BETH BREEZE: Filantropiju vredi odbraniti

Beth Breeze je radila kao fandrejzer i koordinatorka dobrotvorne organizacije deset godina da bi potom osnovala Centar za filantropiju pri Univerzitetu u Kentu 2008. godine. Trenutno je direktorka Centra gde sprovodi istraživanja i predaje kurseve o filantropiji uključujući i pokretanje inovativnog programa mastera iz studija filantropije. Napisala je četiri knjige: ‘Richer Lives: why rich people give’ (2013), ‘The Logic of Charity: Great Expectations in Hard Times’ (2015) i ‘The Philanthropy Reader’ (2016). Njena poslednja knjiga ‘The New Fundraisers: who organises generosity in contemporary society?’ dobila je AFP Skystone Research Partners nagradu za 2018. Njena sledeća knjiga ‘In Defence of Philanthropy’ će biti objavljenja u septembru 2021. 

Imate ogromno iskustvu u oblasti istraživanja filantropije. Činjenica da postoji polje koje se bavi istraživanjima svedoči nam o različitim načinima na koje se filantropija promenila postajući objekat istraživanja. Kako i zašto ste postali zainteresovani za ovu oblast?

Zainteresovala sam se za filantropiju jer sam tokom studija dobijala stipendije uključujući i neku neverovatnu finansijsku podršku koja mi je omogućila da idem na studije na United World College of the Atlantic u Velsu od 16. do 18. godine, da provedem treću godinu studije na Univerzitetu u Pensilvaniji u Americi i da pokrijem polovinu troškova doktorskih studija na London School of Economics. Ta podrška kroz različite vidove filantropije – od individualnih velikih donatora preko dijaspore do korporativnih donatora – učinila me je zahvalnom ali i znatiželjnom o razlozima i načinima na koji se privatno novac koristi za dobrobit nepoznatnih drugih. 

Moji prvi poslovi su uključivali različite vidove fandrejzinga, od pojedinaca do crkava i korporacija što je dodatno uvećalo moja interesovanja za motivaciju ljudi i organizacija da dobrovoljno podržavaju neke ciljeve, dok drugi to ne čine. U to vreme (krajem 90ih i početkom 2000ih) nije bilo puno korisnih istraživanja koja bi pomogla fandrejzing profesionalcima da obavljaju svoj posao, nije bilo ni relevantnih kurseva u višem obrazovanju. Odlučila sam da pokušam da popunim tu prazninu tako što sam radila doktorat i onda obavljala korisna istaživanja u isto vreme razvijajući obrazovne programe za ljude koji rade u neprofitnom sektoru. 

Moglo bi se reći da je filantropija danas „vruća“ tema, bez obzira da li se radi o debati o uticaju velikih donatora ili pojedinaca na procese odlučivanja, načinima kako filantropija jača ili ugrožava demokratiju ili zapitanosti da li bi i kako bilo ko, kao pojedinac/ka, trebalo da donira. Koji nalazi vaših istraživanja u vezi sa percepcijom filantropije u javnoj sferi predstavljaju najveće iznenađenje? 

Jedan od glavnih nauka mojih istraživanja je da je potrebno izbeći generalizacije o filantropiji. Kada me pitaju (kao što često čine!) „Zašto ljudi daju?”, ukažem da je to pitanje smisleno koliko i pitanje „Zašto ljudi kupuju?“. Naravno, to zavisi od toga šta kupuju i u kom kontekstu: mleko ili privatni helikopter? Tako i filantropska aktivnost pokriva vrlo širok spektar dobara i aktivnosti, od pronalaženja kluba za ručavanje za nekolicinu usamljenih starijih osoba, preko zaštite ugroženih vrsta, do traženja leka za rak. S obzirom na takav dijapazon svrha, na raznolikost donatora, njihovih metoda i filantropskih ciljeva, kao i različite uloge i odnos prema filantropiji širom sveta, jasno je da filantropija nije jednostavan fenomen. A ipak ljudi nastavljaju da ga opisuju i razmatraju kao da jeste. Kao što vaše pitanje sugeriše, neki ljudi veruju da je filantropija pretnja demokratskim načinima društvene organizacije zato što osećaju da je protivna dogovorenim vidovima donošenja i sprovođenja javnih odluka. Ali takvo viđenje prenebregava realnost da demokratiju mogu da poprave – i tako često i biva – pritisci spolja, i nepravedno suprotstavlja idealizovanu verziju demokratije zbrkanoj stvarnosti filantropije. 

Mene brinu i pojednostavljujuće kritike i neobazrivo oduševljavanje, ali trenutno su oni koji ističu probleme filantropije mnogo glasniji. Malo je glasova koji se odupiru brojnim i međusobno povezanim kritikama filantropije od strane akademskih građanki/a, insajdera/ki iz neprofitnog sektora i populističkih komentatora/ki, pa ja, mada nesavršenosti filantropije jesu dugo i dobro poznate, energiju usredsređujem na odgovaranje na te kritike i podsećanje ljudi da njen pozitivan potencijal – koji uključuje poboljšanje zajednica i poboljšanje i spasavanje života – vredi braniti. 

