Intervju sa Atenom Atanasiju (Athena Athanasiou), teoretičarkom i aktivistkinjom.
Rekonstrukcija Ženski fond je imala prilike da na konferenciji “Kako delovati zajedno: od kolektivnog angažmana do protesta”, koju je od 19. do 21. novembra organizovao Institut za filozofiju i društvenu teoriju, upozna Atenu Atanasiju, koja je bila prva na listi učesnica okruglog stola na konferenciji. Džudit Batler je zajedno sa Atenom Atanasiju 2013. godine objavila knjigu Dispossession: The Performative in the Political (“Otimanje: Performativno u politici”).
Atena Atanasiju predaje na Odeljenju za socijalnu antropologiju Univerziteta za društvene i političke nauke Panteion u Atini, u Grčkoj. Njeno polje istraživanja čine feministička i queer teorija, biopolitike tela, antimilitaristički pokreti, nacionalizam i sećanja.
Njene odgovore na pitanja vezana za feminističku filantropiju možete čitati ovde:
RŽF: Zašto mislite da je važno ulagati u ženska ljudska prava?
AA: Verujem da je vrlo važno ulagati u ženska ljudska prava i u isto vreme je važno da nastavimo da preciziramo i pojašnjavamo šta mislimo pod ženskim ljudskim pravima u konkretnim kontekstima i konkretnim diskursima. Po mom mišljenju, mainstream shvatanje ljudskih prava u odnosu na ženska ljudska prava na međunarodnom nivou je manjkavo i problematično na mnogo načina. Zato smatram da je važno da probamo da proširimo i, na neki način, remodelujemo to shvatanje na kritički način. Konkretnije, mislim da postoji duga genealogija ambivalentne pozicije žena, ne samo u vezi sa ljudskim pravima već i sa samom definicijom ljudskog. Zato mislim da je, kada govorimo o ženskim ljudskim pravima, važno imati na umu ovu dugu genealogiju isključivanja. Potrebno je da se upitamo u kakvom odnosu stoje „žene“ i „ljudi“? Koja su to rodna, rasna, klasna i druga isključivanja na kojima se istorijski uspostavlja mainstream definicija „ljudskog“? Ova pitanja su važna zato što se ova isključivost definicije ljudskog, ljudskosti i ljudskih prava ne odnosi samo na žene – već i na druge alternativne „ljudskosti“, kao u slučaju kvir osoba, trans ljudi, ne-belih ljudi, svih onih koji se ne uklapaju potpuno u navodno univerzalne koncepte „ljudskosti“. Dakle, potreban nam je složeniji, intersekcionalni način govora o rodu, rasi, etnicitetu, seksualnosti i, što je još važnije, moramo da preradimo ideju „intersekcionalnosti“, koja nije oruđe kompartmentalizacije različitih identiteta, već se može upotrebiti za stvaranje novih sklopova bivstvovanja i zajedničkog bivstvovanja u smislu različitih pozicioniranja u odnosu na rod, rasu, seksualnost, etnicitet i telesne mogućnosti. Znači, mislim da ima mnogo kritičkog posla koji bi trebalo obaviti po pitanju ženskih ljudskih prava. „Ulaganje“ u ženska ljudska prava o kome govorite za mene ima tu vrstu kritičke konotacije.
RŽF: Feminizam već inkorporira intersekcionalnost.
AA: Upravo zato me zanima transformisanje mogućnosti identitetskih kategorija u prilike za koalicije, izvan monoloških i jednostranih pristupa. Ali to je nešto što uvek treba iznova razmatrati kao način da se nosimo i borimo sa različitim ali međusobno povezanim obrascima moći i privilegija, kao što su seksizam, rasizam, heteronormativnost, ksenofobija i ableizam. Ali vrlo se kritički odnosim prema mainstream idejama intersekcionalnosti koje često imaju depolitizujuće dejstvo. Zato sam upotrebila reč novi sklopovi. Preferiram taj izraz. Mislim da su shvatanja Džazbir Puar o ovom konceptu vrlo intereresantna i važna u ovom smislu.
RŽF: Da li mislite da je važno da postoje feminističke fondacije i zašto?
AA: Mislim da je zaista neophodno i važno imati feminističke ustanove i raditi u njima. Istovremeno, verujem u kombinaciju institucionalnog i rada odozdo i u okviru pokreta. Takođe mislim da je važno istraživati ove različitosti. Verujem da je ova fondacija u kojoj radite upravo takva i to je nešto što duboko cenim i smatram da je to najvažniji deo posla koji danas, kao feministkinje, radimo.
