Koronavirus je samo novi nivo krize – u krizi smo već decenijama

Naša Galina Maksimović, koordinatorka programa i rada sa zajednicom u RŽF, nedavno je dala intervju za mađarski portal Tranzitblog gde je čitateljkama i čitaocima iz komšiluka predočila neke od ključnih elemenata ženskog pokreta u Srbiji, kao i rad pokreta tokom pandemijskog konteksta. Predstavljamo vam prevod ovog intervjua! 

Demilitarizacija – aktivistkinja Žena u crnom, izvor: https://wib.swv.am/feminist-resistance-to-war-and-violence-in-serbia

Rekonstrukcija Ženski fond iz Beograda već gotovo dve decenije radi na podršci autonomnom radu progresivnih organizacija. RŽF teži ka održavanju feminističke političke platforme protiv rasizma, nacionalizma, militarizma i rata, kao i diskriminacije i nasilja nad ženama. Fond pruža generalnu finansijsku podršku različitim organizacijama kroz dugoročniju saradnju, kao i kroz program Specijalni fokus, kroz koji se podržavaju i kulturni, umetnički, istorijski, istraživački projekti. Fond ima i program stipendija, kao i urgentnu podršku u hitnim situacijama. Grantovi se dodeljuju po kriterijumima poput kritičkog promišljanja, razmišljanja u pravcu strukturnih rešenja, političkog pre nego humanitarnog delovanja, pristupa borbi protiv različitih vidova nasilja, represije i kršenja ljudskih prava. 

U ovom intervjuju, Galina Maksimović iz Rekonstrukcije Ženskog fonda govori o radu fondacije i podržanih grupa – kako se nose sa problemima uzrokovanim koronavirusom i neadekvatnim odgovorom vlasti, te kako se ideje solidarnosti i brige u zajednici operacionalizuju u ovako okrutnoj situaciji. 

Ime organizacije za koju radiš je Rekonstrukcija Ženski fond. Šta je to što treba da se rekonstruiše i zašto je fond posvećen konkretno ženama?

Praktičan razlog je što u istočnoevropskom regionu, mada i širom sveta, organizacije koje se konkretno zalažu za ženska prava nemaju dovoljan pristup finansijama, dok se ženska ljudska prava kontinuirano urušavaju. RŽF je na neki način izrasla iz antiratnog pokreta koji su 1990-ih predvodile feministkinje. Iz toga je usledio princip podržavanja incijativa za ženska ljudska prava i programe protiv nacionalizma, rasizma, militarizma, diskriminacije. 

Što se tiče „rekonstrukcije“, zaista je mnogo toga što treba popravljati. Evo, svakodnevnicu. Pre svega treba rekonstruisati postojanje dostojanstvenog života žena, devojaka i devojčica, ali i svih ostalih. Sa druge strane, želimo da rekonstruišemo i emancipatorsku ulogu žena, percepciju ženske uloge u emancipatorskim borbama, koja se sistematski omalovažava u proteklih tridesetak godina.[1] Osim rekonstrukcije, u našem slučaju možemo govoriti i o dekonstrukciji: neke pojave pokušavamo da demontiramo, na primer, štetne desničarske narative koji preplavljuju i Evropu i svet. A tu su i pristupi koje tek konstruišemo, kojih ranije nije bilo u Srbiji. 

LALA Earthland & TheArte Festival (Mošorin), izvor: Galina Maksimović, privatna arhiva

Možeš li da dodaš još nešto o ovome? Kakvu su ulogu imale žene u antiratnom pokretu 1990-ih?

Svaki rat stavlja žene u izuzetno osetljiv položaj. Nacionalistički narativi koji su gorivo rata suštinski pojednostavljuju žene u „mašine za rađanje vojnika“. Ovo je tek delić kompleksne situacije žena u ratu. One su izložene i seksualnom nasilju. I ovo se dešavalo na bojištima, gde rat nije podrazumevao samo oružanu borbu već i drugo oružje – vojnici su silovali žene kako bi rađale decu drugog etniciteta. 

Dok su muškarci bili na bojištima, žene su se samoorganizovale. Žene u crnom jedna je od organizacija formirana ranih 1990-ih koja je imala ključnu ulogu u antiratnom pokretu. Još uvek sarađujemo sa njima. Problemi rata do danas nisu adekvatno procesuirani i još se i danas oseća njihov odjek. Nacionalizam (etnicizam)[2] i klerikalizam[3] su prisutni, i to vrlo živo. 