Pojedinačni donatori vole da daju za svrhe kod kojih vide razliku do koje dovodi njihova podrška. Pisali ste i o nepopularnim svrhama, ukazujući da je važno predstaviti stvari u drugačijim okvirima. Međutim, zanima nas šira slika. Kako vidite doniranje za društvene i političke pokrete? Koji su izazovi podrške pokretima? I kako se ljudi i donatori nose sa napetošću između autonomije pokreta i neslaganja sa nekim aspektima pokreta?

Ovo je vrlo dobro pitanje, koje na koristan način baca svetlo na diverzitet stvari koje privatne donacije podržavaju i napetosti koja se često javljaju između delatnika/ca i donatora. Važno je setiti se ključne uloge koju su tokom vremena odigrale privatne donacije u uspehu mnogih različitih aktivističkih kampanja i promena društva na bolje koje je to donelo. S pravom se sećamo i slavimo aktiviste/kinje čiji napori su doprineli okončanju ropstva, ženskom pravu glasa i stvaranju ravnopravnijeg društva na mnogo raznih načina. Ali sve te kampanje iziskuju novac, te su privatni donatori već dugo ključni – mada obično nevidljivi – partneri koji plaćaju rentu za kancelarije, putne troškove, materijale za kampanje, troškove iznajmljivanja prostora, plata organizatora i tako dalje. Svima koji nisu ubeđeni u takav značaj filantropije toplo preporučujem da pročitaju knjigu Džoan Mari Džonson – Funding Feminism: Monied women, Philanthropy and the Women’s Movement 1870 – 1967  – koja jasno izlaže krucijalnu ulogu privatne podrške sifražetskom pokretu, pristupu žena višem obrazovanju i mogućnosti kontrole rađanja. Ipak, autorka podvlači i izazove i napetosti koje ste pomenuli: jasno je da su bogati donatori u povlašćenijem položaju i imaju više moći od nekih osoba kojima teže da pomognu. Finansijska neravnopravnost kao poluga za hvatanje u koštac sa drugim vrstama neravnopravnosti može da izaziva nelagodu i ozlojeđenost, posebno kada „bogatim saveznicima“ manjka razumevanja za proživljena iskustva ili kada nastoje da proguraju strategije ili vođstvo koje preferiraju. Zato filantropska podrška nudi i „mogućnosti i probleme“ i zadatak nas u tom sektoru jeste da pronađemo načine da poboljšamo filantropsku praksu, a ne podrijemo njenu legitimnost fokusiranjem isključivo na njene mane, umesto na pozitivan potencijal. 

Ako shvatimo filantropiju kao način da se podrži društvena promena, koje vrste obaveza imamo kada doniramo? 

Filantropija je po definiciji dobrovoljna, pa je važno ne zaboraviti da neki ljudi i organizacije biraju (a nisu obavezni/e) da daju deo sopstvenih sredstava u nastojanju da poboljšaju stvari – u skladu sa sopstvenim viđenjem tog „boljeg“. Ja filantropiju ne vidim kao održivu alternativu dobro finansiranom državnom delovanju i nikada nisam upoznala filantrope koji veruju da mogu ili bi trebalo da zamene državna ulaganja. Zato je pitanje koju ulogu mogu da igraju privatni donatori uz druga dva – mnogo veća – društvena sektora: državu i tržište. 

Većina ljudi tokom života daje humanitarne donacije, ali odluka da se postane promišljen/a, proaktivan/na filantrop/kinja, a ne osoba koja daje ad hoc, reaktivno, podrazumeva proces organizovanja, izbora oblasti na koju ćete se usredsrediti, učenja o problemima date oblasti, istraživanje šta drugi čine i sa kim sarađivati, razjašnjavanja koju vrstu doprinosa ste u najboljoj poziciji da date, odluke kojim konkretnim filantropskim ciljevima težiti, pravljenja plana za postizanje tih ciljeva, procene napretka i praćenja promena situacije u cilju pravljenja izmena kursa delovanja u skladu sa potrebama. Kao što ovaj dugačak spisak ukazuje, svesna filantropija i težnja da se dobro daje podrazumevaju znatno ulaganje vremena i energije i potencijalno doživotno učenje. 

U poređenju sa ulaganjima zarad privatnog dobitka, i dalje je malo pristupačne i priuštive podrške na raspolaganju onima koji traže savete kako najbolje davati, kako maksimalizovati uticaj sopstvene filantropije i kako to učiniti na način koji je u skladu sa društvenom, rasnom i ekološkom pravdom. Zato bi osobe koje žele da podrže društvenu promenu trebalo da razmotre i podršku filantropskoj infrastrukturu svog regiona ili zemlje, pošto bolje organizovan, obrazovan i profesionalizovan filantropski sektor može da stvori dalekosežnije boljitke za mnogo šta i za progresivno šire društvo. 

Razgovor vodila Đurđa Trajković.

Prethodno

PAŽNJA – Produženi su rokovi za konkurs Specijalni fokus i stipendije “Žarana Papić”

LICEULICE: Solidarnost podrazumeva empatiju i iskrenu involviranost u stanja drugih

Sledeće