DONA HARAVEJ – Situirana znanja: Pitanje nauke u feminizmu i privilegovanost parcijalne perspektive*

Tekst iz 1988, objavljen u časopisu Feminist Studies

Akademska i aktivistička feministička ispitivanja uporno su pokušavala da se pomire sa pitanjem šta mi podrazumevamo pod začudnim i neizbežnim pojmom „objektivnosti“. Previše je otrovnog mastila potrošeno, a drva pretvoreno u papir našom kritikom onoga što su oni podrazumevali i kako je to oštetilo nas. Imaginarni „oni“ podrazumevaju svojevrsnu nevidljivu zaveru maskulinističkih naučnika i filozofa opskrbljenih grantovima i laboratorijama. Zamišljeni „mi“ su telesni drugi kojima nije dozvoljeno da nemaju telo, konačno gledište, pa samim tim ni neizbežno diskvalifikujuće i zagađujuće predrasude u bilo kojoj raspravi koja bi povlačila određene posledice izvan naših malih krugova, u okvirima kojih bi akademski časopis sa „masovnom“ pretplatom mogao da dopre do nekolicine hiljada čitalaca, uglavnom mrzitelja nauke. Ja, barem, prepoznajem ove paranoidne fantazije i akademska ogorčenja koja vrebaju u štampi pod mojim imenom, iza određenih prikrivenih refleksija u feminističkoj literaturi, u istoriji i filozofiji nauke. Mi, feministkinje uključene u debate o nauci i tehnologiji, predstavljamo „grupe sa posebnim interesima“ iz Reganove ere u ekskluzivnom domenu epistemologije, u kojem tradicionalno ono što se može smatrati znanjem kontrolišu filozofi koji kodifikuju kognitivni kanon zakona. Naravno, grupa sa posebnim interesom je, prema reganovskoj definiciji, bilo koji kolektivni istorijski subjekt koji se usudi odupiranju razgolićenom atomizmu Ratova zvezda, hipermarketa, postmodernog i medijski simuliranog građanstva. Maks Hedrum (Max Headroom) nema telo; stoga, on sam vidi sve u carstvu velikog komunikatora Globalne mreže. Nije ni čudo da Maks poseduje naivni smisao za humor i vrstu veselo-agresivne, pre-edipovske seksualnosti; seksualnosti koju smo ambivalentno – opasno pogrešno – zamislili da pripada samo doživotnim zatvorenicima ženskih i kolonizovanih tela i možda još i belim kompjuterskim hakerima (muškarcima) u elektronskim samicama. 

Čini mi se da su feministkinje i selektivno i fleksibilno koristile i bivale zarobljavane od strane dva polariteta jednog prilično zavodljivog podvajanja kada je u pitanju objektivnost. Ja ovde u svakom slučaju govorim u svoje ime i pretpostavljam da postoji kolektivni diskurs na ove teme. Savremena društvena istraživanja nauke i tehnologije, na primer, proizvela su veoma snažan socijalno-konstrukcionistički argument u korist svih formi saznajnih tvrdnji, svakako i pogotovo onih naučnih.¹ Prema ovim zavodljivim gledištima nijedna insajderska perspektiva nije privilegovana, zato što je bilo koje iscrtavanje granica unutra-spolja, kada je u pitanju znanje, teorijski tumačeno kao delovanje moći, a ne delovanje u pravcu istine. Prema tome, iz perspektive čvrstog socijalnog konstrukcionizma, zašto bismo se pokoravali opisima naučnika o sopstvenim aktivnostima i postignućima, kada je u njihovom, i interesu njihovih pokrovitelja da nas izluđuju. Oni pričaju parabole o objektivnosti i naučnom metodu studentima na njihovoj prvoj godini inicijacije. Međutim, nijedan praktičar najvišeg naučnog umeća ni po koju cenu ne bi postupao prema udžbeničkoj verziji. Socijalni konstrukcionisti su jasni oko toga da zvanične ideologije o objektivnosti i naučnom metodu  nisu dobri vodiči kada su u pitanju načini na koje se znanje zapravo stvara (made). Isto kao što je za nas ostale prilično nejasna razlika između onoga što naučnici veruju ili tvrde da rade, i onoga što zapravo čine. 

Jedino ne-naučnici, uključujući i nekolicinu neupitnih filozofa, zapravo veruju u i delaju (boginjo sačuvaj!) prema ideološkim doktrinama netelesne naučne objektivnosti, inače brižno čuvane u udžbenicima i literaturi koja promoviše tehnonauku. Naravno, moje određenje ove poslednje grupe verovatno predstavlja odraz nekog ostatka naučnog šovinizma stečenog sopstvenom identifikacijom sa istoričarima nauke i usled toga što sam u mladosti provela isuviše vremena uz mikroskop u svojevrsnom disciplinarnom pre-edipovskom i modernističkom poetskom momentu, u kojem su ćelije, činilo se, bile ćelije, a organizmi organizmi. Pace Gertruda Stajn. No, onda je nastupio zakon oca i s njim razrešenje problema objektivnosti; problema koji je rešavan uvek već odsutnim referentima, odloženo-označenim, podeljenim subjektima, i beskrajnom igrom označitelja. Ko ne bi odrastao sav izobličen? Rod, rasa, svet sam – kao da su posledice delovanja neverovatnih brzina u igri označitelja unutar polja kosmičkih sila. 

Bilo kako bilo, socijalni konstrukcionisti mogli bi tvrditi da su ideološka doktrina naučnog metoda i svo filozofsko praznoslovlje o epistemologiji smišljeni samo da bi odvratili našu pažnju sa efikasne spoznaje sveta primenom nauke. Sa ove tačke gledišta, nauka – jedina nama dostupna – jeste retorička, odnosno, predstavlja niz pokušaja da se relevantni društveni akteri ubede da je proizvedeno znanje put ka željenoj formi veoma objektivne moći. Takva ubeđenja moraju uzeti u obzir strukturu činjenica i artefakata, kao jezikom posredovanih aktera u igri znanja. U ovom slučaju, artefakti i činjenice čine deo moćnog umeća retorike. Primeniti znači ubediti, a pažnja je uveliko usmerena na primenu. Celokupno saznanje predstavlja kondenzovani čvor u agonističkom polju moći. Jak program u sociologiji saznanja udružuje se sa čudesnim i gnusnim alatima semiologije i dekonstrukcije radi insistiranja na retoričkoj prirodi istine, ujedno i naučne istine. Istorija je pripovest koju zanesenjaci zapadnom kulturom prepričavaju jedni drugima; nauka je osporiv tekst i polje moći; sadržaj je forma.² I tačka.  

Toliko o svima nama koji bismo još uvek voleli da govorimo o stvarnosti sa više samopouzdanja nego što ga dozvoljavamo hrišćanskoj desnici kada govori o „drugom dolasku“ i sopstvenom spasenju u konačnoj destrukciji sveta. Želimo da mislimo da su naši vapaji za stvarnim svetovima više od očajnog, trapavog udaljavanja od cinizma i čin vere kao u slučaju bilo kog drugog kulta, uprkos tome koliko veliki prostor velikodušno dajemo bogatim i uvek istorijski specifičnim medijacijama, kroz koje mi i svi ostali treba da spoznajemo svet. Međutim, što se više upuštam u opisivanje radikalnog socijalnog konstrukcionističkog programa i specifične verzije postmodernizma, uparenih sa otrovnim alatima za rasklapanje kojim raspolaže kritički diskurs u humanističkim naukama, to sam više uznemirena. Vizuelne predstave polja sila, kretanja u krajnje tekstualizovanom i kodiranom svetu, što je radna metafora u mnogim argumentima o društveno pregovaranim stvarnostima postmodernog subjekta, jeste, za početak, slika visoko-tehnoloških vojnih polja, automatizovanih akademskih bojnih polja, u kojima zračci svetlosti nazvani igračima dezintegrišu (kakva metafora!) jedni druge kako bi ostali u igri znanja i moći. Tehnonauka i naučna fantastika obrušavaju se u sunce sopstvene blistave (ne)realnosti – rat.³ Nisu valjda potrebne decenije feminističke teorije da bi se predosetio neprijatelj u svemu ovome. Sve je ovo bilo kristalno jasno Nensi Hartsok (Nancy Hartsock) kada je skovala pojam apstraktnog maskuliniteta.⁴ 

Ja, i drugi/e, želeli/e smo pouzdano oruđe za dekonstruisanje istinitosnih tvrdnji netrpeljive nauke ukazivanjem na radikalne istorijske specifičnosti, samim tim i osporivosti, svakog sloja naučnih i tehnoloških konstrukcija, a završavamo sa svojevrsnom epistemološkom elektrošok terapijom, koja daleko od toga da nas vodi stolovima za visoko-rizične igre suprotstavljanja javnim istinama, već nas ostavljaju ispružene na stolu sa samo-indukovanim poremećajem višestruke ličnosti. Želeli/e smo način da prevaziđemo naučnu pristrasnost (to je ionako bilo isuviše lako) i da prevaziđemo razdvajanje dobrih naučnih ovaca od onih loših ovaca pristrasnosti i zloupotrebe. Činilo se obećavajućim uraditi ovo oslanjanjem na najjači konstrukcionistički argument, koji nije ostavljao prostor za puko svođenje problema na pristrasnost nasuprot objektivnosti, upotrebu nasuprot zloupotrebe, nauku nasuprot pseudo-nauke. Razotkrili smo doktrine objektivnosti zato što su ugrožavale pupoljke našeg osećanja kolektivnog istorijskog subjektiviteta i moć delanja (agency), kao i naših „otelovljenih“ istinitosnih tvrdnji, a ostali smo sa još jednim izgovorom zbog čega nismo ništa naučili iz post-njutnovske fizike, i sa još jednim razlogom da napustimo stare feminističke uradi-sama prakse popravke kola na putu. To su ionako samo tekstovi, pa ih vratite nazad momcima. 

