Fokus na fokus: Udruženje Romkinja „Nada“ – Brak na drugi pogled

Ne odustajem ja tek tako od svojih snova.

Prošle godine bilo nam je zadovoljstvo da podržimo projekat „Brak na drugi pogled“ u organizaciji Udruženja Romkinja „Nada“ iz Aleksinca. U istraživanju koje je udruženje ranije sprovelo, u kome je učestvovalo 165 Romkinja iz Aleksinca, stoji da je u bračnu zajednicu između 10. i 15. godine stupilo 50 žena, a 100 žena između 16. i 20. godine. Samo 15 Romkinja udalo se nakon svoje 20. godine. Od njih 150 koje su pre punoletstva postale supruge, 18 žena nije samostalno donelo odluku o tome, već je na njih izvršio pritisak neko iz porodice. Čak 23 žene su pre svoje 15. godine rodile prvo dete, a 107 pre 20. godine. Iz Udruženja naglašavaju pogubne posledice prisilnih/ranih brakova: od potencijalne pozicije teškog siromaštva preko isključenja iz obrazovanja do potencijalnog zapadanja u opasnosti od porodičnog nasilja. Bez obzira na rasprostranjenu društvenu svest o postojanju ovog problema, malo šta se sistemski uradilo da bi se ovom problemu nazreo kraj. Udruženje Romkinja „Nada“ ovim problemom bavi se tako što se bori za svaku devojčicu i devojku koliko god mogu, deljenjem znanja i informacija, razgovorima sa roditeljima, radom sa širim okruženjem. 

Ovoga puta Udruženje je osmislilo niz radionica upravo na temu ranih/prisilnih brakova, a usled pandemijskih rizika, radionice su iz fizičkog preseljene u virtuelno okruženje. Bilo je neophodno uključiti i učesnice koje nemaju pristup internetu, što je rešeno podrškom u vidu pozajmljenih tablet uređaja i SIM kartica sa internetom, dajući važan podsetnik za inkluzivnost u Zoom vremenima. Nakon održane serije radionica, bilo nam je zadovoljstvo da razgovaramo sa Natašom Petrović, aktivistkinjom UR Nada, fudbalskom trenerkom i mentorkom ovog programa, kao i sa tri polaznice programa, Lidijom Utković, Anom Mitrović i Vericom Babić

Aktivnosti UR Nada su, kako Nataša često ističe, pre svega usmerene ka zadržavanju devojčica i devojaka u školi, uz prevenciju prisilnih/ranih brakova. U maloj sredini sa snažnim patrijarhalnim okvirima i ukorenjenošću maloletničkih brakova, ovakve radionice zaista mogu da predstavljaju prekretnicu, najpre u pojedinačnim životima devojčica i devojaka, što i jeste, čini se, glavno dostignuće ovog projekta.  

Verica ima 14 godina, živi u hraniteljskoj porodici i ima podršku porodice za dalje školovanje u Saobraćajnoj školi. Lidija ima 16 godina i učenica je na turističkom smeru u srednjoj školi u obližnjoj Sokobanji. Ana ima 16 godina i više ne ide u školu. Nakratko se osvrće na začarani krug u kome bez škole ne može da nađe posao, a bez odgovarajuće podrške koja joj trenutno izostaje ne može u školu. Nataša komentariše kako je bilo napora i pokušaja da se ova situacija promeni, ali bezuspešno, za sada. Ana, redovna učesnica na radionicama UR Nada, ipak ne prihvata ovo kao poraz. Računa, kako kaže, na sopstvenu snagu i dodaje: „Mogu da završim školu i kasnije, ne odustajem ja tek tako od svojih snova.“ Devojke se slažu oko važnosti podrške porodice u školovanju. „Ali nije samo do porodice da podrži. Moraš i ti sama sebe da podržiš nekako, da ti hoćeš dalje, jer šta ako porodica na primer neće da te podrži“, kaže Verica.

A tu su i jedna drugoj kao podrška, međusobno se hrabre, dele kako opominjujuće priče, tako i odlučnost da se odupru bilo kakvim pritiscima za ranu udaju, ma odakle oni dolazili. Sve tri govore o slučajevima ranih/prisilnih brakova iz svoje neposredne okoline. Lidija opisuje slučaj svoje drugarice iz detinjstva, vršnjakinje koja se upravo udala. „Baš sam se šokirala, otkud sad to, ali dobro“, kaže. Otvoreno razgovaraju i o takvim slučajevima iz svoje porodice. I uz svo uvažavanje da ima skladnih rano venčanih parova, kroz njihovu priču se provlači osvešćenost „da je prerana udaja kraj, to ti je to, jer šta dalje?“ Kažu da iz primera u svom okruženju „uče kako ne treba“ i da mora da se želi više od toga.

