16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama 2010

Performans MOJE TELO MOJA TERITORIJA

Društveno angažovani performans o seksualnom zlostavljanju žena

Putujući Feministički karavan

Obeležavanje medjunarodne kampanje 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama događa se u periodu od 25. novembra do 10. decembra 2010.

Ove godine Kampanja je imala za temu Militarizam i nasilje nad ženama i organizovana je u preko 60 gradova, manjih mesta, sela, Romskih naselja u Srbiji…

U organizaciji Rekonstrukcija Ženski fond, Mreža Žene protiv nasilja, Autonomni ženski centar i Feministički putujući karavan tokom kampanje bavile smo se temom militarizam i nasilja nad ženama, sa posebnim osvrtom na seksualno nasilje.

Militarizam je, baš kao i patrijarhat, sistem koji počiva na dominaciji, zloupotrebi moći i kontrole, nametanju vrednosti poput poslušnosti, slepog izvršavanja naredbi, uniformnog mišljenja, hijerarhije, mačizma, seksizma, ksenofobije, homofobije. To je način na koji posmatramo svet oko sebe: naše porodice, prijatelje/ice, komšije/nice, kolege/inice, čitavo društvo.

Važno je razumeti da militarizam niti počinje niti se završava sa ratom i oružanim sukobima i da njegovo autokratsko nasleđe prožima svaku sferu naših društava. Prihvatiti militarizam znači pretpostaviti da svako/a od nas ima sopstvenog/e neprijatelja/e i da je nasilje jedini efektan način rešavanja problema.

Militarizam kao ideologija i kulturni obrazac koji perpetuira nasilje, ima naročit uticaj na život i bezbednost žena.

Naši domovi su često „ratna poprišta“, a naša tela „novo oružje“ i „nova meta“.

Jedan od najčešćih oblika rodno zasnovanog nasilja je silovanje, kojem su žene izložene pre, tokom i nakon rata i/ili ratnih sukoba.

Seksualno nasilje uključuje svaki fizički, vizuelni, verbalni ili seksualni čin koji je, u vreme kad se dogodio ili naknadno, žena ili devojka doživela kao pretnju ili napad, i koji ju je povredio ili degradirao, i/ili u kojem joj je oduzeta kontrola u intimnom kontaktu – Liz Kelly

U Srbiji prema podacima Incest Trauma Centra svaka 3 devojčica preživi neki oblik seksualnog nasilja.

Prema podacima Autonomnog ženskog centra :

80% počinilaca seksualnog nasilja su poznate osobe
preko 70% slučajeva se dešava u poznatom prostoru
U 87% slučajeva silovanja uključena je pretnja za život žene, a u 50% slučajeva postoji pretnja oružjem.

I pored ovakve statistike, žene koje pretrpe seksualno nasilje i dalje se suočavaju sa osudama sredine i neadekvatnom zaštitom države.

Ulični performans MOJE TELO MOJA TERITORIJA posvećen je ženama koje su preživele seksualno zlostavljanje. Govori o složenom procesu kroz koji prolazi žena sa iskustvom seksualnog nasilja. Performans prati ovaj proces, od momenta nasilja do trenutka kada žena prijavi silovanje policiji i ohrabri se da kaže: žena nikada nije kriva za silovanje, sramota je nasilnikova.

Putujući performans je posetio sledeće gradove: Beograd, Novi Pazar, Velika Plana, Kruševac, Leskovac, Niš, Loznica.

Putujući performans se trudi da umetničkim sredstvima artikuliše pitanja koja nas se životno tiču, čineći našu umetnost živom, aktivističkom umetnošću koja se bavi realnošću i najdirektnije obraća najširoj publici.

Koriste se kratke i efektne pozorišne forme koje privlače i drže pažnju i apeluju ne samo na razum već i na nivo emotivnog i telesnog, težeći da izazovu širok spektar reakcija.

Želja da se prodre direktno do najšire publike koju institucionalizovani umetnički sadržaji i aktivističko delovanje često ne uspevaju dodirnuti, rezultira u izboru prostora za izvođenje performansa – a to su javni prostori, pre svega ulice. Ideja je da delujemo direktno, lično, javno.