Neke od nas pokušale su da zadrže zdrav razum u tim rastavljenim i rastavljajućim vremenima zalažući se za feminističku verziju objektivnosti. Ovde, motivisana mnogim istim političkim željama, nalazi se druga zavodljiva strana problema objektivnosti. Izvor humanističkog marksizma bio je zagađen sopstvenom strukturalnom teorijom o dominaciji prirode u samo-konstrukciji čoveka i njoj bliskoj bespomoćnosti kada je posredi istorizacija bilo čega što su žene radile, a što nije garantovalo zaradu. Međutim, marksizam je ostao resurs koji ima šta da ponudi, posebno kao vid epistemološke feminističke mentalne higijene putem koje smo tražile sopstvene doktrine objektivnog viđenja. Marksistička polazišta nudila su mogućnost da dođemo do sopstvenih verzija standpoint teorija, insistiranja na telesnom, bogate tradicije kritikovanja hegemonije bez oduzimanja moći pozitivizmima i relativizmima, kao i načina da dođemo do nijansiranih teorija medijacije. Određene verzije psihoanalize bile su od pomoći ovom pristupu, posebno anglofona teorija objektnih odnosa koja je svojevremeno učinila više za socijalistički feminizam u SAD nego bilo šta iz pera Marksa i Engelsa, mnogo manje Altisera ili ostalih zakasnelih pretendenata na status sina koji se bave subjektom ideologije i nauke.⁵ 

Još jedan pristup, „feministički empirizam“, takođe približava se feminističkim upotrebama Marksovih resursa radi teorije nauke koja nastavlja da insistira na legitimnim značenjima objektivnosti i koja ostaje sumnjičava prema radikalnom konstrukcionizmu, sjedinjenim sa semiologijom i naratologijom.⁶ Feministkinje moraju da insistiraju na boljim objašnjenjima sveta; nije dovoljno pokazivati radikalne istorijske slučajnosti i modele konstrukcije za sve. Ovde, mi, kao feministkinje, nalazimo sebe u opscenom spoju sa diskursom mnogih aktivnih naučnika i naučnica koji, na kraju krajeva, uglavnom veruju da opisuju i otkrivaju stvari posredstvom svog njihovog konstruisanja i raspravljanja. Evelin Foks Keler (Evelyn Fox Keller) bila je posebno uporna po ovom fundamentalnom pitanju, a Sandra Harding naziva ciljeve ovih pristupa „naukom naslednicom“. Feministkinje imaju mnogo razloga da ulažu u projekat nauke naslednice koja nudi adekvatnija, bogatija i bolja objašnjenja sveta, kako bi se u njemu živelo dobro i u kritičkom, refleksivnom odnosu prema našim sopstvenim i praksama dominacije drugih, kao i nejednakih delova privilegije i potčinjenosti na kojima su izgrađene sve pozicije. Prema tradicionalnim filozofskim kategorijama, ovde su posredi pre etika i politika, negoli epistemologija. 

Stoga, čini mi se da je moj problem, i „naš“ problem, kako istovremeno kreirati objašnjenje radikalne istorijske slučajnosti za sve saznajne tvrdnje i saznajne subjekte, kritičku praksu za prepoznavanje sopstvenih „semiotičkih tehnologija“ za stvaranje značenja, i veoma ozbiljnu posvećenost verodostojnim prikazima „realnog“ sveta; sveta kojeg delimično možemo deliti i koji je prijateljski nastrojen prema zemaljskim projektima ograničene slobode, adekvatnog materijalnog izobilja, skromnog pronalaženja smisla u patnji i ograničene sreće. Harding naziva ovu neophodnu višestruku želju potrebom za projektom nauke naslednice i postmodernim insistiranjem na nesvodivu razliku i radikalnu višestrukost lokalnih znanja. Sve komponente ove želje su paradoksalne i opasne, i njihova kombinacija je istovremeno kontradiktorna i nužna. Feministkinjama nije potrebna doktrina objektivnosti koja obećava transcendenciju, niti im je potrebna priča koja gubi trag o svom posredovanju tačno u tački u kojoj bi neko trebalo da snosi odgovornost za nešto, niti neograničena instrumentalna moć. Ne želimo teoriju o nevinim moćima da bismo predstavljale svet, gde jezik i tela tonu u blaženstvo organske simbioze. Takođe, ne želimo da teoretizujemo svet, kamoli da dejstvujemo unutar njega prema načelima Globalnih sistema, ali nam je potrebna mreža veza koja obuhvata celu zemaljsku kuglu, kao i sposobnost da delimično prevodimo znanja među veoma različitim – i diferenciranim po pitanju moći – zajednicama. Potrebna nam je moć savremenih kritičkih teorija o tome kako se značenja i tela prave, ne da bismo negirale značenja i tela, već da bismo gradile značenja i tela koja imaju šansu da žive. 

Prirodne, društvene i humanističke nauke oduvek su bile upletene u ovu vrstu nadanja. Nauka je bila usmerena na potragu za prevođenjem, prenošenjem, mobilnošću značenja i univerzalnošću – koju nazivam redukcionizmom jedino onda kada se jedan jezik (pogodite čiji?) nameće kao standard za sve prevode i preobraćanja. Ono što novac čini za uređenje odnosa razmene u kapitalizmu, redukcionizam postiže u moćnom mentalnom uređenju globalnih nauka. Na kraju, postoji samo jedna jednačina. To je smrtonosna fantazija koju su feministkinje i drugi identifikovali u pojedinim verzijama objektivnosti, verzijama u službi hijerarhijskih i pozitivističkih regulisanja onoga što se smatra znanjem. To je jedan od razloga zbog kojeg su debate o objektivnosti važne, metaforički i na sve druge načine. Besmrtnost i svemoć nisu naši ciljevi. Međutim, mogle bismo da iskoristimo određene primenjive, pouzdane prikaze o stvarima koje je nemoguće svesti na poteze moći i agonističke, visoko-statusne retoričke igre ili na naučničku, pozitivističku aroganciju. Ovo gledište je primenjivo bilo da govorimo o genima, društvenim klasama, elementarnim česticama, rodovima, rasama ili tekstovima; primenjivo je na egzaktne, prirodne, društvene i humanističke nauke, uprkos klizavim dvoznačnostima reči „objektivnost“ i „nauka“ dok se krećemo diskurzivnim terenom. U našim naporima da se uspnemo uz podmazani stub koji vodi ka upotrebljivoj doktrini objektivnosti, ja i većina drugih feministkinja u diskusiji o objektivnosti smo se na smenu, a ponekad i u isto vreme, držale za oba kraja dihotomije; dihotomije koju Harding opisuje kao sučeljavanje projekta nauke naslednice i postmodernih objašnjenja razlike, a koje sam skicirala u ovom eseju kao radikalni konstrukcionizam suprotstavljen feminističkom kritičkom empirizmu. Teško je, razume se, penjati se a da se istovremeno držite za oba kraja stuba, u isto vreme ili na smenu. Vreme je, stoga, za promenu metafora. 

NEUMOLJIVOST VIĐENJA

Volela bih da nastavim metaforički oslanjajući se na senzorni sistem uveliko diskreditovan u okviru feminističkog diskursa: vid/viđenje (vision).⁷ Vid je zgodan za izbegavanje binarnih opozicija. Želim da insistiram na telesnojprirodi sveukupnog vida i da povratim senzorni sistem kojim je označen iskorak iz obeleženog tela u osvajački pogled (gaze) niotkuda. U pitanju je pogled (gaze) koji se mitski upisuje u sva obeležena tela, putem kojeg neobeležena kategorija utvrđuje moć da vidi a ne bude viđena, da predstavlja istovremeno izbegavajući da bude predstavljena. Ovaj pogled (gaze) označava neobeležene pozicije Čovek i Beo, jedan od mnogih, za feministički sluh, gnusnih tonova reči „objektivnost“ u naučnim i tehnološkim, kasnoindustrijskim, militarizovanim, rasističkim i društvima u kojima dominiraju muškarci, tj. ovde, u utrobi čudovišta, u Sjedinjenim Državama kasnih 1980-ih godina. Želim doktrinu telesne objektivnosti koja pogoduje paradoksalnim i kritičkim feminističkim naučnim projektima: jednostavno rečeno, feministička objektivnost podrazumeva situirana znanja.  

Oslanjamo se na oči radi obeležavanja perverzne sposobnosti – dovedene do savršenstva u istoriji nauke u vezi sa militarizmom, kapitalizmom, kolonijalizmom i muškom dominacijom – udaljavanja saznajućeg subjekta od svih i svega u interesu nesputane moći. Instrumenti vizualizacije u multinacionalnim, postmodernim kulturama samo su pogoršala ova značenja rastelovljenosti. Tehnologije vizuelizacije su naizgled bezgranične. Oči bilo kog običnog primata kao što smo mi, može da bude beskonačno pospešeno sonografskim sistemima, snimcima magnetne rezonance, sistemima grafičke manipulacije u vezi sa veštačkom inteligencijom, skenirajućim elektronskim mikroskopima, skenerima za kompjuterizovanu tomografiju, tehnikama pojačavanja boja, sistemima satelitskog nadzora, terminalima za video displej u domovima i kancelarijama, kamerama za svaku moguću upotrebu, od snimanje sluzokože koja oblaže crevnu šupljinu morskog crva koji živi u izduvnim gasovima ispuštanim na prelomima kontinentalnih ploča, do mapiranja planetarnih hemisfera drugde u Sunčevom sistemu. Viđenje, u ovoj tehnološkoj gozbi, prerasta u nekontrolisanu proždrljivost; čini se da nije samo u pitanju božanski trik svevidećeg pogleda koji dolazi iz ničega, već postavljanje mita u najobičniju praksu. I, kao i božanski trik, ovo sjebavanje sveta pogledom stvara tehno-čudovišta. Zoe Sofoulis (Zoe Sofoulis) naziva ovo kanibalskim okom (cannibaleye) maskulinističkih izvan-zemaljskih projekata za ekskrementalno drugo rađanje.