Sa kojim još organizacijama sarađujete?

Naš primarni cilj je podrška marginalizovanim organizacijama, na primer, onim koje rade u geografski izolovanim ili ruralnim sredinama. Recimo, radimo sa Jefimija Centrom za žene obolele od raka dojke iz Užica, blizu granice sa Bosnom i Hercegovinom, koja podržava i pacijentkinje i njihove bližnje tokom lečenja i oporavka. One organizuju grupne terapije i povezuju pacijentkinje koje ovako sveobuhvatnu podršku ne bi dobile kroz zdravstveni sistem. Takođe, grupa organizuje treninge za zdravstvene radnice i radnike. 

Zatim, tu je ROZA Udruženje za radna prava žena iz Zrenjanina. Kao što im i ime sugeriše, žene iz ovog nekad industrijskog grada i njegove okoline stoje uz žene u radničkim borbama. Ovo je uslovljeno rasprostranjenom nezaposlenošću i lošim radnim uslovima na ovom području. Roza pruža informacije i spaja žene sa pravnim stručnjacima, vrši pritiske na lokalne aktere i radi na dugoročnim doprinosima stvaranju sindikata prekarnog radništva, sa akcentom na tekstilne radnice.[4]

Radimo i sa Centrom Živeti uspravno iz Novog Sada, koji omogućava uslugu personalne asistencije osobama sa invaliditetom, većinski ženama. Centar radi i na zagovaranju na nivou lokalne politike radi unapređenja kvaliteta života osoba sa invaliditetom. Neke bitke su već dobile, na primer, u borbi za dostupnije javno finansiranje usluge personalne asistencije. 

Tu je zatim i Romski centar za žene i decu Daje, koji prvenstveno radi u neformalnim romskim naseljima. Organizuju radionice, ali i pružaju podršku u administrativnim peripetijama. Tu su i u misijama prevencije porodičnog nasilja i podrške ženama sa iskustvom nasilja. Zapravo, one funkcionišu kao nadgradnja javnih institucija – kao i mnoge druge grupe sa kojima sarađujemo. Javne institucije često nisu u stanju da odgovore na neke od problema deprivilegovanih, pa ta uloga ostaje na civilnom društvu. 

Druga evro-mediteranska konferencija „Radnička ekonomija“, fabrika Viome, Solun; izvor: https://rozaradnaprava.rs


Kako se solidarnost i kolektivna briga odražavaju u vašem radu?

Naš osnovni zadatak jeste omogućavanje finansijske podrške ženskom pokretu. Kako pokret nema dovoljan pristup finansijama, zadatak nam je da im omogućimo, između ostalog, institucionalnu podršku, kako aktivistkinje ne bi konstantno brinule o opstanku organizacija. Ovo izostaje iz mnogih vidova podrške. Postoji novac za velike projekte, ali često fali, na primer, novca za iznajmljivanje prostora ili za honorare za aktivistkinje.  

Proces apliciranja za našu podršku jeste osmišljen u duhu solidarnosti i brige. Težimo ka jednostavnosti i u procesu apliciranja i u izveštavanju, uz svega par formulara na kojima insistiramo. Poverenje je zasnovano na zajedničkom radu, što jeste delimično moguće pošto smo mala zemlja, pa je i pokret „mali“. Dobro poznajemo aktivistkinje i lako je izgraditi veze i poverenje sa njima. Briga se ogleda i u izbegavanju pritisaka na aktivistkinje. Između dodeljivanja granta i pisanja izveštaja, komuniciramo samo koliko je potrebno, pokušavajući da im omogućimo da slobodno rade, uz potpunu autonomiju. Fleksibilne smo i iskazujemo razumevanje za eventualne promene u projektnim planovima tokom perioda podrške. 

Delujemo od slučaja do slučaja, svaka situacija i grupa su jedinstvene. Uvek odgovaramo u odnosu na kontekst, procesi nisu zapisani u kamenu. Uz to, nudimo opciju brze podrške u vezi sa akutnim opasnostima. Ovo se, na primer, odnosi na hitne situacije, u slučajevima grubog kršenja ljudskih prava, kada je neophodna urgentna podrška. Odluka o ovakvoj vrsti podrške donosi se u roku od 72 sata. 