Ove godine razlog da idemo u gradove u Srbiji kao što su Novi Pazar, Velika Plana, Kruševac, Leskovac, Niš, Loznica, i igramo na glavnim trgovima, ulicama je to što su u tim gradovima zabeležene velike stope trgovine ženama i decom, seksualnog zlostavljanja i nasilja.

25. novembra na Medjunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama održan je performans na Trgu republike u Beogradu. Performans MOJE TELO MOJA TERITORIJA otvara tango – “tužna misao koja se pleše”, u audio interpretaciji benda Gotan Project, uz čije taktove učesnice igrom i pokretima tela potresno dočaravaju pretrpljeno iskustvo patnje, užasa i strahote seksualnog zlostavljanja.

U prvom delu performansa one reflektuju žrtvu, koja nema mogućnost izbora, niti šansu da se brani, koja je u šoku, paralisana strahom i očajem dok trpi nasilje.

U drugom delu je audio dramskim zapisom autentično dočarana policijska istraga, gde shvatamo koliko sam tok istrage doprinosi još većem poniženju i degradiradaciji žene, mnoštvom pitanja u stilu: “Šta si imala obučeno?”, “Da li si se branila?” i konstatacijom: “Biće na kraju tvoja reč protiv njegove.”

Treći deo performansa odražava intimnu, unutrašnju borbu žene, duboke ožiljke na njenoj duši, ali i odluku da ne ćuti o tome, već da se bori protiv počinioca tako što će skupiti hrabrost da ukaže na njega, suoči se sa njim i izvede ga pred lice pravde da bi dobio zasluženu kaznu.

MOJE TELO MOJA TERITORIJA izvode:

Režija: Dijana Milošević
Glumice: Vesna Bujošević, Zorica Nikolić, Ana Imširović-Đorđević, Sladjana Rackov
Tekst: Jelena Andjelovski
Scenografija: Marija Vidić
Tehnika: Nikola Cakić
Fotografija: Biljana Rakočević
Video: Aleksandra Nestorov
Organizacija i produkcija: Zoe Gudović

Posle odigranog performansa u Beogradu, gde je izmedju 200-300 ljudi imalo prilike da ga odgleda reakcije su bile neočekivane. Ljudi nam tokom svih ovih godina prilaze i pohvaljuju naš rad ili ga osudjuju. Ove godine kao da je momenat jeze, straha, gadjenja i mučnine pokrenuo empatiju i podstakao ljude da se zapitaju o odgovornosti za reagovanje ili ne reagovanje. Pitanje „privatnog čina” čuli su i videli u javnom prostoru-ulici. Silovanje je tema koja ove godine nikoga nije ostavila ravnodušnim.

Žene koje su na licu mesta prilazile imale su prilike da se obrate aktiviskinjamaAutonomnog ženskog centra, preuzmu pamflet i direktno im se obrate.

Nakon Beograda putujući performans nastavlja turneju. Odlazimo do Novog Pazara gde sa aktiviskinjama Kulturnog centra Damad na pešačkoj zoni postavljamo scenografiju i počinjemo da delimo pamflete ovogodišnje kamapnje. Tokom trajanja performansa počinje da se okupljaju ljudi, koje je privukla snažna scenografija i sjajno izvodjenje glumica. Kada se performans završio prilazile su nam žene koje su tražile informacije o SOS telefonu, a par žena je prišlo aktiviskinjama Kulturnog centra Damad i raspitivale su se za mogućnost učlanjenja u grupu. Medjutim prišao nam je i jedan čovek koji nam se zahvalio što javno, glasno i jasno govorimo o silovanju. Podelio je sa nama njegovo iskustvo da mu je najbolji drug silovao ženu, ali da nije usledila nikakva kazna.