Danas nam je potrebna, očajnički potrebna ova vrsta ustanova i nadam se da mogu da sačuvaju javnost rada. Znam da postoje veliki problemi u vezi sa prikupljanjem novca koji se tiču samog postojanja, samih uslova mogućnosti postojanja takvih fondacija. Dakle, kada govorimo o ženskim ljudskim pravima, mi nužno ulazimo u vrlo napet prostor u kome se susreću dve suprotstavljene paradigme: prva je univerzalni okvir ženskih ljudskih prava i počiva na premisi univerzalne ženskosti; a druga je paradigma „kulturalnog relativizma“ koja počiva na premisi da je izvorište i temeljna legitimacija ljudskih prava, uključujući i ženska ljudska prava, „kultura“ i „specifičnosti kulture“ ili „kulturne različitosti“, uključujući dugu istoriju „kulturnih razlika“ koje su proizvod kolonijalne moći. Mislim da je potrebno da dalje radimo na razbijanju polarizovanosti ove dve paradigme. Potrebno je da pronađemo izlaz iz te šeme i tu vrstu konceptualnog, misaonog i političkog rada mogu da iniciraju i obavljaju feminističke ustanove. Dakle, ovo je deo mog odgovora: zato nam je potrebna jedna takva institucija, kao prostor neprestane borbe i neprestanog promišljanja načina formiranja ženskih ljudskih prava, njihovog preoblikovanja, pregovaranja, ponovnog pregovaranja i stalnog kritičkog transformisanja.
RŽF: Ali to nije tako lako, jer mi takođe transformišemo izvor novca i u tom smislu vidimo rastući trend velikih ulaganja u militarizaciju i oružje i ne ulaganja za žene. To je problem s kojim se trenutno suočavamo: nikome nije stalo do ulaganja u žene.
AA: Naravno. To je ključni deo našeg posla, to je deo vašeg posla kao nekoga ko radi u ovoj fondaciji. I tu se ne radi samo o obezbeđivanju egzistencije fondacije, što je u ovo vreme smanjenih ulaganja samo po sebi vrlo važno, nego se radi o širem političkom zahtevu za preusmeravanje resursa koji se koriste za finansiranje militarizacije, bezbednosti i gradnju barikada za zaštitu nacionalnih granica. Dakle, moramo da zahtevamo da se ova sredstva preusmere u naš kritički rad. Prikupljanje novca je i političko pitanje, ne samo tehničko. Naravno, faktor koji komplikuje stvar jeste činjenica da je prikupljanje novca povezano sa određenom vrstom hijerarhizacije odnosa između davalaca i primalaca novca…
Naravno, postoje različite perpsektive i pristupi prikupljanju novca. U principu može biti vrlo komplikovano kada i ako to proizvodi i potvrđuje hijerarhije između davalaca i primalaca novca. Ali važno je da se pobrinemo da fondacije poput ove budu zasnovane na ljudima i važno je da povedemo računa da sredstva stižu kanalima koji podrazumevaju javnost i odgovornost. To je etika društvene uzajamnosti povezana sa pokušajem očuvanja ideje i postojanja javnih ustanova. Radi se o stvaranju prostora za spremnost na reagovanje, odgovornost i uzajamnost.
RŽF: Šta za vas znači ideja solidarnosti?
AA: Ovo je jedno od najvažnijih pitanja našeg vremena, na mnogo načina. To je težak i složen koncept, kao i težak i složen prostor političkog rada. Ja bih ukazala da je ključni odmak od dirkemovske ideje solidarnosti kao društvene kohezije ka otvorenijem konceptu solidarnosti. Možemo li da razmišljamo o solidarnosti bez preduslova celovitosti, homogenosti, nepromenljivosti i stabilnosti, kao o sredstvu za reflektivno i uzajamno zajedničko bivstvovanje? To bi mogao da bude plodan način razmišljanja i realizovanja kolektivnih strategija opstanka, privrženosti i drugarstva – lokalnih, transnacionalnih i globalnih – na načine koji ne počivaju na premisama stabilnih i nepromenljivih definicija ljudskosti, ženskosti, na načine koji ne teže takvim definicijama ljudi, žena, građana, pripadnika javnosti, na načine koji se aktivno odupiru takvim autoritarnim i isključivim definicijama.
RŽF: Hvala.
AA: Bilo je zadovoljstvo razgovarati sa vama.
Intervju vodila : Zoe Gudović
Prevod: Ana Imširović Đorđević
Foto: Nina Đurđević Filipović