U represivnim okruženjima sa utemeljenim matricama nepovoljnim po devojčice, devojke i žene, emancipatorska snaga pre svega ima uporište u konkretnom znanju. Na jednoj od radionica devojke su sa medicinskom sestrom razgovarale o vezi reproduktivnog zdravlja i prisilne/rane udaje. „Naučile smo da rana udaja može da bude veliki problem za telo, jer nisi spremna. Prosto moraš da budeš spremna za brak i fizički i psihički“ – ovako Verica objašnjava deo razloga zbog kojih ne želi da se uda prerano. Devojke se nerado dotiču i drugih aspekata ranih/prisilnih udaja, onih koje se tiču nepovoljnih porodičnih ili materijalnih okolnosti, koji su često razlog ove prakse. 

Tema ranih/prisilnih brakova ostaje marginalizovana na širem sistemskom planu, zbog čega je na užem planu, u direktnom radu sa devojčicama i devojkama kojima ova opasnost kuca na vrata, važno čvrsto utemeljiti otvoren odnos i omogućiti prostor za slobodne razgovore. Tako je ovaj projekat podrazumevao i radionice sa psihoterapeutom Mladenom Anđelkovićem, članom UR Nada. Ove radionice, vođene u malim grupama i atmosferi poverljivosti, doprinele su koherentnosti polazničkih grupa i postepenom otvaranju osetljivih tema koje prati individualnu i grupnu dinamiku učesnica. Od prvih susreta i ćutljivih seansi pa do kraja projekta devojke su se sve radije uključivale u diskusije, analizirale primere iz svog okruženja, zbližavale se kao grupa polaznica, ali i kao grupa saveznica, sada već čvrsto ujedinjenih u verovanju u svoja prava i rešenosti da ih sačuvaju. 

Pored fokusa na prisilne/rane brakove, program je obuhvatio i šire emancipatorske teme. Radionica „Socijalno ogledalo“ bila je tematski posvećana stvaranju pojma o sebi, sveukupnom doživljaju svog identiteta. „Ja imam pravo da mislim i govorim šta hoću, pa nek se nekom i ne sviđa“, kaže Verica. „I sa ovim radionicama, a i pre, ja sam znala da nema šanse da ja pristanem na nešto što neću“, dodaje Lidija, ali ističe i da su joj radionice pomogle da ima još više samopouzdanja oko svojih izbora. U jačanju samopouzdanja oko sopstvenih prava pomogao im je i susret „Živa biblioteka“ tokom kojeg je gostovala Manuela Bišković, Romkinja i aktivistkinja Mreže žena protiv nasilja. Polaznice ističu da ih je ovaj susret ohrabrio da vide širu važnost obrazovanja i istrajavanja u borbi za svoja prava, kao i da nisu usamljene u svojim dilemama i brigama. 

Za kraj razgovora, u susret Svetskom danu Roma i Romkinja, govoreći o tome šta misle da bi svi trebalo da znaju, sagovornice nas podsećaju na najjednostavnije činjenice koje kao šire društvo i dalje dopuštamo sebi da zaboravimo: „Čovek je čovek, nema veze koje boje kože“, „Ja ne mogu da uhvatim ovo nacija, imaš dobre ljude i loše ljude“, „Moramo da mislimo svi jedni na druge“. 

Različite aktivnosti usmerene ka prevenciji ranih/prisilnih brakova dugo su teme prvenstveno romskih aktivističkih organizacija i ovaj projekat tek je deo sveukupnih napora ka iskorenjavanju ovog problema. Gde je onda prekretnica u ovom projektu? Kao i u drugim sličnim aktivnostima, prekretnica je u samim polaznicama, u njihovoj pre svega ličnoj transformaciji i sticanju samopouzdanja za odbranu sopstvenog integriteta. U nedostatku sistemskih rešenja, u atmosferi institucionalizovanog rasizma i diskriminacije, bez dovoljnih napora za iskorenjavanje krajnjeg siromaštva koje je u dubokoj korelaciji sa ranim/prisilnim brakovima, u nedostatku ozbiljnijeg rada nadležnih da se romska deca zadrže u školama, rad romskih aktivistkinja i aktivista dragocen je najpre za promene pojedinačnih života devojčica i devojaka, postepeno stvaranje malih grupa podrške, ali i kao opomena na neophodnost krupnijih poteza na kolektivnom, društvenom nivou nakon kojih će statistika sa početka teksta biti mnogo povoljnija za sve devojke i devojčice. 

Prethodno

Koronavirus je samo novi nivo krize – u krizi smo već decenijama

Kritički život 23: Etjen Balibar

Sledeće