Veliko zadovoljsvo je videti mlade ljude koji su se okupili i pratili radnju performansa, neke reakcije su bile očekivane kao sto je smeh, dobacivanje ružnih reči. Neočekivane reakcije su te da su neki mladići posle prišli da nam se zahvale, jer je to PRVI put da se u Novom Pazaru desio angažovani performans na ulici. Širenje svesti kroz umetničko aktivističku akciju ih je podstaklo na razmisšljanje da i oni urade neke slične akcije. Grupa mladića koja nam je prišla osudila je nasilje, i podelila sa nama da imaju bolove u stomaku, da imaju mučninu, i da ne mogu tek da zamisle kroz koje muke žene prolaze kad imaju ovo osećanje samo od gledanja performansa.

U Velikoj Plani u sjajnoj organizaciji Žena u akciji, perfomans smo izvele na međi pijace i glavne ulice, gde je najveća prohodnost i gde su šanse da se u maloj sredini obratimo velikom broju ljudi. Odabrale smo sredu kada je pijačni dan. Tokom izvođenja performansa mogle su se videti razne reakcije. Od žena koje plaču, do muškaraca koji grubo odvode svoje žene i ne dozvoljavaju im da ostanu na ulici i vide i čuju priču žena koje su silovane. Nakon performansa nam je koordinatorka grupe Jovanka Brkić rekla da je čak primetila nekoliko nasilnika kako su pomno gledali.

Žene koje prolaze kroz situacije nasilja su brzo odlazile, da ih niko ne vidi.

Međutim posle performansa kada se grupa već pakuje za odlazak u sledeći grad žene nam priđu i traže pamflete, kontakte, pomoć. Naravno ostaju u sigurnim rukama naših drugarica iz grupe Žene u akciji.

Kruševac je bio naš sledeći grad, pozornica gde otvaramo priču koja pogađa sve vaše unutrašnje organe, i podstiče vas da duboko razmislite o svim procesima nasilja, ali i procesu reagovanja i odgovornosti.

Tokom performansa videle smo dosta ljudi koji su gledali, slušali i posle prilazili da nam kažu svoje priče. Performans je ove godine podstakao više muškaraca da nam priđu i kažu svoja mišljenja. Sve se svodilo na ponovne stereotipe koje mi sve vreme pokušavamo da razbijemo. A to je priča da su žene krive za provociranje, oblačenje i da je to uzrok zašto muškarci siluju žene.

Svakako mi performans igramo zbog žena koje nam sada prilaze i dalje u strahu, i negde u stidu što trpe nasilje, i traže nam pomoć, i kontakte.

Leskovac je grad gde putujući performans već ima i svoju publiku. Na žalost ove godine promenile smo lokaciju gde je bila velika prolaznost ljudi kod robne kuće pa smo igrale ispred Doma kulture. Do promene je došlo zbog tehničkih zahteva performansa i stuje koja nam je neophodna. Ljude smo pozvale da dođu i neki su komentarisali da su srećni kada mi nastupamo, ali da su nam teme uvek teške.

Posle performansa i razgovora ispred Doma kulture desila nam se i jedna situacija koja nam je bila neočekivana. Jedna žena koja je gledala performans je došla direktno u grupu Žene za mir, i zatražila pomoć. To je uspeh kojim se mi uvek radujemo. Da podstaknemo žene da progovore i povežu se za direktnu pomoć ženskim grupama u lokalnim sredinama.

Niš je grad u kome putujući performans voli da nastupa. Veliki trg, ljudi koji su znatiželjni šta će se desiti, zašto smo mi u njihovom gradu, i zašto pričamo o silovanju. Kada se završi performans uvek nam priđu neke žene i obrate nam se. Ove godine bilo je zanimljivo videti mlade ljude kako reaguju. Devojke su se iz prikrajka smejale, kao da je bio deo tog odbrambenog mehanizma i reakcije da to njima ne može da se desi, a neke reakcije su bile čak i da je grozno što glasno izgovaramo reč silovanje.

Mladići su imali reakcije od uvreda i ružnih reči koje su nam upućivali, da reakcija mučnine i otvaranja svesti da žena nije kriva.

