AUTORKA KNJIGE ŽIVETI FEMINISTIČKI ŽIVOT GOVORI O GRANICAMA, BRIZI I PREDSTAVLJANJU DIVERZITETA – Intervju – Adam Ficdžerald, Literary Hub, 10. april 2017.
SARA AHMED: “KADA JEDNOM PRONAĐEMO JEDNE DRUGE, JOŠ TOLIKO TOGA POSTAJE MOGUĆE”
Adam Ficdžerald: U uvodu vaše nove knjige Živeti feministički život naslovljenom “Doneti feminističku teoriju kući” odmah iznosite poziciju koja nadilazi popularno shvatanje i određenje akademskog pisanja i kritičke teorije. Vi pišete: “U ovoj knjizi želim da feminističku teoriju razmatram i kao domaći rad, kao način na koji promišljamo kako feministička teorija nastaje i gde završava. Zašto se to nešto naziva feministička teorija? Isprva bismo možda pretpostavili da je feministička teorija ono što stvaraju feministkinje koje deluju u akademskoj sferi. Želim da ukažem da je feministička teorija i nešto što radimo kod kuće”, a tik iznad pojašnjavate da je “domaći rad rad na, kao i u našim domovima. Mi obavljamo domaće poslove. Feministički kućni rad ne znači samo čišćenje i održavanje kuće. Feministički kućni rad teži da transformiše kuću, da prezida rezidenciju gospodara”.
Prvo bih želeo da vam zahvalim na prilici za ovaj intervju, a potom bih započeo pitanjem da li biste mogli da mi kažete nešto o vašem radu u akademskoj sferi i izvan nje tokom pisanja i sada izdavanja ove knjige?
Sara Ahmed: Prvo sam mislila da naslov “Živeti feministički život” upotrebim za knjigu u kojoj bih sabrala eseje koje sam već napisala – o belosti, voljnosti, čudnovatosti. Mislim da sam o tome razmišljala početkom 2013. Ali već iste godine taj naslov dobija za mene znatno drugačije značenje. Postaje kvaka koja otvara nešto drugo. Na fakultetu sam čula za studentkinje koje su zaposleni seksualno uznemiravali. Počela sam da pišem knjigu o tome kako je zadatak feministkinje da živi feministički i šta to zaista znači kada se suočavate sa seksualnim uznemiravanjem, kao i drugim vrstama zloupotrebe moći, tamo gde radite. Dok sam pisala knjigu pružala sam podršku brojnim studentkinjama koje su svedočile u više istraga seksualnog uznemiravanja i nedoličnog ponašanja. Bilo je to strašno iskustvo – nailazite na zid za zidom: zidove ćutnje, zidove ravnodušnosti. U to vreme smo pravile i novi Centar za feministička istraživanja i postala sam još svesnija koliko su feministički centri ili skloništa potrebni ako mislimo da uzdrmamo te vidove moći tu gde smo (ovde, ne tamo negde); i da su nam, što je to teže, utoliko potrebnija mesta na koja možemo da odemo. Pisanje ove knjige omogućilo mi je da povežem sopstvena iskustva seksizma i rasizma u svakodnevnom životu, te zidove koji smetaju da se u svetu osetim kao kod svoje kuće, sa zidovima koji se isprečuju u akademskoj sferi.
A. F.: Za čitaoce koji to možda ne znaju, vi ste profesorka, bavite se akademskim radom i diverzitetom, objavili ste nekoliko fundamentalno važnih akademskih studija, a poslednje tri godine pišete i blog feministkilljoys. Kad smo kod toga, govorite o “pridruženim tekstovima” i čovek ne može da ne posmatra vaš blog i knjigu kao takve.
S. A.: Znam da ovo nije baš pitanje, ali i ja tako razmišljam o ovoj knjizi i mom blogu – kao pridruženima. Ponekad napišem tekst na blogu koji onda preraste u poglavlje (npr. Feminizam je senzacionalan). Ponekad pak delove nekog poglavlja pretvorim u postove na blogu (npr. Kvariigre u krizi). To mi je zaista od pomoći, pošto se naravno tekstovi za blog pišu ne samo brže već vam i omogućavaju da dođete do ljudi i dobijete reakcije, pa i ti razgovori koje vodite mogu da dospeju u knjigu koju pišete. Naravno, postoje i drugi načini za to. Ali ja volim to što blogovi omogućavaju.
