima izolacije još od 1991. godine i ta izolacija je sve restriktivnija i, povremeno, potpuno onemogućava kretanje ljudi i dobara. Ta blokada je deo izraelske politike zatvaranja, u svom najekstremnijem vidu gotovo potpunog zatvaranja.

Ova blokada je uništila normalne trgovinske odnose (posebno izvoz) od kojih zavisi mala privreda Gaze i paralisala je dobar deo ekonomije, posebno aktivnost privatnog sektora, a Hamasove vlasti su malo šta učinile da to poprave. Proizvodna aktivnost je odavno ustupila mesto privredi zasnovanoj na potrošnji i poduprtoj humanitarnom pomoći. Tri napada (između ostalih) na Gazu 2008/9. godine, 2012. i 2014. imala su ekonomski katastrofalne posledice. Samo direktni ekonomski gubici kao posledica vojne operacije 2008/9. (koja je trajala tri nedelje) kreću se između 1,9 i 2,5 milijardi dolara.[14] Nanesena šteta je ekvivalentna vrednosti preko 60 posto ukupnog osnovnog kapitala Gaze.[15]

Materijalna šteta i ekonomski gubici nakon neprijateljstava 2014. dostigli su 3,1 milijardu dolara. Od toga je najveća šteta, od 2 milijarde dolara, nanesena sektoru infrastrukture, što je 64 procenta ukupne štete i 60 procenata svih gubitaka. Odmah iza je šteta nanesena već slabom proizvodnom sektoru Gaze, u iznosu od 869 miliona dolara.[16] Po podacima UN, „Udeo proizvodnih sektora Gaze pao je sa 28 na 13 procenata BDP između 1994. i 2018. godine; udeo proizvodnje se prepolovio i postao 8 procenata, a udeo poljoprivrede je pao sa 9 na 5 posto“.[17] Palestinska samouprava procenila je da je trošak rekonstrukcije i obnove Gaze nakon rata 2014. bio 3,9 milijardi dolara.[18]

Rezultati su pogubni: nivoi nezaposlenosti, nesigurnosti u pogledu hrane i zavisnosti od pomoći bez presedana. Septembra 2018. godine, na primer, Svetska banka je objavila da „kolaps privrede u Gazi“.[19] U prvom kvardalu 2020. (pre uticaja kovidom uzrokovane krize), po Palestinskom centralnom birou za statistiku, stopa nezaposlenosti u Gazi je bila 45,5 procenata.[20] Na kraju drugog kvartala 2020. nezaposlenost je dostigla 49,1 posto (što ne uključuje uticaj dodatnih restrikcija nametnutih zbog kovida u avgustu, što je dodatno oborilo nivo zaposlenosti) – što je duplo više od stope nezaposlenosti od 23,6 posto 2005. godine. U junu 2020, nezaposlenost mladih (15-29 godina) raste na 69,9 procenata (a za mlade žene dostiže 92 posto).[21] Ovo je posebno zabrinjavajuće s obzirom da je tri četvrtine populacije mlađe od 30 godina i Izrael im zabranjuje da napuštaju Gazu.

Stoga je 2018. godine oko 53 procenta stanovnika Gaze – odnosno svaka druga osoba (uključujući preko 400.000 dece) – živelo u siromaštvu (dramatičan porast sa 38,8 posto 2011. godine), a hrana je bila nesigurna za 68 posto, što znači da nisu imali pristup odgovarajućoj količini hranljivih sastaojaka, a ta situacija se dalje samo pogoršavala.[22] U izveštaju UN iz 2020. koji razmatra ekonomske trendove u periodu od 2007. do 2018. primećuje se da se stopa siromaštva u Gazi povećala sa 40 procenata 2007. na 56 procenata 2017. godine (ali u odsustvu blokade i tekućih neprijateljstava, ta stopa je mogla biti dosta niža, na oko 15 posto).[23] Zavisno od izvora, stopa siromaštva u Gazi (koja uključuje i uticaj pandemije kovida) trenutno se procenjuje na 56 do 60 procenata. U Gazi ima dovoljno hrane, ali primarni problem je slaba i sve gora kupovna moć.

Preko 80 procenata ukupnog stanovništva Gaze sada ima potrebu za humanitarnom pomoći, uprkos činjenici da očajnički žele posao.[24] Zbog izraelske blokade, otprilike 1,6 miliona muškaraca, žena i dece je saterano u zavisnost od pomoći u hrani i novcu.[25] Većinu porodica danas svakodnevno brine nabavka dovoljne količine hrane. Neki ljudi preturaju po hrpama smeća u potrazi za hranom,[26] a rastući problem je i beskućništvo, pošto ljudi ne mogu da priušte sebi plaćanje kirije. (Pritom je korišćenje novog oružja od strane Izraela dovelo i do kontaminacije sredine i stanovništva teškim metalima, osim što je pogoršalo hroničnu krizu u vezi sa vodom i sanitarnim uslovima).[27] Nije preterano reći da je Gaza sada humanitarna zona bezbednosti gde opstanak nesrazmerno zavisi od (sve manje) inostrane pomoći.

Izveštaj UN iz 2020. godine, slično objavama Svetske banke, čak govori o „maltene kolapsu regionalne privrede Gaze“. Takođe kaže da se „procenjuje da bi kumulativna ekonomska cena izraelske okupacije Gaze u uslovima produženog zatvaranja i teških ekonomskih i restrikcija kretanja, kao i vojnih operacija, dostigla 16,7 milijardi dolara… što je šest puta više od vrednosi [BDP-a Gaze], odnosno 107 procenata palestinskog BDP iz 2018. godine“.[28] Ne iznenađuje što se udeo Gaze u palestinskoj privredi prepolovio, sa 37 procenata 1995. godine na 18 procenata 2018.[29]

Brojni faktori su doprineli kontinuiranom sunovratu Gaze. Kao što je već rečeno, najočigledniji su izraelska blokada i tri velika vojna napada na teritoriju Gaze. Ipak, i drugi faktori su ubrzali to propadanje.

Unutrašnja neprijateljstva

Rezultat unutrašnjih sukoba između vlade Hamasa i Palestinske samouprave je više štetnih politika. Od marta 2017. Mahmud Abas, predsednik Palestinske samouprave dosledno povećava pritisak na vladu Hamasa u Gazi, uklanjajući oko 45-60 miliona dolara mesečno iz privrede Gaze. To je, na primer, do aprila 2019. dovelo do sledećeg: skresana je plata za 3.231 zaposlenog Palestinske samouprave; 1.700 porodica kojima su srodnici ubijeni i primale su naknade, više ne dobijaju nikakve naknade; od 11.000 ljudi koji su mesečno dobijali 1.500 novih izraelskih šekela (otprilike 455 dolara), 112 je ostalo bez ičega, a ostalima je iznos srezan na pola; penzije su smanjene za 50 procenata i Abas je penzionisao ljude koji su vršnjaci njegovih sinova, otvorivši pitanje kako će te penzije biti isplaćivane.[30] Ove mere su pogodile otprilike 62.000 službenika i njihovih porodica (dobrano preko 350.000 ljudi) i privredu uopšte.[31] Osim toga, ove mere, mada se kontinuirano sprovode, nisu statične. U raznim periodima su neki zaposleni Palestinske samouprave dobijali 75 procenata plata, a posle samo 50 procenata. Kao što mi je rekao jedan kolega iz Gaze, Palestincima nisu hitno potrebni samo poslovi, već i sigurni poslovi. Ova arbitrarna i nepredvidljiva politika onemogućava bilo kakvo racionalno planiranje, što je stalna karakteristika života u Gazi.

Neizvesnost, nesigurnost i društvena krhkost koje danas preovlađuju dodatno su pogoršane navodima da Hamas krade resurse, posebno gorivo i medicinske zalihe. Na primer, UN tvrdi da bi trebalo da bude dovoljno goriva za bolnice i zaključuje da Hamas krade bar deo goriva koje ulazi u Gazu. Vrlo verovatno isto važi i za medicinske potrepštine koje ulaze preko Kerem Šaloma, pošto iznosi koje prijavljuju bolnice ne odgovaraju uvek iznosima koji ulaze u Gazu. Nedostaju jasne informacije o preciznim količinama i mehanizmima nestanka goriva i medicinskih potrepština i odgovornima za to; međutim, verovatno su i Hamasove vlasti svesne situacije. Hamasova vlada i pokret se takođe optužuju za široku rasprostranjenost korupcije, nepotizma i primene sile.

Još jedna problematična dinamika tiče se eskalacije nasilja među porodicama u Gazi. Sporenja i osvetnički napadi među proodicama su učestaliji i dovode do povreda i štete po imovinu.[32]

Politika Sjedinjenih Država i zakonodavne promene

Politika Sjedinjenih Država (pod Trampovom vladavinom) takođe nameće dodatne teškoće Palestincima i posebnu štetu nanosi međunarodnoj pomoći Gazi u celini. Trampova administracija je 6. decembra 2017. priznala Jerusalim kao glavni grad Izraela, preokrećući dugogodišnju politiku Sjedinjenih Država i podrivajući palestinsko polaganje prava na taj grad. Američka ambasada se, potvrđujući ovaj preokret, premešta u Jerusalim i otvara 14. maja 2018, na sedamdesetogodišnjicu uspostavljanja Države Izrael.

Osim toga, u nastojanju da kazni Palestinsku samoupravu za, kako je to predsednik Tramp ocenio, nedostatak volje za pregovore sa Izraelom i neslaganja po pitanju definicije izbeglištva (čime je pokušano delegitimisanje, ako ne i oduzimanje izbegličkog statusa i prava, posebno prava izbeglica na povratak), Sjedinjene Države su krajem 2018. ukinule svu finansijsku podršku Agenciji UN za pomoć palestinskim izbeglicama (UNRWA), koja obezbeđuje preko potrebno obrazovanje, zdravstvene i socijalne službe za palestinske izbeglice širom Srednjeg Istoka. Sjedinjene Države su do 2018. bile najveći donator UNRWA, doprinoseći godišnje sa 300-350 miliona dolara, što je oko trećine godišnjeg budžeta ove agencije, koji iznosi otprilike 1,1 milijardu dolara.[33] Ova kresanja su bila posebno pogubna po Gazu u koju UNRWA ulaže otprilike 40 procenata svog budžeta, pomažući dobrano preko milion izbeglica. Na primer, „da bi se izbegli prekidi u pružanju preko potrebne humanitarne pomoći [prvenstveno u hrani], druge aktivnosti su morale biti smanjene ili prekinute“.[34] Ova programska rezanja su u Gazi pogodila programe mentalnog zdravlja zajednice i stvaranja poslova, kao i stambene subvencije za porodice koje su izgubile domove u ratu 2014. godine.[35] Pritom, možda po prvi put u istoriji, postoji mogućnost da UNRWA, ukoliko se donacije ne povećaju, ostane bez novca. UNRWA je 2020. funkcionisala od meseca do meseca, „uvek sa fondovima koji pokrivaju ne više od četiri ili pet nedelja unapred“.[36]

Generalni komesar UNRWA Filip Lazarini je 23. novembra 2020. najavio deficit budžeta od 115 miliona dolara, što znači da agencija neće moći da isplati pune plate za svojih 28.000 zaposlenih za poslednji kvartal 2020. godine. Osim toga, UNRWA je predvidela manjak u budžetu od 248 miliona dolara u 2020. i 268 miliona dolara u 2021. godini. Ti deficiti su porasli delom i zbog pritiska Sjedinjenih Država (pod Trampovom vladom) na arapske države da smanje i, u nekim slučajevima, okončaju podršku UNRWA.[37]

Povrh toga, Sjedinjene Države su u septembru 2018. najavile povlačenje otprilike 200-300 miliona dolara iz razvojnih projekata koje finansiraju u Gazi i na Zapadnoj obali preko Agencije za međunarodni razvoj Sjedinjenih Država (USAID) (ova ekonomska pomoć je reprogramirana za „projekte visokog prioriteta na drugim mestima“).[38] Trampova vlada je i ograničila Palestincima učešće u programima koje finansiraju USAID i američka ambasada u Izraelu. Mada su druge države donatori pokrile procenat sredstava koje su Sjedinjene Države prestale da daju, ukupni uticaj je bio štetan i dodatno je pogoršao situaciju već osiromašenog stanovništva.

Sjedinjene Države su i zakonodavnim putem smanjile podršku Palestinskoj samoupravi. Na primer, američka vlada je 23. marta 2018. donela Zakon Tejlor Fors[39] kojim je prekinuta bilateralna ekonomska pomoć Sjedinjenih Država Palestinskoj samoupravi ukoliko ne prestane da plaća za „terorističke činove protiv građana Sjedinjenih Država i Izraela bilo kojoj osobi koja je pravosnažno osuđena i služila kaznu za takve činove, bilo kojoj osobi koja je poginula pri izvršenju takvih dela ili članovima njihovih porodica“.[40] Usledio je Zakon o klarifikaciji anti-terorizma (ATCA – Anti-Terrorism Clarification ACT) usvojen 3. oktobra 2018, kojim se osiguralo da PLO (Palestinska oslobodilačka organizacija) i Palestinska samouprava podležu jurisdikciji američkih sudova za u prošlosti počinjene činove palestinskog terorizma protiv građana Sjedinjenih Država. Time se strane organizacije koje prihvataju neke vidove inostrane pomoći Sjedinjenih Država izlažu opasnosti od sudskih procesa u vezi sa terorizmom u američkim federalnim sudovima.[41] Dakle, kada strani entiteti poput Palestinske samouprave prihvate američki novac, moraju se povinovati jurisdikciji federalnog suda Sjedinjenih Država u vezi sa optužbama koje se tiču terorizma i rizikuju da budu procesuirane.

