Maša Elezović je feministkinja i aktivistkinja koja se u radno vrijeme bavi komunikacijama i dizajnom. Završila je master iz Rodnih studija na University College London (UCL) uz Chevening stipendiju britanske vlade, a prethodno je, zahvaljujući MEXT stipendiji japanske vlade, sprovela istraživački rad na Kyoto univerzitetu. Radila je kao koordinatorka, a zatim i kao regionalna menadžerka ženskog programa u Trag fondaciji, gdje je razvijala programe podrške organizacijama koje se bore protiv nasilja nad ženama, promovišu rodnu ravnopravnost i osnažuju feministički pokret na Zapadnom Balkanu.
U svom radu spaja strategijske komunikacije, vizuelno pripovijedanje, dizajn i tehnologiju, istražujući načine na koje feminističke ideje mogu oblikovati javni prostor, digitalne pejzaže i društvene narative. Posebno je zainteresovana za presjek feminizma i tehnologije – kako se digitalni alati, platforme i algoritmi odnose prema rodu, moći i pristupu, te na koji način se tehnologija može koristiti za jačanje feminističkih pokreta.
Filantropija je čudna sfera rada i delanja. Čudna je jer pravila ostaju pomalo izvan vidokruga jasnoće i javnog odlučivanja, za razliku od organizacija koje imaju načelno jasne i transparentne procedure. Šta te je privuklo da posle rada u organizacijama, potražiš novo polje delanja u fondacijama? Kako te je taj rad iznenadio a možda i razočarao? Kako se razlikuje tvoj rad od rada tradicionalne filantropije?
Za mene rad u filantropiji znači da mogu da doprinesem temama koje me interesuju, koje su mi važne i za koje se borim iz pozicije gde mislim da moje veštine mogu najbolje da se iskoriste, zato što filantropija zahteva građenje mreža kao i rad jedan na jedan kako bi se što bolje objasnilo zašto je potrebno finansirati organizacije na Balkanu, pogotovo u godinama kada Balkan nije više važan donatorima. Za mene je bio važan taj rad u okviru sistema gde sam smatrala da mogu najviše da pomognem. Kao i komunikacije kao mesto gde mogu da pomognem. Ja prosto nisam osoba za direktan rad na terenu, da radim sa žrtvama nasilja, nemam te veštine.
Slažem se, nema jasnih pravila i procedura. Dosta toga zavisi od veza koje kreiramo i načina na koje uspevamo da iskomuniciramo potrebe i da objasnimo zašto baš te teme za koje se mi zalažemo treba da budu podržane. Ne bih rekla da sam imala razočaranje jer nisam imala ni neka očekivanja ali mi je jasno da ima puno toga u finim međuljudskim komunikacijama i da će dosta zavisiti od veza koje stvaramo.
Ja bih i ovaj moj rad nazvala tradicionalnim ali je sreća što sam radila u ženskom programu koji je finansiran od strane Oak-a i on nam je davao fleksibilnost u radu. Iako se Trag trudio da radi na fleksibilan način, to nije bilo uvek moguće. E, sad, što se tiše Oak-a, to je bilo važno jer smo mogle da gajimo fleksibilnu podrške zasnovanu na poverenju. A pošto je promena konteksta tolika brza, fleksibilno upravljanje novcem se pokazalo kao dosta važnim. Naš pristup nam je omogućio da stvorimo poverenje koje ide u obe strane. A to nam je važno jer možemo zajedno da rešavamo probleme. Neću se praviti da smo svi jednaki, zna se ko je u poziciji moći, ali smo uspele da stvaramo poverenje. U tom procesu te organizacije nam daju prilike da budemo bolji donatori. Što je bilo više poverenja, mogle smo bolje da radimo. Jer ako ga nema, onda izmišljamo, namećemo. Nekada se dešava zbog naših pozicija, jer pratimo ekosistem, videle smo da neke stvari dolaze a da organizacije ni ne primete. Mislim da smo tako prema pokretu odgovorne. kao i praćenje šire slike koju onda vraćamo kao znanje i informaciju pokretu. Važno je da delimo sve te informacije. Time im dajemo jedan period da ranije vide šta dolazi u njihovom smeru. To nam je, na kraju dana, i posao. Da pratimo stanje u pokretu.
Tvoj specifičan deo rada je podrška na Balkanu. Kako se rad organizacija menjao tokom proteklih godina? Šta vidiš kao glavne prepreke i izazove?
