Rođena je u Italiji, gde je završila master iz Socijalne pedagogije i bila uključena u rad više kolektiva i organizacija. U Srbiju je stigla putevima aktivizma i neformalnog obrazovanja, a u Volonterskom centru Vojvodine je od novembra 2019 godine. U slobodnom, a i radnom, vremenu uživa u pedagoškom, ali i u društvenom radu, čitanju i baštovanstvu.
Kada govorimo o individualnim doprinosima putem donacija, svakako ne govorimo samo o novcu – aktivistkinje kojima su donacije namenjene svedoče da im veoma znači sam gest podrške, to što zajednica misli na njih i njihove potrebe, odnosno podržava borbe koje predvode. Sa druge strane, volontiranje nije nužno povezano sa novcem ali jeste sa vremenom. Gde ti prepoznaješ značaj svog doprinosa, koji su to momenti u kojima ti bude drago što podržavaš razne pokrete volontiranjem?
Volontiranje smatram najravnopravnijim, direktnim i inkluzivnim vidom podrške jednoj svrsi, zajednici ili borbi: volontiranjem odlučujemo da naše vreme ulažemo u davanje direktnog doprinosa rešavanju određenog problema ili ublažavanju njegovih posledica. Volontirajući boravimo rame uz rame jedne/i sa drugima, upoznajemo pojedinke/ce srodnih vrednosti i motiva, upoznajemo se sa načinom funkcionisanja grupa, organizacija i kolektiva, postajemo svesnije/i svojih kapaciteta, ali i načina organizovanja koji su nam bliži. Stičemo bolji, direktniji uvid u problem koji nas je pokrenulo i unapređujemo naše delovanje: ništa se ne može uporediti sa iskustvom sa terena.
Takođe, kad govorimo o novcu, volontiranje mora biti besplatno: samim time lišeno je svih oblika elitizma i hijerarhije koje postojanje novca kao sredstva ume da stvara. Zbog toga, uvek bih odabrala da svoju podršku nekom pokretu pružim volontiranjem, sem kada novac nije nužan za ostvarivanje cilja (kao što je u slučaju, recimo, plaćanja nečijeg prostora za rad i sl.) jer sam sama svesna da su donacije u novcu ograničene finansijskim kapacitetima svih koji doniraju i doniramo, dok ulaganje našeg slobodnog vremena, znanja, veština jeste jedna od retkih stvari koje nam kapitalistički sistem ne može oduzeti.
Definitivno, jako mi je značajno što u Volonterskom centru Vojvodine podržavam razne volonterske inicijative, ali i da sama, u slobodno vreme, volontiram: bila sam angažovana u brojinim akcijama koje su bile potpuno bottom-up ali i u projektima nevladinih organizacija i nekako mislim da sam stekla uvid u širi spektar volonterskih mogućnosti, opcija i programa. Svoj doprinos vidim prvenstveno u kreiranju prilika da drugi volontiraju: bila sam godinama deo lokalne inicijative u Italiji gde smo volontiranje prepoznali kao alat za društveno uključivanje i učešće mladih sa rurala, mladih izbeglica i migranata/kinja, a moja uloga je bila da volontiranje učinim dostupnijim i inkluzivnijim kreiranjem prostora za zajedničko organizovanje volonterskih akcija za celu zajednicu i negovanjem učešća svih, bez obzira na položaj. U Volonterskom centru Vojvodine, sa druge strane, težimo da pružamo prilike, posebno mladima, da kroz učestvovanje u programima i aktivnostima steknu uvid u drugost, drugojačijost, kao i da steknu kritički uvid u probleme i aktivno učestvuju u rešavanju istih.
S obzirom da imaš bogato međunarodno iskustvo, koje su prakse i vrednosti a tiču su volontiranja, koje bi volela da vidiš da zažive na našim prostorima?
Cenim iskustva odozdo prema gore, gde okupljeni/e pojedinci/ke udruženo rešavaju probleme svojih zajednica i takvih bih volela da vidim sve više u Srbiji. Iako imamo brojne primere sjajnih inicijativa na lokalu (u Novom Sadu bih izdvojila Kuhinju solidarnosti), kad pogledam širu sliku primećujem kako su pojedine inicijative često izolovane i kako nam fali povezivanje na fizičkim ali i virtuelnim prostorima. Takođe, čini mi se da su u Srbiji pojedine oblasti postale “vlasništvo” stranih međunarodnih organizacija koje sprovedu projekte na visoko insitucionalizovanom nivou – to stvara jaz između grupa kojima se ove organizacije bave i lokalnog građanskog i civilnog društva, ne ostavjajući prostor za autentično aktivističko delovanje. Oblast odnosno tema koja je za mene jedan od primera ovog fenomena jeste podrška migantima/kinjama i izbeglicama i njihovo socijalno uključivanje: u inostranstvu, pored velikih i međunarodnih VO-a i NVO-a, ovu borbu su preuzeli i podelili obični građani/ke, zajedno sa samim migrantima/kinjama na vrlo horizontalan način i uz intersekcionalni pristup. Takođe, što se tiče samog volontiranja, volela bih da vidim (i da budem među pokretačima) više inicijativa koje se, na nivou zaštite životne sredine, ne bave samo “gašenjem požara” nego prevencijom zagađenja, izumiranja, urbanizacije i drugih fenomena. Za kraj, u zemlji, odakle sam, postoji dugogodišnja praksa volontiranja, ispred različitih udruženja, u zatvorima: volela bih da vidim ovu praksu i kod nas, jer mislim da bi doprinela boljem razumevanju položaja osuđenika/ci, a njima pružila priliku za rad na sebi, razvoj veština i kapaciteta, socijalizaciju tokom boravka unutar institucije.
Program lokalne feminističke filantropije započele smo i održavamo na temeljima solidarnosti, kontinuirano otkrivajući nove oblike i značenja ove reči. Šta solidarnost za tebe predstavlja? Kakva je solidarnost potrebna ženskom pokretu?
Solidarnost za mene predstavlja pre svega suprotan koncept naspram milostinje, odnosno brisanje granica između onog ko pruži i onog ko dobije. Solidarnost za mene zahteva pre svega jedno duboko razumevanje, ili želju da se isto stekne, razloga i konteksta u kom se neko drugi nalazi, kao i razloga njegove ili njene opresije. Zatim, ona zahteva i svesnost sopstvenih privilegija, koliko god male one bile, i svest o potrebi udruživanja sa drugima.
Ženskom pokretu smatram da je potrebna intersekcionalna, nediskriminatorna, anitmilitaristiička i pre svega regionalna solidarnost!
Razgovor vodila: Đurđa Trajković