Omaž ovoj ideologiji direktnog, proždirućeg, generativnog i neograničenog vida, čije su tehnološke medijacije istovremeno slavljene i predstavljene kao potpuno transparentne, mogu se naći u tomu kojim je obeležena stogodišnjica Društva Nacionalne geografije (National Geographic Society). Pregled tekstova o otkrićima, čiji su efekti u ovoj publikaciji pojačani izvanrednim fotografijama, završava se sa dva uporedna poglavlja. Prvi se bavi „Svemirom“ u čijem uvodu stoji epigraf: „Izabrati univerzum – ili ništa“.⁸ Ovo poglavlje se osvrće na poduhvate svemirske trke i prikazuje bojom-pojačane „snimke“ spoljnih planeta ponovo složenih od digitalizovanih signala koji putuju prostranim svemirom kako bi posmatrač mogao da „doživi“ trenutak otkrića putem neposrednog viđenja „objekta“.⁹ Ova čudesna tela (objekti) nam se prikazuju istovremeno kao neosporivi snimci onoga što jednostavno postoji i kao herojski podvizi tehno-naučne proizvodnje. Sledeće poglavlje je blizanac spoljnog svemira: „Unutarnji svemir“ kojeg uvodi epigraf „Stvari sačinjene od zvezda su oživele“.¹⁰ Ovde se čitalac uvodi u carstvo beskonačno malog, opredmećenog pomoću zračenja koje je izvan talasnih dužina koje primati hominida „normalno“ percipiraju, odnosno snopova lasera ​​i skenirajućih elektronskih mikroskopa čiji su signali obrađeni u prelepe snimke u punom koloru, koji predstavljaju odbrambene T-ćelije i viruse koji napadaju.

Međutim, taj pogled beskonačnog vida je iluzija, božanski trik. Želela bih da sugerišem da naše metaforičko insistiranje na partikularnosti i telesnosti svakog viđenja (iako ne nužno organske telesnosti i uz pomoć tehnološke medijacije), ali i ne prepuštajući se zavodljivim mitovima o viđenju koji vodi gubitku telesnosti i drugom rađanju, omogućava nam konstruisanje upotrebljive, ali ne i nevine, doktrine o objektivnosti. Želim feminističko pisanje tela koje metaforički ponovo stavlja naglasak na vid, zbog toga što moramo da povratimo to čulo kako bismo se probile kroz sve vizuelne trikove i moći modernih nauka i tehnologija koje su transformisale debate o objektivnosti. Obdarene bojom i stereoskopskim vidom primata, moramo da učimo unutar svojih tela načine na koje da vežemo objektivnost za naše teorijske i političke skenere, kako bismo mogle da imenujemo gde jesmo, a gde nismo, i to u okvirima dimenzija mentalnog i fizičkog prostora koje jedva da znamo da imenujemo. Stoga, ne toliko perverzno, ispostavlja se da je objektivnost pitanje pojedinačne i specifične telesnosti i da zasigurno nije stvar pogrešnog viđenja koje obećava transcendenciju svih ograničenja i odgovornosti. Pouka je jasna: samo parcijalne perspektive jemče objektivni vid. Svi zapadnjački kulturni narativi o objektivnosti su alegorije jedne ideologije upravljanja odnosima koje nazivamo duh i telo, distanca i odgovornost. Feministička objektivnost tiče se ograničene lociranosti i situiranog znanja, ne transcendencije i podvajanja subjekta i objekta. Ona omogućava da preuzmemo odgovornost za ono što naučimo da vidimo. 

Delom, ovo su lekcije koje sam naučila šetajući sa svojim psima, pitajući se kako li izgleda svet bez fovea centralis i sa izrazito malim brojem ćelija mrežnjače oka za percepciju boja, ali sa ogromnim neuronskim procesorom i senzornim područjem za miris. To je lekcija koju nalazimo u fotografijama koje prikazuju kako svet izgleda složenim očima insekta, kroz sočivo kamere špijunskog satelita ili digitalno prenetim signalima svemirskih sonda o uočenim razlikama „blizu“ Jupitera koje su transformisane u kolor fotografije za stočiće za kafu. „Oči“ koje moderne tehnološke nauke nude, brišu svaku pomisao na pasivni vid; ove proteze pokazuju nam da su sve oči, uključujući i naše organske, aktivni perceptivni sistemi koji se nadovezuju na prevođenje i specifične načine viđenja, odnosno načine života. Ne postoji nijedna fotografija bez medijacije ili pasivna camera obscura u naučnim prikazima tela i mašina; postoje samo izrazito specifične vizuelne mogućnosti, svaka sa čudesno detaljnim, aktivnim, parcijalnim načinom organizovanja svetova. Sve te slike sveta ne bi trebalo da su alegorije o beskonačnoj mobilnosti i zamenjivosti, već detaljne specifičnosti i razlike, kao i brižna pažnja koju bi ljudi mogli posvetiti učenju toga kako verno videti iz druge perspektive, čak i kada je drugi naša mašina. Nije u pitanju rastojanje koje otuđuje; to je moguća alegorija za feminističke verzije objektivnosti. Razumevanje načina na koje ovi vizuelni sistemi funkcionišu, tehnički, socijalno i psihički, trebalo bi da bude način otelovljenja feminističke objektivnosti.  

Mnoge feminističke orijentacije pokušavaju da teoretizuju osnove na kojima počiva poverenje dato opisima koje nude pozicije potčinjenih; postoje dobri razlozi da se veruje da je viđenje bolje ispod svetlucavih kosmičkih platformi moćnih.¹¹  Gradeći na toj pretpostavci, ovaj esej nudi argumentaciju u korist situiranih i otelovljenih znanja, i argumentaciju protiv saznajnih tvrdnji koje je nemoguće locirati, pa samim tim, i koji ne snose odgovornost. Postoje izvesne prednosti u razvijanju kapaciteta gledanja sa periferija i iz dubine. Međutim, ovde takođe leži ozbiljna opasnost da se romantizuje i/ili preuzme viđenje manje moćnih uz tvrdnju da se vidi iz njihove pozicije. Posmatrati odozdo niti je lako naučiti niti je bez svojih problema, iako „mi“ „prirodno“ zauzimamo prostor velikog podzemnog terena potčinjenih znanja. Pozicije potčinjenih nisu izuzete od kritičkog preispitivanja, dekodiranja, dekonstrukcije i interpretacije; odnosno, semioloških i hermeneutičkih vidova kritičkog ispitivanja. Standpoint potčinjenih ne predstavlja „nevinu“ poziciju. Naprotiv, njima se daje prednost jer, u principu, najmanje su šanse da će poricati kritičko i interpretativno jezgro svog znanja. One su upoznate sa vidovima poricanja kroz opresiju, zaboravljanje i činove brisanja – načine da se ne bude nigde, a da zauzima stanovište seobuhvatnog sagledavanja. Potčinjeni imaju sve uslove za raskrinkavanjem božanskog trika i sve njegove – istovremeno zaslepljujuće – iluminacije. Standpoint „potčinjenih“ ima prednost jer kao da obećava adekvatnija, održiva, objektivna, transformišuća objašnjenja sveta. Međutim, kako videti odozdo predstavlja problem koji zahteva podjednako umeće sa telima i sa jezikom, sa medijacijama viđenja, kao i sa „najvišim“ tehno-naučnim vizuelizacijama. 

Opredeljivanje za takva pozicioniranja podjednako je neprijateljski nastrojeno prema različitim oblicima relativizma, kao i prema najeksplicitnije totalizujućim verzijama polaganja prava na naučni autoritet. Međutim, alternativa relativizmu nije totalizacija i singularno viđenje, koje je uvek na kraju neobeležena kategorija čija moć leži u sistemskom sužavanju i prikrivanju. Alternativa relativizmu su parcijalna, locirana, kritička znanja koja održavaju potencijal mreža veza nazivanih solidarnost u politici i zajednički razgovori u epistemologiji. Relativizam je način da se ne bude nigde uz tvrdnju da smo svuda podjednako. „Jednakost“ pozicioniranja je poricanje odgovornosti i kritičkog ispitivanja. Relativizam je savršeno ogledalo, parnjak totalizacije u ideologijama objektivnosti; oba negiraju udeo u lokaciji, otelovljenju i parcijalnoj perspektivi; oba onemogućavaju dobro viđenje. I relativizam i totalizacija su „božanski trik“ koji obećavaju i pogled iz svih tačaka i niotkuda podjednako i u potpunosti; uobičajeni mitovi u retorici koji obavijaju Nauku. Međutim, upravo se u politici i epistemologiji parcijalnih perspektiva nalazi mogućnost održivog, racionalnog, objektivnog istraživanja. 

