Dok obeležavamo 20 godina Rekonstrukcije Ženskog fonda podsećamo se početaka i to u razgovoru sa našim osnivačicama! Prva na redu je Mirjana Mirosavljević Bobić, novinarka, aktivistkinja, jedna od osnivačica RŽF-a ali i naša dugogodišnja direktorka!
Zašto je osnovana Rekonstrukcija i zašto je bilo bitno da bude osnovana baš tad?
Rekonstrukcija je osnovana u trenutku kada je veliki broj donatora počeo da se povlači iz Srbije misleći da je njihov posao završen, da je Srbija na pravom putu da postane “demokratska” (što je zabluda čije posledice i danas živimo). Znale smo da je taj posao daleko od završenog i sve za šta su se feminističke organizacije izborile može biti preko noći izbrisano, a nedostajao je novac i podrška da se nastavi započeto.. Ne zaboravimo, to je period u kome je veronauka na velika vrata ušla u škole, fašističke i nacionalističke (para)državne organizacije bile su u punoj snazi, kao i kontinuitet veličanja ratnih zločinaca.
Bilo je važno osnovati feminističku lokalnu fondaciju koja poznaje kontekst i potrebe, pre svega žena ili bolje reći feminističkih aktivistkinja i krhkost naših ljudskih prava, fondaciju koja živi istu stvarnost kao i one i oni koje podržava i koja će morati da živi sa posledicama svojih odluka i preuzme odgovornost za iste.
S tim u vezi, koja je uloga ženskih fondova generalno, a posebno u društvima koja prolaze kroz krizu i traumu ili pokušavaju da se suoče sa istom?
Uloga ženskih fondova je da pre svega ima potpuno poverenje da one koje su na terenu, najbolje znaju šta je za njihove živote, njihovu neposrednu okolinu, pa i najšire okruženje potrebno. Da bude brana između nerealnih i opterećujućih očekivanja donatorskih organizacija koje nužno ne poznaju najbolje kontekst u kome deluju. Da pruže blagovremenu i kontinuiranu podršku, da ne nameću birokratske zahteve koji iscrpljuju aktivistkinje, da beskompromisno zastupaju feminističku politiku i ne podležu trendovima koji je razvodnjavaju – tu pre svega mislim na stav “neka cveta hiljadu cvetova, pa makar među tim cvetovima bilo i političkog korova”.
Koja je uloga RŽF bila tada, a koja je danas?
Mislim da je uloga ista ili da bi bar trebalo da bude. Misija Rekonstrukcije da podrži i održi feminističku politiku protiv rata, nacionalizma, rasizma, militarizma i nasilja prema ženama je univerzalna.
Zašto je bilo važno da se RŽF od početka definiše kao fond protiv rata, nacionalizma, militarizma, itd?
Zato što mi živimo i tada i sada neprekinuti kontinuitet i rata i nacionalizma i militarizma i klero-fašizma – od femicida, preko “Ribnikara i Dubone”, pa do Ukrajine i Gaze (ne bi bilo mesta u ovom intervjuu da nabrojim čega sve još).
Zašto je Vama lično bilo važno da budete deo ovog procesa i šta biste istakli kao najznačnija postignuća RŽF-a za ovih 20 godina?
Sve što sam danas, onaj deo mog političkog bića na koji sam najponosnija je posledica mog rada i života sa Rekonstrukcijom. Sve što je Rekonstrukcija danas je jednim delom posledica njenog rada i života sa mnom. I to je veza koju nikada neću smatrati prekinutom. Iz sopstvenog, ali i iz iskustva drugih ljudi znam da je retkost da neko/a ko/ja ode iz neke organizacije, iz nekog kolektiva to misli o istom, i to dovoljno govori o Rekonstrukciji. To je za mene bio siguran prostor da otvoreno i slobodno mislim i govorim (nekad i pogrešno), da se radujem i ljutim, da “rastem” od samopouzdanja i sumnjam u sopstvene odluke, da učim, izlazim iz zone komfora, poštujem i volim ono što radim i ljude sa kojima radim.
Najvažnije postignuće je upravo tih 20 godina upornog zastupanja feminističke politike, i onda kada su neki govorili da je uzaludno i neučinkovito, kada im je suočavanje sa prošlošću bilo “prevaziđena tema”, pa se sada pitaju “otkud detetu od 14 godina oružje i poriv da ubija školske drugarice i drugove”, nepoljuljan odnos uzajamnog poštovanja i poverenja u istrajne lokalne i internacionalne feminističke aktivistkinje (i aktiviste) i svakako to što i dalje ima strasti, posvećenosti i političke pameti za dostignuća koja je očekuju.
Srećno.
2
