SOLIDARNA KUHINJA: Briga kao politička borba

Sara Nikolić i Ema Stepanović su aktivistkinje nezavisnog kolektiva Solidarna Kuhinja, koji obezbeđuje hranu i druge vidove pomoći onima kojima  su najpotrebniji. Zasnivajući svoj rad na principima solidarnosti i direktne demokratije, borbu protiv gladi razumeju kao borbu za pravednije društvo. 

Program lokalne feminističke filantropije započele smo i održavamo na temeljima solidarnosti, kontinuirano otkrivajući nove oblike i značenja ove reči. Šta solidarnost za vas predstavlja u Solidarnoj Kuhinji? Kakva je solidarnost potrebna bilo kom pokretu za pravednije društvo? Takođe, zanimljivo je vaše insistiranje na direktnoj demokratiji. Kako to povezujete sa solidarnošću? Kako vidite te odnose? 

Ema: Solidarnost i direktna demokratija nisu procesi u paralelnim kolosecima.  Naš rad se bazira na principima solidarnosti i direktne demokratije, kako unutar, tako i van kolektiva – bilo da se radi o povezivanju sa drugim ljudima koji nam pomažu u borbi za pravednije društvo, bilo o povezivanju sa ljudima koji dolaze po hranu… Ta otvorenost, ta horizontalnost i brisanje razlike između nas i njih, tih zamišljenih kategorija, nam je veoma bitna. Direktna demokratija – zato što davanje smatram suštinski političkim činom. Na primer, problem je da imaš malu grupu ultra bogatih pojedinaca koji na osnovu svog socijalnog i ekonomskog statusa doniraju i tako donose političke odluke; jer ako imaš moć da odlučiš da li ćeš da daš novac da se u jednoj zajednici otvori škola ili fabrika – to je politička odluka. Problematično je ako pojedinac ima moć da donosi političke odluke, a da ne učestvuje u demokratskom procesu.  S druge strane, davanje kao politički čin može da dovede do cvetanja direktne demokratije što je nešto što ja verujem da mi u Solidarnoj Kuhinjidosta uspešno radimo. Težimo da okupimo pojedince koji se horizontalno povezuju pri čemu se dešava dekonstrukcija svakog odnosa moći, a zajednički ulažemo u tu borbu i u njoj donosimo zajedničke odluke. 

Sara: Slažem se, ali bih istovremeno i da se vratim par koraka unazad. Ideja solidarnosti se, za mene, zasniva na društvenoj pravdi, zajedništvu, i jednakosti. Ako te ideje primenimo na način organizovanja dobijamo direktnu demokratiju. S druge strane, jezgro organizacije – aktivisti i aktivistkinje – dobrim delom smo se svi mi poznavali od ranije, poznavali smo se preko studentskih pokreta, drugih političkih pokreta, skvoterskih i anarhističkih kolektiva . Većini nas su ovakav način organizovanja i vrednosti koje delimo bili poznati i bliski od ranije. Postojalo je ideološko i vrednosno slaganje u jezgru i pri samom osnivanju Kuhinje i postavljanju principa.  Insistiramo na tome od samog početka kao na nečemu što je temeljno važno – jer to jeste Solidarna Kuhinja. Drugačije ne bi postojala i bila bi samo servis za pružanje hrane gladnim ljudima. Trudimo se da imamo i jasnu političku dimenziju. 

Upravo sam i krenula sa pitanjem političkih činova i kako ih vidite jer mi se čini da vam je bilo i još uvek jeste važno da napravite razliku između solidarnosti i direktne demokratije kao društvene promene i pravde, i onoga što se tradicionalno razume pod humanitarnim radom. Zašto vam je bitna ta razlika? I zašto je važno da se percipira ta razlika i u javnosti? 

Sara: Upravo smo danas razmišljale o tome. Nesumnjivo je da filantropske organizacije imaju svoj učinak i da možda nekih stvari ne bi bilo da nije filantropije. Problem je u tome što humanitarni rad, charity ili milosrđe ili dobrotvorni rad ukorenjen u hrišćanskoj tradiciji funkcioniše u onom okviru u kome je nejednakost normalizovana. Mi bismo voleli da ne obezbeđujemo samo hranu ili neke druge vidove podrške, nego da i dekonstruišemo tu nejednakost kao i okvir u kome ćemo mi nekom nešto dati dok će nejednakost neometano postojati, ili konkretno, gde će ta osoba nastaviti da živi u siromaštvu. Insistiramo na toj razlici. U stvari, dovodimo u pitanje ulogu države u proizvodnji tih nejednakosti koji onda dovode do toga da neko dođe do Vukovog spomenika po obrok, da neko nema gde da spava… Trudimo se da pružimo  direktnu pomoć, ali i da to stavimo u neki kontekst.

