RADA GUJANIČIĆ: Potrebna nam je solidarnost koja je zasnovana na svesti o pripadnosti pokretu

Rada Gujaničić je predsednica Upravnog odbora i aktivistkinja Ženskog centra Užice, kao i naša individualna donatorka. Ističe da je u svom aktivizmu fokusirana na suprostavljanje nepravdama poput nejednake raspodele sredstava, kao i na sveobuhvatnu, svesnu i aktivnu borbu protiv urušavanja ženskih prava. 

Naš program lokalne feminističke filantropije postoji kao dodatni vid podrške aktivistkinjama, kao dodatni gest solidarnosti iz zajednice koja prepoznaje, uvažava i podržava ženske borbe. Međutim, neretko se dešava da i same aktivistkinje postaju individualne donatorke, što jednokratno, što na duge staze. Šta tebe inspiriše na donacije Rekonstrukciji ili uopšte ženskom pokretu?

Inspiracija dolazi iz potrebe da  druge žene dobiju priliku da koriste sredstva za neke akcije ili podršku koju niotkuda ne mogu dobiti za tu svrhu. Potom je to izraz zahvalnosti svim feministkinjama koje su ikada delovale jer znam iz ličnog isksutva koliko je ta borba važna i da ne treba nikada da prestane. Duboko sam svesna nepravde u raspodeli sredstava i pristupu resursima. Borba za pravdu u bilo kom obliku me ispunjava. Od ranog detinjstva   sam uvek u akcijama solidarnosti i volim da dajem i pomažem ljudima. 

Još jedan aspekt, možda i najvažniji kada je reč o lokalnoj feminističkoj filantropiji, jeste njen politički karakter. Donirani novac usmeravamo ka dugoročnim emancipatorskim borbama za društvene transformacije. Ovakvi modaliteti doniranja znatno su manje rasprostranjeni od nekih drugih vrsta doniranja, recimo, u humanitarne svrhe. A šta je, iz tvoje perspektive, ključna distinkcija između doniranja u humanitarne svrhe i doniranja za jačanje progresivnih društveno-političkih organizacija/pokreta? 

Glavna razlika je u saznanju da finansirajući pokret kojem pripadaš jačaš osnovu za delovanje,   pokazuješ  pripadnost (iako su sredstva nekada simbolična) i tako pojačavaš veru kod drugih da je borba za pravičnije društvene odnose i potrebna i moguća dok su humanitarne akcije jednokratne (i vrlo su važne za svakog pojedinca i pojedinku koji su u nekoj potrebi za socijalnom podrškom). 

Ženski centar Užice nam već preko 10 godina daje zanimljiv primer drugačijeg, nenovčanog doniranja. Naravno, mislim na RETEKS, reciklažni centar koji je ŽCU pokrenuo 2010, a koji upošljava žene iz marginalizovanih grupa, dok ujedno doprinosi očuvanju životne sredine. Kako je tekao put RETEKS-a kada je reč o uključivanju zajednice u doniranje odeće za reciklažu? Šta se menjalo tokom protekle decenije, šta se naučilo?

RETEKS je nastao iz stalne težnje ŽCU i njenog programa za ekonomsko osnaživanje žena da stvori neki novac koji nije vezan za donatore. Često smo bile u situacijama da ono što je potrebno ženama u zajednici i našoj organizaciji nije u fokusu strateških planova donatora. Zato smo i kroz neke druge inicijative težile da stvaramo sredstva koja će nam omogućiti održivost i samostalnost. Kroz RETEKS i zadruge koje su osnovane u periodu 2003. godine stvorile smo jedinstven model zapošljavanja žena iz teško zapošljivih grupa u kojima su značajno mesto zauzele žene koje su ostale bez posla zbog  gašenja industrija u najboljim godinama života i sa velikim radnim iskustvom.  One su činile okosnicu tima koji je kreirao programe u kojima su zapošljavane žene sa invaliditetom i drugim otežavajućim faktorima zapošljivosti.

Od svog nastanka 2010. do danas RETEKS  ima nepodeljenu pažnju i oduševljenje zajednice. On obuhvata sve važne stvari koje su sadržane u strategijama održivog razvoja: zapošljavnje žena iz teško zapošljivih grupa, zaštitu životne sredine, humanitarni karakter i ekonomsku valorizaciju koja trenutno ima ograničen karakter, jer nedostaje oprema za proizvodnju tekstilnog vlakna iz tekstilnog komunalnog i postindustrijskog otpada. Počeo je  da se razvija na bazi ideje o humanitarnom servisu za građane u socijalnim potrebama angažovanjem  4 žene kroz projekat koji je finansirao Grad Užice sa 500,000 din. Građani su donirali svoju polovnu upotrebljivu garderobu koju od početka, a i danas koristi oko 280 porodica na godišnjem nivou. 

Kasnije je  obuhvaćen prijem i neupotrebljive garderobe i kućnog tekstila.  

Danas ima dobro opremljenu mini konfekciju, saradnju sa dizajnerima, dobro obučen tim žena za izradu proizvoda od recikliranog tekstila, svoj asortiman proizvoda i razvijen sistem prijema i sortiranja polovne garderobe i kućnog tekstila. Program sve godine opstaje zahvaljujući građanima koji doniraju svoju odeću, dobroj dugogodišnjoj saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje i odanosti žena koje rade u RETEKSU  i pored  svih  izazova u radu. Tokom godine u RETEKS-u se zapošljava od 5 do 8 žena zavisno od finansijskih mogućnosti. Sve zbog onoga što ovaj program predstavlja, ŽCU ima  moralnu obavezu da postigne njegovu održivost.

Kao odgovor o naučenim lekcijama, citiraću Sonju Drljević

Ako na nečem radiš jako dugo i uporno, to će se zaista i desiti. 

Za kraj, šta je za tebe solidarnost? Kakvu solidarnost vidiš u praksi, a kakva je solidarnost potrebna ženskom pokretu?

Ja doživljavam da se ženski pokret udaljio od početnih ideja na kojima su radile žene krajem 70-ih i  početkom 90-ih i da se razjedinio. Čini mi se da je umnogome na to uticalo projektno finansiranje i uticaj  donatora  koji su  kroz konkurse nametnuli postizanje ciljeva iz svojih strategija. Pisanje i sprovođenje takvih projekata zauzima veliki deo vremena i energije koje bi žene trebalo da usmere na akcije i diskusije koje su u ženskom pokretu neophodne. To je doprinelo i stvaranju konkurentskih odnosa među organizacijma i zatvorenosti u deljenju informacija, a bilo je i  favorizovanja. Mislim, vidim i osećam da postoje jako velike razlike u nivoima razumevanja solidarnosti i delovanja u ženskom pokretu. Ohrabrujuće je da se pojavilo i pojavljuje se sve više mladih žena koje imaju solidno obrazovanje i vidim  da se one sada povezuju na druge načine i mnogo brže ali to još uvek ne znači da će naše akcije imati masovnost koja je bitan faktor. 

Potrebna nam je solidarnost koja nije povezana sa saradnjom na sprovođenju projektnih aktivnosti i udruživanju zbog konkursa već istinska solidarnost koja je zasnovana na svesti o pripadnosti pokretu i akcijama koje su usmerene protiv urušavanja prava žena i borbu za prava žena na globalnom nivou.

Intervju vodila Galina Maksimović

Prethodno

Kritički život 23: Etjen Balibar

Neposlušne istoriji!

Sledeće