Centar živeti uspravno je u Novom Sadu posebno mesto susreta, razmena i delovanja ne samo osoba sa invaliditetom i njihovih porodica, već jedne šire zajednice koja je međusobno poverenje stvarala godinama. O borbama, dostignućima i izazovima Centra razgovaramo sa Mimom Ružičić-Novković , jednom od osnivačica i predsednicom Centra, i Jelenom Sokref, dugogodišnjom članicom i aktivistkinjom Centra.
1. Centar Živeti uspravno je nastao pre više od 20 godina, što je značajan jubilej koji je malo organizacija u Srbiji dostigao. Jedna ste od retkih organizacija koje se tako dugoročno i posvećeno bore za prava osoba sa invaliditetom. Kako je nastao Centar Živeti uspravno? Šta vas je motivisalo da nastavite sa radom uprkos brojnim izazovima sa kojima se suočavate godinama?
Mima: Centar Živeti uspravno je nastao kao projekat psiho-socijalne podrške osobama sa invaliditetom organizacije Handicap International, u okviru kojih su formirana savetovališta u šest različitih gradova u Srbiji, između ostalih i u Novom Sadu. Nekoliko nas koji smo bili saradnici i korisnici u okviru tog projekta je osnovalo početkom 2002. godine samostalno udruženje građana osoba sa invaliditetom. Pre nekoliko nedelja smo obeležili 21 godinu od osnivanja.
Ono što je važno je da je Centar okupio sve osobe sa invaliditetom u Novom Sadu i cilj je bio da se poveže lokalni pokret osoba sa invaliditetom sa gradskim ustanovama, a prva misija Centra Živeti uspravno je bila puna primena standardnih pravila za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom na osnovu kojih je kasnije doneta i međunarodna Konvencija o zaštiti osoba sa invaliditetom (2006. godine), tako da je prva misija Centra bila puna primena Konvencije.
Onda smo 2017. godine u okviru tima doneli odluku da na temeljima svih delova pokreta za ljudska prava doprinosimo stvaranju mogućnosti za samostalni život svih ljudi koristeći koprodukcijski pristup, što znači da se ništa ne odvija bez osoba kojih se određeni segment ljudskih prava tiče, od početka procesa pa do njegove evaluacije. Centar Živeti uspravno jeste započeo kao organizacija usmerena na osobe sa invaliditetom, ali smo mi, u međuvremenu, zahvaljujući tome što su osnivači Centra bili ljudi iz višestruko marginalizovanih zajednica, prerasli taj segment i od 2010. godine pružamo peer podršku koja je usmerena na sve ljude, u zavisnosti od potreba. Onaj koji pruža peer podršku uskače u odnosu na iskustvo koje deli sa osobom koja mu se obraća.
Na početku, kada je Centar počeo da radi, dok je još uvek bilo samo savetovalište, to je bila jedna snažna energija, početak 2000-ih, energija novog, stvarno su se ljudi tu osećali dobro. Prve tri godine Handicap International je finansirao rad Centra i tada je Centar imao oko 500 korisnika. Kada je on prestao da finansira Centar, deo tima koji su činili stručnjaci se povukao na sigurnija radna mesta, a nas nekoliko koji imamo lično iskustvo osoba sa invaliditetom je nastavilo da radi u Centru.
Mi smo prva sredstva prikupili 2002. godine od Gradske uprave za kulturu u Novom Sadu za jedan filmski festival. U jednom momentu smo ostali bez prostora, pa nam je kancelarija bila nekoliko godina u mojoj sobi u studentskom domu. Tokom svih ovih godina smo se selili nekoliko puta, a trenutno smo ponovo u fazi preseljenja u četvrtu kancelariju od osnivanja.
2. Jedna od osobenosti po kojima ste prepoznati ne samo u okviru zajednice osoba sa invaliditetom već i šire jeste zalaganje za socijalni pristup invaliditetu naspram isključivo zdravstvenog. Takođe, Centar Živeti uspravno već niz godina pruža i uslugu personalne asistencije osobama sa invaliditetom i njihovim porodicama, što uključuje velike finansijske resurse kako bi im se obezbedio dostojanstven život. U oblasti zagovaranja prema državnim i lokalnim institucijama otišli ste još dalje. Koji su najveći uspesi u tim oblastima na koje ste veoma ponosni?
Mima: Zagovaranje za pružanje usluge personalne asistencije počeli smo još 2004. godine, to su bili prvi pregovori za uslugu personalne asistencije. Zatim smo imali kampanju za smanjenje socijalne distance osoba sa invaliditetom, zatim smo pokrenuli program za jednakost marginalizovanih grupa u javnom govoru, onda i program za pristupačnost osoba sa invaliditetom koji je inicirao 12 akcionih planova pristupačnosti osobama sa invaliditetom u Vojvodini i strategiju pristupačnosti Grada Novog Sada. Zatim smo organizovali radionice za osobe sa invaliditetom po celoj Srbiji.
U Subotici nam se na radionici obratila 2008. godine devojka sa invalilditetom koja je želela da upiše fakultet, ali nije mogla bez asistencije. Tada smo predsednik Udruženja studenata sa invaliditetom i ja otišli u Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i dogovorili da se odvoje prva sredstva za finansiranje usluga personalne asistencije iz državnog budžeta za pet osoba.
Dva pokrajinska sekretarijata 2008. i 2009, a potom Gradska uprava za socijalnu i dečju zaštitu od 2009. nastavili su da sufinansiraju uslugu personalne asistencije, a tokom godina broj osoba koje su imale ovu usluge se povećavao. Iako je 2011. uneta u Zakon o socijalnoj zaštiti, mi računamo da je usluga personalne asistencije sve do 2019. godine bila pilot faza, jer ju je Gradska uprava u za socijalnu zaštitu sufinansirala projektno i Gradska uprava za privredu i NSZ kroz javne radove, a ne kao uslugu. Trebalo je deset godina da Grad Novi Sad uslugu personalne asistencije uvede u sistem socijalne zaštite.
