Već 20 godina mislimo, trčimo, delimo, radimo. Učimo. Oslanjamo se na rad prethodnica, čistimo staze za budućnost i pratimo puls pokreta najbolje što umemo. Nerviramo se što je svakodnevica žena i nepravedno marginalizovanih ljudi i dalje mračna, ali se ne odričemo radosti i nade da to menjamo u saradnji sa hrabrim, promišljenim aktivistkinjama i aktivistima.
U rođendanskom septembru imale smo privilegiju da se susretnemo sa šezdesetak aktivistkinja/aktivista iz cele zemlje. Kako je ovo već drugi veliki skup koji smo organizovale ove godine, organizovati ovo na momente se činilo kao preveliki zalogaj. Pošto je to bio zalogaj rođendanske torte, prihvatile smo ga sa ogromnim zadovoljstvom! No, i kada slavimo, ne prestajemo da akcijamo, tako da je skup najpre bio posvećen učenju i deljenju vezanim za teme koje su nam važne dve decenije, a čiji se značaj u protekle dve decenije transformisao, pa nam je bilo važno da proverimo gde smo.
Borba protiv nacionalizma nas je rodila, i i dalje nas drži u pogonu. Prva sesija skupa bila je posvećena lokalnim iskustvima u toj borbi, a deljenje iskustava, i veliko im hvala na tome, predvodile su Binasa Džigal iz udruženja Žene Polimlja (Prijepolje) i Selena Ristić Vitomirović iz Dečjeg centra Zaječar. Govorile su kako o svom kontekstu, tako i o radu na prevazilaženju nacionalističkih podela, pogotovo sa decom – kroz otvorene razgovore, kroz umetnost. Zatim smo kolektivno promišljale antinacionalističke prakse u sopstvenim organizacijama.
Položaj žena sa invaliditetom često ostaje skrajnuta tema čak i u feminističkim krugovima, počevši od toga da kao pokret ponekad ne ispunjavamo ni minimum pristupačnosti u njenim različitim oblicima. Ovog puta se zahvaljujemo Svjetlani Timotić iz udruženja …Iz kruga – Vojvodina (Novi Sad) i Marijani Ramić Vulin iz udruženja KAO Parnas (Novi Sad) na izlaganjima i vođenoj diskusiji koja je rasplamsala samorefleksiju, uvažavanje naših sopstvenih čestih grešaka i radoznalost kako da budemo usklađenije sa feminističkim principima koji moraju podrazumevati pristupačnost bez pogovora. Ovom prilikom razgovarale smo i o Feminističkom protokolu o pristupačnosti i drugim načinima na koje se kao organizacije možemo obavezati da prakse pristupačnosti budu integralni deo našeg rada. Ostaje pitanje zašto se, kada je reč o ženama sa invaliditetom, često vraćamo na osnove – i kako da ostvarimo kontinuitet u kolektivnoj brizi koja obuhvata sve.
Ovaj skup ne bi smeo da prođe bez sesije o anti-rasizmu. Radionicu su održale Jovana Đorđević, koja nam je za ovu priliku došla iz Meksika, i Đurđa Trajković, koordinatorka RŽF. Ova sesija možda je bila i najintenzivnija, s obzirom na to da je kao pokret često ne centriramo dovoljno u svojim razgovorima i stoga nam tema ostaje osetljiva, donekle nelagodna. Bez sumnje, pokret će jednoglasno reći da je anti-rasizam njegova vrednost, ali s obzirom na kompleksnost teme, preispitivanje praksi dovelo nas je do promišljanja kako možemo bolje, kako da stvorimo i sprovodimo anti-rasističke protokole, kako da prepoznamo i rešimo se skrivenijih oblika rasizma kome smo podložne/i. Zahvaljujemo se Jovani i Đurđi na deljenju znanja, ali i održavanju ovog prostora gde su nelagodne teme balansirane sa neophodnošću da se s njima suočimo – učinile su to u pozivajućoj, negujućoj atmosferi. Posebno odzvanja teza da nebele žene nisu dužne da vrše emotivni rad objašnjavajući belim ljudima rasizam, i da je vreme da se beli ljudi i sami suoče sa svojim rasističkim praksama, i ostanu posvećeni pobeđivanju rasista u sebi.
Kada je reč o drugim gorućim temama, ona koja je najbukvalnije goruća jeste klimatska pravda, a na izlaganjima na ovu temu zahvalne smo Bojani Minović, aktivistkinji ekoloških inicijativa i članici AKC Heroj Maričić (Kraljevo), i Lauri Pejak, aktivistkinji mnogobrojnih i raznorodnih inicijativa, ovog puta ispred Centra za društveni napredak (Novi Sad). U njihovim izlaganjima preplitale su se teorija i praksa, a klimatska pitanja preplitala su se sa sagledavanjem različitih vidova represije i kako se posledice klimatske nepravde prelamaju na životima različito marginalizovanih ljudi.