Stoga, zajedno sa mnogim drugim feministkinjama, želim da se založim za doktrinu i praksu objektivnosti koja privileguje neslaganje, dekonstrukciju, strastvenu konstrukciju, umreženu povezanost i nadu za transformacijom sistema znanja i načina viđenja. Međutim, neće bilo koja perspektiva biti prikladna za tako nešto; moramo da budemo neprijateljski nastrojene prema jednostavnim relativizmima i holizmima izgrađenim na delovima koji sumiraju i svrstavaju. „Pasionirana nepristrasnost“¹² nalaže više od konstatovane i samo-kritične parcijalnosti. Svakako da ćemo tražiti perspektive i sa tih tačaka gledišta, koje nikad nisu unapred poznate, koje obećavaju nešto zaista nesvakidašnje, odnosno, znanje koje ima moć da konstruiše svetove čija organizacija manje zavisi od dejstva osovina dominacije. Iz te tačke gledišta, neobeležena kategorija bi zaista nestala – kakva razlika u odnosu na jednostavno ponavljanje mađioničarske tačke nestajanja. Imaginarno i racionalno – vizionarsko i objektivno viđenje – lebde tik jedno uz drugo. Čini mi se da se projekat nauke naslednice i postmodernih senzibiliteta za koje se zalaže Harding, mora čitati kao argumentacija u korist ideje da fantastični element nade u transformativno znanje i stroga provera i stimulacija održivog kritičkog ispitivanja, zajedno predstavljaju osnovu svake verodostojne tvrdnje o objektivnosti ili racionalnosti koja nije prožeta poricanjem i represijom koji oduzimaju dah. Moguće je, čak, čitati zapis naučne revolucije u skladu sa ovim feminističkim doktrinama racionalnosti i objektivnosti. Nauka je od početka bila utopijska i vizionarska; to je jedan od razloga zašto je potrebna „nama“.

Posvećenost mobilnom pozicioniranju i pasioniranoj nepristrasnosti zavisi od nemogućnosti udovoljavanja nevinim politikama „identiteta“ i epistemologijama kao strategijama posmatranja iz tačaka gledišta potčinjenih da bi se ispravno videlo. Nije moguće „biti“ bilo ćelija ili molekul – ili žena, kolonizovana osoba, radnik, i tako dalje – ukoliko nam je cilj da vidimo, i to kritički da vidimo, iz ovih pozicija. „Biti“ je mnogo problematičnije i kontingentno. Takođe, nije moguće prelaziti iz jednog u drugi standpoint¹³ bez preuzimanja odgovornosti za tu promenu. Viđenje je uvek pitanje moći da se vidi – i, sasvim moguće i nasilja impliciranog kroz naše prakse vizuelizacije. Čijom krvlju su moje oči sazdane? Ove tačke takođe su primenjive na svedočenja iz „sopstvene“ pozicije. Nismo neposredno sagledivi sami sebi. Samospoznaja zahteva semiotičko-materijalnu tehnologiju koja vezuje značenja i tela. Samo-identitet je loš vizuelni sistem. Stapanje je loša strategija pozicioniranja. Momci u humanističkim naukama nazvali su ovu sumnju u sopstveno prisustvo – „smrt subjekta“, definisan kao tačka uređivanja volje i svesti. Ovakvo rasuđivanje mi se čini bizarnim. Radije bih ovu sumnju nazvala otvaranje neizomorfnih subjekata, aktera i teritorija priča koje su nezamislive iz povlašćene tačke gledišta kiklopskog, samozasićenog oka gospodara subjekta. Zapadnjačko oko je u svojoj suštini bilo lutajuće oko, putujući objektiv. Te ekspedicije, neretko su bile ispunjene nasiljem i insistirale na tome da imaju ogledalo za osvajačko sopstvo – no, ne uvek. Feministkinje sa zapada takođe nasleđuju deo veštine tako što uče da sudeluju u revizuelizaciji svetova okrenutih naglavačke u izazovima koji transformišu svet pred gledištima/pogledima gospodara. Nije nužno kretati od nule. 

Podvojeno i kontradiktorno sopstvo sposobno je da preispituje pozicioniranja i da bude odgovorno, može da konstruiše i učestvuje u racionalnim razgovorima i fantastičnim zamišljanjima koji menjaju istoriju.¹⁴ Podvojenost, ne-postojanje (not being), privilegovana je predstava za feminističke epistemologije naučnog saznanja. „Podvojenost“ bi u ovom kontekstu morala da podrazumeva heterogene višestrukosti koje su istovremeno istaknute i koje je nemoguće smestiti u izomorfne niše ili kumulativne spiskove. Ova geometrija javlja se unutar i među subjektima. Subjektivitet je multidimenzionalan; stoga, dakle, i viđenje. Saznajno sopstvo parcijalno je u svim svojim pojavnim oblicima, nikada dovršeno, celovito, jednostavno prisutno i originalno; uvek je konstruisano i nesavršeno sklopljeno i, stoga, može se povezati s drugim, može videti zajedno sa drugim ne tvrdeći da jeste drugo. Tu leži obećanje objektivnosti: naučnik saznavalac potražuje poziciju subjekta, ne identiteta, već objektivnosti, odnosno, parcijalnog povezivanja. Ne postoji način da se „bude“ istovremeno u svim (ili u celosti u bilo kojoj) privilegovanim (odnosno, potčinjenim) pozicijama izgrađenim na rodu, rasi, naciji i klasi. A to je skraćena lista kritičkih pozicija. Traganje za takvom „punom“ i totalnom pozicijom je traganje za fetišizovanim savršenim subjektom suprotstavljajuće istorije koja se ponekad javlja u feminističkoj teoriji kao esencijalizovana Žena Trećeg Sveta.¹⁵ Potčinjenost nije osnov za ontologiju; može biti vizuelni trag. Viđenje zahteva određene mehanizme gledanja; optika je politika pozicioniranja. Mehanizmi viđenja posreduju različitim standpoint opisima (standpoints); ne postoji direktno viđenje iz standpoint-a potčinjenih. Identitet, kao i sopstveni identitet, ne proizvodi nauku, to čini kritičko pozicioniranje, tj. objektivnost. Jedino oni koji zauzimaju pozicije gospodara su samo-identični, neobeleženi, rastelovljeni, bez posredovanja, transcendentni, ponovo rođeni. Nažalost, moguće je da potlačeni žude, pa čak i da se hvataju za tu poziciju subjekta – a da potom nestanu iz vidokruga. Znanje iz tačke posmatranja neobeleženog subjekta je uistinu fantastično, izobličeno i iracionalno. Jedina pozicija iz koje je nemoguće praktikovati i poštovati objektivnost jeste polazište gospodara, Čoveka (Man), Jedinog Boga, čije Oko proizvodi, vrši aproprijaciju nad i uređuje sve razlike. Niko nikada nije optužio Boga monoteizma za objektivnost, ali za nezainteresovanost jeste. Božanski trik je samoidentičan, a mi smo ga pogrešno poistovetili sa kreativnošću i znanjem, čak i sveznanjem.

Prema tome, pozicioniranje je ključna radnja u zasnivanju osnova znanja organizovanog oko vizuelnih predstava viđenja, i većina zapadnog naučnog i filozofskog diskursa organizovano je na ovaj način. Pozicioniranje implicira odgovornost za naše prakse kreiranja mogućnosti. Sledi da politika i etika utemeljuju borbe za i neslaganja oko toga što se može smatrati racionalnim znanjem. Zapravo, bilo to priznato ili ne, politika i etika utemeljuju borbe oko projekata saznanja u egzaktnim, prirodnim, društvenim i humanističkim naukama. U suprotnom, racionalnost je jednostavno nemoguća, optička iluzija koja se sveobuhvatno projektuje ni iz čega. Istorije nauke mogu se ubedljivo prepričavati kao istorije tehnologija. Ove tehnologije su načini života, društveni poreci, prakse vizualizacije. Tehnologije su prakse umeća. Kako videti? Odakle videti? Šta ograničava vizuru? Za šta videti? Sa kime videti? Ko može da ima više od jedne tačke sagledavanja? Ko biva zaslepljen? Ko nosi zastor? Ko tumači vizuelno polje? Koje druge senzorne moći želimo da kultivišemo pored viđenja? Moralni i politički diskurs treba da bude paradigma racionalnog diskursa o predstavama i tehnologijama gledanja. Tvrdnja Sandre Harding, odnosno njeno opažanje opservacija, da su pokreti društvene revolucije najviše doprineli boljicima u nauci, može se čitati kao tvrdnja o saznajnim posledicama novih tehnologija pozicioniranja. Ali, volela bih da je Harding provela više vremena podsećajući se da društvene i naučne revolucije nisu uvek bile oslobodilačke, iako su uvek bile vizionarske. Možda bismo jasnije mogli da poentiramo uz jednu drugu frazu: pitanje nauke u vojsci. Borbe oko toga šta će se smatrati racionalnim objašnjenjem sveta, zapravo predstavlja borbe oko toga kako videti. Uslovi viđenja: pitanje nauke u kolonijalizmu, pitanje nauke u ekstremizmu,¹⁶ pitanje nauke u feminizmu.