U strahu od moguće odgovornosti po ATCA i da bi izbegli mogućnost optužbi, Palestinska samouprava i PLO odlučuju da odbiju ograničene iznose američke inostrane pomoći koje su i dalje dobijali – uključujući sredstva za izraelsko-palestinski program bezbednosti za koji su, između ostalih, i izraelski zvaničnici tvrdili da je znatno doprineo poboljšanju bezbednosne situacije na Zapadnoj obali.[42] U februaru 2019. godine – i, verujem, prvi put od početka izraelsko-palestinskog sukoba –  nije bilo američke pomoći za palestinsku vladu.

Dakle, američka sredstva ostaju u celosti na izraelskoj strani, a takvu poziciju je Trampova vlada još dodatno ojačala. Bojkot Sjedinjenih Država od strane Palestinske samouprave/PLO samo je produbio taj jaz. „Politička distorzija američkog učešća u ovom konfliktu“, kako je primetio jedan analitičar, „nema veze sa novcem koji su davali [Palestincima]; već pre sa novcem koji daju Izraelcima. To nije prestalo, pa je ovo samo pogoršalo stvari“. (Slično tome, Trampova vlada u novembru 2019. unosi preokret u decenijsku američku politiku spram izraelskih naselja na Zapadnoj obali i u istočnom Jerusalimu, izjavom da to po međunarodnom pravu nisu ilegalna naselja, što po mišljenju pravnih stručnjaka američka valda ne sme da izjavi. Ovaj preokret politike se uglavnom tumači kao pokušaj da se pomogne Netanijahuu da ostane na vlasti i pored oslabljene pozicije u Izraelu zbog koje nije mogao da formira vladu početkom decembra 2018.)

Novo izraelsko zakonodavstvo

Početkom 2019. stupio je na snagu „Zakon o zamrzavanju sredstava za podršku Palestinskoj samoupravi za terorizam“ („Zakon o zamrzavanju sredstava koje Palestinska samouprava isplaćuje u vezi sa terorizmom, a koja potiču od novca koji stiže od Vlade Izraela, 5778-2018“),[43] koji je izralesko zakonodavstvo usvojilo još u julu 2018. Na osnovu iznad opisane američke legislative, izraleski zakon kaže da će vlada obustaviti isplatu novca poreskih obveznika Palestinskoj samoupravi u iznosu srazmernom onom koji Palestinska samouprava isplaćuje porodicama pojedinaca „zatvorenih u izraelskim zatvorima zbog političkih zločina i porodicama ubijenih u sukobima ili optuženim i osuđenim od strane Izraela za terorizam“.[44] Ovaj zakon „predviđa da ministar odbrane svake godine podnese kabinetu za bezbednost izveštaj u kome će sumirati iznos koji je Palestinska samouprava isplatila zatvorenicima i njihovim porodicama. Ova suma će biti podeljena na 12 i dobijeni iznos će svakog narednog meseca biti odbijan od mesečnih transfera Izraela Palestinskoj samoupravi“.[45] Nema potrebe ni napominjati da su Palestinska samouprava to odbacila kao nelegitimno ponašanje, svojevrstan pokušaj podmićivanja.

Zakon počiva na argumentaciji da su Palestinci novčano motivisani da vrše nasilje (što se omalovažavajuće naziva „plata za ubijanje“). Ovaj argument koji navodi na pogrešne zaključke i koji se pokazao kao netačan, ignoriše nekoliko ključnih činjenica: opresivno okruženje koje okupacija stvara, izricanje kolektivne kazne porodicama osoba optuženih za terorizam i vrlo uspešnu bezbednosnu koordinaciju Palestinske samouprave i Izraela.[46]

Izrael je 17. februara 2019. srezao ukupnu svotu uplate Palestinskoj samoupravi za otprilike 138,2 miliona dolara, što je ukupni iznos koji je Palestinska samouprava uplatila porodicama zatvorenika u 2018. godini (oko 11,5 miliona dolara mesečno).[47] Ovi poreski prihodi, koji predstavljaju novac koji Izrael prikuplja za Palestinsku samoupravu (u proseku 150 do 200 miliona dolara mesečno), čini 60-70 posto svih državnih prihoda. Stoga su krucijalni za fiskalnu stabilnost Palestinske samouprave i snažno utiču na situaciju u Gazi (koja, kao što je navedeno, počev od 2017. doživljava (kaznena) smanjenja transfera od strane Palestinske samouprave). Poreski prihodi činili su u proseku 42 procenta ukupnih troškova Palestinske samouprave u periodu između 1997. i 2017. godine, a zajedno sa stranom pomoći, u proseku čine 72 procenta svih troškova u istom periodu.[48]

Trebalo bi napomenuti da ukupni iznos koji Izrael prebacuje Palestinskoj samoupravi već podleže smanjenjima za vodu, struju i zdravstvene potrebe. Na primer, u julu 2018. je Ministarstvo finansija Palestinske samouprave izjavilo da je Izrael svaki mesec uplaćivao 120  miliona NIS manje (oko 36 miliona dolara) na ime pokrivanja troškova struje i vode koje Izrael dostavlja Palestincima, kao i zdravstvenih usluga koje Palestinci dobijaju u izraelskim bolnicama.[49]

Palestinska samouprava je na izraelsko zadržavanje 138 miliona dolara odgovorila izjavom da uopšte neće prihvatati ni izraelske novčane transfere po Pariskom protokolu i vratila je sva poreska sredstva koja je Izrael prikupio za Palestinsku samoupravu za februar 2019. Nije jasno da li je Palestinska samouprava nastavila tako do kraja 2019. godine. Međutim, u maju 2020. godine, reagujući na izraelski plan aneksije delova Zapadne obale, Palestinska samouprava zaustavlja sve civilne i bezbednosne koordinacije sa Izraelom i izjavljuje da više neće biti obavezana ugovorima iz prošlosti i sporazumima sa američkom i izraelskom vladom. Takođe „povlači palestinske bezbednosne snage iz predgrađa okupiranog Jerusalima i zone C Zapadne obale“.[50] Ovaj prekid odnosa značio je i zamrzavanje mesečnih poreskih transfera, što je rezultiralo fiskalnom krizom za Palestinsku samoupravu i uzelo ogroman ekonomski danak po Palestince na Zapadnoj obali i u Gazi.

Ipak, Palestinska samouprava novembra 2020. obnavlja civilnu i bezbednosnu koordinaciju sa Izraelom – praktično se vraćajući sporazumu iz Osla – što je kontroverzna odluka s obzirom da je politički dobitak koji je Palestinska samouprava zauzvrat imala vrlo mali.[51] Odluka Palestinske samouprave je posledica teških fiskalnih i političkih pritisaka, kao što su: pad bankovne likvidnosti, što znači da Palestinska samouprava više ne može da obezbedi sigurnost kredita; uslovljavanje buduće pomoći EU nastavkom poreskih transfera Izraela Palestini; geografske promene u regiji usled izraelske normalizacije odnosa sa određenim arapskim državama, kao i nada u poboljšanje odnosa sa Bajdenovom vladom, što je „podstaklo Palestince na konkretne korake kojima će pokazati da neće vršiti opstrukciju ako se nova vlada angažuje po pitanju izraelsko-palestinskog sukoba“.[52] Dva takva koraka bila su „nastavak bezbednosne saradnje i primanje poreskih transfera“.[53] Izrael je u decembru prebacio 1,14 milijardi poreskih sredstava koje je dugovao Palestinskoj samoupravi (uz izjavu da će odbiti 200 miliona dolara, koliko Palestinska samouprava daje porodicama zatvorenika, ali navodno se od toga odustalo).[54] Problem je što su odluke Palestinske samouprave podrile pregovore o jedinstvu Fataha i Hamasa koji su se održavali u novembru u Kairu u vezi sa palestinskim parlementarnim i predsedničkim izborima koji su uprkos svemu zakazani za 2021. i na Zapadnoj obali i u Gazi.

UTICAJ NEPRESTANOG EKONOMSKOG SUNOVRATA NA GAZU: NEKOLIKO KLJUČNIH PROMENA

U trenutnim uslovima – male, blokirane privrede teško zavisne od pomoći, gde lokalno tržište karakterišu visok nivo nezaposlenosti i slaba likvidnost, kao i nemogućnost izvoza – nema izgleda za ikakav smislen ekonomski rast. Veštačka privreda koja opstaje u Gazi danas održava je u stanju neprestanog propadanja. Na kraju prvog kvartala 2018. ekonomija Gaze bila je na minus 6 procenata rasta, što je trend koji se ne menja pod teškim pritiskom blokade, zbog odluke Palestinske samouprave da skreše sredstva koja se uplaćuju Gazi i gubika pomoći Sjedinjenih Država i prestanka američke podrške UNRWA.[55] Jedna druga analiza ukazuje da će se negativan ekonomski rast nastaviti i 2020. i 2021. „čak i ukoliko Izrael odustane od zadržavanja dela sredstava“.[56]

Bez prestanka blokade i okončanja ograničenja kretanja nametnutih Gazi, ništa se neće promeniti. I mada je strana pomoć bila od vitalnog značaja za lokalnu privredu, ona više ne može da ublaži ekonomsku propast Gaze, kao što je dugo uspevala. Svetska banka kaže: „Strana pomoć više ne može biti protivteža ekonomskom propadanju Gaze i Zapadne obale… niti to može biti privatni sektor, blokiran restrikcijama kretanja i nemogućnošću pristupa sirovinama i trgovini. Osim toga, ovaj sunovrat u ovakvoj fiskalnoj situaciji ograničava mogućnosti Palestinske samouprave da ublaži stanje“.[57] Nesporno je da su faktori koji trenutno najviše destabilizuju Gazu ekonomska situacija i odustvo alternativa.

Moćan izraz ekonomskog očajanja Gaze su sve do 2020. bili stalni protesti na palestinskoj strani ograde sa Izraelom, poznati kao „Veliki marš povratka“. Veliki marš povratka započet je marta 2018. kao miran protest koji je doveo do mase ranjenih i žrtava. Izraelska upotreba bojeve municije protiv nenasilnih demonstranata bila je pogubna. Između marta i decembra 2018. je, na primer, bilo preko 5.300 povređenih bojevom municijom. (Po jednom lokalnom izvoru, stanovnicima Gaze je nedostatak 140 invalidskih kolica za decu, potrebnih za deo povređene dece, predstavljao najubedljiviji pokazatelj da međunarodnu zajednicu nije briga za njihove nenasilne proteste).

Od 30. marta 2018. do 30. septembra 2019. povređeno je 35.827 Palestinaca (od toga 8.340 dece), kao i 67 Izraelaca. Ozlede su kod većine Palestinaca posledica upotrebe bojeve municije, gumenih metaka i inhalacije gasa. Od tog ukupnog broja, 35.318 (99 procenata) je povređeno tokom Velikog marša povratka (kao i 7 Izraelaca).[58] Hiljade povređenih živeće sa trajnim posledicama koje često dodatno pogoršava nedostatak odgovarajuće zdravstvene nege u Gazi. Po Dezmondu Traversu, koautoru Izveštaja Goldstoun: „Ubistva i ranjavanje palestinske dece izraelskim snajperima tokom Velikog marša povratka predstavljaju izravno sakaćenje generacije koja može da nastavu borbu…“[59]

Ova populacija ranjenih vrši ogroman pritisak na već krhki i preopterećeni zdravstveni sistem Gaze, pogođen manjkom osoblja, neophodnih lekova, opreme, struje i infrastrukture (što je posledica i izraelskih i politika Palestinske samouprave, kao i anti-teorirističke legislative).[60] Od 324 smrtnih povreda prijavljenih između marta 2018. i septembra 2019., čak 210 (65%), uključujući 46 dece, povezano je sa Velikim maršom mira.[61] Danas, po podacima Palesinskog biroa za popis, 2,4 procenta stanovništva Gaze iliti oko 48.000 ljudi (od čega preko petina dece) ima neki vid invaliditeta.[62] Onesposobljena osoba petostruko uvećava ekonomsko opterećenje porodice, a taj teret većina porodica u Gazi ne može da podnese.[63] Međutim, protesti do marta 2020. praktično prestaju. Zvanično objašnjenje bila je kriza zbog kovida; a u stvari su ljudi prestali da se pojavljuju u dovoljnom broju.