Demonstracije ispred skupštine u Beogradu, 8. jul 2020. EPA-EFE/Andrej Cukić

Kakva je situacija u Srbiji sa pandemijom?

Prvo smo bili u fazi poricanja, kada su nadležni i takozvani stručnjaci koronavirus nazivali najsmešnijim virusom na svetu, jer, kako su tvrdili, postoji samo na Fejsbuku. Jedno mesec dana kasnije, zemlja je bila blokirana, uveden je policijski čas. Bilo je vremena kada po tri-četiri dana nije moglo da se siđe do prodavnice po hranu. Uvedeno je vanredno stanje, koje je podrazumevalo diskriminaciju mnogih, posebno starijih ljudi. Cilj je bio zaštiti ih, a kao rezultat smo imali to da su potpuno prepušteni sami sebi. 

Tokom prvog talasa, vidljivo se intenzivirao militarizam, vojnici su bili na ulicama i stražarili oko bolnica, policija je svuda patrolirala. A onda odjednom gotovo da nije bilo novih slučajeva. Ovo je izvesno bila neistina kako bi se restrikcije ublažile uoči predizborne kampanje. U junu su bili izbori, usred pandemije! Vladajuća partija pobedila je velikom većinom, dok je opozicija mahom bojkotovala izbore, u parlament su ušle samo partije saveznice vladajućoj partiji. Tako da, sada gotovo da nemamo opoziciju ni u republičkom parlamentu ni na lokalnom nivou. 

Letos je grupa novinara/ki istraživača/ica obelodanila da je vlast netačno prijavljivala podatke o broju obolelih i umrlih pre izbora, brojevi su zapravo bili mnogo viši. Statistika uopšte nije transparentna. U ovo neko vreme, izbio je i talas masovnih protesta, sa dosta zbunjenih demonstranata. Svrha demonstracija nije bila potpuno artikulisana, neki su protestovali protiv vlade, neki za smanjenje restriktivnih mera, neki za pojačanje mera protiv koronavirusa, neki zbog izbora. Tu su bili desničari, levičari, liberali. Bilo je mnogo nasilja na ulicama svakodnevno, policija je tukla mirne demonstrante i bacala suzavac na okupljene. 

Neki od mirnih progresivnih aktivista, poznatih najpre u krugovima stambenog pokreta, takođe su uhapšeni. Usledili su protesti za njihovo oslobađanje. Bilo je još protesta, na primer, određeno radništvo je protestovalo zbog urušavanja industrijske proizvodnje. Ovi događaji često su bili zbunjujući i za javnost i za demonstrante, i nije bilo šireg ujedinjenog delovanja. 

Najgori talas koronavirusa desio se na jesen, sa i po 8000 novih slučajeva na dan. U ovo vreme, preventivne mere bile su suviše labave. Vlada je zagovarala zaštitu ekonomije, a ne ljudi. Ekonomski, bilo je prepredenih mera. Svi punoletni građani i građanke imali su pravo na 100 evra pomoći. Preduzetnici su dobijali finansijsku podršku ukoliko pristanu da u oročenom periodu ne otpuštaju radništvo, ali po isteku ovog perioda, mnogi su otpušteni. 2020. godine (a podaci se ne odnose na čitavu godinu), oko 66000 ljudi je zgubilo poslove, i taj broj raste.  

Zdravstveni sistem se takođe urušio. Nedovoljno je sredstava, nedovoljno zaposlenih. Respiratori su mahom prastari. Doktori/ke koji su ukazali/e na sumnjive brojke su otpuštani. Sve je podređeno političkoj igri umesto brizi o ljudima.  

Mene takođe uznemirava što javni diskurs ne prepoznaje ulogu žena u borbi protiv koronavirusa. Većina medicinskog osoblja na prvim linijama fronta jesu žene, ali se mahom muškarci pojavljuju u javnosti kao stručnjaci i donose najvažnije odluke. U srpskom jeziku imenice i zamenice imaju muški i ženski rod, ali mediji i vlast u javnom govoru uglavnom koriste muške oblike reči. Ovo možda deluje kao sitnica, ali je indikativna i porazna.  

Na koji način su virus i preventivne mere ometale vaš rad i aktivnosti grupa sa kojima radite? Kako ste se prilagodile?