Ključno pitanje u politički motivisanim napadima na različite empirizme, redukcionizme ili različite verzije naučnog autoriteta ne bi trebalo da je relativizam – već, lokacija. Dihotomna tabela koja izražava ovu poentu mogla bi izgledati ovako:

Međutim, dihotomna tabela na jedan kritički način pogrešno predstavlja pozicije otelovljene objektivnosti koje pokušavam da skiciram. Primarno izobličenje javlja se u iluziji simetrije tabelarne dihotomije koja bilo koju poziciju prikazuje, prvo, kao jednostavnu alternativu i, drugo, kao uzajamno isključivom. Mapa napetosti i rezonancija¹⁷ (reasonance) između fiksiranih krajeva naelektrisanih dihotomija bolja je u prikazivanju moćnih politika i epistemologija otelovljene, samim tim odgovorne, objektivnosti. Na primer, lokalna znanja takođe stoje u stanju napetosti naspram produktivnih struktura koje iznuđuju tumačenja i razmene – materijalne i semiotičke – zasnovane na nejednakosti unutar okvira mreže znanja i moći. Mreže mogu imati kvalitet sistematičnosti; mogu čak biti centralno strukturirani globalni sistemi sa dubokim filamentima i žilavim viticama u vremenu, prostoru i svesti – sve dimenzijama svetske istorije. Feministička odgovornost zahteva znanje prilagođeno rezonanciji, a ne dihotomiji. Rod je polje strukturirane i razlike koja strukturira, u kojoj tonovi ekstremne lokalizacije intimno ličnog i individualizovanog tela vibriraju u istom polju sa globalnim emisijama visokog napona. Feministička telesnost, stoga, nije pitanje fiksirane lokacije u reifikovanom telu, ženskom ili kom drugom, već pitanje tačaka ukrštanja u poljima, gibanja u orijentacijama i odgovornosti za razlike u materijalno-semiotičkim poljima značenja. Telesnost je važno prostetsko pomagalo; objektivnost se ne može odnositi na fiksnu viziju kada ono što smatramo objektom predstavlja upravo ono što istorija sveta zapravo jeste.

Kako se pozicionirati da bi se videlo, u ovom stanju napetosti, rezonancije, transformacija, opiranja i saučesništava? U ovom slučaju, vid primata ne predstavlja posebno moćnu metaforu ili tehnologiju za feminističko političko-epistemološko objašnjenje jer, čini se da svesti prikazuje već procesirana i objektivizovana polja; stvari nam se prikazuju kao da su unapred fiksirane i udaljene. Međutim, vizuelna metafora omogućava prevazilaženje fiksiranih pojava koje su samo krajnji proizvodi. Metafora nas poziva da istražimo raznolike aparate vizuelne proizvodnje, kao i prostetske tehnologije isprepletene sa našim biološkim očima i mozgom. Tu nalazimo visoko specijalizovanu mašineriju za procesiranje regija elektromagnetskog spektra u naše slike sveta. Upravo ćemo u svoj složenosti ovih tehnologija vizuelizacije u koje smo usađeni, pronaći metafore i sredstva za razumevanje, ali i za intervenciju nad obrascima objektivizacije sveta – odnosno, obrascima stvarnosti za koje moramo biti odgovorni. U tim metaforama pronalazimo sredstva za istovremeno vrednovanje oba, i konkretnog, „stvarnog“ aspekta, kao i aspekta semioze i proizvodnje u okvirima onoga što nazivamo naučnim znanjem.

Zalažem se za politike i epistemologije lokacije, pozicioniranja i situiranja, u kojima je parcijalnost, a ne univerzalnost uslov za iznošenje racionalnih saznajnih tvrdnji. U pitanju je polaganje prava nad životima ljudi. Zalažem se za pogled iz tela, uvek kompleksnog, kontradiktornog, strukturirajućeg i strukturisanog tela, nasuprot pogledu odozgo, iz ničega, iz jednostavnosti. Jedino je božanski trik zabranjen. Evo kriterijuma za odlučivanje pitanja nauke u militarizmu, tom snu nauke/tehnologije o savršenom jeziku, savršenoj komunikaciji, finalnom poretku.

Feminizam voli jednu drugu nauku: nauke i politike tumačenja, prevođenja, zamuckivanja i polovično shvaćenog. Feminizam je pitanje nauke o višestrukom subjektu sa (makar) dvostrukim viđenjem. Feminizam je pitanje kritičkog gledanja koje proizlazi iz kritičkog pozicioniranja u nehomogenom rodnom društvenom prostoru.¹⁸ Prevođenje je uvek interpretativno, kritičko i parcijalno. Eto nam osnova za razgovor, racionalnost i objektivnost – koja je osetljiva na moć, ne pluralistička, „konverzacija“. Nisu posredi ni mitske parodije fizike i matematike – pogrešno karikaturalno predstavljene u anti-naučnim ideologijama kao egzaktna, hiper-jednostavna znanja – koje predstavljaju neprijateljsko drugo feminističkim paradigmatičnim modelima naučnog znanja, već snovi o savršeno poznatom u visokoj tehnologiji, konstantno militarizovanim naučnim produkcijama i pozicioniranjima, božanski trik paradigme racionalnog znanja „Ratova zvezda“. Stoga, lokacija je pitanje ranjivosti; lokacija se opire politikama zatvaranja, konačnog ili, da posudim od Altisera, feministička objektivnost se opire „pojednostavljenju u finalnoj instanci“. To je zbog toga što se feminističko otelovljenje opire fiksaciji i neutoljivo je znatiželjna kada su u pitanju mreže diferencijalnog pozicioniranja. Ne postoji jedan jedini feministički standpoint, jer naše mape zahtevaju previše dimenzija da bi ta metafora mogla da usidri naša viđenja. Ali, epistemologija i politike angažovanog, odgovornog pozicioniranja kao cilj feminističkih standpoint teoretičarki, i dalje je izuzetno moćno. Cilj su bolji iskazi o svetu, odnosno „nauka“.

Iznad svega, racionalno znanje ne pretenduje na neangažman: biti odasvud pa samim tim nigde, biti oslobođen interpretacije, reprezentacije, biti apsolutno celovit ili u potpunosti formalizovan. Racionalno znanje je proces kritičke interpretacije između „polja“ tumača i dekodera koji i dalje traje. Racionalno znanje je razgovor osetljiv na moć.¹⁹ Dekodiranje i transkodiranje pridodato prevođenju i kritici; sve je neophodno. Tako, nauka postaje paradigmatski model, ne zatvaranja, već onoga što je moguće osporiti i osporivog. Nauka postaje mit, ne o onome što izmiče ljudskom delovanju i odgovornosti u carstvu s one strane sukoba već, pre, o odgovornosti za tumačenja i solidarnosti koje povezuju kakofonične vizije i vizionarske glasove koji karakterišu znanja potčinjenih. Podvajanje čula, poistovećivanje glasa i vida, pre negoli jasne i određene ideje, postaje metafora za zasnivanje racionalnog. Ne tražimo znanja kojim vladaju falogocentrizam (nostalgija za prisustvom jedne istinske Reči) i rastelovljeno viđenje. Tražimo ona koja su vođena parcijalnim vidom i ograničenim glasom – ne parcijalnosti sebe same radi već, pre, zarad veza i neočekivanih mogućnosti koje situirana znanja kreiraju. Situirana znanja tiču se zajednica, ne izolovanih individua. Jedini način da se pronađe obuhvatnije viđenje, jeste da se bude negde konkretno. Pitanje nauke u feminizmu jeste pitanje objektivnosti kao pozicionirane racionalnosti. Njene slike nisu proizvod bekstva i transcendiranja ograničenja (pogled odozdo), već udruživanja parcijalnih pogleda i zaustavljanja glasova u poziciji kolektivnog subjekta koji jemči viziju načina dostizanja konačne telesnosti, življenja unutar okvira i kontradikcija – pogleda sa određenog mesta. 

OBJEKTI  KAO AKTERI: APARAT TELESNE PROIZVODNJE

Kroz čitav ovaj osvrt na „objektivnost“ odbijala sam da razrešim dvoznačnosti koje su ugrađene u pozivanje na nauku bez diferencijacije neverovatnog opsega konteksta koje uključuje. Kroz ovu upornu dvoznačnost, stavila sam u prvi plan polje zajedničkih tačaka koje povezuju egzaktne, fizičke, prirodne, društvene, političke, biološke i humanističke nauke; ujedno, povezala sam celo ovo heterogeno polje akademske (i industrijske, npr. u izdavaštvu, trgovini oružjem i farmaciji) institucionalizovane proizvodnje znanja, podrazumevajući nauku koja insistira na moći koju nosi za ideološke borbe. Međutim, kako bih, delom, omogućila dijalog između specifičnosti i izrazito propustljivih ograničenja u značenjima u naučnom diskursu, želela bih da ponudim razrešenje jednog dvoznačja. Kroz čitavo polje značenja koja ustanovljuju nauku, jedna od zajedničkih tačaka tiče se statusa bilo kog objekta saznanja i bliskih tvrdnji o verodostojnosti naših iskaza o „realnom svetu“, uprkos tome do koje mere je ono posredovano za nas i bez obzira na to koliko kompleksni i kontradiktorni ovi svetovi bili. Feministkinje, i ostali koji su bili najaktivniji kritičari nauka i njihovih pretpostavki ili pratećih ideologija, sklanjale su se od doktrina naučne objektivnosti delom zbog neverice da je „objekt“ saznanja pasivna i inertna stvar. Iskazi o takvim objektima mogu biti ili aproprijacije fiksiranog i determinisanog sveta, redukovanog na resurs za instrumentalističke projekte destruktivnih zapadnih društava, ili mogu biti percipirani kao oblik prikrivanja interesa, uglavnom dominirajućih interesa. 