Ema: Nemam šta da dodam. Pri tom, mislim da borba za vlast nad terminima ipak nije suštinska koliko je važno ono što radimo, tj. da li će to biti samo  priča o dobrom hrišćaninu koju Telegraf želi da plasira, ili si svestan da li ćeš nekog čoveka nahraniti, a on će nastaviti da živi u društvu koje proizvodi  nejednakosti, gde siromaštvo nije njegova greška, već sistemska greška. Direktna pomoć je neophodna, ali s druge strane, sve vreme moraš da govoriš da ovo u čemu živimo nije normalno i da ne pristaješ da živiš ovako. 

Vi u stvari sve vreme govorite da ovo što radite nije normalno. Ta ironijska distanca je bitan element vašeg delanja? 

Ema: Da, to nam često kažu i ljudi u redu – Hvala vam ali vi ne bi trebalo da budete tu -. To se dešavalo više puta. Mislim da ne postoje socijalna i ekonomska  prava koja su u fokusu ove države. Mislim da sam koncept brige moramo da proširimo na nešto što je šire od nuklearne porodice i žene koja brine o detetu, o starijem licu, partneru…Moramo da shvatimo da je briga širi društveni koncept i ova kriza nam je baš to pokazala. Ljudi to primećuju, mislim da postoji neki momentum i  baš zato je  važno da taj momentum iskoristimo  i vodimo stalno ovakve razgovore o tome šta  solidarnost i briga podrazumevaju – suštinski politički i horizontalni čin. 

Sara: Idem sad malo dalje od pitanja, ali mislim da je na primer i sam sistem zdravstvene zaštite i socijalne zaštite način iskazivanja solidarnosti u jednoj široj zajednici kao što je država. Međutim, postoje raznorazne greške u načinu na koji je taj sistem postavljen. Recimo, pravo na socijalnu pomoć možeš ostvariti pod tim i tim uslovima, ili pravo na narodnu kuhinju ili socijalni stan – a ti uslovu su često veoma diskriminatorni. Naša organizacija pokazuje da je pravo na slobodu od gladi pravo svakog čoveka, da ne moraš i ne treba da ispunjavaš neki kriterijum i podnosiš  neki papir na šalter svaki mesec da bi imao šta da jedeš. 

Ema: Sad si me inspirisala i da dodam nešto. Javlja se  puno pokreta u ovom trenutku: pokreti za pravo na vazduh, vodu, dom, hranu…To su toliko neke bazične stvari da su ljudi masovno šokirani što mi sada moramo da stajemo u njihovu odbranu. A to je veliki mobilišući faktor. Ljudi shvataju da su procesi redistribucije u društvu užasno nepovoljni i nepravedni, nepromišljeni, u najblažu ruku. Zato se i rađaju samoorganizovani pokreti koji pokušavaju da zagrebu tu nepravdu i  da urade nešto. 

Sara: Da, pandemija je pogodovala svim ovim inicijativama. Već smo bili pripremljeni na to, ali smo sada konačno shvatili da je solidarnost ključna i da moramo pomoći jedni drugima jer nema ko drugi. Kriza još traje ali naša ambicija je da mrežu solidarnosti i samoorganizovanja širimo i dalje, nevezano od krize i momentuma. Danas Solidarna kuhinja, kao organizacija, funkcioniše dosta ozbiljno. Kriza nas je naterala da, kao kolektiv, mnogo brže rastemo i učimo u hodu kao i da se odgovornije odnosimo prema  svemu što radimo. Podstaklo nas je da dajemo sve od sebe. 

Ema: Suštinski solidarnost koju zagovaramo ne ide samo ka spolja nego i ka iznutra. Važno nam je i da prepoznamo umor i da delimo  obaveze i rad unutar organizacije.

Kako ljudi reaguju na vaše akcije? Koji su izazovi? Horizontalizam je odlična ideja ali što je više ljudi uključeno, teško je napraviti infrastrukturu procesualnosti da bi ona opstala.

