Razgovor sa osnivačicama povodom 20 godina Rekonstrukcije zaokružujemo intervjuom sa Stašom Zajović, mirovnom aktivistkinjom i koordinatorkom Žena u crnom.
Da li možeš da kažeš nešto više o kontekstu u kojem je osnovana Rekonstrukcija 2004. Zašto baš tad, zašto je bilo bitno u tom momentu da se pojavi jedan ženski fond ili šta se dešavalo u tom periodu?
Ja mislim da je bitno da se pojavi takav fond u svakom trenutku jer je njegov karakter takav da je neophodan autonomnim ženskim grupama. Možda je bilo nekako važno da se tada pokrene jer su 90-e bile teže, ali se nakon pada režima 2000. otvorio neki prostor za to da se nastavi predratno stvaranje feminističkog pokreta. Međutim, za mene ubistvom Đinića situacija je jako negativno uticala u smislu povratka na matricu 90-ih. Videli smo da se pravi put čak i za fizički povratak onih koji su opravdavali ratnu politiku i onih koji su imali veliku podršku u ratnim ciljevima. Tu mislim na povratak klero nacionalističkih snaga. To je bila jedna od velikih opasnosti za žene u Srbiji.
Tada smo vidjeli da postoji jedno totalno sadejstvo između crkve i države, da se taj sekularni princip odvojenosti između crkve i države ne poštuje i da dolazi do jedne opasne, regresivne struje u čitavom društvu. Onda smo vidjeli da je neophodno da se stvori taj prostor podrške. Da se podrži horizontalni način rada.
Šta bi bio taj horizontalni način rada?
To znači autonomni sistem organizovanja, da se feministički principi ne moraju prilagođavati tržišnim projektnim tendencijama. Da ciljevi i aktivnosti ne moraju da se prilogađavju svake godine u odnosu na ono što je aktuleno u tržišnim projektima. Da je neophodno da se radi polako, malim koracima, da se stvara obrazovni program koji će raditi na obrazovanju žena i koji će obrazovni rad vezivati za ulične akcije. To znači da se aktivizam ne može zamisliti bez teorije, a teorija se ne može zamisliti bez aktivizma i da je, kako kaže naša Neda Božinović, malo žena može da se bavi teorijom, ali većina žena može da ovo obrazuje, da se opismeni, da radi, da čita, da uči i da je učenje također jedna odlika aktivizma. I da se napravi neka ravnoteža između aktivističkog i teorijskog rada, da su međusobno povezani. I da se onda mnoge grupe koje rade u težim uslovima, da se ne bore isključivo samo za opstanak, nego da se bore za to da se stvori prostor u kome će žene zajedno raditi, autonomno misliti, kritički promišljati i da se njihov rad nikako ne birokratizuje i da ne pretvori se u NGO, kancelarije koje rade do pet sata i tako dalje.
Zašto je tebi lično bilo važno da učestvuješ u procesu osnivanja RŽF?
Meni je najvažnije bilo lično, jer sam i aktivistkinja i na terenu, da se podržavaju male grupe koje rade u malim sredinama i koje imaju jasne, feminističke, antifašističke, antimilitarističke i antiratne stavove. Mislim da se nema apsolutno šanse, niti jedno društvo da se mijenja ukoliko ne postoji ta jedan kapilarni, horizontalni sistem malih grupa koje uče zajedno, koje poštuju akademsko znanje, ono koje je nama blisko. Zato nam je i bilo jako bitno da znanja i Latinke Perović i Zagorke Golubović i svih naših drugarica na koje se oslanjamo, poklonimo ženama.
Bilo nam je takođe jako bitno da se održi taj princip deljivosti resursa, znanja i skromnih sredstava kojima je fond rapolagao. Istovremeno i princip štedljivosti, ne zbog lažne skromnosti već zbog ideje da mi ne živimo i ne smemo da živimo drugačije od žena sa kojima radimo. Deljivost i štedljivost su uvek bili politički koliko i materijalni principi.
Spomenula si proces izgradnje feminističkog pokreta u predratnom periodu, ali kakve promene u pokretu vidiš od 2000-ih na ovamo? I kako vidiš ulogu Rekonstrukcije u svemu tome?
Ja sam lično učestvala na četiri skupa Jugoslovenske feminističke mreže i tu se mnogo drugačije radilo nego što je situacija danas. Bile smo na liniji Beograd-Zagreb-Ljubljana, mi aktivistkinje, studentkinje i žene sa univerziteta, naše profesorice. To je bio dosta sužen jedan nivo. Nekad su dolazili iz Prištine i Sarajeva, ali dosta je to bio sužen krug žena i onda je naše osnovno bilo da radimo na podizanju feminističke svijesti, na obrazovanju i onda smo posle imale različite vrste aktivizma. I drugačije je pre svega u smislu jer mi nikada nismo znale šta su to projekti niti smo imale nikakve veze sa tim. Sve je bilo zasnovano na jednom komunalnom zajedništvu. To ja mislim da je bio najbolji način da se pravi feminstički pokret, znači da se stvori prostor kritičkog zajedničkog promišljanja i da se ne birokratizuje i da se ne troši mnogo vremena na sa jedne strane borbu za opstanak, a sa druge na dobijanje sredstava, na te administrativne procedure, to je užasno.
Danas se to jako promenilo, mislim da smo bile zaustavljene kad je počeo rat, ali istovremeno se i ta socijalna baza feminističkih inicijativa jako proširila. Dolaze žene iz svih socijalnih slojeva, različitih obrazovnih nivoa, etničkih grupa, klasnih pripadnosti pa se i teme koje obrađujemo menjaju.
Ono što mislim da je posle 2000. postalo problem jeste to što je teret zločina 90-ih postao nevažan za donatore. Koncept pravde su počeli da zasnivaju isključivo na krivičnoj pravdi, tj. suđenjima. Sudovi jesu neophodni, ali radeći sa žrtvama stekla sam uvid da su nam potrebni novi i drugačiji modeli pravde koji će se baviti i institucionalnim reformama i reparacijama i priznavanjem patnje. Ja mislim da je to jedan od velikih nedostataka i u projektima i u zahtjevima donatora da su oni lako prešli preko toga tereta zločina i da su oni mislili da će se sa nekim ekonomskim ulaganjima to pitanje riješiti samo po sebi. To je bila velika laža, velika iluzija zato što međunarodni donatori uopšte nisu shvatili koja je važnost trazicione pravde i da ne smeju da nam nameću projektima i svojim da kažemo nekakvim sugestijama šta je to što mi treba da radimo zašto je njihov model pomirenja za nas neprihvatljiv. Neprihvatljiv je za nas i za većinu zajednice jer je to model pomirenja kako ga donatori zamišljaju, a ne kako ga zamišljaju ljudi u zajednici. Donatorske politike se fokusiraju na ono što je vidljivo i kvantitativno, traže rezultat što je ubistveno jer se mi bavimo procesima koji su jako spori i nevidljivi, ali neverovatno važni. Rekonstrukcija ženskih fond mislim da bira zaista drugačiji put – jako se puno pažnje pridaje institucionalnom osnaživanju i stvaranju slobodnih prostora ne samo za projekte rodne pravde nego i za drudge oblasti angažovane umjetnosti, militarizma i nacionalizma. Pravi neki prostor i za autonomiju i za zajedništvo.
2