Na primer, „pol“ kao objekt biološkog saznanja se često javlja maskiran biološkim determinizmom koji ugrožava porozan prostor za socijalni konstrukcionizam i kritičku teoriju, sa pratećim mogućnostima za aktivnu i transformišuću intervenciju koje su proizvele feminističke koncepcije roda kao socijalno, istorijski i semiotički pozicioniranih razlika. Pa ipak, gubitak autoritativnih bioloških iskaza o polu koji su otvorili polje za produktivna sučeljavanja sa rodom, bio bi prevelik; čini se da bi se time izgubila ne samo analitička moć unutar određene zapadne tradicije, već i samo telo koje ne bi bilo ništa više do prazna stranica za društveno upisivanje, uključujući i ono koje dolazi iz biološkog diskursa. Isti problem gubitka javlja se u radikalnoj „redukciji“ objekta fizike ili bilo koje druge nauke, na prolaznost diskurzivne proizvodnje i socijalne konstrukcije.²⁰ 

Pa ipak, teškoće i gubitke moguće je izbeći. Delom, oni potiču iz analitičke tradicije, duboko ukorenjene u Aristotelu i transformativnoj istoriji „belog kapitalističkog patrijarhata“ (kako da nazovemo ovu skandaloznu Stvar?) koja sve pretvara u izvor aproprijacije u kojem je objekt saznanja konačno, sama, puka materija za seminalnu moć, čin, saznavaoca. Objekt istovremeno i garantuje i obnavlja moć saznavaoca, ali bilo koji status aktera (agent) u proizvodnjama znanja mora biti osporen objektu. Ukratko, stvar – svet – mora da bude objektifikovan kao stvar, a ne kao akter; mora da predstavlja materiju za samo-formaciju jedinog socijalnog bića u proizvodnjama znanja, ljudskog saznavaoca. Zoe Sofulis²¹ identifikovala je strukturu ovog modaliteta saznanja u tehnonauci kao garanciju resursa – drugo rađanje Čoveka kroz homogenizaciju celokupnog svetskog tela u resurs za njegove perverzne projekte. Priroda nije ništa drugo do sirovina kulture, prisvojena, sačuvana, porobljena, egzaltirana ili na bilo koji način učinjena da bude fleksibilna i na dohvat ruke kulturi, a prema logici kapitalističkog kolonijalizma. Na sličan način, pol je puka materija činu roda; izgleda da proizvodna logika ne može da utekne zapadnjačkim tradicijama binarnih opozicija. Narativna logika koja je i analitička i istorijska, odgovorna je za moje osećanje nelagode po pitanju razlike pola/roda u skorašnjoj istoriji feminističke teorije. Pol je „učinjen resursom“ da bi služio kao reprezentacija roda kojeg „mi“ možemo da kontrolišemo. Gotovo da je bilo nemoguće izbeći zamku dominacije zasnovane na logici aproprijacije koja je ugrađena u opoziciju priroda/kultura i njenu generativnu lozu, uključujući i distinkciju pol/rod.

Naizgled je jasno da feministička objašnjenja objektivnosti i otelovljenja – odnosno, jednog sveta – kao ovi koji su skicirani u eseju, zahtevaju varljivo jednostavan manevar u okvirima nasleđenih zapadnjačkih analitičkih tradicija; manevar koji je započet u dijalektici ali koji se naglo zaustavlja kada su posredi preko potrebne revizije. Situirana znanja zahtevaju da se objekt saznanja zamisli kao akter i delatnik, a ne kao ekran ili kao osnova ili resurs, i nikad na kraju kao rob gospodara koji zatvara dijalektiku u svojoj jedinstvenoj moći delovanja i autorstvu nad „objektivnim“ znanjem. Poenta postaje paradigmatično jasna u kritičkim pristupima društvenim i humanističkim naukama, u kojima moć delovanja izučavanih ljudi transformiše čitav projekat proizvodnje društvene teorije. Svakako, prihvatanje moći delovanja „objekta“ izučavanja jeste jedini način da se izbegnu ozbiljne greške i pogrešna saznanja najrazličitijih vrsta u ovim naukama. Ali, ista poenta mora se primeniti na druge saznajne projekte koji se nazivaju naukama. Posledica insistiranja na tome da etika i politika prikriveno i otvoreno stvaraju osnovu objektivnosti u naukama kao heterogenoj celini, i to ne samo u društvenim naukama, jeste davanje statusa aktera/delatnika svim „objektima“ sveta. Akteri se javljaju u mnogim predivnim formama. Iskazi o „pravim“ svetovima, stoga, ne zavise od logike „otkrića“, već od društvenih odnosa „konverzacije“ koje pokreće moć. Svet niti sebe artikuliše, niti na mesto sebe stavlja gospodara dekodera. Kodovi sveta ne miruju u iščekivanju da budu pročitani. Svet nije sirovina koja čeka humanizaciju; temeljni napadi na humanizam, još jednu granu diskursa o „smrti subjekta“, poentirali su ovo više nego jasno. U izvesnom kritičkom smislu, na to se grubo navodilo trapavom kategorijom društvenosti ili  moći delovanja; svet doživljen kroz saznajne projekte je aktivni entitet. U meri u kojoj je naučno objašnjenje u mogućnosti da uključi i ovu dimenziju sveta kao objekta saznanja, verodostojno saznanje moguće je zamisliti i ono može iznositi tvrdnje o nama. Međutim, nijedna određena doktrina, bilo reprezentacije, dekodiranja ili otkrića, ništa ne garantuje. Pristup koji predlažem nije verzija „realizma“, koji se pokazao poprilično neubedljivim načinom uključivanja u aktivnu moć delovanja sveta. 

Jednostavan, možda čak i prostodušan manevar koji sugerišem, očigledno nije novina za zapadnu filozofiju, ali poseduje određenu dozu feminističke primese u odnosu na pitanje nauke u feminizmu i, s tim u vezi, na pitanje roda kao situirane razlike i problematiku ženskog otelovljenja. Verovatno su ekofeministkinje bile najdoslednije nekoj od verzija sveta kao aktivnog subjekta, a ne kao resursa kojeg je potrebno mapirati i nasilno preuzeti putem buržoaskih, marksističkih ili maskulinističkih projekata. Priznavanje moći delovanja sveta u znanju otvara mogućnost za određene uznemirujuće mogućnosti, uključujući i osećaj sveta za nezavisni smisao za humor. Takav smisao za humor ne prija humanistima i drugim zagovornicima sveta kao resursa. Postoje, međutim, maštovito evokativne figure koje podstiču feminističke vizuelizacije sveta kao dovitljivog aktera. Nisu potrebni propusti poput apela primarnoj majci koja se opire prevođenju u resurs. Kojot ili Lakardijaš (Trickster), kako je otelotvoren među američkim starosedeocima jugozapada, nagoveštava situaciju u kojoj se nalazimo kada, napuštajući gospodarenje nastavimo da tražimo verodostojnost, znajući sve vreme da ćemo biti prevareni. Čini mi se da su ovo korisni mitovi za naučnike koji mogu biti naši saveznici. Feministička objektivnost ostavlja prostor za iznenađenja i ironije u samom srcu proizvodnje znanja; mi ne vladamo svetom. Mi jednostavno živimo u njemu i pokušavamo da pokrenemo ne-nevine razgovore upotrebom protetičkih pomagala, kao i vizuelnih tehnologija koje imamo. Nije ni čudo da je naučna fantastika bila toliko plodonosna praksa pisanja u novijoj feminističkoj teoriji. Volim da posmatram feminističku teoriju kao ponovo zamišljen diskursa kojota, odgovornog prema svojim izvorima u mnogobrojnim heterogenim doživljajima sveta.  

Još jedna produktivna feministička praksa u nauci u poslednjih nekoliko decenija posebno dobro ilustruje „pokretanje“ ranije pasivnih kategorija objekata saznanja. Ova aktivacija trajno problematizuje binarne distinkcije poput pola i roda, bez eliminisanja njihove strateške funkcionalnosti. Mislim na rekonstrukcije u primatologiji (posebno, ali ne isključivo u ženskim praksama primatologa, biologa evolucionista i bihejvioralnih ekologa) onoga što se smatra polom, pogotovo ženskim polom u naučnim objašnjenjima.²² Telo, objekt biološkog diskursa, postaje izuzetno zanimljivo biće. Tvrdnje biološkog determinizam su zauvek promenjene. Kada se ženski „pol“ do te mere podvrgne re-teorizaciji i revizualizaciji da se javlja kao gotovo nerazlučiv od „duha“, nešto bazično počne da se dešava sa biološkim kategorijama. Biološko žensko koje nastanjuje aktuelna biološka bihejvioralna objašnjenja više ne poseduje gotovo nijedno pasivno svojstvo. Ono strukturira i aktivno je u svakom smislu; telo je akter, a ne resurs. Razlika se teoretizuje biološki kao situaciona, a ne intrinsična, i to na svakom nivou, od gena do obrazaca potrage za hranom, i time fundamentalno menjajući biološke politike tela. Relacije između pola i roda potrebno je kategorički preoblikovati u okvirima ovih saznanja. Želela bih da sugerišem da je ovaj trend strategija interpretacije u biologiji alegorija za intervencije koje ostaju verne projektima feminističke objektivnosti. Nije poenta u tome da su ove nove slike biološke žene jednostavno istinite ili da nisu podložne osporavanju i debati – sasvim suprotno. Međutim, ove slike stavljaju u prvi plan saznanje kao situacioni razgovor na svakom nivou njene artikulacije. Granica između životinjskog i ljudskog jedan je od úloga ove alegorije, kao što je i granica između mašine i organizma.  