Od rata protiv Gaze 2014. društveno tkivo slabi. U porastu su upotreba droga, traume, prostitucija, porodično nasilje, razvodi i samoubistva (uključujući i mlade od samo 14 godina)[64] i moglo bi se reći da se čak više i ne smatraju nečim vanrednim. Samoubistva i pokušaji samoubistva i muškaraca i žena su sve veći problem i fokus društvene zabrinutosti. Početkom jula 2020., na primer, dvoje mladih diplomaca univerziteta koji nisu mogli da nađu posao i jedan ulični prodavac su oduzeli sebi život, a još jedna žena je pokušala da se obesi, ali nije uspela.[65] Broj brakova opada zbog jednostavne činjenice da mnogi više ne mogu da priušte sebi da se venčaju. Iako se većina ovih pojava može povezati sa ekonomskom situacijom i finansijskom krizom, faktor koji najviše zabrinjava je to što ni ubrizgavanjem dodatnog novca u privredu ovi problemi neće lako nestati.[66]

Većina Palestinaca u Gazi se sada bori za osnovni opstanak. Ekstremni ekonomski uslovi u Gazi proizveli su neke druge društvene promene bez presedana, na koje sam ukazala u ovoj knjizi.[67] Ovde želim ukratko da se osvrnem na tri.

Društveni protesti

Društveni protest je odlika današnjeg međunarodnog krajolika. Ljudi u Iraku, Libanu, Alžiru, Sudanu, Hongkongu, Tajlandu, Čileu, Kolumbiji i Španiji, između ostalih, izlaze na ulice i zahtevaju osnovna ljudska prava i više pravde. I u Gazi su to radili i rade.

Palestinci u Gazi su 2019. protestovali u svih pet gubernija protiv rasta inflacije i cena života, kao i sve lošijih uslova života. Protesti su bili organski i apolitični i nisu bili posebno usmereni protiv Hamasa. Nisu bili u sprezi ni sa jednom političkom frakcijom. Slogan im je bio „Bidna na’aish“ („Hoćemo da živimo“). U protestima je učestvovalo između 3.500 i 7.000 ljudi, zavisno od izvora. Ljudi su protestovali protiv nekoliko (uglavnom ekonomskih) mera, uključujući: dramatične uslove života u Gazi, Hamasove poreske namete na potrošna dobra koja su ocenjena kao luksuzna, ekonomske sankcije Palestinske samouprave, posebno one u vezi sa kresanjem plata, unutarpalestinske političke podele i blokadu.

Na godišnjicu Velikog marša, u martu 2019. godine, Hamas je upotrebio brutalnu silu protiv stotina demonstranata koji su bili „izloženi prebijanjima, arbitrarnim hapšenjima i pritvorima, torturi i maltretiranju“ i jasnom kršenju prava Palestinaca na slobodu izražavanja i udruživanja.[68] Posle dva meseca, u maju 2019., Hamasova policija ponovo oštro reaguje i hapsi veliki broj ljudi, prebijajući ih na ulicama – uključujući i prijavljene povrede žena i dece – uz pucanje u vazduh. Uhapšeni su većinom bili muškarci i mladi ljudi do 25 godina starosti. Jedan od mladih koji je oduzeo sebi život početkom jula 2020. godine, Slajman Aladžouri, bio je glavni organizator protesta 2019. i Hamsove bezbednosne snage su ga nekoliko puta hapsile. Hapšeni su i podržavaoci Fataha, desničarski islamisti, kritičari Hamasa i svi koji nisu na liniji ili ne podržavaju Hamasovu političku poziciju. Hamas je uhapsio i priličan broj novinara i aktivista za ljudska i građanska prava, što su odlučno osudile ostale političke struje, kao i Palestinska mreža NVO, koja obuhvata preko sto organizacija, Amnesti internešnal, Hjuman rajts voč i drugi.

Hamasove partijske objave su tvrdile da te proteste kontrolišu Izrael i obaveštajna služba Palestinske samouprave, u želji da uguše oružani otpor Palestinaca. Inicijalno je i u okviru Hamasa bilo glasova koji su smatrali da protesti izražavaju opravdane kritike. Ti glasovi su brzo „shvatili poruku“, kako je to jedan kontakt formulisao, i počeli da opravdavaju oštru reakciju Hamasa tvrdnjama da su protestanti „pogrešno usmerili svoje kritike“.[69] (Trebalo bi napomenuti i da je Palestinska samouprava slično reagovala na proteste na Zapadnoj obali, ograničavajući slobodu izražavanja i mirnog okupljanja, kao što smo videli, na primer, kroz hapšenja velikog broja novinara)[70]

S obzirom na brojne pritiske i nametnutu cenu svakovrsnih protesta,  za mnoge u Gazi „poruka je da ćute, ali niko to ne sme da izgovori“.[71]

Ipak, palestinski aktivisti u julu 2020. pokušavaju da ponovo organizuju demonstracije zbog sve gore ekonomske situacije u Gazi, preko društvenih mreža. Hamas ih je upozorio da će biti uhapšeni i optuženi za kolaboraciju sa Izraelom. Ali s obzirom na rastući broj samoubistava, više desetina judi se pojavilo pred zgradom Palestinskog zakonodavnog veća u Gazi, uzvikujući „Hoćemo da jedemo. Hoćemo da živimo“. Bes usmeren na Hamasovu vladu i Palestinsku samoupravu nije prestao, mada su demonstracije sporadične i čine Hamas sve nervoznijim.[72]

Promenjena uloga Hamasa i implikacije po Gazu: „Hamas više nije organizacija otpora“

Narodna kritičnost prema Hamasu je već dugo prisutna, posebno u pogledu neujednačenosti funkcionisanja vlade i sve veće i, po nekima, monopolističke komercijalne i poslovne uloge pokreta. Uloga Hamasa kao organizacije otpora je retko dovođena u pitanje, ali to u poslednjih nekoliko godina počinje da se menja, ukazujući na nedostatak kohezije unutar i između različitih delova Hamasa, posebno u pogledu budućih političkih strategija i ciljeva. Po mnogima slabljenje uloge Hamasa kao nosioca otpora proističe iz brojnih problema: odsustva retorike otpora kod vođstva Hamasa; pretnji i hapšenja onih koji se odupiru Hamasu vojno i politički; ućutkivanja neslaganja kroz hapšenja i zatvaranja ili i gore načine; kao i neprekinutog učešća Hamasa u pregovorima sa UN i Izraelom i kada ti pregovori očito ne podrazumevaju dobre namere.

Još jedan ključni faktor tiče se Velikog marša povratka koji je, kao što je već rečeno, pre nego što se praktično ugasio, podrazumevao okupljanja jednom nedeljno tokom skoro dve godine. Prosečan broj učesnika se posle prvih godinu dana znatno smanjio u odnosu na početak (broj učesnika se smatrao velikim kada bi dostigao 6.000 ljudi nedeljno). Međutim, nastavak okupljanja i posle marta 2019., odnosno prve godišnjice protesta, naškodio je imidžu Hamasa kod stanovništva. Negativno raspoloženje postalo je otvorenije na javnim nalozima na društvenim mrežama (npr. WhatsApp, grupni četovi), pa čak i među nekim većim porodicama koje su bile poznate kao podržavaoci Hamasa na duge staze.

Na primer, dva dečaka su početkom septembra 2019. ubijena kod ograde rafalima izraelskih trupa. Uz uobičajenu osudu Izraela, bilo je i dosta osuda Hamasa od strane istaknutih ličnosti Gaze, uključujući, kako mi je rečeno, članove organizacionog komiteta Velikog marša. Kako reče jedna osoba, „Zašto mi i dalje umiremo za ovo ako nije postignuta nikakva stvarna promena?“ Zaista, kako je jedan analitičar to formulisao: „Pošto je Veliki marš povratka postao ’prestrateški’… Hamas može da podgreva i hladi situaciju u skladu sa svojim potrebama. Kada podgreju stvari, stanovništvo nesrazmerno mnogo strada, što biva ubijeno, što ekstremno često povređeno, pri čemu mnoge povrede podrazumevaju doživotne posledice i trajne invaliditete“ [što lokalci zovu „armija amputiranih“].[73] To nije vredno cene većeg priliva struje. Drugi razlozi zašto stanovnici Gaze više ne vide Hamas kao organizaciju otpora obuhvataju:

– Hamasovu uzurpaciju prvobitno narodne inicijative i predstavljanje iste kao oruđa pokreta. Time je, po rečima lokalnog analitičara, „Hamas ubio ono malo kolektivnog duha što je još postojalo za mobilizaciju naroda u Gazi“.

– Stanovište da je Hamas postao strateški partner Izraela i oruđe održanja okupacije Gaze. To je posledica Hamasove bezbednosne koordinacije sa Izraelom i Egipštom. Kao što je istakao jedan lokalni sagovornik: „Kada jednom to ljudi tako dožive, svaka žrtva se povezuje sa onim što Hamas čini ili ne čini. Na primer, da li su skrenuli pogled kada su mladi krenuli ka ogradi, znajući šta će se verovatno desiti, ali kalkulišući da bi mogli da dobiju nešto od Izraela?“ Ili kako je to drugi sagovornik direktnije formulisao: „Ako nema goriva, hajde da žrtvujemo tri mlada života pa da dobijemo nešto goriva“.[74]

Još jedan uznemirujući incident predstavljaju dva bombaška samoubisva u Gazi 27. avgusta 2019., u razmaku od 35 minuta. Izvela su ih dva pripadnika Palestinskog islamističkog džihada, mada izgleda ne u ime organizacije. Napali su Hamasove saobraćajce i dvojica su poginula, kao i napadači, dok ih je još nekoliko povređeno. Mada se još štošta može reći o ovome, mnogi u Gazi ovaj napad ne smatraju toliko znakom pogoršanja rivaliteta među palestinskim političkim strujama, koliko načinom da se Hamasu poruči da više nije u stanju da održi ni bazičnu sigurnost za sopstvene službenike, a da i ne pričamo o široj populaciji – i da Hamas brine samo za sopstveni opstanak i kontrolu nad Gazom – i da bi možda nosioci otpora trebalo da budu drugi akteri poput Islamističkog džihada.[75] (Zanimljivo, ali rečeno mi je da je ovaj incident doveo do veće saradnje Hamasa sa Palestinskim islamističkim džihadom i do vrlo retke pojave da Palestinski islamistički džihad javno učestvuje u hapšenju nekih od sopstvenih pripadnika). Svakako, Hamas mora da se nosi sa tom stalnom pretnjom, mada, makar za sada, ograničenom, različitih salafističkih džihadističkih grupa koje operišu u Gazi.

Slabljenje Hamasove uloge nosioca otpora može se analizirati na razne načine, posebno s obzirom na buduće konsekvence po Gazu. Međutim, za svrhu ovog razmatranja, postaviću sledeće pitanje: šta se dešava kada okupacija počne da se smatra nametnutom ne samo od strane Izraela, već i od strane Hamasa? Šta se onda dešava sa smislom i ulogom otpora i legitimitetom Hamasa, kao i sa palestinskim političkim kontekstom uopšte? Da li dualitet otpora i vlasti, sa kojim se Hamas već dugo nosi, ustupa mesto nečemu mnogo opasnijem i opakijem; ako je to slučaj, koje su implikacije po Hamas, po njegovu sposobnost otpora okupaciji, kao i po Palestince u Gazi?

Imperativ emigracije

Jedan od odgovora na iznad postavljena pitanja je emigrirati. Mada mladi stanovnici Gaze već godinama teže odlasku u potrazi za boljim životom i više mogućnosti, situacija se dramatično pogoršava posle leta 2014. Pre izbijanja krize u vezi sa kovidom, sve više ljudi je napuštalo Gazu preko Egipta, preko Sredozemnog mora do raznih destinacija (poznate su bar četiri rute: preko Hongkonga, Ekvadora, Kube i Indonezije). Po časopisu Ekonomist, „Palestinci nisu imali izbegličke prekomorske rute pre rata koji je Izrael pokrenuo 1948.“.[76]

Poslednji put sam putovala u Gazu septembra 2016. U to vreme ljudi su bili zaokupljeni potragom za poslom i obezbeđivanjem nekakvog izvora prihoda. Od tada se ekonomska i politička situacija u Gazi znatno pogoršala, ali tu su i dva nova međusobno povezana fenomena: izrazita rezignacija ljudi spram spirale ekonomskog sunovrata i još dublja želja da se Gaza napusti na bilo koji mogući način. Kao što je to rekao jedan mladi čovek: „Ne znam da li da gajim nade za budućnost ili ne; jedini preostali san mi je da odem“.[77]

Glavna preokupacija – neki bi rekli i opsesija – jeste emigrirati i mnogi svoju energiju i misli usmeravaju u tom smeru. Odlaze u nadi da će imati bolje poslove, pristup obrazovanju i sigurnost. Priče o poteškoćama onih koji su već dospeli do drugih zemalja ih ne odvraćaju od želje da odu, pošto veruju da je „napolju bolje nego unutra, čak i ako to znači smrt“.[78] Ne zapanjuje toliko puka želja za odlaskom već sve manja vezanost za Gazu i, moglo bi se reći, Palestinu, koja čini se da raspiruje tu želju.