Otkrila sam i da mi je blog “feministkilljoys” (“feminističke kvariigre” kako je to odlično prevela Silvia Dražić u prevodu Obećanja sreće, Prim. prev.) postao sredstvo za komunikaciju, način da stignem do ljudi koji u njemu prepoznaju deo svog iskustva. Blog kao pridruženi tekst bio je od ključnog značaja, mislim, za promenu mog stila pisanja. Rečenice su same počele drugačije da se slažu na stranici. Postala sam još svesnija kako reči zvuče i kako je potrebno da ih koristimo slažući ih na neuobičajene načine.
A. F.: Pitam se da li je fakultet i dalje mesto koje nazivate domom, da li u bilo kom smislu upotrebljavate za njega tu reč, pod pretpostavkom da vam je ikada bio dom?
S. A.: To je teže pitanje. Volim akademski rad – posebno feministički akademski rad. Toliko toga sam naučila predajući, istražujući, čak i kroz administrativne poslove! Bavljenje obrazovanjem mi pruža istinsku radost. Tu sam kod kuće na tako mnogo načina. Ali mislim da su me iskustva o kojima sam pisala u O uključenosti (2012.), u vezi sa teškoćama uzdrmavanja belosti akademske sfere, poteškoćama kada smatraju da kao žena druge boje kože vi “jeste” diverzitet, a potom i iskustva pokušaja da se popravi kultura koja dopušta seksualno uznemiravanje i maltretiranje, o čemu sam pisala u Živeti feministički život (2017.), učinila svesnijom toga kako akademska sfera mnogima nije dom i kako radi na tome da tako i ostane, kako radi na zaustavljanju nas koji pokušavamo da je otvorimo. I da je “to” potrebno prepoznati.
Stvari ostaju takve kakve su na mnogo načina. Shvatila sam da čak i neke feministkinje na kraju i ne pokušavaju da razgrade kuću gospodara; možda žele da neki od problema budu rešeni “unutar kuće”, pre nego da se o njima otvoreno ili javno razgovara; ili možda osećaju da mogu isuviše da izgube i da će, ako reputacija njihovog univerziteta bude okrnjena (optužbama za seksizam, rasizam), to škoditi i feminističkim projektima “unutar kuće”. Sve mi donosimo kompromisne odluke u kompromisnom svetu. Ne želim da mi bude kao kod kuće u ustanovi koja nekima omogućava da postoje, a drugima ne. Zato sebe sada smatram “post-akademskom” ili “post-institucionalnom” feministkinjom. Ove post-varijante su verovatno optimistične. Mogle bi biti i pesimistične. I dalje ću biti tamo, kruneći stvari po malo, na ovaj ili onaj način.
A. F.: Voleo bih da se zadržimo na O uključenosti i razgovaramo o kontinuitetu knjige Živeti feministički život sa vašim prethodnim radom, kao i stilskom zaokretu koji je možda u vezi sa vašim post-akademskim ili post-institucionalnim razmišljanjima. O uključenosti ostaje pravovremen, eksplozivan uvid u “more beline” kakvo predstavlja univerzitet kao sistem i ustanova od samog početka. Pišete da biti naučnik ili student druge boje kože znači “biti” diverzitet, ali i da će vas uvek gledati kao gosta prema kome je gostoprimstvo uslovljeno i stoga protivljenje belosti nekog čini nezahvalnim a nekog otuđenim. Ipak, zanima me kako je intenzivno istraživanje kojim ste se bavili pri izučavanju diverziteta pripremilo i proširilo onu vrstu slušanja i feminističkog rada koje praktikujete na blogu i u novoj knjizi. Čini se da postoji epistemološka distinkcija između anegdota i svedočenja ovog rada sećanja i dominantnih epistemoloških modela akademskog istraživanja i izučavanja.
