LICEULICE: Solidarnost podrazumeva empatiju i iskrenu involviranost u stanja drugih

Foto: Sara Ristić

Magazin Liceulice nedavno je proslavio LUL Nedelju, a podsećanja na važnost rada Licaulice važna su svake nedelje i svakoga dana u godini, zato ovoga puta razgovaramo sa Nikoletom Kosovac, koordinatorkom programa, i Milosavom Marinovićem, direktorom i glavnim i odgovornim urednikom, o empatiji međusobnoj podršci kroz solidarnu ekonomiju.  

1. Liceulice je uveliko razvilo model solidarnosti koji slobodno možemo da okarakterišemo kao višestruko transformativnu praksu, jer menja živote sa obe strane magazina i svako prosperira iz te jednostavne razmene. Dok prodavci i prodavačice stiču više nivoe samostalnosti i ekonomske stabilnosti, čitateljkama i čitaocima se šire horizonti kroz kvalitetne sadržaje magazina. A šta za vas znače podrška, solidarnost, filantropija?

To što je razvilo Liceulice oslanja se na solidarnost i empatiju, ali pre bih rekao da se radi o modelu solidarne ekonomije. U svakom slučaju mi više volimo da se smatramo socijalnim preduzećem nego humanitarnom organizacijom, mada smo i to. Verujem i da smo ostvarili samu suštinu socijalnog/solidarnog  preduzetništva: ublažavanje neke od mnogobrojnih socijalnih anomalija i nepravdi kroz plasiranje kvalitetnog proizvoda ili usluge. Program Liceulice zaista utiče na obe strane (istina ne na isti način) i na naše korisnike/prodavce magazina i na građanke i građane koji ih podržavaju kupujući magazin. 

Jedan od naših višegodišnjih slogana glasi “Kupujući Liceulice pomažete drugima. Čitajući Liceulice pomažete sebi”. To kako kupujući jedan primerak pomažete nekome mislim da je jasno, a to kako pomažete sebi čitajući ga uvideli su svi oni koji su magazinu posvetili malo više vremena, koji su bar nešto u njemu i pročitali. A takvih je iz dana u dan sve više, koji nas, po sopstvenim rečima, čitaju s olovkom u ruci i koji čuvaju stare brojeve u svojoj biblioteci kao svojevrsno učilo, dragoceni izvor drugačijeg pogleda na svet koji nas okružuje. Magazin Liceulice ne kupujete  samo da bi ste nekome pomogli, već da biste i nešto sazanali, jer način na koji pristupamo društvenim fenomenima ne može se tako sustavno naći u drugim sličnim medijima. Tako sve vreme ostvarujemo dvostruku korist i za naše prodavce ali i za naše čitaoce, eto kako lako možete da pomažete drugima ali i sebi.

2. Termin filantropija, sa svojih x prihvaćenih i manje prihvaćenih definicija, i dalje često izaziva jednostrane sentimente i mišljenja. Jedna od češćih predrasuda s kojima se prilazi filantropiji jeste da je ona humanitarna, povlađujuća praksa. Pošto ste svetao primer prevazilaženja pukog humanitarnog nivoa podrške, šta biste rekli, gde je ta crta preko koje se napušta humanitarni rad i prelazi se na emancipatorsku stranu i težnju ka strukturnim promenama? 

Mada srodan, solidarnost je svakako znatno širi pojam od filantropije ili dobročinstva. Solidarnost podrazumeva empatiju i iskrenu involviranost u stanja drugih, podrazumeva ozbiljan nivo društvene povezanosti. Solidarnost je nešto kao pogled na svet, životni stav, dok je filantropija akcija, gest koji dolazi moguće  iz tog stava, ali ne i nužno. Solidarnost se može izražavati na mnogo načina, a filantropija samo na jedan – novcem. I dok humani i filantropi možemo biti svi ponekad, ako smo empatični i solidarni to je trajno stanje, gotovo opredeljenje. 

