RWFund logo

RWFund logo

16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama 2011

Kampanja “16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama, 2011” – (od 25. novembra do 10. decembra)

Kampanja 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama u Srbiji, u organizaciji: Autonomni ženski centar (Beograd), Rekonstrukcija Ženski fond (Beograd), Umetničko aktivistička grupa ACT Women (Beograd) i Mreža Žene protiv nasilja (Srbija) i još 40 ženskih organizacija imala je ove godine za cilj da prati tokove globalne kampanje sa temom Militarizam i nasilje nad ženama, ali sa specijalnim fokusom na psihološko nasilje nad ženama.
U okviru kampanje organizovale smo razne aktivnosti koje su bile usmerene ka javnosti, državnim institucijama ali i akcije koje su bile namenjene jačanju ženskih grupa i individualnom jačanju žena.
U okviru kampanje Autonomni ženski centar je tražio dopunu Krivičnog zakonika RS, uvođenjem novog krivičnog dela Progаnjаnje
U Srbiji je sve veći broj slučаjevа progаnjаnjа, od kojih su se neki nа žаlost zаvršili i sа smrtnim ishodom po osobu kojа je prаćenа. Žrtve progаnjаnjа ne uživаju nikаkvu zаštitu i prepuštene su nа milost i nemilost učinilаcа koji ne trpe nikаkvu krivičnu sаnkciju.
Štampano je 50 000 letaka i distribuirano u blizu sto nevladinih organizacija i institucija u preko 77 gradova u Srbiji.
Umetničko aktivistička grupa ACT Women u saradnji sa Deborom Hant (Deborah Hunt- osnivačica i umetnička direktorka Maskhunt Motions permanentne laboratorije pozorišnih predmeta), u režiji Dijane Milošević (Dah teatar, Beograd), pripremila je ulični performans “Umorne” posvećen psihološkom nasilju nad ženama.
Performans prati transgeneracijski ženski prenos obaveza i očekivanja koje stvaraju umor.
Performans izvode: Ana Imširović-Đorđević, Vesna Bujošević, Zorica Nikolić, Slađana Rackov.
Inspirisane tekstom Jelene Anđelovski.
Tehnika: Neven Bujošević.
Fotografija: Biljana Rakočević.
Video: Aleksandra Nestorov.
Organizacija: Zoe Gudović
Performans je gostovao u gradovima Srbije26.11. u 10h Vranje, SOS Vranje, 26.11. u 13h Leskovac, Žene za mir, 26.11. u 15h Niš, SOS telefon za Romkinje “Osvit”, 27.11. u 12.30h Vršac, 27.11. u 15h Kikinda, 02.12 Šid, 03.12. u 13h Lazarevac
– Rad na performansu UMORNE !ove godine bio je podeljen na:
  •  Pripreme maski sa Deborom Hant
  •  Priprema performansa sa Deborom Hant i Dijanom Milošević
  •  Izvođenje u 8 gradova u Srbiji
  •  Medijska gostovanja
 Priprema maski sa Deborom Hunt je bilo putovanje kroz novo znanje i veštine. Debora je sa glumicama Act Women imala kreativni proces pravljenja maski, i prenošenja dragocenog znanja.
Ono što i sama Debora Hunt kaže za maske – Maske poseduju sposobnost da otvaraju svetove; da prelaze jezičke i kulturne barijere. Naravno, pozorišne maske (nasuprot tradicionalnim koje imaju tačno određenu funkciju u zajednici ili kulturi) mogu da izraze širok spektar osećanja i stvore likove velike dubine; sve zavisi od toga kako dajete život maski uz pomoć sopstvenog tela i imaginacije. Mogu se upotrebiti da ukažu na društvene probleme, naravno, ali same maske su mediji… u mnogome poput filma… i njima možete stvoriti određeno raspoloženje, atmosferu… Najvažnije je stvoriti jedan zaokružen svet. A postoji mnoštvo načina da se govori o postojećim problemima… maske su samo jedan od načina.
U toku priprema, a inspirisane tekstom Jelene Anđelovski , na radionici maski urađeni su karakteri bake, majke, devojke, i ćerke. Glumice Act Women su pored praktičnog znanja koje su stekle, a to je da izrade maske, imale priliku da prođu i trening rada sa maskama. Ovo jedinstveno iskustvo i znanje koje su dobile poslužiće u daljem kreativnom radu Act Women da nastave da dele znanje i sa drugima.