Veliki broj organizacija je morao da pređe na onlajn rad i virtuelnu komunikaciju, inkluzivno koliko je to moguće, i da pri tome misli na one koji nemaju pristup internetu. U tim slučajevima, grupe su korisnicama pokušavale da obezbede tablet uređaje i SIM kartice. Organizacije osoba sa invaliditetom takođe naglašavaju važnost inkluzivnosti tokom onlajn događaja, podsećajući da je besmisleno održavati Zoom konferenciju, na primer, bez prevoda na znakovni jezik, ukoliko konferenciji prisustvuju osobe oštećenog sluha. 

Grupa Iz kruga – Vojvodina je tokom koronavirusa pokrenula razgovore o stalnoj izolaciji žena sa invaliditetom koja nije uslovljena koronavirusom. Žene sa invaliditetom napisale su niz članaka o različitim aspektima izolacije i sopstvenim iskustvima. Ovime su na neki način pokušale da pomognu osobama bez invaliditeta u razumevanju novonastale izolacije. 

Nisu sve grupe mogle da pređu na onlajn rad. Organizacije koje, na primer, rade sa deprivilegovanim ljudima u ruralnim područjima i neformalnim romskim naseljima morale su više da budu na terenu. Ova područja bila su potpuno odsečena od centara kako je javni prevoz bio ukinut. Aktivistkinje bi odnosile pakete sa maskama i ostalim potrepštinama ovim zajednicama i informisale bi ih o epidemiji, kako mnogi ljudi iz ugroženih zajednica nisu imali pristup medijima ili ne umeju da čitaju i pišu. 

Romski centar za žene i decu Daje; izvor: https://romadaje.org

Grupe koje rade sa ženama i decom u riziku od nasilja takođe su morale intenzivnije da budu prisutne na terenu, kao i da povećaju svoju onlajn prisutnost. Prema podacima koje smo dobile od grupa, stopa nasilja nad ženama u različitim okruzima porasla je između 12% i 27% tokom 2020. Ovo je ogroman izazov za grupe koje pružaju psihološku i pravnu podršku osobama u situacijama nasilja. Grupe su morale da otvaraju nove kanale komunikacije i često da rade prekovremeno kako bi bile pravovremeno dostupne. Na sreću, pridruživale su im se i nove aktivistkinje što je umnogome olakšalo situaciju. 

Različite taktike korišćene su i za podršku Romkinjama, pogotovo u još „nepokrivenim“ neformalnim naseljima. Na primer, maske ili paketi hrane služili su kao ulaznica u naselje kako bi aktivistkinje informisale Romkinje kako da dobiju podršku u slučajevima nasilja. 

Sve u svemu, pokret je transformisao brojne aktivnosti. Ponešto smo odložile, ponešto postigle, kreativno reagujući na situacije. 

Spomenula si da se nove aktivistkinje pridružuju pokretu. Da li je koronavirus pospešio solidarnost?

Na početku je bilo dosta motivacije dok nije došlo do zamora situacijom. Prva reakcija jeste bio talas solidarnosti širom zemlje i pokreta. Nastajale su ad hok grupe sugrađana/ki, na primer, za pomoć starijima pri kupovini. Ubrzo je solidarnost zamenjena frustracijom; ljudi su povremeno počeli da se ponašaju sebično i neodgovorno. Kao rezultat imamo i dalje visoke brojke obolelih i očekuju se nova zatvaranja. 

Mi smo sada primile rekordan broj aplikacija u RŽF-u. Teško je, pogotovo organizacijama koje funkcionišu kao društveni centri, koje se samofinansiraju od događaja. Sada ne mogu da plaćaju kirije. U odsustvu publike, situacija nezavisnih i aktivističkih umetničkih grupa je slično nepovoljna. Ipak, svesne smo da je koronavirus samo dodatni nivo krize – mi smo u krizi već decenijama. Aktivistkinje su imale značajnih uspeha u prethodnom periodu, izborile se za mnoga fundamentalna prava. Koronavirus je ovo ugrozio. Neki donatori sada isključivo usmeravaju novac na aktivnosti vezane za virus, ali nama je važno da ne izgubimo iz vida dugoročne borbe i da podržimo osnovne aktivnosti grupa, da bi se štitila prava za koja su se dugo borile. 

Kako je tebi lično bilo u situaciji koronavirusa i izolacije dok istovremeno učestvuješ u podršci drugima?

