Jelena Todorović, rođena u Leskovcu, diplomirala je na odseku za italijanistiku Univerziteta u Beogradu i doktorirala na Univerzitetu u Indijani u Blumingtonu. Vanredna je profesorka na odseku za italijanski i francuski na Univerzitetu u Viskonsinu u Medisonu. Drži kurseve i bavi se istraživačkim radom u oblasti srednjevekovne italijanske književnosti, sa fokusom na dela Dantea Aligijerija i Đovanija Bokača, kao i na polje srednjevekovnih rukopisa, uglavnom iz perioda od 12. do 14. veka. Trenutno priprema knjigu o inkviziciji i izdavaštvu knjiga ljubavne poezije u 16. veku u Firenci. Prva je u svojoj porodici koja je pohađala fakultet, pa koristi svoje iskustvo da na univerzitetu na kojem radi pruža podršku studentima prve generacije pomažući im da se lakše snađu u svim sferama univerzitetskog života, da brže nauče kako da identifikuju resurse koje univerzitet nudi, i, generalno, da što efikasnije iskoriste prednosti pohađanja univerziteta. Trenutno živi i radi u Firenci.
1. Kada govorimo o individualnim doprinosima, svakako ne govorimo samo o novcu – aktivistkinje kojima su donacije namenjene svedoče da im veoma znači sam gest podrške, to što zajednica misli na njih i njihove potrebe, odnosno podržava borbe koje predvode. Kako je sa druge strane, sa strane osobe koja donira – gde ti prepoznaješ značaj svog doprinosa, koji su to momenti u kojima ti bude drago što podržavaš ženski pokret donacijama?
Često poželim da mogu da učestvujem u nizu akcija pokreta koji se bore za napredak i promene u raznim oblastima, ali nemam uvek vremena ili sam daleko. U tim momentima obično izrazim svoju podršku donacijom u nadi da će ona pomoći aktivistkinjama i aktivistima. Donacija je samo jedan mali i relativno lak potez, dok pravi posao rade i pravu razliku čine ljudi na terenu koji identifikuju probleme i posvećuju svoje vreme i energiju svakodnevnoj borbi za bolji svet. To je pravi doprinos koji ne smemo gubiti iz vida.
2. S obzirom da živiš toliko dugo u Americi gde svi doniraju, koje su prakse i vrednosti, a tiču su filantropije, koje bi volela da vidiš na zaživi i na našim prostorima?
Mislim da su u Srbiji napravljeni ogromni koraci što se tiče borbe protiv rodne i polne nejednakosti, iako stoji još veliki put pred nama. Ali mi je drago da se društvo osvestilo i još uvek se osvešćuje zahvaljujući organizacijama poput RŽF. Očigledno je da se prave značajni pomaci u toj sferi u poslednjih deset ili petnaest godina. Moja velika preokupacija već neko vreme su prava radnika, prava siromašnih i prava životinja. Na prvi pogled veoma različite sfere u biti imaju zajedničko to što se tiču slabijih čiji se glas u društvu ili jedva čuje ili ne čuje uopšte. U sva tri slučaja mislim da privilegovana klasa, i tu uključujem pre svega sferu građanskog društva, koja ima pristup platformama sa kojih može da govori, ima obavezu da uradi sve kako bi se stvorili uslovi za dostojanstven život svakog člana zajednice. Vidim solidarnost ne samo kao nešto rezervisano za nama slične, već pre svega kao univerzalnu, revolucionarnu filozofiju života od koje će koristi imati pre svega najslabiji u društvu i svetu oko nas.
3. Program lokalne feminističke filantropije započele smo i održavamo na temeljima solidarnosti, kontinuirano otkrivajući nove oblike i značenja ove reči. Šta solidarnost za tebe predstavlja? Kakva je solidarnost potrebna ženskom pokretu?
U zaključku mog odgovora na prethodno pitanje već sam počela da odgovaram i na ovo, sasvim nesvesno. Solidarnost ne vidim kao ograničenu na jednu grupu ljudi nego kao univerzalnu vrednost. Na mikro-nivou ženskog pokreta vidim je kao bezrezervnu podršku svakoj ženi, pa i onima—naročito onima—sa kojima se ne slažemo. Vrhunac samoosvešćenosti i empatije je, po meni, branjenje stavova koji su nam strani (sve dok oni nisu ni na čiju štetu, razume se). Lako je, recimo, kritikovati neku ženu jer se obukla mimo naših sopstvenih standarda, ali naš zadatak, jedan i jedini, je da branimo njeno pravo da se ona obuče kako želi, a da nikome ne padne na pamet da joj reč kaže. Ne govorim ništa novo, ali mislim da se moramo podsetiti s vremena na vreme da se feministički pokret, između ostalog, prevashodno za to izborio: da sve radimo ono što želimo sa svojim telom i životom. Da budemo domaćice, profesionalci, sudije, majke, seksualne radnice, a da ne moramo da konstantno opravdavamo svoj izbor niti da radimo ono što ne želimo, a što nam društvo nameće. Mislim da nam to spoznanje još uvek manjka. Na makro-nivou jednog društva i, neophodno, i celoga sveta (jer nijedno društvo ne postoji u izolaciji) ženski pokret mora da stvara nove i neguje stare veze sa drugim sličnim pokretima u raznim sferama (od radničkog do ekološkog, do onog za prava životinja). Sve je manje moguće postojati i delovati u izolaciji, između ostalog i zbog toga što najveći problemi današnjice zahtevaju kolektivnu akciju. Prepreke svakom od ovih pokreta ponaosob često dolaze od istih sila i istih struktura, pa zato i mislim da je neophodno stvarati jake saveze koji će se suprotstaviti svakoj vrsti pretnje, ma koliko mala ili velika ona bila.
Razgovor vodila Đurđa Trajković