Tačne brojke je teško, ako ne i nemoguće dobiti, ali po raspoloživim podacima, kao što su podaci Hamasove vlade, UN i graničnog prelaza Rafa, u periodu od 2016. do 2019. iz Gaze je emigriralo između 30.000 i 50.000 ljudi. Osetan je odliv mozgova (i kapitala). U jesen 2019. Ministarstvo civilnih poslova izvestilo je da je 200 doktora u potrazi za poslom otišlo iz Gaze u Katar, Tursku i drugde. Oni koji mogu da obezbede gotovinu za odlazak su uglavnom bolje obrazovani, ali i drugi koji su u mogućnosti odlaze. Jedan izvor je pomenuo kako je primetno više zlata na tržištu (znak da ljudi ne mogu drugačije da dođu do gotovine) i da su česte priče o porodicama koje nameravaju da prodajom zlata dođu do novca za emigriranje. Pre pandemije koronavirusa (videti ispod), odlazak je predstavljao jednu od par uspešnih i održivih ekonomskih opcija. Već 2014. je Ekonomist pisao da „krijumčarenje ljudi“ postaje jedna od rastućih industrija Gaze.[79]

Direktor jedne lokalne organizacije za ljudska prava je to ovako formulisao: „Ovo je nova, pametnija nakba. Ide polako, ali itekako napreduje… Kako su Palestinci doterani dotle da su mladi spremni da plate da odu? Cela poenta naše borbe je bila povratak“.[80] Ironičnim preokretom ljudi iz Gaze zaista počinju da se vraćaju. Izgubivši zbog koronavirusa poslove i izvore prihoda u zemljama u koje su otišli, neki Palestinci se vraćaju u Gazu gde makar imaju porodičnu sigurnosnu mrežu. Povratak člana porodice u Gazu košta, jer je vratiti se u Gazu skupo, ali još važnije je što to za porodicu znači gubitak novca koji im je taj član slao i predstavlja dodatni teret za porodicu. Jedna prijateljica iz Gaze mi je rekla da veruje da se ljudi koji su otišli da rade u inostranstvo vraćaju u Gazu i zato što je pritisak da budu jedina osoba koja zarađuje za porodicu tako ogroman da im je lakše da budu u Gazi.

Ovo otvara još jedno bitno pitanje. S obzirom na nedostatak alternativa, porodična jedinica je postala ključni izvor podrške i zaštite. Više ljudi se okreće malobrojnim članovima porodice za pomoć i ovo predstavlja krucijalnu promenu. Nije neobično – čak su mi rekli da je danas prilično uobičajeno – da jedna osoba sa nekom vrstom prihoda bude jedini izvor podrške i za nuklearnu i za proširenu porodicu. Jedan kolega mi je rekao da obično jedna plata izdržava pet porodica, što znači da se resursi, uključujući i hranu, seku na više tanjih parčića. Pritisci na porodičnu jedinicu su ogromni u trenutku kada je ona već izuzetno opterećena i znatno smanjenih resursa.

KRIZA ZBOG KOVIDA-19 I NJEN UTICAJ NA GAZU: KLJUČNE KARAKTERISTIKE

Kao i u drugim delovima sveta, koronavirus je postao još jedan definišući faktor socioekonomske realnosti Gaze. Međutim, svaka procena uticaja koronavirusa na Gazu prvo mora uzeti u obzir teške uslove i u privredi i u zdravstvenom sistemu – konkretno, gotovo potpuno odstustvo čiste vode (i propadanje sistema za preradu i pročišćavanje voda),[81] ograničene i neredovne isporuke goriva i struje, kao i nestašicu lekova i druge potrebne opreme – što sve uveliko prethodi pojavi virusa.[82] Zatim je potrebno razlikovati akutne zdravstvene potrebe obolelih od kovida-19 i akutne ekonomske probleme stanovništva, s obzirom da se radi o bitno različitim stvarima.

Počev od marta 2020. godine, odgovor na kovid-19 u Gazi je bio prevashodno rezultat više faktora: operativna grupa za kovid sastojala se od predstavnika vlada Zapadne obale i Gaze (i počivala na koordinaciji njihovih ministarstava zdravlja), Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva zdravlja u Gazi, Kancelarije UN za koordinaciju humanitarnih poslova (UNOCHA), Svetske zdravstvene organizacije (SZO), Fonda za decu UN (UNICEF), Agencije UN za pomoć palestinskim izbeglicama (UNRWA) i drugih organizacija UN. Do kraja maja je otprilike 1.490 ljudi u Gazi bilo u tronedeljnom karantinu na različitim lokacijama (uključujući i neke u kućnom i karantinu u školama): u poljskoj bolnici u Rafi (prvobitno izgrađenoj za povređene tokom Velikog marša povratka); specijalnim objektima građenim namenski za obolele od kovida u južnim i severnim delovima Pojasa Gaze, kao i obalskim hotelima i odmaralištima rezervisanim za zvaničnike, članove i podržavaoce Hamasa u oblasti grada Gaze.[83] Početkom juna je podeljeno i urađeno samo 3.000 testova. Mada su izraleske vojne laboratorije počele da testiraju na kovid-19 uzorke pacijenata iz Gaze, prestale su sa tom praksom 22. aprila 2020., što je bila politička odluka. Samo 100 uzoraka je testirano u Izraelu.[84] Drugi izvor je tvrdio da su uzorci i dalje slati u Izrael na testiranje. (U novembru 2020. dnevno je rađeno između dve i tri hiljade testova, što je više nego nedovoljno u odnosu na potrebe).[85]

Na dan 28. maja 2020. bilo je 61 potvrđenih infekcija (porast u odnosu na 30 zaraženih šest dana ranije), 18 potpuno oporavljenih i jedan smrtni slučaj.[86] Mesec dana kasnije je bilo 72 pozitivna testa na kovid, a do sredine avgusta se taj broj povećao na 83 na dan (od 2.243 osobe u karantinu).[87] Zaraženi su ulazili u Gazu iz Egipta u Rafi i taj granični prelaz je zato zatvoren.

Do kraja avgusta je broj zaraženih ostao izuzetno nizak, zahvaljujući merama koje je preduzela Hamasova vlast.[88] Po lokalnim i međunarodnim izvorima, najvažnije mere su obuhvatale: koordinaciju sa UN agencijama direktno preko lokalnih zdravstvenih službi poput bolnica; saradnju sa UN agencijama radi nabavke potrebnih medicinskih potrepština iz drugih (arapskih) zemalja; tesnu kontrolu dve tačke ulaska u Gazu – Ereza na severu i Rafe na jugu, kao i izokolno organizovanje obuke doktora iz Gaze u izraleskim bolnicama.[89] Osim toga, na zahtev UN i drugih međunarodnih organizacija i u saradnji sa njima, Izrael je navodno manje ometao ulazak ključnih i vitalno potrebnih medicinskih potrepština.

Međutim, 24. avgusta vlasti u Gazi objavljuju da je četvoro ljudi iz jedne porodice izvan karantinskih objekata dobilo pozitivne rezultate testa, što je izazvalo strahovanja od širenja u zajednici. Pokazalo se da je strah opravdan i Ministarstvo zdravlja je 10. septembra otkrilo postojanje 1.551 kumulativno potvrđenih slučajeva u Gazi, većinom u oblasti grada Gaze i na severu Gaze. Taj broj je 14. septembra dostigao 1.927 slučajeva,[90] a 12. oktobra je porastao na 4.102 slučaja zaraze i 26 smrtna slučaja. Za samo dve nedelje, 30. oktobra, broj zaraženih je porastao za 55 posto, dostižući 6.347 zaraženih i 33 smrtna ishoda.[91] Sredinom novembra je kumulativni broj zaraženih dostigao 14.000, a 65 ljudi je umrlo.[92] 

Mada se situacija pogoršala i rast broja zaraženih je postao eksponencijalan, stope hospitalizacije i smrtnosti su ostale relativno niske (bar tokom jeseni 2020.) pošto je stanovništvo Gaze većinski mlado.[93] Nije jasno da li će se ovaj trend i nastaviti,[94] s obzirom na istanjene resurse (lekova, krvi,  testova, maski, skafandera, respiratora) u Gazi, koji ukazuju da je Pojas Gaze slabo opremljen za slučaj širenja infekcije u zajednici i porasta stope pozitivnih (interni sukobi Ministarstva zdravlja i Ministarstva unutrašnjih poslova u Gazi dodatno otežavaju problem). Gaza ima samo 100 respiratora a u novembru 2020. je već 79 bilo u upotrebi.[95] Testiranje na kovid čak privremeno prestaje sredinom decembra 2020., zbog nestašice materijala za testiranje u trenutku skoka broja zaraženih; srećom, SZO je uspela da reši problem nestašice testova. (Prilično je sigurno i pretpostaviti da su brojke veće od prijavljenih). Pritom u „Gazi za gotovo polovinu svih esencijalnih lekova postoje zalihe za manje od mesec dana. A prisutna je i dramatična nestašica potrošnog medicinskog materijala“.[96]

Ekonomski uticaj krize zbog kovida-19 izazvao je nesrazmerno veliku štetu. Lokalne vlasti su zatvorile škole, restorane, sale za venčanja, biznise (formalne i neformalne), džamije[97] i mnoge javne prostore poput plaža i parkova, zamrzavajući javni život. Sa porastom širenja infekcije u zajednici, Gaza je prolazila različite stepene zatvaranja, dodatno produbljujući sopstvenu izolaciju. Na primer, 3. decembra 2020. je Ministarstvo unutrašnjih poslova i nacionalne bezbednosti donelo niz preventivnih mera, uključujući uvođenje potpunog zatvaranja svakog petka i subote, kao i zatvaranje svih džamija, škola, univerziteta i vrtića (izuzev srednjih škola i jaslica).[98]

Građevinski sektor, osnovni pokretač privrede, potpuno staje. Posledica je da hiljade ljudi u proleće 2020. gubi izvor prihoda. Po podacima Ujedinjenih nacija, industrijska aktivnost u Gazi je dramatično opala, pri čemu se otprilike 35 procenata kompanija zatvorilo, što znači gubitak 13.000 poslova. Osim toga, preko 10.000 radnika privremeno gubi izvore prihoda u sektoru ugostiteljstva i turizma, a procene su i da 50 posto zaposlenih u IT sektoru Gaze nije više radilo. Na to se mora dodati i do 5.000 stanovnika Gaze koji su radili u sektorima građevinarstva i poljoprivrede u Izraelu i koji takođe ostaju bez posla.[99] (oko 500-600 stanovnika Gaze ostaje da radi u Izraelu). Po drugom izvoru, preko 7.000 taksista (koji su vozili studente i nastavnike u škole), 5 – 6.000 radnika u uslužnom i prehrambenom sektoru, 4 – 7.000 građevinskih radnika i 3.000 radnika u vrtićima ostaje bez posla.[100] Palestinski centralni biro za statistiku izvestio je da je 42.900 ljudi ostalo bez izvora prihoda u periodu od marta do juna 2020. godine.[101]

Jedan izveštaj organizacije Islamic Relief Worldwide iz novembra 2020. opisuje alarmantne ekonomske posledice kovida, proistekle iz blokade i zatvaranja: desetine hiljada ljudi je izgubilo poslove, uključujući 80 posto malih poljoprivrednika; mesečni prihodi radnika su pali za skoro 90 procenata, sa 244 na 29 dolara; gotovo 60 posto populacije više ne može da priušti sebi osnovne potrepštine, uključujući i hranu, lekove i druge osnovne stvari, a 82 posto ima probleme sa mentalnim zdravljem zbog nemogućnosti da izdržavaju porodicu.[102] Po Sindikatu radnika Gaze, kombinovani uticaj blokade i kovid-krize je doterao stopu ukupne nezaposlenosti u Gazi na preko 70 posto.[103]

Ministarstvo rada Gaze je 7. aprila 2020. započelo registraciju osoba direktno pogođenih krizom: 130.000 ljudi se prijavilo za pomoć za tri dana, ali za samo 38.000 je procenjeno da ispunjavaju kriterijume. Od toga je samo 10.000 ljudi – nastavnici u privatnim školama, radnici u saobraćaju, hotelijerstvu i ugostiteljstvu – dobilo samo 100 dolara (od sredstava iz Katara). Preostalih 28.000 osoba koje ispunjavaju kriterijume nisu dobili ništa pošto su sredstva potrošena a vlada Katara, koja je finansirala ovaj odgovor na koronavirus, navodno nije želela da daje više novca.[104]

Ekonomski i društveni uticaj koronavirusa na Gazu je bio poguban. Važno je imati na umu da će kada virus prođe (ili se dovede pod kontrolu) ekonomija i zdravstveni sistem Gaze biti slabiji nego pre početka pandemije. Stoga obuzdavanje širenja virusa ne bi trebalo izjednačavati sa ublažavanjem, a da i ne govorimo o rešavanju, dugotrajne ekonomske i zdravstvene krize u Gazi. Jedini način da se dođe do održivih rešenja tih kriza je okončanjem blokade i okupacije.[105]