Ema: Mislim da je tu ključ osećanje odgovornosti koje imaš u sebi. Jesmo široka baza ali niko nikoga nije pozvao, naterao, tu si jer osećaš odgovornost i osećaš je prema celom procesu. Svi se tako osećaju i nema potrebe za deljenjem dužnosti odozgo.

Sara: Da, mislim da to što u bazi organizacije imamo veliko iskustvo i znanje koje donosimo iz  rada u organizacijama, sa blokade fakulteta, sa ulice ili iz institucija neverovatno vredno. Ne može se govoriti o “tiraniji nestruktuiranosti”, Postoji podela rada, postoje radne grupe, dogovoreni načini na koje se odluke donose i kako o njima  diskutuje, postoje protokoli. Sve to je veoma važno, to što  je vredno, učimo zajedno i jedni od drugih. Recimo, večeras treba da razgovaramo kako ćemo organizovati “treninge” za terence, kako da se nosimo sa situacijama na terenu koje mogu biti nezgodne. Takođe, razmišljamo i tome kako da se širimo, da niko ne bi pregoreo, ali i kako da predupredimo neke nepotrebne izazove ili probleme. Da se vratim na pitanje, ono što dobijamo od ljudi, ako bismo morali da kvantifikujemo podršku, onda je vidimo u donacijama (u novcu i hrani) ali i kroz broj ljudi koji želi da se uključi, koji žele da rade na terenu, da kuvaju  ili bi da se uključe a ne znaju ni kako. Ljudi dosta pozitivno reaguju na celu priču.

Ema: U samom kolektivu i među ljudima koji se javljaju imamo više aktivistkinja nego aktivista. Razmišljala sam zašto je to tako. Tradicionalno posmatranje žene kao negovateljice (i kroz neplaćeni rad u porodici i na tržištu rada, u različitim granama ekonomije brige) ostavilo je bezbroj negativnih posledica po neravnopravnost žena. Međutim, s druge strane je dozvolilo ženi da osvesti koliko su važne potrebe drugih. Mislim da muškarci  imaju veliki problem sa tim da to osveste, mada nije ni skroz njihova krivica, i oni su žrtve patrijarhata. Hoću da naglasim da u našem kolektivu ima divnih izuzetaka.

Sara: U suštini ono što je važno je da svi shvatimo da je briga i briga o drugima jednako važna. I da je politička. 

O čemu kolektiv sanja i koje su ambicije? Da li imate planove da unapredite borbu jer imate sjajnu političku artikulaciju? Da li ćete povlačiti i druga pitanja, recimo, pitanje viškova hrane ili slično?

Ema: Da, imamo planove. Dosta smo stabilni trenutno u pogledu procesa i organizacijskog pamćenja. Promatramo ideje spacijalnosti, recimo da li to što imamo punkt u centru grada zaista odgovara potrebama ljudi, da li su oni kojima je to najpotrebnije baš u centru ili na periferiji i u neformalnim naseljima?! Razmišljamo na koji način možemo da uključimo i njih u našu borbu. 

Sara: Pitanje viškova hrane jesmo adresirali doduše za sada samo kroz objave na društvenim mrežama. To nam je kao bila  tema meseca marta, ukazivali smo na hranu koja se baca, na koji način „rok trajanja“ ide u prilog prehrambenoj  industriji, a ne potrošačima. Dosta nam kapaciteta ide na svakodnevne logističke, ali i političke stvari. U tom smislu važno je recimo pitanje odnosa sa romskim porodicama iz neformalnih naselja. Gotovo sve vreme, kada se desi da nam sa punkta ostane nepodeljenih obroka, taj v se distribuira po neformalnim  romskim  naseljima. Međutim, sada se poteže  i pitanje podrške i eksplicitne saradnje sa ljudima iz tih  naselja.  To je ostalo političko pitanje jer  su ove  oduvek ugrožene zajednice sada na meti urbanističkih pritisaka i ekoloških pokreta koji ostaju slepi na siromaštvo. Jasno pružena ruka i transparentan način podrške i iskazivanja  solidarnosti mora da bude dvosmeran; da ne bude samo davanje, već prepoznavanje da živimo zajedno i da možemo da računamo jedni na druge. 

Razgovor vodile Đurđa Trajković i Galina Maksimović.

Prethodno

8. mart 2021 – MAPA!

Koronavirus je samo novi nivo krize – u krizi smo već decenijama

Sledeće