Poslednjeg dana razgovarale smo o radnim pravima, specifično vezano za rad u nevladinom sektoru i paradoksalnoj poziciji žena u kolektivima koji su istovremeno aktivistički i uslovljeni donatorskim sistemom da deluju kao male “firme”. U tako prekarnim uslovima bilo nam je važno da izdiskutujemo svoje položaje, te kršenja radnih prava, domete radnih prava koji su nam dosežni i šta raditi kako bi se proširili, kao i o mogućnosti sindikata u civilnom sektoru. Za ovu sesiju srdačno se zahvaljujemo Sari Lupšor iz ROZA Udruženja za radna prava žena (Zrenjanin).
Upravo ukrštanje različitih problema, jer nevolja nikada ne ide sama, bilo je cilj ovog skupa. Dok smo u svakodnevici posvećene određenim problemima, ovde smo došle da ih sagledamo na gomili, da sagledamo šta su naši dometi u pogledu složenijeg tretmana problema, njihovog osvešćivanja u različitim dimenzijama i obogaćenja praksi tako da budu efektnije i sveobuhvatnije. Vođenje i uvezivanje sesija prošlo je glatko pre svega zahvaljujući moderatorki Frančeski Fornari, koja je učestvovala i u osmišljavanju programa i u njegovom oblikovanju na licu mesta. Nezaboravna saradnja!
Nakon dvadeset godina + 3 dana zbilja posvećenog rada, zaslužile smo jednu poštenu žurku. Ali pre žurke, još malo deljenja i učenja. Voditeljka programa Selena Simić sprovela nas je kroz 20 godina u 20ak minuta – nije da je sve stalo, ali stigle/i smo da se podsetimo makar nekih ključnih ljudi i momenata. Hvala Seleni na radosti u predstavljanju! Program su prodrmale drage Bubnjarke sa ulice (Beograd) koje su nam odbubnjale i rođendansku pesmicu!
A onda ljubav! I ove godine izdale smo jednu radosnu, a ozbiljnu knjigu, Sve o ljubavi autorke bel huks. O knjizi su razgovarale urednica izdanja i naša večna saradnica Irena Jovanović, prevoditeljka Jana Lazarević i Jovana Đorđević, koja nam je i predložila i lako nas ubedila da baš ovo prevedemo i izdamo. Na sceni nam se pridružila i Kaja Velisavljević, naša najmlađa saradnica ikada (9 godina), koja je uz Ivanu Anđelković ilustrovala korice knjige. Nakon razgovora, prisutne/i su zamoljene/i da kada napuste prostor nastave da razmišljaju kako ćemo voleti posle revolucije. Knjigu možete nabaviti na donacije u Beopolisu, ili nam možete pisati da vam je pošaljemo!
Zatim je išla izložba, nama vrlo draga, jer je nastajala kolektivnim trudom. Naime, aktivistkinje iz cele Srbije slale su nam predmete i fotografije koje ih simbolično podsećaju na našu saradnju, na naših 20 godina, na konkretan učinak u raznim krajevima zemlje. Izložba je obuhvatila i razne aktivističke plakate, plakate RŽF i druge vizuale, od kojih je većinu radila umetnica i dizajnerka Katarina Popović, koja je i kustoskinja izložbe. Zahvaljujemo se Kati, kao i Jovani Marković, vajarki i našoj redovnoj volonterki koja je junački uskočila da pripomogne oko postavke izložbe u vremenskom tesnacu u kom smo se našle.
I onda konačno žurka! Zdravica, đuskanje i prelepa, preukusna torta koja nam je doputovala iz Aleksinca – hvala Mladenu Anđelkoviću iz Udruženja Romkinja “Nada” što nam je zgotovio tortu, kao i njegovoj koleginici Nataši Petrović što nam je transportovala tortu i iznenadila nas.
Za zvuke večeri zahvaljujemo se Superdevojci, koja nas je iznenađivala i pokretala svojom plejlistom. Za miran tok večeri i pažnju prema svemu zahvaljujemo se opet Jovani Marković, kao i Anji Jelić, još jednoj dragoj volonterki. Tini Vukašinović zahvaljujemo se što je strpljivo fotkala događaj.
Zahvaljujemo se prethodnicama što su utemeljile Rekonstrukciju i predale nam poverenje da je dalje razvijamo. Za koncept Radosti ludosti posebno zahvaljujemo Zoe Gudović, koju smo ovog puta nažalost pozdravile samo aplauzom na daljinu. Zahvaljujemo se ljudima koji su formalna i neformalna podrška našem radu godinama i decenijama! Hvala i novim ljudima koji su otvoreno došli u prostore koje otvaramo upravo za njih!
Veliko hvala i ekipi iz TV Forum (Prijepolje) što su kroz prilog zabeležile naših 20 godina. Od njih uskoro sledi i filmić ovim povodom!
(Na kraju, malo ćemo da se zahvalimo i same sebi, jer smo zaista dale sve od sebe da sve lepo ugostimo i izbalansiramo teške teme i radost. Bravo mi!)
PS Naravno da je i Cakana imala svoj spotlajt, osim što je celo veče jela donacije, u jednom trenutku je izašla i na stejdž. Jedva je čekala žurku!
S ljubavlju i borbeno do sledećeg susreta,
Đurđa, Nataša, Diana, Ana i Galina