ŠTA SLEDI? PERCEPCIJE NARODA I BELEŠKA O BAJDENOVOJ VLADI

U Gazi i na Zapadnoj obali postoji snažno, sveprisutno osećanje da je nacionalni projekat gotov. Zamenile su ga partijske politike i odsustvo ikakvog ujedinjujućeg projekta na nacionalnom i na lokalnim nivoima. Kao što mi je rekao jedan prijatelj iz Gaze: „Ljudi su izgubili nadu i zahtevi su nam sve manji. Zahtevi iz prošlosti su izgubili smisao. Niko ne govori o Jerusalimu ili pravu na povratak. Samo želimo izvesnu hranu i otvorene granične prelaze“.[106] Dakle, bolno je nejasno šta sledi, i to stvara dubok osećaj neizvesnosti, nestabilnosti i straha. Pandemija kovida-19 samo je produbila osećanje nesigurnosti, kao što je to učinila i serija osvetničkih vazdušnih napada Izraela na Gazu tokom leta i jeseni 2020. godine.[107] Rastuća stopa samoubistava u Gazi, posebno tokom leta 2020., svedoči o ranjivosti i beznadežnosti, posebno među mladima.[108]

Kod Palestinaca postoji veliko nepoverenje, ako ne i otvoren prezir prema obema vladama, uključujući i Palestinsku samoupravu i predsednika Abasa. Retko ko veruje u mogućnost političkog pomirenja. Štaviše, ljudi vide razjedinjenost i odustvo bilo kakve smislene strategije koja bi dovela do napretka (umesto toga, postoji više međusobno kontradiktornih strategija). Ne vide da bilo koji organ poseduje ikakvu političku odgovornost i ozbiljnost. To se odnosi i na sudstvo i Palestinsko zakonodavno veće, za koje se smatra da su ili na samrti ili su kooptirani  a, kao što je primetio jedan analitičar, preko polovine stanovništva se više ne seća aktivne PLO. Nikakva vera se ne polaže u volju ili sposobnost međunarodne zajednice da se pozabavi najakutnijim problemima Palestinaca. Nastali politički i ekonomski vakuum je „bez presedana u poslednjih 60 godina“.[109] Osećanje isključenosti i napuštenosti u Gazi je stvarno i sve jače.

Rešenje zasnovano na dve države je smešno, posebno mladim Palestincima. Umesto toga, pozivaju na „dostojanstven život“ i od svih relevantnih političkih partija, ne samo od Izraela, očekuju da prihvate sopstvene neuspehe u tom smislu. Kao što je naveo jedan sagovornik, „Međunarodna zajednica mora da promeni stav da „ne postoji drugi plan“, kada niko – pa ni sama međunarodna zajednica – ne misli da je prvi plan praktično izvodljiv“.[110]

Ipak, Bajdenova vlada, makar retorički, veruje da je Plan A stvarno izvodljiv; za nju je rešenje zasnovano na dve države jedina prihvatljiva (maksimalistička) pregovaračka pozicija, što ne sluti na dobro po Gazu, po Palestince, niti po dostižno rešenje sukoba. Mada se Bajden ne slaže sa naseljima, pa čak ni sa okupacijom, i on (i Kamala Haris) ostaje nepokolebljivi podržavalac Izraela i izraelskog prava „da se brani“, uključujući i rat protiv Gaze 2014.[111] Kao što sam ustvrdila u osmom poglavlju, pre više decenija, ljudi jesu verovali da su mir i okupacija neuskladivi i da je okončanje okupacije suštinski preduslov mira. Više nije tako, kao što vidimo po činjenici da je Bajden izostavio konkretnu reč „okupacija“ iz platforme Demokratskog nacionalnog komiteta.

Verovatno će Bajdenova vlada zadržati umnogome simboličnu poziciju protivljenja širenju naselja (ali će slabo šta, ako išta, i učiniti da to zaustavi) i obnoviće odnose sa vođstvom Palestinske samouprave / PLO ako ni zbog čega drugog, a ono da bi distancirali svoj pristup od izrazito jednostranog pristupa Trampove vlade. Ipak, cilj obnovljenih odnosa sa palestinskim vođstvom će imati manje veze sa unapređenjem smislenog političkog procesa, a više sa organizacijom distribucije humanitarne pomoći, olakšanjem opštih poteškoća i jačanjem bezbednosne koordinacije sa Izraelom. Verovatno će ponovo početi finansiranje projekata USAID u specifičnim sektorima. Takođe se očekuje nastavak i možda i porast finansiranja bezbednosnih snaga Palestinskih vlasti. Finansiranje UNRWA – ako se ponovo pokrene, što uopšte nije izvesno – teško da će biti na nivou pre Trampa.[112]

Što se Gaze tiče, jedan evropski analitičar srednjeistočne situacije izneo je sledeća predviđanja u vezi sa Bajdenovom vladom:

Bajdenova vlada može i verovatno hoće ponovo pomagati… ali moraće da smisle kako. Za početak će imati dve glavne kočnice – Zakon Tejlor Fors i ATCA – kao i niz kritičkih perspektiva o Gazi (i Hamasu). Već kreću brige zbog mogućih optužbi za „pro-palestinske“ stavove, pa će sve u vezi sa Gazom što nije čisto humanitarno (npr. hitne zdravstvene potrebe, skloništa, WASH [water, sanitation, hygiene – voda, sanitarne, higijenske potrepštine]) biti neverovatno teško pokrenuti. Što se tiče kontakta sa Hamasom… verovatno neće biti mnogo kanala komunikacije sa nezvaničnim predstavnicima ili sukobljenim stranama. I dalje će postojati interesovanje za informacije o pozicijama, interesima i savezima političkih struja, ali će se one pre prikupljati „tradicionalnim“ diplomatskim kanalima.

Palestinska samouprava je spremna da povrati neki značaj i poziciju u Sjedinjenim Državama, pa pomirenje sa Hamasom ne smatra posebno hitnim. Njeno stanovište je da je Hamas pokret čija retorika otpora će ubrzo postati irelevantna, ako ne i osramoćujuća, kada i ako Bajden oživi fasadu mirovnog procesa. Mada je stvarna verovatnoća ozbiljnog napretka srednjeistočnog mirovnog procesa maltene nikakva, Ramala to tek treba da shvati. Sa ili bez mirovnog procesa, kao što je rekao jedan sagovornik, „zašto bi [Abas] želeo da doprinese Hamasovoj sposobnosti da podriva vladavinu njegove stranke na Zapadnoj obali?“ Nema koristi [za Abasa] od izlaska na izbore, a još manje od pomirenja; ukratko, više može dobiti od poboljšanja odnosa sa Sjedinjenim Državama nego sa Hamasom.[113]

ZAVRŠNA RAZMATRANJA

Haim Vajcman, prvi predsednik Izraela, 1946. godine je zagovarao ekonomsku održivost cionističkog projekta rečima:

Ekonomski apsorptivni kapacitet jedne zemlje je onakav kakvim ga stanovništvo napravi. Prirodni uslovi, površina, plodnost, klima, imaju svoj uticaj… ali sami po sebi nisu nikakvi indikatori broja stanovnika koji država može da ima. Krajnji rezultati zavisiće od obrazovanja i inteligencije naroda… toga da li društveni sistem ohrabruje najširu privrednu ekspanziju ili ne; da li se prirodni resursi pametno koriste; i konačno – i u vrlo velikoj meri – od toga da li se vlada trudi da poveća apsortivni kapacitet zemlje ili je indiferentna po tom pitanju.[114]

Ja bih ustvrdila da je upravo ove faktore – obrazovano stanovništvo, zdrav i jak društveni sistem sposoban da podrži ekonomski i društveni razvoj, pristup prirodnim resursima i njihovo produktivno korišćenje, kao i kontrola starosedelačkog stanovništva nad apsorptivnim kapacitetom Palestine – Izrael pokušavao da podrije i uruši tokom više od pola veka okupacije. Nigde to nije vidljivije nego u Gazi.

Pritisci na stanovništvo moraju prestati. Ljudima su potrebni čista voda, pouzdano snabdevanje energijom, stambena rešenja, bolje zdravstvene i obrazovne usluge, zdravstvene potrepštine, lekovi itd. Jeste vitalno važno stvoriti poslove, ali mora da ide uz okončanje dugotrajnog zatvaranja i blokade od strane Izraela, što je glavni razlog ekonomske bede Gaze. Bez nesmetanog kretanja ljudi i dobara, Gaza će biti osuđena da nastavi da propada. Zato UN kažu: „Pitanje… nije da li se u Gazi može živeti, već koliko još Gaza može da opstane na sistemima za održavanje u životu koje obezbeđuju UN i međunarodni partneri“.[115] Da li je Gaza danas u stanju posle kolapsa?

Izrael tvrdi da mora da nastavi blokadu neprijatelja koji ga ugrožava. Ova tvrdnja ne sme ostati neupitna kao što već dugo jeste. Trebalo bi je kritički razmotriti i pravno razjasniti. Ovo pitanje ne sme ostati nerazjašnjeno pa se koristiti po političkom nahođenju, već mora proći rigorozna razmatranja međunarodne zajednice, posebno Evropske unije. Uzurpacija nije stvar prošlosti, već ne prestaje i ne jenjava. I mada međunarodna zajednica dugo obezbeđuje potrebnu humanitarnu pomoć i neke mere zaštite Palestincima, humanitarizam je mač sa dve oštrice; pomažući Palestincima da opstanu, istovremeno stvara zavisnost i olakšava i ohrabruje izraelsku uzurpaciju, praktično razrešavajući Izrael od bilo kakve odgovornosti i kažnjivosti za ono što čini. Međutim, ovaj nedostatak odgovornosti važi i za međunarodnu zajednicu.

Po rečima specijalnog izvestioca UN Majkla Linka:

Izraelska okupacija palestinske teritorije – Gaze i Zapadne obale, uključujući Istočni Jerusalim – predstavlja gorku ilustraciju nedostatka međunarodne odgovornosti za sistemska kršenja palestinskih prava po zakonima o ljudskim pravima i humanitarnim zakonima… Izrael, relativno mala zemlja u geografskom i demografskom smislu, izrazito zavisna od međunarodne zajednice u pogledu trgovine i investicija, kao i diplomatske saradnje, ne bi mogao da održi tako dugotrajnu i represivnu okupaciju uz očito kršenje međunarodnog prava bez aktivne podrške i zlonamernog žmurenja dobrog dela industrujski razvijenog sveta. Mada je međunarodna zajednica usvojila brojne rezolucije i deklaracije kritične prema neprekidnoj izraelskoj okupaciji i stalnim zahtevima za aneksijom teritorija, takva kritičnost je retko praćena ikakvim ozbiljnim posledicama… Stoga je neophodno upitati da li bi jednostavno trebalo da prihvatimo činjenicu da je, s ovom okupacijom, međunarodno pravo bliže sili nego pravdi.[116]

Dakle, u odsustvu smislenog političkog i ekonomskog delovanja međunarodne zajednice usmerenog ka zaustavljanju izraelskih izgreda, slabo šta će se promeniti.

Izraelska borba protiv palestinskog naroda se suštinski tiče njegovog prisustva i predstavljanja u svetu. U pitanju je urušavanje, ako ne i eliminisanje sigurnosti palestinskog naroda, tako što mu se oduzimaju mogućnosti i kapaciteti za delovanje i predstavljanje, uz osude da je sam kriv za sopstvenu oskudicu. Palestinci su pružali otpor. Ipak, njihov otpor je nedovoljan. Palestince, kao i sve narode Srednjeg Istoka, moramo sagledati i razumeti potpuno izvan negativnih i okamenjenih karakterizacija koje su im nametnute. Moraju se videti kao jedno civilno društvo sa aspiracijama koje se ne razlikuju od naših. Moraju se videti kao pravo rešenje za probleme sopstvenog regiona, mnogo efikasnije od autoritarnih vlada ili vojnih intervencija.

Palestinci žele da žive u miru, da rade, brinu o deci, slobodno se kreću i stvaraju. Ako Izrael nastavi da im uskraćuje ova osnovna ljudska prava i Zapad nastavi da podržava Izrael u tome, neće biti ni rešenja sukoba, ni mogućnosti za mir u regiji, bez obzira koliko sporazuma Izrael potpisao sa arapskim državama. Kao što mi je davno rekla pokojna prijateljica i aktivistkinja Meri Kas: „Nema slobode ako si okupator“.

Prevod: Ana Imširović Đorđević

---

[1] Prvobitno objavljeno u „Journal Essay: The Syrian Humanitarian Crisis: What Is to Be Done?“, Middle East Policy, Sveska 22, Broj 2, leto 2015. (blago izmenjeno)

[2] Prva verzija ovog poglavlja je inicijalno napisana za knjigu mojih radova koja će biti objavljena na japanskom (TBA, Tokio: Seidosha Publishers, u pripremi). Ovde prvi put na engleskom objavljujem ovu detaljniju i proširenu verziju.