Ali najveći efekat svega što je Centar do sada uradio je peer podrška, zato što je ona promenila život najmanje 300 ljudi, među kojima smo Jela (Jelena Sokref) i ja. Peer podrška je iskustvena podrška koju međusobno pružaju ljudi koji dele neko isto ili slično iskustvo, npr. neko ko je već prošao nešto na konsultativnom, edukativnom ili savetodavnom nivou pruža podršku nekoj drugoj osobi. To se obično radi u timu od dve ili tri osobe i ne može svako svakome da je pruži, prosto mora da se oseti međusobno poverenje.
3. Centar Živeti uspravno deluje dugi niz godina i u oblasti lokalne filantropije u okviru kojih organizujete donatorske akcije za zajednicu i kojima povezujete različite kulturne i umetničke institucije, firme i osobe sa invaliditetom. Koje su vama naročito značajnije donatorske akcije i zašto?
Mima: Tokom gore navedene pilot faze, Centar Živeti uspravno je uspostavio saradnjiu i sa biznis sektorom, jer je konstantno nedostajao deo novca za usluge personalne asistencije. Svake godine je Centar obezbeđivao značajnu sumu novca od biznis sektora i otuda je ta upućenost na prikupljanje sredstava.
Poslednja akcija prikupljanja sredstava je bila u saradnji sa knjižarom Booka u okviru Humandana. Knjžara Booka ima svakog ponedeljka Humandan koji je posvećen prikupljanju sredstava nekoj organizaciji ili grupi. Akcija je organizovana 30. januara i sakupljeno je dosta novca, što je nama mnogo značilo, jer smo 31. januara trebali da vratimo jednu pozajmicu kojom je plaćeno zdravstveno osiguranje za 30 ljudi. To je bukvalno bilo kao da je viša sila uticala da se pojavi rešenje. Plan nam je da se donatorske akcije nastave, jer do kraja marta treba da vratimo još novca (inače nam je ukupan manjak 14 miliona dinara od 2011. godine do danas). Takođe, 2017. godine je organizovana akcija sa McDonald‘s restoranima širom Srbije i sredstva su bila usmerena na osobe sa invaliditetom koje nemaju pravo na personalnu asistenciju.
Zahvaljujući Ljiljinom (Ljiljana Čakmak, članica CŽU) angažovanju organizovano je niz umetničkih događaja na kojima je obezbeđivano dosta novca. To su bili događaji važnog kulturnog sadržaja na kojima su npr. učestvovali članovi i članice Opere Srpskog narodnog pozorišta, različiti horovi, pop i rok sastavi, Muzička omladina Novog Sada, Galerija Matice srpske i mnoge druge umetničke i kulturne institucije.
4. U vremenima globalnih i lokalnih kriza i izazova kada je međusobno povezivanje i podrška od vitalnog značaja za svakodnevno delovanje progresivnih organizacija, aktivistkinja i aktivista, šta za vas lično znači solidarnost? Kakva nam je solidarnost danas potrebna?
Jela: Ja ću se vratiti jednu gereraciju ranije, u detinjstvo. Solidarnost zapravo počinje u detinjstvu kada nešto delimo, kada mi dobijemo nešto, pa to nešto podelimo sa nekim. A još veći nivo solidarnosti i doniranja jeste kada mi imamo nešto što jako volimo, a onda vidimo da to neko nema, pa mi njemu to damo. Ta razina da smo mu dali nešto od sebe, a ne višak od sebe je nešto što je nama danas jako važno.
A zašto u kontekstu višak od sebe? Mi često zaboravljamo da smo prolazni, da starimo, da smo jednog momenta u jednoj potrebi, a onda drugog momenta u nekoj sasvim drugoj potrebi i tu nas hvataju strahovi. Od tih strahova postajemo generacija koja skuplja, koja čuva, a koja se zapravo guši. U tom gušenju ostajemo bez vazduha, ostajemo bez cirkulacije.
A šta je danas cirkulacija društva? To je deliti, to je davati, to je biti deo toka, biti osvešćen, da samo zajedno kao jedan ljudski organizam možemo poteći, možemo opstati. Mislim da razumeti čoveka u nečemu što nema u trenutku, razumeti neko generalno nemanje, jeste zapravo mogućnost stvaranja, jer svako ulaganje je stvaranje nečega. Ako uložimo u čoveka, u organizaciju, u bilo koga, mi smo uložili u nas same. Često pričam o tome sa mojim koleginicama, prijateljima, mladim ljudima, da nijedno ulaganje nije manje od stvaranja i to je istina i kada bi svako takvo doniranje nas stavljalo u jednake vrednosti, u istost, bez obzira da li sam ja ta koja dajem ili koja primam, onda ćemo napraviti jedno društvo koje zapravo može biti ponosno, koje se generacijama može prenositi kao dobra priča za neke druge generacije koje dolaze. A ukoliko to ne uradimo, ne vidim drugi način da razumemo sem da budemo direktno u srži toga, da ne bežimo, da se ne skrivamo i da ne skupljamo.
Na kraju, da dodam da sam jako ponosna na nekolicinu žena u Centru Živeti uspravno koje su ostale dosledne određenim vrednostima i minimalnog standarda ispod koga ne idemo. A taj standard se odnosi na sve, ne samo iz ličnog, nego preslikavanje ogledala na celo društvo, jer ono što želimo za nas želimo i za druge. Ja sam veoma ponosna što sam deo Centra Živeti uspravno.
Razgovor vodila: Diana Miladinović
