Geddy Anniksdal: Feminističke pozorišne akcije solidarnosti su važne!

geddy2

Važno je u vreme konfuzije i propitivanja kako možemo da se udružujemo, pomažemo, delimo i razmenjujemo da čujemo i glasove žena koje nas inspirišu i motivišu. Zato u okviru naše feminističke filantropije pokušavamo da vam približimo i upoznamo vas sa ženama koje svojim ličnim primerima pomeraju granice, nude neke odgovore o tome zašto je važno da se bavimo alternativnom ekonomijom, a da smo u umetničkim kolektivima. Tako i Geddy Anniksdal, performerka, pozorišna pedagoškinja, rediteljka Grenland Friteater iz Norveške odgovara na neka naša pitanja.

Zašto je važno organizovati feminističke festivale i okupljanja?

Ja prva kažem da bih najviše želela da to nije važno, ali pošto se još uvek borimo protiv nejednakosti, nepravde, nepravednog ponašanja, patrijarhalnih sistema i terora kapitalizma i konzumerizma, potrebe za projektom Magdalena i ovim feminističkim organizacijama su, nažalost, na mnogo načina još veoma jake.

Da li misliš da je važno ulagati novac u ženska ljudska prava i umetnost?

Volela bih da ljudi imaju više svesti o alternativnoj ekonomiji. Znaš, jedna ekonomija je novčana, druga je valutna, ali možemo da trgujemo i različitim valutama i mislim da neke od stvari kojima se bavimo imaju i sopstvenu ekonomiju. Ako to ostavimo po strani, potreban nam je običan, standardan novac, naprosto i samo zato da bismo mogle da se susrećemo. A kada se susretnemo imamo taj domino-efekat, znaš, da se nismo susrele davne 1986. možda danas ne bismo sedele ovde i razgovarale i u okviru projekta Magdalena postoji u stvari stotine takvih primera. Mislim da je vrlo važno da koliko možemo i ekonomski podržimo aktivnosti drugih žena.

Da li je važno da postoje lokalne feminističke fondacije i da li znaš za neke, kao i da li i ti radiš nešto poput prikupljanja novca na alternativne načine…?

Naše pozorište je deo projekta Magdalena od samog početka 1986. Takođe smo osnovale i prikupljale sredstva za Magdalenu Norveška koja je napravila 13 ženskih pozorišnih aktivističkih grupa solidarnosti u Kolumbiji za interno raseljene, zahvaljujući norveškoj vladi. Mi potpadamo pod kišobran-organizaciju zvanu Fokus Norveška u okviru koje smo prva organizacija solidarnosti koja se sastoji samo od žena i koja koristi pozorište kao oruđe, pa na neki način i kao oružje, za podizanje samopouzdanja i možda i podsticanje na prvi korak napred žrtava građanskog rata u Kolumbiji. Ovaj projekat smo vodile šest godina u saradnji sa CCT i Patricijom Arizom. A probale smo da izvodimo i neke vrlo sitne aktivnosti ovde gde smo… Mi živimo u veoma bogatoj zemlji gde je moguće na jednom večernjem okupljanju objaviti da je „ovo dobar cilj i da bismo volele da kupimo šivaću mašinu za ženu u Indiji koja bi tako mogla da osnuje sopstvenu firmu i osamostali se od groznog vlasnika fabrike ili šta već“… ili kao što sam ja za moj 60. rođendan odlučila da mi ne treba više poklona ili čega god i napravila sam taj putni grant za žene kojim sam mogla da podržim možda jednu ili dve žene da dođu na festival Tranzit u Danskoj – što biste mogli da kažete da je ništa, ali okean čine kapi vode, pa ako mogu da budem jedna od milijardu kapi, srećna sam što to mogu, i za tu osobu to jeste bilo od značaja.

Šta za tebe znači solidarnost?

Pa, ja sam rođena u solidarnosti. Rođena sam u porodici radničke klase. Moja majka je počela da radi u jedanaestoj a otac kada mu je bilo sedam godina. Mislim, morao je da ide po ovce. Ako ne bi našao ovce, ne bi smeo da se vrati kući i dobije da jede. Moju baku su kada joj je bilo pet godina odredili za pomaganje u čišćenju i paljenju vatre. A ja sam jedna od petoro sestara i braće i mi smo naučili od malih nogu da delimo hranu, da delimo sobu i ideja da bih jednom kao odrasla osoba mogla da imam sobu samo za sebe bila mi je, s jedne strane, poput čuda, a s druge strane me je plašila, znaš, mogućnost da imam celu sobu koja je samo moja. Danas, kao žena, ja zahtevam tu sopstvenu sobu, ali ne da nužno sve vreme budem sama u njoj… Kao što sam danas rekla, mi smo sami, ali zajedno. Mislim, rađamo se i umireno sami, to je činjenica, ne neko moje otkriće, to je naprosto činjenica, ali mislim da su naše feminističke pozorišne akcije solidarnosti važne. Mislim, bez solidarnosti ne bismo ovo imali, to ne bi funkcionisalo. Da nisi ti solidarna sa mnom i obratno, ne bismo imale ova okupljanja zato što bi se pretvorila u… ne znam šta… u takmičenja… a nije u tome poenta – poenta je u razmeni, podsticanju, inspiraciji, solidarnosti, davanju jedne generacije drugoj i to ne u smislu „Ja sam starija i samo ja dajem“ – ja ovde dolazim i da dobijem nešto, znaš, to je, mislim, solidarnost u praksi razmene.

OK. Veliko hvala.

 

Intervju vodila : Zoe Gudović

Prevod : Ana Imširović Đorđević

 

geddy-i-zoe

 

Prethodno

RWFund Newsletter – novi broj, novembar 2016!

“SESTRE TO RADE NAJBOLJE 10”

Sledeće