Stoga, završiću sa poslednjom kategorijom koja može biti korisna za feminističku teoriju situiranih znanja: aparaturom telesne proizvodnje. U svojoj analizi proizvodnje pesme kao objekta književne vrednosti, Kejti King (Katie King) nudi alatke za razjašnjenje pitanja koja se pokreću u feminističkim debatama o objektivnosti. King predlaže izraz „aparatura literarne proizvodnje“ kada se književnost javlja na raskršću umetnosti, biznisa i tehnologije. Aparatura književne proizvodnje je matrica iz koje se „književnost/literatura“ rađa. Fokusirajući se na moćni objekt vrednosti koji se naziva „pesma“, King primenjuje svoj analitički okvir na odnos žena i tehnologije pisanja.²³ Htela bih da njen rad prilagodim razumevanju generisanja – same proizvodnje i reprodukcije – tela i drugih objekta od vrednosti u projektima naučnog saznanja. Na prvi pogled, postoje izvesna ograničenja u primeni šeme King inherentne u „činjeničnosti“ biološkog diskursa kojeg nema u književnom diskursu i njegovim saznajnim tvrdnjama. Da li se biološka tela „proizvode“ ili „generišu“ u istovetno snažnom smislu kao i pesme? Sa ranim naznakama romantizma u kasnom osamnaestom veku, mnogi pesnici i biolozi verovali su da su poezija i organizmi u srodstvu. Frankenštajn se može čitati kao meditacija na ovu ideju. Uporno verujem u moć ove ideje, ali u postmodernističkom, ne romantičarskom smislu. Želim da prevedem ideološke dimenzije „činjeničnosti“ i „organskog“ u nezgrapni entitet koji se zove „materijalni-semiotički akter“. Ovaj kabasti izraz trebalo bi da predstavi objekt saznanja kao aktivan, deo aparature telesne proizvodnje koji generiše značenje, uz to da nikada ne implicira direktno prisustvo takvih objekata ili, što se svodi na isto, njihovu krajnju i jedinstvenu determinaciju po pitanju onoga što se može smatrati objektivnim saznanjem u određenoj istorijskoj tački. Poput „pesama“, koje predstavljaju mesta književne proizvodnje u kojima je jezik i akter, nezavisan od namera i autora, tako i tela, kao objekti saznanja, predstavljaju materijalno semiotička stvaralačka čvorišta/tačke ukrštanja. Njihove granice se materijalizuju u socijalnoj interakciji. Granice se povlače praksama mapiranja; „objekti“ kao takvi ne preegzistiraju. Objekti su projekti povlačenja granica. Ali, granice se menjaju iznutra; granice su veoma nezgodne. Privremeni sadržaj granica je ono što generiše, proizvodi značenja i tela. Stalne granice (viđenja) rizično je sprovoditi. 

Objektivnost nije stvar distanciranja, već uzajamnih i najčešće nejednakih strukturiranja, izlaganje riziku u svetu u kojem „smo“ zauvek smrtni, odnosno, ne u „krajnjoj“ kontroli. Mi nemamo, na kraju krajeva, jasnih i razgovetnih ideja. Različiti oblici tela koja su u stalnom nadmetanju, javljaju se na raskršću bioloških istraživanja i pisanja, medicinskih i drugih poslovnih praksi i tehnologije, kao što su tehnologije vizuelizacije navedene kao metafore u ovom eseju. Takođe pozvana u to čvorište raskršća jeste analogija živih jezika koji se aktivno prepliću u proizvodnji književnih vrednosti: kojoti i protejske telesnosti ovoga sveta kao duhoviti delatnici i akteri. Možda se svet opire svođenju na puki resurs jer – nije majka/materija/mrmljanje – već kojot, odnosno, oličenje uvek problematične, uvek moćne veze između značenja i tela. Feministička otelovljenja, feministička nadanja u parcijalnosti, objektivnosti i situiranim znanjima, pokreću razgovore i kodove ka ovom moćnom čvorištu u poljima mogućih tela i značenja. Upravo se ovde nauka, naučna fantazija i naučna fantastika približavaju po pitanju objektivnosti u feminizmu. Možda će naša nadanja za odgovornošću, za politikom, za ekofeminizmom, pokrenuti ponovno viđenje sveta kao kodirajućeg lakrdijaša sa kojim moramo da naučimo da razgovaramo.  

¹ E. g, vidi: Karin Knorr-Cetina i Michael Mulkay, ur. Science Observed: Perspectives on the Social Study of Science (London: Sage, 1983); Wiebe E. Bijker, Thomas P. Hughes, i Trevor Pinch, ur, The Social Construction of Technological Systems (CambridgeMIT Press, 1987); i posebno Bruno Latour Guerre et Paix, suivi de Irréductions (Paris: Métailié, 1984) i The Pastuerization of France, Followed by Irreductions: A Politico-Scientific Essay (Cambridge: Harvard University Press, 1988). Oslanjajući se na Mišel Turnijerovo (Michel Tournier) Vendredi (Paris: Gallimard, 1967), Les Microbes (str. 171) Laturova briljantna i izazovna aforistična polemika protiv svih oblika redukcionizma, doprinosi suštinskoj poenti feministkinja: „Méfiez-vous de la pureté; c’est le vitriol de l’ame“ (Čuvajte se čistote, to je otrov duše). Latur zapravo i nije poznat feministički teoretičar, međutim, mogao bi to postati preverznim tumačenjima laboratorije, te velike mašinerije za stvaranje značajnih grešaka brže od bilo koga drugoga, samim tim stičući moć koja menja svet. Laboratorija je za Latura železnička industrija epistemologije u kojoj činjenice mogu jedino da idu duž šina koje je laboratorija postavila. Oni koji upravljaju prugama kontrolišu teritoriju koja je okružuje. Kako smo mogli da zaboravimo? Međutim, više nam i nisu potrebne bankrotirane železnice, koliko satelitske mreže. Ovih dana, činjenice putuju svetlosnim snopovima. 

² Za jedno elegantno i veoma korisno objašnjenje nekarikaturalne verzije ovog argumenta, vidi: Hayden White, The Content of the Form: Narrative Discourse and Historical Representation (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1987). Ja i dalje želim više; a neutoljena želja može da bude plodno tle za menjanje priča. 

³  U: „Through the Lumen: Frankenstein and the Optics of Re-Origination“ (doktorska disertacija Univerzitet Kalifornije u Santa Kruzu, 1988), Zoe Sofulis (Zoe Sofoulis) je napravila zaslepljujući (oprostiće mi metaforu) teorijski pristup tehnonauci, psihoanalizi kulture naučne fantastike i metaforama vanzemaljskog, nudeći i divan fokus na ideologije i filozofije svetla, osvetljavanja i otkrića u zapadnjačkim mitovima nauke i tehnologije. Moj esej je revidiran u dijalogu sa argumentima i metaforama iz Sofulisine disertacije.

⁴ Nancy Hartsock, Money, Sex, and Power: An Essay on Domination and Community (Boston: Northeastern University Press, 1984).

⁵  Od ključnog značaja za ovu diskusiju su Sandra Harding, The Science Question in Feminism (Ithaca: Cornell University Press, 1987); Evelyn Fox Keller, Reflections on Gender and Science (New Haven: Yale University Press, 1984); Nancy Hartsock, „The Feminist Standpoint: Developing the Ground for a Specifically Feminist Historical Materialism“, u: Discovering Reality: Feminist Perspectives on Epistemology, Metaphysics, and Philosophy of Science, ur. Sandra Harding i Merrill B. Hintikka (Dordrecht, The Netherlands: Reidel, 1983): 283-310; Jane Flax, „Political Philosophy and the Patriarchal Unconscious“, u: Discovering Reality, 245–81; i „Postmodernism and Gender Relations in Feminist Theory“, Signs 12 (Summer 1987): 621–43; Evelyn Fox Keller i Christine Grontkowski, „The Mind’s Eye“, u: Discovering Reality, 207–24; Hilary Rose, „Women’s Work, Women’s Knowledge“, u: What Is Feminism? A Re-Examination, ur. Juliet Mitchell i Ann Oakley (New York: Pantheon, 1986), 161–83; Donna Haraway, „A Manifesto for Cyborgs: Science, Technology, and Socialist Feminism in the 1980s“, Socialist Review, no. 80 (March–April 1985): 65–107; i Rosalind Pollack Petchesky, „Fetal Images: The Power of Visual Culture in the Politics of Reproduction“, Feminist Studies 13 (Summer 1987): 263–92.

Aspekti debate o modernosti i postmodernizmu utiču na feminističku analizu problema „objektivnosti“. Mapiranjem diskontinuiteta između moderne i postmodernizma u etnografiji i antropologiji – u kojima su veliki ulozi po pitanju autorizacije ili zabrane kreiranja komparativnih znanja među „kulturama“ – Merilin Stratern (Marylin Strathern) došla je do ključne opservacije da nije pisana etnografija paralelna umetničkom delu kao objektu-saznanja, već kultura. Romantičarski i moderni prirodno-tehnički objekti saznanja, u nauci i drugim kulturnim praksama, nalaze se na istoj strani ovog razdvajanja. Postmodernistička formacija nalazi se na drugoj strani sa svojom „anti-estetikom“ trajno razdvojenih, problematizovanih „objekta“ saznanja i praksi koji su uvek u uzmicanju i u stanju odlaganja, uključujući i znakove, organizme, sisteme, sopstva i kultura. „Objektivnost“ u postmodernom okviru ne može podrazumevati neproblematizovane objekte; mora se odnositi na specifična pomagala (proteze) i uvek parcijalne prevode. U osnovi, objektivnost je pitanje stvaranja komparativnog znanja: Kako zajednice mogu da imenuju stvari da bi bile stabilne i da bi ličile jedna na drugu? U postmodernizmu se ovaj upit prevodi u pitanje politika ponovnog iscrtavanja granica kako bi se vodili ne-nevini razgovori i konekcije. Ono što je ulog u raspravama o moderni i postmodernizmu je obrazac odnosa između i unutar tela i jezika. Ovo je pitanje od presudnog značaja za feministkinje. Vidi: Marilyn Strathern, „Out of Context: The Persuasive Fictions of Anthropology“, Current Anthropology 28 (June 1987): 251–81, i „Partial Connections“, Munro Lecture, University of Edinburgh, November 1987, neobjavljeni rukopis.  