I mi smo radile od kuće, a pridružila nam se i nova koleginica u tom periodu. Tokom vanrednog stanja, majka mi se razbolela, tako da sam prošla kroz odvojenu ličnu krizu. Istovremeno, imala sam izuzetnu podršku od koleginica i aktivistkinja. Osetila sam značaj i funkcionalnost jedne mreže podrške koja se ispomaže u kriznim vremenima. 

Izolacija nas čini vrlo ranjivima, a kvalitetna komunikacija dosta pomaže u rešavanju toga: sa koleginicama održavam svakodnevnu komunikaciju i razmenu. Već smo iskusile toliko različitih vidova krize, napokon, koronavirus se tek na neke načine razlikuje od prethodnih kriza. Organizacije sa kojima sarađujemo suočavaju se svakodnevno sa tužnim, rizičnim i kriznim situacijama. Navikle smo na teške priče i imamo mehanizme kako da se nosimo sa time. Važno nam je da znamo gde su naše granice, do koje mere možemo da budemo involvirane, a gde treba da se povučemo kako bismo zaštitile i sebe i njih. Važno je i da prepoznamo gde pregorevamo. Koje su to tačke gde moramo da delegiramo svoje zadatke i odmorimo. Posebno obraćam pažnju na svoje mentalno zdravlje. Idem na terapije, prepoznajem kada posao utiče na moje mentalno zdravlje i ne stidim se toga. Kažem ovo, jer je mentalno zdravlje i dalje donekle tabu u Srbiji; pokušavam da se drugačije postavim u odnosu na to i budem što otvorenija.  

Jeste li spremne za Međunarodni dan žena?

Naslovnica RŽF mape osmomartovskih događaja 2021. godine; izvor: https://rwfund.org

U RŽF-u imamo neku vrstu tradicije. Svake godine pravimo mapu sa protestima i drugim događajima povodom Dana žena. Ovo nam je važno i kao način dokumentovanja istorije ženskog emancipacijskog pokreta. Ove godine, mapa je mahom lista Zoom linkova. Pa ipak, drago nam je da je toliko žena aktivno, makar i digitalno, toliko se toga dešava. Nezavisno od svog rada u RŽF, moderiraću tribinu o radnom položaju žena u kulturi, medijima i umetnostima. Bliska mi je tema, dolazim sa polja kulture, pozorišta i filma. Napustila sam kulturnu delatnost baš zbog užasnih uslova rada, što me je na kraju i približilo ženskom pokretu. 

Intervju vodila: Fülöp Nóra
Tekst je izvorno objavljen na portalu Tranzit Blog.


[1] Za više informacija o situaciji ženske emancipacije pre promene režima, pogledajte Žene u aktivizmu, dokumentarac u kome govori i jedna od osnivačica RŽF, Slavica Stojanović
Pasha, Anbein – Banićević, Anđela – Žene u aktivizmu (2008)

[2] O etnicizmu i njegovoj istorijskoj ulozi nakon 1989, pogledajte tekst Mikloša Tamaša Gašpara: Nacionalizam vs. Etnicizam. Hungarian Orange. 12.7.2013.  (pristupljeno: 2021.03.14)

[2] Ideologija klerikalnih grupa na radikalnoj desnici u Srbiji podrazumeva jačanje političkog uticaja sadržaja koji nazivaju „hrišćanskim vrednostima“. Glavni element njihovog programa je patrijarhalna slika društva: homofobija i potpuna podređenost žena „Bogu, otadžbini i porodici“. Različiti predstavnici klerikalne desnice, bilo da su političke partije ili neonacističke nasilničke organizacije, dobro su organizovane, imaju značajan politički uticaj i povezane su sa Srpskom pravoslavnom crkvom. 

Tomić, Đorđe (2013): Srpska radikalna desnica i homofobija (pristupljeno: 14/03/2021)

[4] Više o Roza Udruženju za radna prava i istočnoevropskim solidarnim organizacijama čitajte u Fordulat žurnalu za društvenu teoriju, Solidarna ekonomija – Izlaz iz klimatske krize, br. 27, 2020/1.


Prethodno

Solidarna Kuhinja – Briga kao politička borba

Fokus na fokus: Udruženje Romkinja „Nada“ – Brak na drugi pogled

Sledeće