U izradi performansa i samoj realizaciji doprinela je režija Dijane Milošević, rediteljke Dah teatra, koja je uspela da maske prilagodi temi psihološkog nasilja i da u 17 minuta, što je kratka pozorišna forma ponudimo informaciju o svakodnevici i radu žena i ženskog života.
Ideja da se radi performans na temu UMORNE! i prikaže psihološko nasilje je bilo jako teško, jer nažalost veoma veliki broj žena ako ne i sve, su kroz određene periode u životu prošle taj tretman surove realnosti. A to su očekivanja da žene mogu sve, od toga da budu majke i domaćice, uspešne žene, do prenošenja tih modela na generacije koje dolaze, ćerke, unuke i sl. Krug očekivanja od društva do porodice, uglavnom je podrzumevao žrtvovanje žena u prilog boljeg života, gubila se autonomija, sloboda i pravo žena što dovodi do iscrpljenosti i umora.
Reakacije ljudi na performans su različite od grada do grada. Act Women performanse izvodi na javnim mestima,ulicama, trgovima, pijacama.
Ulica je otvoreni prostor. To je institucija za sebe. Publika kojoj se naši prerformansi obraćaju su građanke i građani koji možda nikad nisu otišli u pozorište, ili nikad nisu gledali baš ovakav sadržaj kao što su teme koje rade Act Women, a to su angažovani performansi protiv nasilja nad ženama.
Premijera performansa je bila u Beogradu, 25. novembra,kada je Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Veliki broj okupljenih je bio iznenađen da vidi performans sa maskama,što je dovelo do toga da se publika zainteresuje i dodje u što većem broju i ostane da isprati ceo događaj. Dosta medija je ostalo do kraja i snimili su ceo performans. Ljudi su pozitivno reagovali na maske. One su poput kapije koja vodi u neki drugačiji svet. Verovatno je stvar u tome što govore svima zajedničkim jezikom. One stvaraju prostor u kome možemo
međusobno da se povezujemo, prostor u kome je sve moguće. Mogle su se videti reakcije ljudi na taj spoj maski i radnje i teksta koji govori o psihološkom nasilju nad ženama. Videlo se da su neke žene bile potrešene, plakale su i govorile:”Ovo je moj život, ja stalno radim, ne stajem.To se od mene očekuje!”, “Hvala vam što sam se na trenutak videla, ali ne znam šta da radim.”
U Vranju smo igrale na pijaci. Bilo je zanimljivo na malom prostoru izvesti performans videti reakcije ljudi koji nikada do tada nisu videli ulični teatar sa maskama. Bilo je tehnički teško izvesti na pijaci performans, ljudi su dobacivali razne povike “Šta nam tu pokazujete nasilje.”,”Pa ja ovo radim svaki dan, naravno da sam umorna, ali ko me za to pita.”, određeni broj prolaznika i prolaznica je čak ulazio na scenu, uzimali su iz ruku rekvizite glumicama. Neke žene su nam prišle i tražile informacije gde mogu da prijave nasilje.
Organizaciju u Vranju je radila Suzana Antić-Ristić i SOS Vranje te smo ih direktno na ulici uputile na njih.
U Leskovcu smo performans posvetile dugogodišnjoj aktiviskinji koja je nažalost preminula prošle godine Neveni Kostić. Bilo je snažno, emotivno i osnažujuće za aktiviskinje Žena za mir. Publika koja je gledala performans je isto bila iznenađena da vidi maske, da na javnom prostoru tj. na platou ispred Kulturnog Centra Leskovac čuje rečenice ili gleda scene koje možda svakodnevno sebi ponavlja : “Umorna sam od života.” “Sve moram sama da uradim.” ”Kuća, deca, posao, kuća, deca, posao.”
