U okviru našeg programa feminističke filantropije, Rekonstrukcija Ženski fond nastavlja da širi glasove žena koje nas inspirišu i motivišu, Razgovarale smo sa našom prijateljicom, koleginicom i sjajnom aktivistkinjom Tatom Traore-Rogers.
Tata ima bogato aktivističko iskustvo i rad sa ljudima koji su i na periferiji a i u centru društvenih zbivanja.
Trenutno radi u organizaciji Turning Point kao izvršna direktorka, ulaže velike napore da se mlade devojke koje su na ulici, ili nemaju dom da im se obezbedi elementarni uslovi za život. Mi smo Tatu upoznale pre par godina u New York-u na druženju koje je organizovala Astraea Lesbian fondacija, gde je Tata radila isto kao izvršna direktorka. Koristimo ovu priliku i da čestitamo Astraea fondaciji na predanom radu i 40 godina postojanja.
A sad da čujemo šta nam Tata poručuje:
Zašto je važno organizovati feminističke festivale i okupljanja?
Ne verujem mnogo u usamljene zajednice, zato što je potrebno da prekoračujemo granice, razmenjujemo ideje. Vrlo važno da žene imaju svoje prostore kako bi mogle da razgovaraju o bitnim temama, ali i da upoznaju sebe same i budu u stanju da definišu sebe i kada su u opštijim prostorima, zato što smo obično izgubljene.Izgubimo se u društvu kojim dominiraju muškarci, naši problemi postanu sekundarni ili razvodnjeni, a potreban nam je prostor gde će naši problemi biti primarni i zato mislim da je vrlo važno imati te prostore koji su naši. Na kraju će, s novim generacijama koje dolaze, mladim ljudima, mladim muškarcima koji vrlo veruju u feminizam i razumeju šta je feminizam, možda biti zanimljivo na neki način testirati inkorporiranost onih otvorenih za naše ideje, naših saveznika, zato što nikada ne želite da budete među istima, onda počnete da pričate same sa sobom i nema ulaska novih ideja. Da bismo umele da definišemo sebe same i potom to koherentno podelimo sa drugima, kako bi ljudi tačno znali o čemu pokušavamo da govorimo i kako se definišemo i do čega nam je stalo, mislim da je izuzetno važno da imamo te prostore i sada i ubuduće i da istražujemo kako ih možemo nekako otvoriti za više ljudi, ako je moguće – a može se desiti i da to uradimo i shvatimo da to nije dobro, da je bolje da ostavimo stvari takve kakve su.
Zašto je važno ulagati novac u ženska pitanja i ženska ljudska prava?
Izuzetno je važno. Upravo sam se vratila sa Šri Lanke, gde smo imale sastanak međunarodne mreže ženskih fondova PROSPERA. Bilo je 124 ljudi iz raznih delova sveta i diskutovale smo o mnogim pitanjima, a mnoga su se ticala upravo novca i našeg odnosa prema različitim izvorima finansiranja i kako ih kao aktivistkinje prihvatamo s obzirom da izvori tog novca ponekad potiču od onih sa kojima se ne slažemo nužno politički, tako da smo pričale o načinima dobijanja i korišćenja novca za naše svrhe i kako bi trebalo da smo malo smelije, jer ponekad smo tako zakucane u sopstvenim političkim viđenjima da nam je teško da priđemo nekome sa drugačijim pogledima, ali ponekad bismo mogle da imamo koristi od tog novca a i naš pokret bi imao koristi od njega. I mogle bi da edukujemo te od kojih dobijamo taj novac.
Razgovarale smo o prostorima i kako je potrebno da ih otvorimo za različita stanovišta i ljude i da bi to postigle moramo da dobijemo novac za naše aktivnosti – jer na Zapadu ti i ja možemo da pričamo o ovome, i u Americi možemo otvoreno da pričamo o tome, i čini nam se da je to datost koja se podrazumeva, dok u mnogim, mnogim delovima sveta to nije datost, već borba koja zahteva novac da bi se nastavila. Ako nekoga uhapse ili prebiju ili završi u zatvoru zbog svojih gledišta, ponekad su nam potrebne finansije, ali ponekad je potrebno finansirati borbu za određenu politiku. Za sve je potreban novac, za zaposlene u pokretu da bi mogli da nastave posao koji rade, ali stvarni fondovi a ne žrtvovanje – u smislu da se sve radi besplatno, na šta smo tako navikle. Dakle, da, potreban nam je novac da bismo mogle da izgradimo jak pokret i trebalo bi da istražujemo druge izvore finansiranja i koristimo ih kao sredstva komunikacije sa grupama koje nas ne znaju najbolje i da ih obrazujemo i imamo pristup široj populaciji i tako proširimo malo svoju agendu.