S. A.: Dok sam se bavila istraživanjem koje je preraslo u O uključenosti a potom par godina kasnije pisala knjigu osećala sam se znatno drugačije nego pre. Tek kada sam došla na čelo Ženskih studija u Lankasteru (2001. – dakle bila sam prilično mlada kada sam zauzela visoku poziciju, što se često dešava na Ženskim studijama) i počela da prisustvujem fakultetskim sastancima sa dekanima i drugim upravnicima odeljenja, počela sam da shvatam da biti feministkinja na poslu zahteva ne samo rad na univerzitetu već i rad na promeni univerziteta. Ta belost je prvo čega sam postala svesna kao nečega na čemu je potrebno raditi, nečega ugrađenog u taj sistem. I pre toga sam znala da su univerziteti prostori za bele: iskusila sam to od predavanja radova o rasi koji su redovno nailazili na defanzivne reakcije, do odlazaka na konferencije gde su svi učesnici belci. Na Lankasteru je to svuda oko vas, okruženi ste belinom, a skloni ste da primetite ono što nije vaš odraz. Ali odjednom sam se našla na sastancima gde sam počela da slušam kako je belost postignuće, kako se opravdava i reprodukuje. Još se sećam izjave jednog člana nekog komiteta da je belost Lankastera samo stvar geografije!
Završila sam u komitetu za rasnu ravnopravnost zato što sam se bavila nebavljenjem problemom rase. Neću ulaziti u detalje kako je istraživačica humanističkog obrazovanja poput mene, navikla na čitanje, završila radeći kvalitativnu studiju diverziteta i slušajući priče praktičara diverziteta (to sam podelila u uvodu O uključenosti). Ali mislim da jeste važno to što se taj prelaz nije desio samo zbog mojih reči (što nisam želela da se zadovoljim devizom da će belo okruženje učiniti da se bolje istaknem), već i zbog onoga što sam čula u tuđim rečima. A čula sam kako belost funkcioniše. Od tada na dalje, zvali su me u brojne komitete za diverzitet, kao što to često biva ako vas vide kao otelotvorenje diverziteta, što znači da sam skupljala sve više podataka. I u tom procesu sam mogla da iznova promislim sopstvenu institucionalnu istoriju i počela sam da je shvatam drugačije. Sada smatram da je biti obojena žena u akademskom svetu kao biti etnografkinja; tako mnogo znamo o funkcionisanju institucija zato što čak i kada učestvujemo u njima, nekako uvek ostajemo stranci.
A. F.: Da li su priče koje ste prikupili transformisale ne samo vaša razmišljanja nego i sam stil i strukturu vaše prakse? Čini se da je ovaj model slušanja ključan za vaš pristup naraciji, čak i u tekstovima u Živeti feministički život. Vrlo rano navodite Odri Lord kao autorku na čije temelje se nadovezujete. Naučnica Mina Magda me podseća da to reflektuje model razumevanja smeđih i crnih žena o kome dominantno belački akademski kompleks još uvek ne govori često niti ga sasvim prihvata.
S. A.: Bilo mi je važno da se u knjizi vratim na podatke koje sam prikupila za O uključenosti – mada je jedan od recenzenata prvog rukopisa koji sam poslala na Djuk (izdavačka kuća Duke University Press, Prim. prev.) sugerisao da bih mogla da izostavim ceo srednji deo. Shvatila sam da čak i ako istraživanje deluje kao digresija ono predstavlja deo putanje, niza koraka koje sam napravila da negde stignem. Mislim da mi je bilo važno da se vratim na te priče koje sam sakupila i pobrinem se za njih, kao deo onoga šta znači biti feministkinja na poslu i živeti feministički život. Mnogo dugujem crnim i drugim feministkinjama drugačije boje kože – u uvodu pominjem Odri Lord, Čeri Moragu i Gloriju Anzaldua – koje predstavljaju otelotvorenje krhkosti svojih arhiva. Počinjem da sagledavam naše arhive kao izgrađene od iskustava zidova, prepreka na koje nailazimo, ali i od kreativnosti i inventivnosti koje su iza nas kao deo priče o preživljavanju.
Vratiću se na to – posao koji moramo da obavimo da bismo saslušali one koje često ne čuju zbog zidova koji im se isprečuju – u mom sledećem projektu o žalbama.
A. F.: Pitam se da li danas bele akademske ustanove prepoznaju sebe kao bele akademske ustanove?
S. A.: Ne bih rekla! Diverzitet, kreativnost, ranopravnost: često se koriste utoliko više zato što prikrivaju prisutnu belost. Mislim da je najteže u bavljenju diverzitetom samo saznanje koliko korisni možete da budete u smislu da vaš rad može biti upotrebljen kao dokaz da je ono protiv čega se borite prevaziđeno.