⁶ Harding, 24–26, 161–62.

⁷ Naučnofantastična kratka priča Džona Varleja (John Varley), „The Persistence of Vision“ u: The Persistence of Vision (New York: Dell, 1978), 263–316, deo je inspiracije za ovaj segment. U priči, Varlej konstruiše utopijsku zajednicu koju predvode gluvo-slepi. On preispituje tehnologije i druge medijacije komunikacije ovih ljudi, kao i njihove odnose prema deci koja vide i posetiocima. U priči, „Blue Champagne“, u: Blue Champagne ( New York: Berkeley, 1986), 17–79, Varlej transformiše temu kako bi istražio politike intime i tehnologije mlade žene paraplegičarke čija proteza, zlatna Ciganka, omogućava apsolutnu pokretljivost. Međutim, zbog toga što je ovo basnoslovno skupoceno pomagalo u vlasništvu intergalaktičkog carstva za komunikacije i zabavu, za koje radi kao medijska zvezda praveći „feelies“, ona sme da zadrži svoje tehnološko, intimno, pomoćno, drugo sopstvo jedino u zamenu za svoje saučesništvo u komodifikaciji celokupnog iskustva. Dokle će da ide u pronalaženju uvek novih iskustava za prodaju? Da li je lično političko označeno simulacijom? Jedan od načina čitanje Varlejevih ponavljanih istraživanja na kraju uvek ograničenih telesnosti, bića sa drugačijim sposobnostima, prostetičkim tehnologijama, i suočavanja kiborga sa sopstvenim ograničenjima, uprkos njihovim vanrednim transcendencijama „organskog“ reda, jeste pronalaženje alegorije za lično i političko u istorijskom mitskom vremenu poznog dvadesetog veka, eri tehno-biopolitika. Prostetika postaje fundamentalna kategorija za razumevanje naše najdublje intime. Prostetika je semioza, stvaranje znanja i tela, ne radi transcendencije, već za komunikaciju koju pokreće moć. 

⁸ C. D. B Bryan, The National Geographic Society: 100 Years of Adventure and Discovery (New York: Harry N. Abrams, 1987), 352.

⁹ Svoje razumevanje doživljaja ovih fotografija dugujem Džimu Klifordu (Jim Clifford) sa Univerziteta Kalifornije u Santa Kruzu, koji je identifikovao njihov „kopno na vidiku!“ efekat na čitaoca.

¹⁰ Bryan, 454.

¹¹ Vidi Hartsock, „The Feminist Standpoint: Developing the Ground for a Specifically Feminist Historical Materialism“; Chela Sandoral, Yours in Struggle: Women Respond to Racism (Oakland: Center for Third World Organizing, bez datuma); Harding; Gloria Anzaldua, Borderlands/La Frontera (San Francisco: Spinsters/Aunt Lute, 1987).

¹² Annette Kuhn, Women’s Pictures: Feminism and Cinema (London: Routledge & Kegan Paul, 1982), 3–18.

¹³ Dona Haravej gradi svoju argumentaciju u ovom tekstu kao reakciju na teze iznete u knjizi Sandre Harding iz 1986. godine The Science Question in Feminism (odnosno: Pitanje nauke u feminizmu). U njoj, Harding deli feminističku epistemologiju na tri pristupa od kojih jedan naziva “feminističke ‘standpoint’ teorije”. S obzirom na to da standpoint teorije nisu puka stanovišta, gledišta, već privilegovane pozicije iz kojih se stvaraju (navodne) istinitosne tvrdnje, u tekstu je napravljena jasna razlika između dva, upravo zadržavanjem izvornog oblika termina (standpoint). Za više, vidi: Lončarević, Katarina. 2012. “Feministička epistemologija – nastanak, razvoj i ključni problem” u: Godišnjak Fakulteta političkih nauka, 2012, vol. 6, br. 7, str. 41–59; prim. prev)

¹⁴ Džoen Skot (Joan Scott) me je podsetila da je Tereza de Lauretis (Teresa de Lauretis) to ovako postavila: Razlike među ženama bi možda bile sagledivije kao razlike unutar žena… Međutim, kada su jednom spoznate njihove konstitutivne moći – odnosno, kada jednom postane jasno da ove razlike ne konstituišu samo svest i subjektivne limite, već sveukupno definišu ženski subjekt feminizma u svoj njenoj specifičnosti, inherentnoj i, za sada, nepomirljivoj kontradikciji – ove razlike nemoguće je ponovo sručiti u fiksni identitet, istovetnost svih žena kao Žena, ili reprezentaciju Feminizma kao koherentne i dostupne slike. 

¹⁵ Chandra Mohanty, „Under Western Eyes“, Boundary 2 i 3 (1984): 333–58

¹⁶ Vidi: Sofoulis, neobjavljeni rukopis.

¹⁷ Haravej se ovde poigrava sa značenjima reči/imenica koje se slično pišu: reason – um i resonance – odjek, ali i nešto što se glasno i jasno čuje (Cambridge Dictionary). U srpskom jeziku igra reči bi najviše odgovarala odnosu između „rezonovanja“ i „rezonancije“. Ona ponavlja ovu ortografsku igru na drugom mestu u tekstu kada menja način misanja magnetne rezonance (magnetic reasonance, umesto pravilnog: magnetic resonance). Prim. prev. 

¹⁸ U: The Science Question in Feminism (str. 8), Harding predlaže tri dimenzije roda od kojih svaka ima istorijsku specifičnost: rodna simbolika, socio-seksualna podela dimenzija i procesi konstruisanja pojedinačnih rodnih identiteta. Proširila bih njenu poentu kako bih dodala da nema razloga da se očekuje da će tri dimenzije istovremeno varirati ili istovremeno determinisati jedno drugo, makar ne direktno. Odnosno, sasvim je moguće da se veoma oštri gradijenti između kontrastnih termina u rodnoj simbolici neće nalaziti u uzajamnoj vezi sa oštrim socio-seksualnim podelama rada ili društvene moći, ali moguće je da će biti usko povezani sa oštrom rasnom stratifikacijom ili nečim drugim. Na sličan način, verovatno da procesi rodne formacije subjekta neće biti direktno osvetljene znanjem o polnoj podeli rada ili rodnom simbolikom u datoj istorijsko situaciji koja se ispituje. S druge strane, trebalo bi da očekujemo posredovane odnose između dimenzija. Medijacije se mogu kretati kroz veoma različite društvene ose organizovanja kako simbola, praksi i identiteta, kao što je rasa – i vice versa. Takođe bih predložila da je nauku moguće, poput roda i rase, korisno razložiti na sličnu višedelnu šemu simbolike, društvene prakse i pozicije subjekta. Više od tri dimenzije se prikazuju kada se povuku paralele. Moguće je da različite dimenzije, na primer, rod, rasa i nauka posreduju odnosima između dimenzija u paralelnoj tabeli. Odnosno, moguće je da rodne podele rada posreduju obrascima povezivanja između simboličkih veza i formiranja individualnih pozicija subjekta u naučnoj ili rodnoj tabeli. Ili, formacije rodne ili rasne subjektivnosti mogu posredovati odnosima između društvene podele rada i naučnih simboličkih obrazaca.  

Tabela ispod započinje analizu paralelnim seciranjem. U tabeli (kao i u realnosti?), i rod i nauka su analitički asimetrični; odnosno, svaki pojedinačni termin sadrži i prikriva strukturirajuću hijerarhizovanu binarnu opoziciju, pol/rod i priroda/nauka. Svaka binarna suprotnost rukovodi nemim terminom putem logike aproprijacije, sa resursa na proizvod, sa prirode na kulturu, sa potencijalnog na ono što jeste. Oba pola suprotnosti su konstruisana i dijalektički strukturiraju jedno drugo. Sa svakim izgovorenim ili eksplicitnim terminom dalja asimetrična deljenja su moguća, sa roda, na muški i ženski, i sa nauke, na tehničke i „meke“. U pitanju je pamćenje kako određeni analitički alat radi, hteo – ne hteo, s namerom ili ne. Tabela odražava poznate ideološke aspekte naučnog i rodnog diskursa i može biti od pomoći kao analitičko sredstvo za razlučivanje mistifikovanih celina kao što su Nauka ili Žena. 

¹⁹ Katie King, „Canons without Innocence“ (doktorska disertacija, Univerzitet u Kaliforniji u Santa Kruzu, 1987).

²⁰ Evelina Foks Keler (Evelyn Fox Keller) u: „The Gender/Science System: Or, Is Sex to Gender As Nature Is to Science?“ (Hypatia 2 [Fall 1987]: 37–49), insistira na tome da su važni potencijali otvoreni konstrukcijom ukrštanja distinkcije između pola i roda, s jedne strane, i prirode i nauke, s druge. Ona takođe insistira na nediskurzivnom utemeljenju u „polu“ i „prirodi“, možda ono što ja nazivam „telom“  i „svetom“. 

²¹ Vidi Sofoulis, treće poglavlje.

²² Donna Haraway, Primate Visions: Gender, Race, and Nature in the World of Modem Science (New York: Routledge & Kegan Paul), u najavi proleće 1989.

²³ Katie King, prospekt za „The Passing Dreams of Choice… Once Before and After: Audre Lorde and the Apparatus of Literary Production“ (MS, University of Maryland, College Park, Maryland, 1987).

Prevod: Emilia Epštajn