U okviru našeg programa feministička filantropija bitno nam je da otvorimo pitanja ulaganja novca u ženska ljudska prava, u društvo gde žene prave promene, gde čujemo razmišljanja žena iz raznih sfera. Nedavno gostovanje na festivalu Transit u Odin teatru inspirisalo nas je da uradimo seriju intervjua sa ženama koje su promenile dosta u umetničkom svetu, svojim sredinama, svojim životima.
Naša prva sagovornica je Dijana Milošević, rediteljka, suosnivačica i umetnička direktorka DAH Teatra. Lep povod za objavu intervjua je proslava 25. godina postojanja, rada i angažovanosti Dah teatra. Nije lako opstati u zemlji koja nezavisnu umetničku scenu ne prepoznaje. Dah teatru treba prostor i priznanje za dugogodišnji rad.
Program ovogodišnjeg festivala i konferencije pod nazivom POSTO(A)JANJE možete videti ovde.
Evo šta nam Dijana kaže:
Zašto je važno organizovati feminističke festivale, ženske festivale i okupljanja?
Pa, generalno je važno napraviti prostor gde rad koji rade žene može da bude vidljiv. Obično je rad koji rade žene rad koji se mnogo više tiče lokalne zajednice i raznih grupa u zajednici nego festivali koje, hajde da kažem, organizuju i muškarci bez tog odnosa da je festival poseban. Žene jednostavno, pošto jesu u poziciji viševekovnoj da su onaj drugi, onaj ko je ugrožen na raznim nivoima, imaju veću osetljivost i veću potrebu da intervenišu u zajednici i da urade neku pozitivnu transformaciju. U tom smislu, ženski festivali uvek uključuju, kao što smo videli ovde na Transit festivalu, ne znam, migrante, osetljive grupe, razmatraju se teme koje služe u stvari da se neki klišei koji postoje u društvu sruše i da se osnaže kako žene tako i razne grupe.
Da li je važno ulagati novac u ženska ljudska prava i možeš da se osvrneš i na umetnost?
Pa jako je važno generalno ulagati, naravno, novac u ljudska prava, posebno u ženska ljudska prava, a naročito danas, zato što vidimo danas u svetu da je opet kao neka vrsta povratnog mračnog talasa – širom sveta, da sad ne nabrajam, od Indije i silovanja u autobusima do ISIS-a i celog užasa koji se dešava, gde su pre svega opet žene te koje su napadnute i ugrožene, tako da su one i dalje ta grupa koja je vrlo osetljiva, a naravno tradicionalno znamo i da ekonomska neravnopravnost i dalje postoji, da žene jednostavno imaju manje prilike da dodju do sredstava, da su im manje dostupni razni fondovi. Konkretno u umetnosti je i dalje mnogo manje žena umetnica kojima je dostupan rad koji je podržan. Znači, mnogo je manje žena rediteljki u klasičnim pozorištima, mnogo je manje spisateljica, daleko je manji broj dramskih spisateljica čija dela se izvode nego muškaraca itd. – tako da je ta neravnopravnost i dalje ogromna, i dalje postoji, jedino što je sad postala mnogo vidljivija i to je, naravno, jako važno, stvarno je postignuće.
Da li misliš da je bitno da postoje lokalne feminističke fondacije i da li znaš za njih?
Kako da ne. Naravno znam u našem kontekstu, pre svega znam za Rekonstrukciju ženski fond koja je podržavala naše projekte i znam za Kvinu Til Kvinu, znam za Mamu Keš itd. ali to jeste zbog našeg specifičnog angažmana – pre svega, mi smo žene i umetnice u Dah teatru koje su i baza koja vodi Dah teatar itd. a s druge strane zaista postoji ta neka vrsta mnogo važne solidarnosti kad su u pitanju ženske fondacije – stvarno mislim kad je u pitanju Rekonstrukcija ženski fond, pa recimo i Kvina Til Kvina dok je radila uopšte u našem delu regiona, zato što su jednostavno senzibilisane za potrebe žena. Ja zaista vidim, jer Dah teatar kao što znaš je aplicirao za razne projekte i nekad prođe, nekad ne prođe, dobijali smo sredstva od Evrope, ali uvek postoji neka agenda kod drugih fondacija koja je njihova agenda – a kod ženskih fondacija čak i ako postoji neka vrsta agende, koja naravno pre svega i treba da bude podrška ženskog rada, ženske umetnosti ako pričamo o umetnosti, a s druge strane se prati koja je potreba žena koje rade određeni projekat i meni je to fantastično, zaista fascinantno i mislim da je to prava podrška, da se gleda koja je zaista potreba a ne koju ja agendu ispunjavam samo.
Šta je za tebe koncept solidarnosti?
Pa, to je stvarno jako važno pitanje. Za mene koncept solidarnosti je da smo tu kada smo jedne drugima potrebne, da možemo da kreiramo prostor gde možemo da usavršavamo naš rad iz svih oblasti u kojima radimo, ako pričamo o umetnosti ili pozorištu, , bez kompeticije i bez suđenja – sad govorim o idealnoj situaciji – nego da kreiramo situaciju gde je rad podržan i može da raste. Rad ne raste, naravno, samo od pozitivnog feedback-a i od pohvala, rad raste pre svega tako što se stavi u kontekst u kome dolazi do učenja, do razmene iskustava i do stvaranja poverenja gde možemo da čujemo jedne druge. S druge strane, takođe, meni je solidarnost da se pomogne onima kojima je potrebno u trenutku na raznim nivoima.
Hvala ti mnogo.
Intervju vodila : Zoe Gudović
Transkripcija: Ana Imširović Đorđević