A. F.: Da li je moguće da se prepoznaju kao takve ako je klima diverziteta opciona, uslovna, u okvirima obimne hijerarhije belih staratelja, univerzitetskih upravnika i dekana, prijemnih odeljenja i osoblja? Zanima me da li kao publiku vašeg istraživačkog i rada na promenama vidite “belu moć” širom univerziteta i fakultetskih sistema?
S. A.: Ne mogu ni da zamislim “belu moć” kao čitaoce! Mislim da “bela moć” to uopšte ne bi shvatila!
Publika kojoj se obraćam su druge feministkinje. Rekla bih da sam posebno pisala za studentkinje feministkinje: gajim duboko divljenje za feminističke studentske pokrete, koje moja generacija feministkinja omalovažava i potcenjuje. Volim tu kombinaciju krhkosti i neustrašivosti, volje da se problemi imenuju, dok se borite s njima i ne pristajete da budete njihovo rešenje.
Mislim da ponekad moramo da pokušamo da dopremo do onih koji su naučili da ne slušaju one koji se trude da nešto promene. To je deo posla krunjenja zidova; i ja obavljam taj posao, mada češće kroz administrativne aktivnosti nego tako što se nekome obraćam mojim pisanjem i istraživanjem. Ali ponekad trud da se obavlja taj posao podrazumeva trošenje energije i animiranje. Čak može da vam na kraju skrene pažnju sa onih koji takođe učestvuju u tome, onih za koje dalje trošenje može biti previše. Zato u ovoj knjizi pokušavam da se obratim onima koji se trude da prežive neprijateljski nastrojene institucije, a ne samim institucijama.
A. F.: Jedna od ključnih slika kojima se vraćate je slika zida: zidova na koje feministkinje nailaze kada prionu na posao – kod kuće, na poslu, u zemljama i prostorima koje naseljavaju. Da li posmatrate i praktikujete feminizam kao nešto nevezano za mesto, bez striktnog geografskog određenja? Ili vam je važno da u Velikoj Britaniji, Australiji i drugde vidite vaš rad kao ukorenjen u ovim konkretnim geopolitičkim prostorima, u vezi sa tim (njihovim) vrlo specifičnim zidovima?
Pitam ovo s primišlju da, koliko god da želim da razmišljam o feminizmu kao lišenom granica, kao međunarodnoj revolucionarnoj sili koja namerno ne želi da se zaodeva u jezik i moć državnog internacionalizma, možda poenta leži upravo u razmatranju načina na koji feminizam zahteva da se odreknemo univerzalizma, privilegije slobodnog kretanja. Čini mi se da je ovo veoma važno za čitanje vašeg rada, vas kao feministkinje druge boje kože koja se kreće svetom preko granica – ili protiv granica?
S. A.: Smatram sebe delatnicom vezanom za mesto, koja kreće da radi s mesta gde je. Pretpostavljam da je s obzirom na moje mešovito poreklo, pitanje “odakle” uvek bilo živopisno. Odrasla sam u belom predgrađu jednog malog grada u Australiji, zemlji kolonijalnih naseljenika, zemlji koja je i dalje okupirana. Ja sam bila smeđi naseljenik – danas tako vidim to iskustvo. Ali dok sam bila tamo, često sam bila drugde, sa majkom Engleskinjom i ocem Pakistancem, s tetkama iz Pakistana koje su dolazile. Biti s rodbinom koja je odasvud je biti s njihovim sećanjima, njihova sećanja postaju tekstura vaše sadašnjosti, što je za mene značilo živeti “zagrobni život” kolonijalizma i odvajanja Pakistana od Indije; tamo je bilo ovde. U poglavlju “Biti pod znakom pitanja” govorim o tome kako je to kada pretpostavljaju da niste odande gde ste odrasli, kada vas pitaju to za mnoge od nas tako poznato pitanje – odakle ste. To je jedno od onih pitanja koja su u stvari prikrivene tvrdnje – u ovom slučaju da niste odavde. Ali to je i pitanje koje možete postaviti samima sebi, pošto ste mešani, možda čak i zbrkani, pa se zbog toga možda nigde ne osećate sasvim kao kod kuće. Nije to uvek tužan osećaj, mada može biti i tužan i težak. Može i otvarati mogućnosti, uvid u postojanje različitih načina postojanja. U prvom rukopisu knjige bilo je više reči o mešanosti. Izostavila sam to iz komplikovanih razloga, ali znam da ću se vratiti na to.