[3] Ovi vazdušni napadi su delimično odmazda za zapaljive balone, ali im je namena i da pošalju poruku Hamasu da bolje kontroliše granicu. Po jednom analitičaru, intenzitet ovih vazdušnih udara se pojačavao i nanosili su sve veću štetu. Isprva su ciljani prazni, brisani prostori blizu graničnog pojasa. Potom su usledili udari na Hamasove poligone za obuku u manje naseljenim oblastima. Od avgusta 2020. izraelski vazdušni udari ciljaju Hamasovu podzemnu infrastrukturu (bez civilnih žrtava), uključujući složen sistem tunela i transporta, telekomunikacionih mreža i skladišta oružja i municije. Napadi su potrajali i tokom novembra.

[4] GISHA – Pravni centar za slobodu kretanja, Incursion of Israeli Bulldozers into the Strip Destroys Crops, 18. oktobar 2020., https://gisha.org/updates/11612.

[5] Delovi ovog teksta su preuzeti iz: Sara Roj, Existiert noch eine Wirtshaft? [Da li privreda tu još postoji?], der Freitag, izdanje br. 34, 25. avgust 2019., www.freitag.de/autoren/der-freitag/existiertnoch-eine-wirtschaft. Objavljivanje je dozvoljeno.

[6] Svetska banka, „Cash-Strapped Gaza and an Economy in Collapse Put Palestinian Basic Needs at Risk,” saopštenje za medije, 25. septembar 2018., www.worldbank.org/en/news/pressrelease/2018/09/25/cash-strapped-gaza-and-an-economy-in-collapse-put-palestinian-basicneedsat-risk.

[7] Videti, na primer: Deni Zejken, „Israel Punishes Hamas, but also Advances Gaza Development Programs,” Al-Monitor, 9. septembar 2020., www.al-monitor.com/pulse/originals/2020/09/israelgaza-strip-hamas-benjamin-netanyahu-benny-gantz.html.

[8] Tarik Dejna, „Between Domination and Pacification: A Political Economy Analysis of Israeli Strategies in the oPt since 1967,” u zborniku Alaa Tartir, Tarik Dejna i Timoti Sajdel (ur.), Political Economy of Palestine: Critical, Interdisciplinary and Decolonial Perspectives (Njujork, Palgrave Macmillan, u pripremi za objavljivanje 2021).

[9] Hju Lovat, „Israel’s West Bank Annexation: Preparing EU Policy for the Day After,” European Council on Foreign Relations, 14. maj 2020., www.ecfr.eu/article/commentary_israels_west_bank_annexation_preparing_eu_policy_for_the_day_aft; i Gideon Levi, „Europe’s Disappointing Response to Israel’s Annexation of the WestBank,” Haarec, 15. maj 2020., www.haaretz.com/opinion/.premiumeurope-s-disappointingresponse-to-israeli-annexation-of-the-westbank-1.8850785.

[10] Videti: Stiven A. Kuk, „How to End the Special Relationship With Israel,” Foreign Policy, 20. maj 2020., https://foreignpolicy.com/2020/05/20/israel-palestine-annexation-west-bank-endingspecial-relationship, gde autor jasno artikuliše glavne interese Sjedinjenih Država.

[11] Anas Iktait, Economic Desperation and Dependence are Driving the Palestinian Authority’s

Political Decisions, Middle East Institute, 2. decembar 2020., www.mei.edu/publications/economic-desperation-and-dependence-are-driving-palestinianauthoritys-political.

[12] GISHA – Pravni centar za slobodu kretanja, Area G; From Separation to Annexation – Israel’s Isolation of the Gaza Strip and how it Serves Annexationist Goals in the West Bank, Tel Aviv, june 2020.

[13] Svetska banka, Palestine’s Economic Outlook—October 2018, 3. oktobar 2018., worldbank.org/en/country/westbankandgaza/publication/economic-outlook-october-2018.

[14] United Nations Conference on Trade and Development (UNCTAD), Report on UNCTAD Assistance to the Palestinian People: Developments in the Economy of the Occupied Palestinian Territory, Ženeva, 7. avgust 2009., str. 7, https://undocs.org/en/TD/B/56/3.

[15] UNCTAD, Economic Costs of the Israeli Occupation for the Palestinian People: The Gaza Strip Under Closure and Restrictions, Ženeva, 13. avgust 2020., str. 12, https://unctad.org/system/files/official-document/a75d310_en_1.pdf.

[16] Mohammed Samuri, Three Years After the 2014 Gaza Hostilities—Beyond Survival:

Challenges to Economic Recovery and Long Term Development, Program za razvoj UN (UNDP), maj 2017., str. 26, www.undp.org/content/dam/papp/docs/Publications/UNDPpapp-research-Gazaeconomy072017-2022.pdf. UNCTAD, Economic Costs of the Israeli Occupation, str. 12, ukazuje da je šteta uzrokovana operacijama 2014. „ekvivalentna 85 posto vrednosti ukupnog osnovnog kapitala [Gaze], kolika je bila posle napada 2008.-2009. godine”.

[17] Konferencija UN o trgovini i razvoju  (UNCTAD), Izveštaj o pomoći UNCTAD palestinskom narodu: privredna kretanja na okupiranoj palestinskoj teritoriji, Ženeva, 22. jul 2019. godine, str. 8, https://unctad.org/meetings/en/SessionalDocuments/tdbex68d4_en.pdf?user=46.

[18] UNCTAD, Ekonomska cena izraelske okupacije, str. 12.

[19] Svetska banka, „Cash-Strapped Gaza and an Economy in Collapse”.

[20] GISHA, Unemployment in the First Quarter of 2020: Further Rise in Gaza’s Unemployment Rate; 26,500 People Lost Their Jobs Even Before The Pandemic, Tel Aviv, 10. jun 2020., https://gisha.org/updates/11275. Videti i: GISHA, Increase in Gaza’s unemployment rate in 2019,5. mart 2020., https://gisha.org/updates/10993#:~:text=March%205%2C%202020.,compared%20to%2043.1%25%20in%202018.Tu se navodi: „Ukupni prosek stope nezaposlenosti u Gazi je 2019. bio 45,1%, u poređenju sa 43,1 u 2018. godini. Raskorak u stopi nezaposlenosti u Gazi i na Zapadnoj obali ostaje ogroman: stopa nezaposlenosti u Gazi u četvrtom kvartalu, 42,7%, tri puta je veća nego na Zapadnoj obali u istom periodu: 13.7%. Glavni porast zaposlenosti u četvrtom kvartalu 2019. vidi se u sektoru usluga, poljoprivrede i ribarstva, dok broj poslova u građevinarstvu i industriji opada u odnosu na prethodni kvartal. Od juna do decembra novac iz Katara podržava projekat pod vođstvom UN za privremeno zapošljavanje osoba sa univerzitetskim diplomama. Još jedan projekat sa ciljem privremenog zapošljavanja za diplomce univerziteta u oblasti zdravstva i obrazovanja pokrenut je u oktobru uz finansijsku podršku Svetske banke, uz plan da traje do juna 2020”.  Izveštaj Kancelarije UN za koordinaciju i humanitarne poslove za okupiranu palestinsku teritoriju (UNOCHA),  Humanitarian Needs Overview 2019, iz decembra 2018., str. 7–8, objavljuje i viši nivo nezaposlenosti za 2018.: www.ochaopt.org/content/humanitarian-needs-overview-2019.

[21] GISHA, Stopa nezaposlenosti u Gazi u drugom kvartalu 2020.: 49.1%, 21. septembar, 2020. godina, https://gisha.org/updates/11544.

[22] UNOCHA, Pregled humanitarnih potreba 2019., str. 7., 24. i 25.

[23] UNCTAD, Ekonomska cena izraelske okupacije, str. 2 i 11.

[24] UNOCHA, Pregled humanitarnih potreba 2019., str. 4. Videti i: UNRWA, 2019. oPt Emergency Appeal, 2019., Amman, Jordan, www.unrwa.org/sites/default/files/content/resources/2019_opt_ea_final.pdf.

[25] UNOCHA, Humanitarian Needs Overview 2019., str. 4. Na primer, u proleće 2019. je Katar finansirao isplate za 55.000 siromašnih porodica koje su dobile drugu ratu od 100 dolara; 10.000 poslova za gotovinsku naknadu tokom osam meseci je finansirano preko UNDP i UNRWA (20 miliona dolara); desetine miliona je dato kroz gorivo; a milioni dolara kroz uplate za plate Hamasovoj vladi.

[26] Oliver Holms, “People in Gaza Sifting Through Rubbish to Find Food, UN Head Says,” Gardijan, 12. oktobar 2020., https://theguardian.com/world/2020/oct/12/people-in-gaza-siftingthrough-rubbish-for-food-un-head-says.

[27] Posledice po zdravlje su jasne i još više zabrinjavaju s obzirom na užasno stanje zdravstvene zaštite u Gazi. Mnogo se pisalo o kolapsu sistema zdravstvene zaštite u Gazi i razlozima za to. Jedno pitanje, a to je dugoročni uticaj neprekidne upotrebe municije protiv stanovništva, posebno beba, dece i majki, zahteva dodatno istraživanje, kao što ubedljivo ukazuje ovaj članak: Nabil al Baraqoni, Samir R. Qouta, Mervi Vanska, Safwat Y. Diab, Raija-

Leena Punamaki and Paola Manduca, “It Takes Time to Unravel the Ecology of War in Gaza, Palestine: Long-Term Changes in Maternal, Newborn and Toddlers’ Heavy Metal Loads, andInfant and Toddler Developmental Milestones in the Aftermath of the 2014 Military Attacks,” International Journal of Environmental Research and Public Health, sveska 17, broj 6, 698, 14. septembar 2020. Stanje vode i sanitarnih uslova takođe ostaje strašno i nosi ozbiljne posledice u vezi sa koronavirusom. Videti Al Mezan Center for Human Rights et al., Palestinian and Regional Human Rights Organizations Submit Joint Urgent Appeal to UN Special Procedures on the Escalating Water and Sanitation Crisis in the Gaza Strip, oPt,10. novembar 2020.

[28] UNCTAD, Ekonomska cena izraelske okupacije, str. 2.

[29] Ibid. str. 7.

[30] Interni dokument EU, mart 2019., izvor traži da ostane anoniman.

[31] UNRWA, 2019 oPt Emergency Appeal, str. 4.

[32] Al Mezan, saopštenje za štampu: Al Mezan Condemns the Escalating Violence Between Disputing Families in Gaza, and Calls on Local Authorities to Uphold the Rule of Law, Gaza, 26. septembar 2020. www.mezan.org/en/post/23810.

[33] Sjedinjene Države su 2017. dale 364 miliona dolara, 2018. to pada na 60 miliona dolara, a 2019. na nulu. Od 1950. godine, Sjedinjene Države su doprinele agenciji sa preko šest milijardi dolara. Videti na primer: Hedi Amr, “In One Move, Trump Eliminated US funding for UNRWA and the US Role, 7. septembar 2018., https://brookings.edu/blog/order-fromchaos/2018/09/07/in-one-move-trump-eliminated-us-funding-for-unrwa-and-the-us-role-asmideast-peacemaker; UNRWA, 2018., Confirmed Pledges to UNRWA’s Programmes as of 31 December 2018, https://unrwa.org/sites/default/files/list_of_2018_pledges_by_all_donors.pdf;

UNRWA, 2017 Pledges to UNRWA’s Programmes (Cash and In-kind) – Overall Donor Ranking as of 31 December 2017., https://unrwa.org/sites/default/files/overalldonor_ranking.pdf; Dejvid Brunstrom, “Trump Cuts More Than $200 Million in U.S. Aid to Palestinians,” Rojters, 24. avgust 2018., https://reuters.com/article/us-usa-palestinians/trump-cuts-more-than-200-million-in-u-said-to-palestinians-idUSKCN1L923C; Piter Bumont i Oliver Holms, “US Confirms End to Funding for UN Palestinian Refugees,” Gardijan, 31. avgust 2018., https://theguardian.com/world/2018/aug/31/trump-to-cut-all-us-funding-for-uns-main-palestinianrefugee-programme.

[34] UNRWA, 2019 oPt Emergency Appeal, str. 1.

[35] Ibid.

[36] Intervju sa analitičarem iz Gaze, maj 2020., i Oliver Holms, „People in Gaza Sifting Through Rubbish“.

[37] Dalal Jasin, „Trump’s Aid Cuts Mean Harsh Winter for Palestine’s Refugees“, Electronic Intifada, 4. decembar 2020., https://electronicintifada.net/content/trumps-aid-cuts-mean-harshwinter-palestines-refugees/31856.

[38] Brunston, „Trump Cuts More Than $200 Million in U. S. Aid“.

[39] Zakon je nazvan po istoimenom studentu i američkom veteranu koga je palestinski napadač na smrt izbo nožem za vreme posete Izraelu 2016. godine. 

