Peace Connect, susret, preispitivanje i proslava mirovnog aktivizma, koji je okupio 545 ljudi iz 85 zemalja, učvrstio je dugo prisutni narativ da mir ne samo da nosi više kapa, već i mnogo slojevite, vidljive i nevidljive odeće. Održan sredinom oktobra u Najrobiju, Keniji, skup je bio arena za istraživanje kako podržavamo i održavamo mir, i kako da svoje akcije održimo autentičnim, a ne samo usaglašenim s onime što se smatra „modernim“ spram zahteva odozgo ka dole.
Uz bogat program koji je organizator Peace Direct osmislio uz konsultacije sa zajednicom u kojima smo učestvovale, skup je od nas zahtevao da sami skrojimo svoje prisustvo spram potreba, prioriteta i naklonosti. Bezbedno je reći da su sve prisutne osobe imale jedinstveno programsko iskustvo. Pohađajući skup kao članica lokalnog feminističkog i mirovnog fonda, i kao članica Bridging Dialogues, mreže lokalnih mirovnih akterki/a, moje iskustvo i lični eksperiment tokom ovog događaja bio je pokušaj prelaska sa kriznog fokusa na istraživanje čega sve ima i šta možemo dobro da radimo. Već znamo šta su problemi – od geopolitičke situacije, genocida i ratova, do poteškoća u održavanju pozitivnog mira na teritorijama bez zvaničnog sukoba, do duboke višestruke krize koja nas često usporava u terenskim aktivnostima. Znamo da se budimo anksiozne/i, pitajući se koliko će nam dugo organizacije opstati. Koliko dugo će nam prijatelji/ce u okupiranim i napadnutim područjima ostati na nogama. Znamo za potencijalne štete ako se prekinu naši dugoročni napori u vezi sa transformacijom sukoba. Znamo da je cena mnogo skuplja od pukog ostajanja bez sredstava.
Vrednost ovog susreta upravo je u odlaženju dalje od površinske panike oko filantropske krize, i kopanje do suštinskih problema sa kojima se suočavamo u svojim kontekstima. Ova vrsta razgovora nije nas oslobodila od panike – ako išta, produbila ju je dok smo razmenjivale/i užasavajuće primere iz svojih svakodnevica, i one manje ekstremne priče koje ipak štete blagostanju naših društava, polako, sistemski. Ali ovi razgovori dali su nam i slojeve drugih materijala: nade, poverenja, mašte, neočekivanih savezništava, alternativnih puteva za dane kada institucije i mejnstrim filantropija ne stoje uz nas. Kad se osećamo napušteno ili kada je nemoguće imati stabilnu spoljnu podršku. Kada se susrećemo licem u lice sa ljudima iz neke druge zemlje koja pati usled poteza vaše sopstvene zemlje, kao što Palestina pati usled izvoza oružja iz Srbije u Izrael. Pokazalo se koliko je važno ostati iskrenima prema svim tim kompleksnim stvarnostima.
Mnogi razgovori su se fokusirali na nade u lokalno prikupljanje sredstava u zajednici, sa gomilom uspešnih primera kako vođstvo u zajednici ume da mobiliše na najužem, direktnom nivou. Da odemo dalje od finansija, ova ideja je toplo primljena zbog dodatne vrednosti u svojim svojstvima za građenje odnosa, relacione promene koje su u srži većih društvenih promena i dugoročan uticaj. Kreativnost u podeljenim pričama koja se sprovodi kroz takve aktivnosti je ništa manje od zadivljujuće. Ali ova ideja je i preispitivana – oni koji su pretnja miru su i više nego dobro finansijski potkovani, ponekad podržani od strane nekih od najbogatijih ljudi na planeti – da li mirovnjačke zajednice onda imaju luksuz potpune samooslonjenosti? Odgovor je oštro ne, zbog čega su i dalje potrebna duboka savezništva zasnovana na poverenju između aktivističkog i donatorskog sektora, što su prisutni donatori takođe pozdravili bez premišljanja. Kako će se to sprovoditi u budućnosti, ostaje da se zajednički osmišljava i vidi, ali uopštena svest o važnosti takvih partnerstava je jaka.
Praštajte optimizam, ali jesam se vratila sa snažnim osećajem uzajamne posvećenosti nekolicini drugih suštinskih tačaka: internacionalizmu; brizi; povezivanju čoveka sa čovekom. Poslednje je seme koje omogućava ostalo. Razmenjeni kontakti nisu bili čisto u svrhu dosadnog starog networking-a. Služe da informišemo jedni druge, da se naštelujemo na glasove sa terena koji nam pripovedaju svoje tekuće istorijske trenutke. Iako je prisutna grupa bila uglavnom sačinjena od lokalnih akterki/a, susret je napravio podsticajan prostor za proširenje polja brige, za međusobno uvezivanje i obećanje da pratimo borbe jedni drugima, tako pojačavajući našu međunarodnu solidarnost. Možda su naše mogućnosti za međusobnu podršku ograničene, ali sadrže makar jednu snažnu komponentu – povezivanje sa ciljem da se međusobno podržavamo na međunarodnom nivou kroz borbu protiv dezinformacija, dok preispitujemo i menjamo narative o lokalnim i globalnim pitanjima – a ta vrsta valute, narativi, informacije, danas je vrednija od zlata.