Pretpostavljam da ponekad pod “odakle” mislimo na nacionalni kontekst. Ne sumnjam da je dobar deo mog rada direktno potekao iz naviknutosti na političke diskurse prisutne u Australiji, posebno u vezi sa pomirenjem, voljom da se oporavi od prošlosti, što je u stvari bilo prikrivanje prošlosti. Akademske svetove mogu da oblikuju isti ti vokabulari. Kao mlada istraživačica u Velikoj Britaniji 1990-tih (nisam planirala tu da završim, ali nakon studija je jedan posao vodio drugom i shvatila sam da sam stigla baš tu!), osećala sam se duboko otuđeno od australijskog feminizma – nazovi belog australijskog feminizma i njegovog afektivnog rečnika: naglasak je stalno bio na ljubavi i nadi. Još se sećam odlaska na jednu konferenciju o australijskom feminizmu u Velikoj Britaniji, gde su sve govornice bile belkinje, nijedna iz starosedelačkog naroda, gde je pravo na zemlju pominjano ali samo u vezi sa filozofijom bele Evrope. Bilo je to duboko otuđujuće i na tom događaju sam doživela neka prva akademska iskustva “kvariigre”.
Dolazak u Veliku Britaniju je bio važan. Ne zato što sam se odjednom našla u smeđoj i crnoj antirasističkoj utopiji – očigledno nisam, pošto su britanski univerziteti vrlo beli i vrlo žive u poricanju te beline. Zato što sam pronašla prostor gde sam bila manje stranac, prostor koji se tada zvao crni britanski feminizam. Moja divna koleginica Hajdi Mirza je urednica knjige istoimenog naslova koja je prvobitno objavljena pre dvadeset godina. Biti deo te knjige – to mi je jedan od prvih objavljenih tekstova – bilo je kao postati deo i kolektiva i kolekcije tekstova. To je bio, i jeste, jedan fragilan kolektiv; kolektiv nastao iz borbi i solidarnosti crnih, azijskih i žena manjinskih etničkih grupa (često nas skraćeno zovu BAME – Black, Asian, Minority Ethnic), među kojima su mnogima porodične istorije isprepletene sa istorijom britanskog kolonijalizma. Bio je takav spas postati deo tog kolektiva, što je u stvari bilo stvaranje prostora kroz to što smo pronašle jedne druge. I bio je to spas i zato što ponekad možemo da promaknemo jedna drugoj u moru beline, uprkos tome što se možda čini da se u njoj ističemo. Kada jednom pronađemo jedne druge, još toliko toga postaje moguće. Možete da delite priče o zidovima. Tako je važno deliti te priče, priče o nailaženju na iste prepreke. Naša frustracija biva istorijski zabeležena! Podeliti iskustvo o belosti kao zidu ne ruši taj zid, ali vam pomaže da idete dalje.
Ovde je potrebno da dodam da sam nakon toga bila u Australiji. Godine 1999. imala sam odsustvo sa univerziteta gde sam stekla prvu diplomu, Univerziteta Adelejd. Tamo sam upoznala Fionu Nikol i Ajlin Moreton-Robinson i družile smo se i ćaskale o svemu: starosedelačkom suverenitetu, belačkim izvinjenjima, politici pomirenja. Prijateljstvo i savezništvo koje smo izgradile oblikuje moj rad do današnjeg dana. Obe su igrale ključnu ulogu u uspostavljanju Australijske asocijacije za kritičke studije rase i belosti (ACRAWSA – Australian Critical Race and Whiteness Studies Association). Ova Asocijacija je, po mom mišljenju, znatno pomerila stvari. Predstavila sam jedan rad na jednoj njenoj konferenciji 2007. Slušala sam starosedelačke naučnice Toni Birč i Ajrin Votson kako iznose glavne teze. I nisam se suočila sa morem beline. Bilo je to neverovatno iskustvo.