Da li znaš za neke feminističke fondacije?
Da, postoje ženski fondovi širom sveta, ali to ne znači da ih je dosta. Mislim da ih je potrebno još. Neki regioni nasuprot državnih imaju regionalne fondove i mislim da ih nikada neće biti dovoljno. Smatram da je potrebno da nastavimo da gradimo ženske fondove jer ja ne vidim društvo u kome će muškarci jednog dana ustati i reći „Da, treba da stvorimo prostore za žene u kojima će razgovarati o svojim problemima“. Moramo to same da uradimo i stoga su nam potrebni ti fondovi, međunarodni fondovi koji mogu da finansiraju lokalne pokrete, jer ako tvoja država ne podržava to što radiš, nikada nećeš dobiti novac i zato je važno imati organizacije koje finansiraju širom sveta. Znamo za mnogo takvih organizacija – i sama PROSPERA pruža svojevrsnu tehničku pomoć, ali ima još mnogo, mnogo fondova. Postoji Gruzijski Ženski fond i sa ženama iz tog fonda volim da razgovaram o svemu što rade sa vrlo malo, ne mnogo, novca, pa postoji Razvojni fond žena Afrike – to je veliki fond, ali postoje i manji kao što je Ženski fond Konga koji funkcioniše u zaraćenoj regiji. Zato nije samo važno, već je od ključnog, suštinskog značaja da imamo ove fondacije, kao i da im doniraju najrazličitiji ljudi kako bi im omogućili dalji rad, jer svi imamo žene, devojke, kćerke u porodici, a pogledajmo koliko dugo u SAD-u još nikada nije žena bila predsednica, kao što znaš, ili kako je ova zemlja još uvek vrlo nisko na lestvici zastupljenosti žena, a postoje majušne zemlje koje su uz malo novca veoma inovativne. Zato smatram da je tvoje pitanje važno i veoma je važno što postoje ti fondovi i važno je dobijati novac i iz drugih izvora koji ne moraju nužno biti istih gledišta, ali mogu da uče od nas.
Šta za tebe znači solidarnost?
To što sam ovde, u Beogradu, s tobom, to je solidarnost. Stvarno, to nije samo prijateljstvo, mislim da je to povezivanje sa ljudima iz drugačijeg sveta od onog u kome sam odrasla, iz potpuno, totalno drugačijeg sveta – sa kojima se susrećemo i razgovaramo o problemima koji pogađaju žene, tebe u Beogradu, mene na svim mestima gde sam živela, i pronalazimo zajedničke teme.Juče si me odvela u posetu divnoj umetnici TKV sa kojom sam razgovarala kao da se znamo deset godina, nisam htela da odem, morala si da me odvučeš odande. Povezivanje sa nekim na individualnom nivou, postojanje jednog nivoa razumevanja, empatije, otvorenosti za probleme koji nekoga pogađaju,sediš negde u Africi i razumeš šta se dešava u Beogradu i osećaš to, podržavaš dešavanja tamo, bez obzira što te ne pogađaju direktno.
Nisam izgubljena u svom svetu i problemima koji pogađaju samo moj narod na lokalnom nivou, da ako se nešto dešava nekome na Islandu, u Beogradu , Senegalu, ja to osećam, imam potrebu da reagujem, učinim nešto, kontaktiram – to ja zovem solidarnost – ne ograničavati se na ljude koji izgledaju i ponašaju se poput mene, već se povezivati sa ljudima potpuno drugačijim od sebe, koji nemaju ista gledišta, ali posedujem empatiju, razumevanje i vezu sa njima zato što su, na kraju krajeva, to ljudska bića – i to je ono što mi je važno, ne želim da se ograničim na solidarnost sa ljudima koji razmišljaju i deluju isto kao ja, što bi bio lakši put.
Intervju vodila : Zoe Gudović
Prevod : Ana Imširović Đorđević