U Loznici se završavala naša turneja. Ispred kancelarije za mlade u organizaciji grupe Svetionik, imale smo emotivne i snažne reakcije. Od medija koji su nam prišli i sa nama uradili duge intervjue i razgovore, do maldih koji su sa nama podelili osećanja.

Opet je bilo sveprisutno osećanje bespomoćnosti, gadjenja, stomačnih problema. Dosta njih je tada prišlo i reklo da im je žao kroz koje sve strahote žene moraju da prodju. Na kraju nam je prišla žena i tražila kontakte: Tražim za ćerku kontakt u Novom Sadu, njen muž nju bije tamo, a mene moj bije ovde. Uzela je materijale i pobegla. Nije lako progovoriti, pokazati se, smoći snage da neko zna da ti trpiš nasilje. Dal zbog osude, krivice, straha, nezanja, ponosa, žene progovore tek kad nasilje uzme maha i one više ne znaju da se sa tim izbore.

Performans je ove godine imalo prilike da vidi između 700-1000 ljudi.

Pre performansa imale smo priliku da ljude informišemo i o kampanji Incest trauma centra i pustimo pesmu PREKINIMO ĆUTANJE, u izvođenju Aleksandre Kovač i Beogradskog glasa.

Rad ženski grupa kako u Beogradu, tako u u lokalnim sredinama, daje sigurnost, mogućnost, volju i želju da se javno i odlučno stane na put nasilju.

Tokom svih osam godina rada Putujući feministički karavan je sarađivao sa mnogo ženskih organizacija širom Srbije. To nas je sve vreme osnaživalo i davalo nam mogućnost da se povezujemo, širimo feminističke ideje, i da se zajedno borimo protiv nasilja.

Ove godine veliku zahvalnost, za predan rad i gostoprimstvo dugujemo grupama:Kulturni Centar DamaD, Žene u akciji, NVO Peščanik, Žene za mir, SOS telefon za Romkinje “Osvit”, NVO Svetionik.

Ove godine zahvalnost dugujemo i partenerskim grupama: Dah teatar, Kulturni centar Rex, Pozorište Boško Buha, Stani pani kolektiv, Adria Media Serbia.

Mediji koji su preneli informaciju o performansu: B92, Studio B, RTS, Tanjug, Blic, Danas, TV Kopernikus, Kosmopoliten, Story, lokalne televizije u Loznici, Nis, Krusevac, Leksovac, TV Smederevo, TV Alava, Radio Beograd I i II, TV Laki, TV Leskovac..

U informativnom programu na televizijskim stanicama b92:

U dnevnoj štampi i časopisima:

Na internet portalima informativnih kuća:

Na internet stranicama drugih organizacija, na blogovima , na internet portalima za mlade itd.

Putujući feministički karavan je tokom poslednjih 8 godina izveo 8 različitih performansa u ukupno 33 grada u Srbiji u saradnji sa 57 lokalnih ženskih grupa koje se bave ženskim ljudskim pravima. Na ovaj način je postignuto partnerstvo sa lokalnim grupama, povećana vidljivost lokalnih grupa kroz medijsku pokrivenost performansa.

Do sada uradjeni performansi:

“Vidite li nasilje nad ženama”, “Zašto ih nema medju nama”, “One nemaju poverenje–zašto?”, “Crveni karton za nasilnike” , “Reagujmo dok ne bude kasno!”, “ Ne mogu da odem, zato što…”, “Ako mrtve ustanemo” nastali su kao spoj umetnosti i aktivizma u cilju promene društvene svesti i društvenih odnosa.

Materijal korišćen za izveštaj: Pamflet za kampanju 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama, deo teksta Biljane Kosmogine, fotografije Biljana Rakočević, lični utisak Zoe Gudović.

16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama 2010

“Postajanje ženom” u cyber prostoru!

Moje telo moja teritorija Velika Plana

RWFUND PROGRAMI:

Stipendije Žarana Papić

Specijalni fokus

Generalna podrška

Urgentni grantovi

Prethodni RWF programi

Donirajte i podržite naše i vaše programe!