Ali da se vratim na taj raniji period – kraj devedesetih i početak dvehiljaditih – krenula sam da vodim brojne razgovore o belosti sa crnim i drugim feministkinjama drugačije boje kože koji su se, za mene lično, ticali i razumevanja sopstvene prošlosti. Tek sa dolaskom u Veliku Britaniju započinje proces promišljanja rasizma koji je bio deo mog odrastanja. Naprosto nisam bila spremna za to dok nisam napustila Australiju. Ponekad moramo da odemo da bismo mogli da pretresemo sopstvena iskustva. Potom možemo da se vratimo kući i pronađemo nešto dosta drugačije. Živeti feministički život više od svega što sam pisala predstavlja povratak kući. Opisujem tu knjigu kao stavljanje sunđera na prošlost. Ko zna šta će sve upiti.
Feminizam: takođe stavljamo sunđer na svet, slušamo, upijamo i čistimo, brljamo. U naše zbrkane razgovore unosimo brojne istorije koje idu uz nas. Razmišljam o transnacionalnom feminizmu kao da je u pitanju rad: zajednički rad kojim prelazimo nacionalne granice, ali i zajednički rad na tim granicama, pošto samo njihovo postojanje znači da neke od nas ne mogu da ih pređu. Neko može da putuje, neko ne. Muslimansko ime može da vam uspori putovanje. Mogu da vas zaustave i propituju. Ponekad morate da prestanete da radite ili odbijete da putujete. Ponekad morate da budete inventivni: da pronađete druge načine da radite isti posao. O transnacionalnom feminizmu razmišljam kroz prizmu zaostavštine Odri Lord. Odgledavši film o Odri Lord, Berlinske godine, napisala sam:
Iz filma stičemo utisak da je transnacionalni prostor stvarno živući prostor koji naseljavaju stvarna tela, ne glamurozna reč neke brošure, nego reč koja zahteva rad. Moramo da radimo na učenju od drugih koji ne govore našim jezikom. Moramo da putujemo izvan naših zona komfora; da slušamo, širom otvorivši uši. Posebno da učimo o važnosti transnacionalne crnačke feminističke politike: o tome šta je moguće kada afro-amerikanka i afro-nemica progovore jedna s drugom, kada žene druge boje kože širom dijaspora progovore jedna s drugom; različitih generacija, iz različitih vremena i prostora. Iz razlika učimo o razlikama. Učimo i da je nacionalno transnacionalno: da je nemačkost ili britanskost oblikovala istorija imperijalizma i kolonijalizma koja utiče i na same temelje naših života, da mi migranti koji ostajemo ostavljamo svuda naokolo deliće i komadiće nas samih.
Ovo je, znam, viđenje transnacionalnog feminizma dosta puno nade, uprkos naglasku na potrebnom radu. To nije nada zasnovana na slobodi kretanja ili slobodi od ograničenja. Za mene se transnacionalni feminizam tiče nade da ćemo raditi taj posao: raditi odande gde smo, što znači rad sa i pod ograničenjima.
A. F.: Za kraj, želim da vas pitam kako neko ko se bavi feminističkim poslom da ostane dobro, nađe ravnotežu između rada na popravkama raznih zajednica i brige o svom telu – u kontekstu kvir porodica kao i onih među nama bez porodica. Kao javna ličnost, intelektualka i putujuća govornica, koja radi u kontekstu kapitalizma, recite nam može li feminizam da nam pomogne da iznova osmislimo praksu podele rada i odmora? Postoje li živi primeri starijih, kolega ili prijatelja koji bi nam ponudili neke krucijalne savete?
S. A.: Često zastanem na reč “ravnoteža” koju ovde mnogo koriste: ravnoteža posla-života. Ja se nikada ne osećam tako dobro uravnoteženo, ni u čemu što radim! Mislim da je kvir pristup u trenucima gubitka ravnoteže iskoristiti priliku da se u prostor ubace neke druge stvari.
Postoji toliko mogućih načina da odgovorim na ovo pitanje. Jedna od ideja u Živeti feministički život je razmišljati polazeći od sledećeg: da mi koje dolazimo u ustanove koje nisu sagrađene za nas donosimo sa sobom ne samo drugačija znanja, već i druge svetove. Jako je važno da se pobrinemo da sačuvamo te veze sa drugim svetovima. Mudrost starijih je ovozemaljska.