[40] „H.R. 1164 – Taylor Force Act,” 5. decembar 2017., Congress.Gov, https://congress.gov/bill/115th-congress/house-bill/1164; tekst zakona videti na: https://congress.gov/bill/115th-congress/house-bill/1164/text. Videti i Amir Tibon, “U.S. Officially Cuts Funding to Palestinian Authority Over Payments to Terrorists and Their Families,” Haarec, 24. mart 2018., https://haaretz.com/us-news/.premium-u-s-cuts-funding-topa-over-payments-to-terrorists-families-1.5937745.

[41] Džim Zanoti, Anti-Terrorism Clarification Act of 2018 (P.L. 115-253) and U.S. Aid for the Palestinians, Congressional Research Service, 5. februar 2019.,https://fas.org/sgp/crs/mideast/IN11025.pdf. Videti i: Hari Grejver i Skot R. Anderson, “Shedding Light on the Anti-Terrorism Clarification Act of 2018,”Lawfare, 25. oktobar 2018., https://lawfareblog.com/shedding-light-anti-terrorism-clarification-act-2018.

[42] Ivan Gotesman, „The Palestinians and the Anti-Terrorism Clarification Act: FAQ,” Israel Policy Forum, 24. januar 2019., https://israelpolicyforum.org/2019/01/24/the-palestinians-and-the-antiterrorism-clarification-act-faq, i Danijel Estrin, „U.S. Ends Funding for Palestinian SecurityForces that Counter Militants,” NPR, 1. februar 2019., https://npr.org/2019/02/01/690356547/u-sendsfunding-for-palestinian-security-forces-that-counter-militants.

[43] Rut Levuš, Israel: Law on Freezing Revenues Designated for the Palestinian Authority, Pravna biblioteka Kongresne biblioteke, mart 2019., https://loc.gov/law/help/freezing-revenues/israel.php.

[44] Šibli Telami, „Why the Discourse About Palestinian Payments to Prisoners’ Families is Distorted and Misleading,” Brookings Institution, 7. decembar 2020., https://brookings.edu/blog/order-from-chaos/2020/12/07/why-the-discourse-about-palestinianpayments-to-prisoners-families-is-distorted-and-misleading. Ovaj članak istražuje kontekst u kom se ovo pitanje tako često pogrešno predstavlja.

[45] Noa Landau i Džek Kuri, „Israel Freezes Transfer of 500 Million Shekels of Palestinian

Authority Taxes,” Haarec, 17. februar 2019., https://haaretz.com/israel-news/israel-freezestransfer-of-500-million-shekels-of-palestinian-authority-taxes-1.6941078. Takođe videti: Džonatan Lis, „Israel Passes Law Freezing Funds to Palestinian Authority Over Payments to Security Prisoners,” Haarec, 3. jul 2018., https://haaretz.com/israel-news/.premium-israel-law-freezesfunds-for-palestinian-security-prisoners-families-1.6240586.

[46] Telami, „Why the Discourse About Palestinian Payments to Prisoners’ Families is Distorted and Misleading.”

[47] Noa Landau i Džek Kuri, „Israel Freezes Transfer of 500 Million Shekels” i „Israel to Withold $138m from Palestinians Over Prisoner Payments,” Middle East Eye, 18. februar 2019.,https://middleeasteye.net/news/israel-withhold-138m-palestinians-over-prisoner-payments.

[48] Anas Iktait, „The Palestinian Authority Political Economy: The Architecture of Fiscal Control,” radna verzija, u Tartiru, Dejna i Sejdel (ur.), Political Economy of Palestine.

[49] Kaled Abu Toameh,  „Palestinian Authority: “We’ll Continue to Pay Prisoners and Their

Families,” Džeruzalem post, 4. jul 2018., https://jpost.com/arab-israeli-conflict/palestinianauthority-well-continue-to-pay-prisoners-and-their-families-561486. Nakon Osla su smanjenja po Pariskom protokolu bila ograničena na pružene usluge; nasuprot tome, novije izraelsko zakonodavstvo po pitanju smanjenja novčanih transfera je očito politički motivisano.

[50] Šata Hamad, „What did the PA Gain for Resuming Security Coordination with Israel?” Middle East Eye, 24. novembar 2020., https://middleeasteye.net/news/israel-palestinianauthoritysecurity-coordination-what-gain.

[51] Iktait, Economic Desperation and Dependence are Driving the Palestinian Authority’s Political Decisions.

[52] Dejvid M. Halbfinger i Adam Raskon, „Reassured by Biden Win, Palestinians Will Resume Cooperation With Israel,” Njujork tajms, 19. novembar 2020., https://nytimes.com/2020/11/17/world/middleeast/israel-palestinians-security-annexation.html.

[53] Ibid.

[54] „Israel Transfers Palestinian Authority $1.14 Billion in Tax Revenues,” Jewish News Syndicate, 3. decembar 2020., www.jns.org/israel-transfers-palestinian-authority-1-14-billion-in-taxrevenues, kao i  „Israel Transfers $1.14Bn in Tax Revenues to PA,” Middle East Monitor, 3. decembar 2020., https://middleeastmonitor.com/20201203-israel-transfers-1-14bn-in-taxrevenues-to-pa. Videti i: Ramona Vadi, „The EU Reaction to Settlements and Security Coordination Reflects the PA Betrayal of Palestine,” Middle East Monitor, 26. novembar 2020., https://middleeastmonitor.com/20201126-the-eu-reaction-to-settlements-and-securitycoordination-reflects-the-pa-betrayal-of-palestine.

[55] Svetska banka, „Cash-Strapped Gaza and an Economy in Collapse.”

[56] Interni dokument EU, maj 2020.

[57] Svetska banka, „Cash-Strapped Gaza and an Economy in Collapse“.

[58] UNOCHA, Humanitarian Snapshot: Casualties in the Context of Demonstrations and Hostilities in Gaza 30 March 2018—30 September 2019, Jerusalim, 15. oktobar 2019., https://reliefweb.int/sites/reliefweb.int/files/resources/gaza_snapshot_15_10_2019.pdf. Više opštih informacija o žrtvama od 2008. na dalje videti u:  UNOCHA, Data on Casualties, https://ochaopt.org/data/casualties.

[59] Dezmond Travers, War Crimes Post-Nuremburg: Investigation Insights—Reflections on War Crime Investigation Experiences, predavanje, Taun hol, Naas, Okrug Kilder, Irska, 26. februar 2019.

[60] Po UN, „Jedna od sfera pogođenih ovom neizvesnom situacijom je zdravstvena zaštita majki… U 2019. je već do sada prijavljena viša smrtnost majki nego u celoj 2018. Neprestane nestašice nužnih lekova koji spasavaju živote majkama i deci su povećale rizik od invaliditeta i smrti trudnica i novorođenčadi. Procenat neophodnih lekova čije zalihe pokrivaju manje od mesec dana unapred je porastao sa 38 posto u 2017. na 46 procenata u 2018., a u avgustu 2019. dostiže 50 posto” – UNOCHA, Overview—September 2019, septembar 2019., https://ochaopt.org/content/overview-september-2019. Also see Michael Lynk, Report of the Special Rapporteur on the Situation of Human Rights in the Palestinian Territories Occupied Since 1967 (A/74/507), Generalna skupština Ujedinjenih nacija, 21. oktobar 2019., https://reliefweb.int/sites/reliefweb.int/files/resources/A_74_507_E.pdf, str. 5.

[61] UNOCHA, Humanitarian Snapshot.

[62] “Gaza: „Life ‘Extraordinarily Difficult’ for People with Disability,” Al Džazira, 3. decembar, 2020., www.aljazeera.com/news/2020/12/3/life-in-gaza-extraordinarily-difficult-for-disabled-hrw. Videti i: Međunarodni komitet Crvenog krsta, Young Amputees in Gaza are striving to put their lives back on track, 8. jul 2019., https://icrc.org/en/document/young-amputees-gaza-arestriving-put-their-lives-backtrack#:~: text=Due%20to%20a%20series%20of,the%20job%20market%20is%20fierce.

[63] Travers, War Crimes Post-Nuremburg.

[64] Intervju sa analitičarem iz Gaze, maj 2020.

[65] Kaled Abu Tomaeh, „Is Hamas Facing a New Mutiny?” Džeruzalem Post, 5. jul 2020., https://jpost.com/middle-east/is-hamas-facing-a-new-mutiny-633940, i Hamza Abu Al-Tarabiš „This Summer has Revealed a Sharp Rise in Suicides in Gaza,” Mondovajs, 11. septembar 2020., https://mondoweiss.net/2020/09/this-summer-has-revealed-a-sharp-rise-insuicides-in-gaza.

[66] Videti, na primer, Brema Vispelvija i Jasera Abu Džameija, „The Great March of Return: Lessons from Gaza on Mass Resistance and Mental Health,” Health and Human Rights Journal, Sveska 22, broj 1, jun 2020.; Encar Abu Džahal, „Gaza Women Use Social Media to Reveal Domestic Abuse,” Al-Monitor, 2. oktobar 2020., https://almonitor.com/pulse/originals/2020/09/gaza-women-domestic-abuse-social-media-campaigns.html, i Save the Children, A Decade of Distress: The Harsh and Unchanging Reality for Children Living in the Gaza Strip, 2019., https://resourcecentre.savethechildren.net/library/decade-distressharsh-and-unchanging-reality-children-living-gaza-strip.

[67] Videti i: Sara Roj, „Afterword: The Wars on Gaza—A Reflection,” u Sara Roj, The Gaza Strip: The Political Economy of De-development, treće izdanje (Washington, DC: Institut za studije Palestine 2016.), str. 395–423.

[68] Link, Izveštaj specijalnog izaslanika, str. 5-6, i Oliver Holms, „Hamas Violently Suppresses Gaza Economic Protests,” Gardijan, 21. mart 2019., https://theguardian.com/world/2019/mar/21/hamas-violently-suppresses-gaza-economic-israeliborder-protests

[69] Intervju sa analitičarem iz Gaze, maj 2019.

[70] Link, Izveštaj specijalnog izaslanika, str 6-7.

[71] Intervju sa analitičarem iz Gaze, proleće 2020.

[72] Link, Izveštaj specijalnog izaslanika, str. 5 i Kaled Abu Tomaeh, „Is Hamas Facing a New Mutiny?”

[73] Intervju sa analitičarem iz Gaze, jesen 2019.

[74] Ibid.

[75] Amira Has, „Islamic Jihad Reminds Gazans that Hamas Disappoints and Israel Aims to Cut Them Off,” Haarec, 16. novembar 2019., https://haaretz.com/israel-news/.premium-islamic-jihadreminds-gazansthat-hamas-disappoints-and-israel-aims-to-cut-them-off-1.8131434.

[76] „Gaza After the War: A Sea of Despair—Desperate Palestinians Become Boat People,” Ekonomist, 4. oktobar 2014., https://economist.com/middle-east-and-africa/2014/10/04/a-sea-ofdespair.

[77] Intervju sa analitičarem iz Gaze, leto 2019.

[78] Ibid.

[79] Ekonomist, „Gaza After the War“.

[80] Intervju sa analitičarem iz Gaze, leto 2019.

[81] Centar za ljudska prava Al Mezan, Water Shortage in the Gaza Strip Amid Covid-19 Outbreak, Gaza, septembar 2020., http://mezan.org/en/uploads/files/1599648780765.pdf.

[82] Videti, na primer: Sondip Sen, „The Pandemic Under Siege: A View from the Gaza Strip,” World Development, sveska 135 (novembar 2020.). Pismo Jasera Abu Džameija, direktora Programa za mentalno zdravlje zajednice u Gazi, ovako sažima tu  problematiku: „Stvarnost nerazvijenog zdravstvenog sistema paralisanog palestinskim podelama i stalnim pritiscima uzrokovanim napadima na Gazu, gubicima tokom Velikog marša povratka i manjkom osoblja. Stvarnost je da dva miliona ljudi živi na malom geografskom prostoru od 365 kvadratnih kilometara (141 kvardatna milja), a dve trećine tih ljudi su izbeglice. Stvarnost je da je stopa siromaštva u ovoj populaciji 53%, a stopa nezaposlenosti 54%. Da preko 95% vode nije za piće, a da je struja u najboljem slučaju dostupna 8 sati dnevno.“ Prepiska mejlom, Pojas Gaze, septembar 2000.  

[83] Mera obaveznog karantina od 21 dan je ublažena sredinom oktobra 2020. i uveden je jednonedeljni karantin u odgovarajućim objektima i kućni karantin od 14 dana. Policija i Ministarstvo unutrašnjih poslova su hapsili kršioce mere kućnog karantina.

[84] Intervju sa analitičarem iz Gaze, maj 2020.

[85] BBC radio vesti (na Nacionalnom javnom radiju, Boston, Masačusets), 25. novembar 2020. i „Coronavirus Test Kits Run Out in Gaza as ‘Collapse’ Fears Grow,” Al džazira, 7. decembar 2020., https://aljazeera.com/news/2020/12/7/coronavirus-test-kits-run-out-in-gaza-as-collapsefears-grow.