Kroz različite ćoškove susreta, ljudi su adresirali i naglašavali rastuću potrebu za tešnjim ujedinjavanjem mirovnog rada sa drugim pitanjima – klimatskom, rodnom i rasnom pravdom, na primer. (Ovde je pošteno primetiti da je susretu možda nedostajalo malo više strukturisanih i namernih LGBTQ+ prostora, kako su LGBTQ+ ljudi često u prvim borbenim redovima dok su istovremeno neprihvaćeni u sopstvenim sredinama, čak bivajući dodatno potlačeni kada pridružuju svoje glasove borbama većim od naših izolovanih identiteta.) Mnogi razgovori potvrdili su takve isprepletane prakse ali i dalje moramo da prevazilazimo česta donatorski uslovljena ograničenja koja umanjuju naše borbe na osamljene ključne reči. U ovom zapaljenom svetu, mi, pristune/i, utemeljile/i smo ove misli ne u pitanjima već u zahtevima. Ne u spasiteljstvu već u dubokoj posvećenosti dostojanstvu za sve. Ne u „profesionalnoj prošnji spram donatora“, kako je to jednom rekla Degan Ali, već u zahtevu za pravednom raspodelom resursa.
Između naših povezivanja kroz teške priče, sudbine i političke kontekste, skup je takođe imao veliki kišobran brige, pružajući učesnicama/ima prostor za upoznavanje sa lokalnom kulturom kroz umetnost, zanate i muziku, kao i kroz zajedničke ekskutzije tokom dana za odmor na polovini događaja. Pa, ovo sam preskočila zbog blaže prehlade, ali pažljivost prema potrebu za odmorom između gusto spakovanih sesija je zaista fina praksa, i prvi put je vidim operacionalizovanom. Organizujte događaj sa preko 500 ljudi, i sigurno ćete primetiti posledice ako nemate psihološku podršku na licu mesta. Peace Connect je srećom bio dovoljno darežljiv da to pokrije, a tim iz organizacije Thrive Worldwide, divne, nežne ekpertkinje u terapiji, takođe senzibilisane na aktivizam i na to kako društveno-politička atmosfera oblikuje naša mentalna stanja, postarao se za mnoge od nas kojima je to bilo potrebno. Ova vrsta brige za učesnice/ke većih skupova aktivistkinja/a bi definitivno trebalo da je već standardna procedura.
A onda su tu stvari koje se ne mogu predvideti u bilo kom scenariju. Ovog puta bila je to smrt istaknutog kenijskog političara, koja se desila trećeg dana našeg susreta. Organizatorke/i su se izvanredno postarale/i o našoj bezbednosti, prateći nas uz precizna uputstva i nežan pristup, pokazujući nam kako briga nalazi svoje mesto čak i u najkritičnijim situacijama, i kako ublažava tu paniku koja nas tako često paralizuje.
Toliko je razloga za paniku. Svet, ipak, gori. Živimo unutar pitanja „kad će ovo da se završi“, misleći na sve genocide i ratove, kao i nestabilne i korumpirane režime, i kozmetičke demokratije koje kriminalizuju solidarnost. I toliko je stvari koje ne možemo da uradimo dok gledamo u velike institucije koje iznova i iznova ne uspevaju da okončaju velike sukobe. Ali jedna stvar koju ne smemo da radimo jeste da spuštamo glasove i mirimo se sa nasiljem koje se vrši nad velikim delom sveta. I ne možemo da pustimo svoje glasove da teku sami. Ako išta, to je bilo naše obećanje – da ćemo držati oči otvorenim jedni za druge, kako bismo mogle/i da pružimo ruku glasovima i pomognemo im da dostignu mesta gde ređe putuju.
Kolektivni dubok dah koji smo imale/i privilegiju da dišemo tokom ovih dana uveravao nas je da smo i u najmračnijim vremenima daleko od nemoćnih. Tokom događaja, ova spoznaja rodila je nova savezništva i prijateljstva, neke ljude je dovela do suza, suza sreće i nade, i mnogima od nas pružila je dosta snage za dalje akcije. Pa hajde da krenemo sa nastavkom svojih borbi!
Hvala Peace Direct-u što mi je omogućio da učestvujem na događaju.
Galina Maksimović