Rad za institucije i nailaženje na zidove znaju da budu iscrpljujući; možemo se osetiti isceđeno, biti isceđene. Potrebno je da znamo kada da stanemo. Uvek sam smatrala da je jako važno uzeti vreme da se odmorimo i isključimo. Jedan od prvih saveta koje dajem novim studentima je da prave duge pauze! I to ne zato da bi kad se vrate mogli da budu produktivniji: takva instrumentalna upotreba vremena za odmor nije odmor. To je zato što je potrebno da imamo prostor za zujanje; za podsećanje na druge stvari; na to da u životu ne postoji samo posao, koliko god da volite posao kojim se bavite.
Sistemi podrške zaista jesu važni, a neki ih imaju manje naprosto zato što im zapadne da se tako rode u ovom svetu ili zbog nečega što se desi nakon što dođu na ovaj svet. Stvaranje naših sopstvenih sistema podrške – načina da podržimo one u nesigurnosti, koji imaju manje oslonca – ključno je za feministički, kao i kvir život. Zato što i previše dobro znamo da najmanje podrške imaju oni kojima je najpotrebnija.
Mislim da su moji savetnici većinom knjige. Inspirišu me tekstovi crnih feministkinja o brizi o sebi, a sopstveni kvariigrački komplet za preživljavanje sam sagradila na temelju mudrosti Odri Lord, posebno njenom izvanrednom tekstu Prodor svetlosti (A Burst of Light). Mislim da se briga o sebi prebrzo otpisuje kao neoliberalizam i individualizam. U rukama Odri Lord briga o sebi tiče se načina na koji živimo u svojim krhkim telima čiji kapaciteti mogu biti iscrpljeni; kao i pronalaženja načina postojanja u svetu koji nam izmiče. Briga za sebe tiče se i brige za druge, tog važnog, često bolnog posla, tog praktičnog i kućnog rada kojim jedni drugima održavamo uslove za život.
Ne volim reč “popraviti”: u rasnoj politici može da implicira oporavak u smislu ponovnog prikrivanja ili sakrivanja rana i nepravdi. Ali mislim da pomaže da se popravljanje sagleda kao neka obična aktivnost, nešto što treba da radimo da bi stvari funkcionisale, uz habanje i izlizavanje kao deo života. Reči mogu da se pohabaju, baš kao i tela, od zahteva koje pred njih postavljamo. Mogla bih čak da kažem da je jedan način na koji nam feminizam može pomoći da iznova osmislimo podelu između rada i odmora upravo ta važnost koju mnoge feministkinje pridaju običnom, ne transcendentalnom, bivanju izvan i iznad, već uranjanju u običan život. To je ta briga.
Razmišljam o kuhinjskom stolu, za kojim možemo da jedemo, susrećemo se, pozdravljamo, i tome kako su ga obojene žene pretvorile u izdavačku kuću. Čini se pravedno da završimo stolovima; jer jesu važni.
Prevela Ana Imširović
Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život:
-
Kritički život 1 – Edvard Snouden
-
Kritički život 2: Zemlja i sloboda (Ken Louč)
-
Kritički život 3: Nevidljivi gradovi (Italo Kalvino)
-
Kritički život 4: Performiranje političkog (Džudit Batler)
-
Kritički život 5: Kultura i imperijalizam (Edvard Said)
-
Kritički život 6: Izvori totalitarizma (Hana Arent)
-
Kritički život 7: Ko je neoliberalni subjekt? (Vendi Braun)
-
Kritički život 8: Viralni homonacionalizam (Džazbir Puar)
-
Kritički život 9: Bitka za Čile, 1. deo (Patrisio Guzman)
-
Kritički život 10: Bitka za Čile, 2. deo (Patrisio Guzman)
-
Kritički život 11: Bitka za Čile, 3. deo (Patrisio Guzman)
-
Kritički život 12: Američka predavanja (Italo Kalvino)
-
Kritički život 13: Slučaj traume i oporavka (Džudit Luis Herman)
-
Kritički život 14: Intervju (Vendi Braun)
-
Kritički život 15: Ruke u vis, ne pucaj! (Džazbir Puar)
-
Kritički život 16: Kada jednom pronađemo jedne druge, još toliko toga postaje moguće. (Sara Ahmed)