[86] Intervju sa analitičarem iz Gaze, maj 2020.

[87] Ministarstvo zdravlja Palestinske nacionalne samouprave, Dnevni izveštaj o virusu kovid-19, 17. avgust 2020., Ramala, Palestina. Videti i: „Coronavirus Live: Palestinian Authority Locks Down Hebron, Nablus as Cases Rise,” Haarec, 21. jun 2020., https://.haaretz.com/israelnews/coronavirus-israel-live-new-hot-spots-emerging-in-south-tel-avivjaffa-1.8921483, kao i: Adam Rasgon i Ijad Abuheveila, „Covid-19 Spares Gaza, But Travel Restrictions Prove Less Forgiving,” Njujork tajms, 8. avgust 2020., https://nytimes.com/2020/08/08/world/middleeast/coronavirus-gaza.html.

[88] Trebalo bi pomenuti da je izraelski bezbednosni establišment bio „vrlo zadovoljan načinom na koji se Hamasova vlast nosila sa krizom“ – intervju sa bivšim bezbednosnim zvaničnikom koji danas živi u Evropi, maj 2020. On je takođe istakao da je Hamsova vlast dobro sarađivala sa Agencijom UN za pomoć palestinskim izbeglicama i SZO.

[89] Ovu poslednju tvrdnju o obuci u Izraelu nisam uspela da proverim.

[90] Ministarstvo zdravlja, Gaza, Palestina, Kumulativna statistika: Kovid-19 u Pojasu Gaze, 10. septembar 2020.; Ministarstvo zdravlja, Gaza, Palestina, Kovid u Gazi, 26. avgust – 14. septembar, 14. septembra2020.; Međunarodna krizna grupa, Gaza’s New Coronavirus Fears, Srednjeistočni pregled br. 78, 9. septembar 2020., i Osaid Alser, Šajma Alvaheidi, Kamis Elesi i Hamza Meghari, „COVID-19 in Gaza: A Pandemic Spreading in a Place Already Under Protracted Lockdown,” Istočnomediteranski zdravstveni žurnal, sveska 26, 2020.

[91] Ministarstvo zdravlja, Gaza, Palestina, Kumulativna statistika: Kovid-19 u Pojasu Gaze, 12. oktobar 2020. i 30. oktobar 2020. Do širenja u zajednici dolazi usled ukidanja određenih mera zatvaranja, ležernog stava prema nošenju maski i preganjanja oko politike između Ministarstva zdravlja i Ministarstva unutrašnjih poslova.

[92] „Covid: Gaza Health System ’Days from Being Overwhelmed’“, BBC vesti, 22. novembar 2020., www.bbc.com/news/world-middle-east-55035955, i prepiska Omara Šabana u Ekonomistu, Gaza, 16. novembar 2020. u kojoj pominje preko 10.000 zaraženih samo par dana ranije.

[93] Intervju sa analitičarem iz Gaze, oktobar 2020. Po njegovim rečima, broj ljudi koji su iziskivali hostpitalizaciju nije nadmašio bolničke kapacitete i to tokom cele jeseni 2020. Međutim, pošto je većina novih aktivnih slučajeva na okupiranim palestinskim teritorijama u Gazi a imajući u vidu krhkost zdravstvenog sistema Gaze i manjak vakcina, zdravstveni sistem je pod ogromnim pritiskom i šanse za preživljavanje hroničnih bolesnika koji obole od kovida su male.

[94] Ahmed Abu Artema, „Gaza Holds Its Breath as the Threat of Corona-virus Looms”, The Nation, 15. maj 2020., https://thenation.com/article/world/coronavirus-gaza-crisis.

[95] BBC vesti, „Covid: Gaza Health System ‘Days from Being Overwhelmed.’”

[96] Dr Alis Rotšild, Jewish Voice for Peace Health Advisory Council Weekly Covid 19 Timeline in Israel/Palestine, 13. decembar 2020., https://jvphealth.org/covid-19. U ovoj publikaciji ukazuje se i na porast broja porodica koje žive u siromaštvu u Izraelu, sa petine na gotovo jednu trećinu porodica od pojave virusa početkom 2020.

[97] Džamije su prvi put otvorene u petak 29. maja 2020., sa 30 posto kapaciteta, nakon čišćenja i dezinfekcije.

[98] Interna beleška, prepiska mejlom, 3. decembar 2020., i Al džazira, „Coronavirus Test Kits Run Out in Gaza.”

[99] GISHA, The Rights of Gaza’s Civilian Population Must Be Protected, 14, jun 2020., https://gisha.org/updates/11278, and Office of the United Nations Special Coordinator For The Middle East Peace Process, Paper to the Ad-Hoc Liaison Committee, 2. jun 2020., https://unsco.unmissions.org/sites/default/files/unsco_ahlc_paper_-_june_2020_0.pdf? mc_cid=0546c05582&mc_eid=dc60fbdf23.

[100] Interni dokument, evropska NVO, maj 2020. Ekonomija Zapadne obale takođe je pogođena, između ostalog, gotovo dvostrukim skokom nezaposlenosti.

[101] GISHA, Stopa nezaposlenosti u Gazi u drugom kvartalu 2020.

[102] Islamic Relief Worldwide, New Study Shows Shocking Economic and Psychological Toll of Covid-19 In Gaza, novembar 2020., https://islamic-relief.org/new-study-shows-shockingeconomic-andpsychological-toll-of-covid-19-in-gaza.

[103] „Sindikat radnika Gaze: Stopa nezaposlenosti prešla 70 procenata kao rezultat blokade i korone“, Al-Kuds Al-Arabi, 28. oktobar 2020.

[104] Interni dokument, evropska NVO, maj 2020. Još jedan razlog za brigu (koji nije predmet ovog poglavlja da bismo ga detaljno razmatrali) je uticaj pandemije na društvo u kome je društvena solidarnost krucijalno važna u slučajevima kriza i sukoba. U kombinaciji sa oslabljenom privredom, restrikcije izazvane pandemijom, poput karantina, dovele su do alarmantnog porasta kriminala, kao i drugih ozbiljnih problema. Videti: Talal Abu Rukbah, Impact of Corona Pandemic on Social Relations in Gaza Strip\Palestine, Mreža palestinskih nevladinih organizacija i Fridrih Ebert štiftung, Palestina, jun 2020.

[105] U vezi sa tim videti: Gasan Abu-Sitah, „The Virus, the Settler and the Siege: Gaza in the Age of Corona,” Žurnal Palestinskih studija, tom XLIX, br. 4 (leto 2020.), str. 65–76.

[106] Intervju sa kolegom iz Gaze, leto 2020.

[107] Ovaj osećaj nesigurnosti i nestabilnosti se mogao videti i nakon izraelskog ubistva važnog lidera Palestinskog islamističkog džihada u novembru 2019., koje je izazvalo nasilnu reakciju Islamističke grupe iz Gaze (koja je ispalila preko 450 raketa na Izrael) i izraelsku odmazdu u kojoj je ubijeno 34 Palestinca, uključujući osam članova jedne porodice, a ranjeno je 111 osoba, uključujući 46 dece i 20 žena. Osim toga, 5 Izraelaca je povređeno a 63 je iziskivalo lekarsku pomoć. Ovaj napad svedoči o neprekinutom nedostatku odgovornosti i nekažnjivosti Izraela za akcije protiv Gaze. Videti: Janiv Kubović i Džek Kuri, „Israeli Army Admits to Killing Eight Gaza Family Members: We Thought the House Was Empty,” Haarec, 15. novembar 2019., https://haaretz.com/middle-east-news/palestinians/.premium-israeli-army-admits-strike-that-killedpalestinian-family-intended-for-empty-house-1.8129435; Gideon Levi, „No One in Israel Knew They Were Committing a Massacre, and They Didn’t Care,” Haarec, 17. novembar 2019., https://haaretz.com/opinion/.premium-no-one-in-the-israel-knew-they-werecommitting-amassacre-and-they-didn-t-care-1.8133763.

[108] Hamza Abu Al-Tarabiš, „This Summer has Revealed a Sharp Rise in Suicides in Gaza,” Mondovajs, 11. septembar 2020., https://mondoweiss.net/2020/09/this-summer-has-revealed-asharp-rise-in-suicides-in-gaza

[109] Intervju sa analitičarem iz Gaze, leto 2019. Isti taj analitičar je izneo još jednu uznemirujuću stvar u vezi sa Palestincima u Istočnom Jerusalimu, navodeći da postoji „opšti nedostatak nacionalnog identiteta [koji] postaje sve akutniji. S jedne strane, oni su integrisani u izralesku privredu… uz benefite koje to nosi; s druge strane su tako nepovezani sa [drugim] Palestincima… biti Palestinac za njih ne znači isto što Palestincima na Zapadnoj obali i u Gazi“.

[110] Ibid. Zato je objava dogovora Fataha i Hamasa u septembru 2020. da će 2021. održati parlamentarne i predsedničke izbore – prvi put u petnaest godina – slabo ublažila očajanje naroda.

[111] U tvitu sa naloga @JoeBiden objavljeno je: „Nakon ubistva desetina ljudi u Gazi, Džo Bajden izjavio da ’Izrael ima pravo da se brani’“, The New Arab, 14. novembar 2019., https://english.alaraby.co.uk/english/news/2019/11/14/biden-okays-israels-killing-of-palestinianchildren-civilians. Videti i: Remarks by Vice President Joe Biden to the 2014 Saban Forum, The Willard Hotel, Washington, DC, 7. decembar 2014., https://obamawhitehouse.archives.gov/thepress-office/2014/12/07/remarks-vice-president-joe-biden-2014-saban-forum.

[112] Interna beleška, EU, decembar 2020. Autor i institucija su tražili da ne budu imenovani. Videti i: „Joe Biden and the Jewish Community: A Record and a Plan of Friendship, Support and Action,” Bajden/Haris vebsajt 2020., https://joebiden.com/joe-biden-and-the-jewish-communitya-record-and-a-plan-of-friendship-support-and-action/#, Sumaja Ava di Hadas Deir, „Be Ready to Fight President Joe Biden on Israel-Palestine,” Žakobin, 12. novembar 2020., https://jacobinmag.com/2020/11/president-joe-biden-israel-palestine-foreign-policy.

[113] Interna beleška EU, decembar 2020.

[114] Džordž T. Abed, „The Economic Viability of a Palestinian State,” Žurnal Palestinskih studija, br. 2, sveska 19(1989./90.), str. 23. Originalni izvor: Jevrejska agencija za Palestinu, The Jewish Case Before the Anglo-American Committee of Inquiry on Palestine (Jerusalim, 1947.), str. 495.

[115] UNOCHA, Pregled – septembar 2019.

[116] Link, Izveštaj specijalnog izvestioca, str. 10 i 21.

---

Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život:

• Kritički život 1 – Edvard Snouden
• Kritički život 2: Zemlja i sloboda (Ken Louč)
• Kritički život 3: Nevidljivi gradovi (Italo Kalvino)
• Kritički život 4: Performiranje političkog (Džudit Batler)
• Kritički život 5:  Kultura i imperijalizam (Edvard Said)
• Kritički život 6: Izvori totalitarizma (Hana Arent)
• Kritički život 7: Ko je neoliberalni subjekt? (Vendi Braun)
• Kritički život 8:  Viralni homonacionalizam (Džazbir Puar)
• Kritički život 9:  Bitka za Čile, 1. deo (Patrisio Guzman)
• Kritički život 10:  Bitka za Čile, 2. deo (Patrisio Guzman)
• Kritički život 11:  Bitka za Čile, 3. deo (Patrisio Guzman)
• Kritički život 12: Američka predavanja (Italo Kalvino)
• Kritički život 13: Slučaj traume i oporavka (Džudit Luis Herman)
•  Kritički život 14: Intervju (Vendi Braun)
• Kritički život 15: Ruke u vis, ne pucaj! (Džazbir Puar)
• Kritički život 16: Kada jednom pronađemo jedne druge, još toliko toga postaje moguće. (Sara Ahmed)
• Kritički život 17: Okupacija, terorizam i zevanje (Amira Has)
• Kritički život 18: O desničarskom populizmu u doba povećanja vrednosti kapitala (Mišel Fer)
• Kritički život 19: Skok u ambis weba (Roberto Savijano)
• Kritički život 20: U ruševinama neoliberalizma (Vendi Braun)
• Kritički život 21: Janis Varufakis
• Kritički život specijal: Šta nam je blisko na Bliskom Istoku?
• Kritički život 22: Zejnep Gambeti
• Kritički život 23: Etjen Balibar
• Kritički život 24: Veronika Gago
• Kritički život 25: Džazbir Puar
• Kritički život 26: Kler Hemings
• Kritički život 27: Eva fon Redeker
• Kritički život 28: Veronika Gago
• Kritički život 29: Veronika Gago i Lusi Kavalero
• Kritički život 30: Klara Matei
• Kritički život 31: Olufemi O. Tajvo
• Kritički život 32: Sara Roj