Srbije je sada u specifičnoj situaciji. Mislim da postoji zamor materijala i to smo videle u komunikaciji sa grupama. Videli smo smanjene kapacitete a nisu ni imali mesta niti prostora da prime bilo šta što nije vezano za sam rad. Previše je bilo informacija. Kao i sam Trag, uostalom. Svakodnevica je takva da smo pod udarom vesti. Mada mi se čini da je protočnost medju zemljama postala bolja i da ima vise saradnje. Ima već jasnoće da mogu da dobijaju mnogo jedni u drugih. A počele su aktivnosti da se ukrupnjavaju.
Zeznuta je situacija i kako se povlače fondovi, čini mi se da će morati da se formiraju novi mehanizmi solidarnosti. Moraće da se ukrupnjavaju aktivnosti a biće teško zagovarati za Balkan. Puno se donatori sklanjaju iz regiona a odgovornost prebacuju na Evropu. A taj novac iz Evrope će se menjati jer dolazi desni centar. U okviru toga, ženske organizacije ispadaju sa liste prioriteta. Biće puno udruživanja, od deljenja kancelarija i osoblja, moraće da se nalaze novi mehanizmi rad i solidarnosti i to je jedini put da se uspe. Postoji opasnost da će biti borba za resurse ali već vidim nove modele udruživanja i to me raduje.
Ova godina je dosta izazovna, čini se da je krilatica kriza bez presedana ono što objašnjava trenutni haos u filantropiji povodom odmazde Trampa ali i činjenice da će se u narednom periodu saseći budžeti za davanja glavnih država koje se bave i filantropijom, kao što su Britanija, SAD i Japan. Kako vidiš nadolazeću krizu i koji su glavni izazovi sa kojima se moramo uhvatiti u koštac?
Mislim da sam već delom odgovorila na pitanje. Naglasiću da je jako važno da ovaj model udruživanja raste lokalno I da ga podstičeme. Način na koji se formulišu pozivi za grentove, da se podstiče saradnja. Da se posmatra ekosistemski a ne individualno lokalno. Stalno pokušavaju to da rade u UN-u i u Evropu da se ne bi podržavali dupli projekti. Već kako da se pravi lanac, tkanje ili mreža umesto individualizacije kroz projekte. To je komplikovan posao ali kroz to može da se pomogne vežbanje saradnje. Da ne bismo potsticali borbu za organizacije.
Bojim se da će morati organizavije da usložnjavaju procedure. Sada dolazi skup novac, koji podrazumeva dosta administracije i podrazumeva dosta procedura. Na taj način se podiže cena administrativnog rada a uvek je borba da se smanji administrativni zahtevi. S druge strane, možda se primiče zakon o stranim agentima u Srbiji što znači da će morati da se radi realokacije rada organizacija. Tu može da se desi da dosta organizacija sklizne zbog nedostatka svojih kapaciteta.
Biće mnogo teže stvarati odnose poverenja kada se podižu ti administrativni zahtevi zato što će velika količina energije biti usmerena prema tim razgovorima. Ali ako se stvori osećaj da je to realnost i starteški se pristupi tome kao i da se podrže kapaciteti za stvaranje tih administartivnih začkoljica, onda može da se preživi taj deo bolje. Vidim to prostor za rast ali je pitanje koliko mi same imamo kapaciteta za takav rad.
Ako je solidarnost neodvojiva od poverenja i zajedništva kao i davanja, s obzirom na Vašu ličnu pozadinu i različite kontekste u kojima ste radili, šta biste voleli da vidite kao deo osnove za solidarnost u godinama koje dolaze?
Solidarnost je širok pojam. Mislim da ćemo morati lokalno da tražimo više resursa iz zajednica, bilo od nas samih, bilo iz organizacija ili lokalne filantropije. Ali mislim da nemamo skroz jaku osnovu. Trag je to godinama radio, kao i Rekonstrukcija, ali je nedovoljno jak taj mišić. Međutim, čini mi se je sada kroz proteste ojačao mišić. Možda će na taj način podrška morati da se redistribuira.
Što se solidarnosti tiče, mislim da će nam najveći problem biti poverenje. I to na nivou da pričamo i delimo informacije i da razumemo da jedino združene možemo da preživimo. A čini mi se da je za solidarnost ključno poverenje. Mislim da mostovi koji su gradjeni do sada kao i veze, biće još važnije. A ako uspemo da na te mostove stanemo, onda možemo da ih i nadograđujemo.
Intervju: Đurđa Trajković