.U Nišu u organizaciji SOS telefona za Romkinje “Osvit”,izvele smo performans na Trgu Slobode. Zanimljivo je bilo da su se okupili mladi ljudi, koji su bili iznenađeni da vide maske, ali onda kada su shvatili o čemu se radi, rekli su da svaki dan gledaju njihove majke kako mnogo rade.
Gostovanje u Vršcu i Kikindi nas je navelo na razmišljanje o daljoj strategiji rada po gradovima. Pošto je bila nedelja kada smo izvodile performans, malo ljudi je došlo da podrži akciju, ali nije ostalo nezapaženo, i bez reakcija. U Vršcu nam je prišla žena i rekla da je iz performansa videla kako muž sve vreme bije ženu, i da je njoj sve to poznato. Kada smo je upitale da li joj treba informacija o ženskim grupama i informacija o prevenciji od nasilja, ona je odbila. Često se dešava da žene od sramote ne mogu da progovore o situaciji nasilja iako ga trpe. U Kikindi se desilo da smo usled igranja performansa bile zapanjene nasilnim aktom koji se desio. Jedan kamion je usred performansa prešao preko scenografije i umalo zgazio glumice. Niti policija, niti iko iz nadležnih institucija nije bio tu da reaguje i da se napiše kazna za remećenje prijavljene akcije.
U Šidu smo igrale performans na ulazu u pijacu, gde se okupio veliki broj aktiviskinja grupe Šidijanke, kao i mlade glumice i glumci Pozorišta lutaka , čiji direktor Cvetin Aničić nam je pomogao oko organizacije i bio velika podrška tokom našeg boravka u Šidu. Reakcije ljudi su opet izazvale dosta identifikovanja sa problemima ustaljenog ponavljanja obaveza, umora, psihološke torture. Žene su nam prilazile da traže savete, i odmah smo ih povezale sa Šidijankama. U jednom trenutko kada se završio performans ljudi sa pijace su nas zamolili da dodjemo do njih jer ne smeju da napuštaju tezge, ali bi da se upoznaju sa glumicama, i oduševili su se maskama.
U Lazarevcu u organizaciji Arbol i Centra za socijalni rad imale smo prilike da gostujemo prvi put. Sjajnom organizacijom Tijane Ivković i Mirjam Radosavljević, okružene mnoštvom ljudi, koji su bili iznenadjeni da se u njihovom gradu dešava performans na ulici, završile smo i turneju tokom kampanje 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama. Tokom igranja performansa jedan muškarac je prošao na sred scene. Kada je zaustavljen i kada mu je rečeno da je upravo nasilno remetio izvodjenje performansa, rekao je jednom od organizatora “Hoćeš sad da ti polomim sve koske?“, nazivao je glumice pogrdnim imenima. Policija koja je došla na mesto igranja performansa nije reagovala, već je pustila nasilnika da prodje nekažnjeno.
I dalje smo svesne da se sa problemom nasilja treba suocavati na svim nivoima, treba da krenemo od sebe i menjamo način ponašanja, da reagujemo ako čujemo ili vidimo nasilje, pa sve do institucija koje moraju da sprovode mere zaštite i nalaze najbolje metode za suzbijanje nasilja prema ženama.
 
Rekacije organizacija sa kojima smo saradjivale tokom kapanje je da su se pozivi kako za pravna pitanja tako i na SOS linijama povećali.
Autnonomni ženski centar je imao veliki broj poziva žena koje su tražile pomoć, i koje su se suočavale sa nasiljem, ali i konkretnim problemom proganjanja, sto je i bio fokus kampanje.
Veliki broj medija je pokazao interesovanje i pratio kampanju ali i sam performans.
Veliku zahvalnost za realizaciju performansa UMORNE! dugujemo: Dah Teatru, Pozorištu Boško Buha, Kulturnom centru Leskovac, Stevanu Pešoviću, Željku, svim aktivistkinjama i aktivistima koji su nas podržali i bili sa nama u gradovima gde smo gostovale, bez čije pomoći ne bismo uspešno izvele do kraja celu akciju!