3. Koliko uspevate da razgovarate sa onima koji kupuju magazin? Šta su njihovi najčešći razlozi zašto se uključuju u podršku? A sa druge strane, kada vi kao pojedinke/ci donirate, šta vas na to podstiče?

Nakon puno godina rada, truda, pričanja o projektu, predstavljanja, upoznavanja, objašnjavanja, došli smo do toga da kada prvi put upoznajemo neku organizaciju ili pojedince dosta njih je već čulo za nas, kupuje magazin, sreli su nekada nekoga od prodavaca i, generalno, sve mnogo lakše funkcioniše – lakše je uspostaviti nove kontakte, pronaći nove partnere, itd; lakše je prodavcima u centru Beograda, a sad već i Novog Sada, kada ih ljudi prepoznaju, prilaze im sa osmehom i ne traže detaljnu priču koja stoji iza novina ili, ako ništa drugo, bar ne okreću glavu na drugu stranu. Naravno da uvek ima onih koji ne znaju ko smo mi i koje treba upoznati sa čitavom pričom, ali to je sasvim u redu, nismo se još umorili. 🙂

Iako nas je pandemija vratila nekoliko koraka unazad kada je sama prodaja magazina u pitanju, naš tiraž opet raste sve vreme i imamo sve više čitalaca/teljki, podržavalaca u svakom pogledu. Mislim da je veliki uspeh sama činjenica da smo i dalje, posle deset godina tu, ne odustajemo i borimo se sa raznim vetrenjačama svakodnevno kako bismo obezbedili dostojanstven život onima koji su izgubili svaku nadu. I to i jeste jedan od najvećih motiva našim čitaocima i podržavaocima – da budu solidarni i podrže one koji zahvaljujući tom radnom angažmanu menjaju svoj život na bolje i prave promenu. A sve više ima i onih koji su željni drugačijih sadržaja i koji žele redovno da čitaju malo drugačije novine, da usput nauče nešto novo, da ne čitaju samo o problemima kojih smo svi svesni, već da otkriju neke druge perspektive i rešenja za iste te probleme koje naš magazin redovno obrađuje.

I mi, kao pojedinci, a ponekad i kao kolektiv, doprinosimo drugim važnim inicijativama i doniramo za različite potrebe, ali i delimo postojeće resurse, prosleđujemo partnerskim organizacijama ukoliko imamo viška donacija u hrani/garderobi/higijenskim sredstvima za njihove korisnike, itd. Ono što mene lično motiviše jeste upravo ta solidarnost o kojoj sve vreme pričamo, želja da doprinesem onoliko koliko mogu, tu gde jesam i napravim bar neku malu promenu i učinim nečiji život sigurnijim, lepšim, kvalitetnijim.

Foto: Sara Ristić

4. Sa strane se čini kao da kontinuirano unapređujete mehanizme međusobne podrške. Šta su najdugoročniji ciljevi ka kojima težite kao organizacija? 

Ideja za stalno unapređenje mehanizama međusobne podrške kao i planova imamo puno, uvek više nego što imamo kapaciteta za realizaciju, ali snovi i jesu tu da se sanjaju, a verujem da ćemo ih sve i ostvariti u nekom trenutku – praksa to pokazuje za sada.

Naravno to samo po sebi nije dovoljno da se “preživi”. Da bismo prepoznatljivost i stečeno poverenje kod građana pretvorili u trajnu podršku, potrebno nam je da kao organizacija ojačamo na još nekim planovima, da se osnažimo dodatno u specifičnim znanjima, potrebno je da proširimo našu mrežu po čitavoj Srbiji, da razvijemo neke nove usluge i nove proizvode, da osnažimo mehanizme podrške kroz crowdfunding, itd. A da bi to bilo moguće, valjalo bi da se bar na neko vreme oslobodimo svakodnevne brige za goli opstanak, koja je, nažalost uvek tu iza ćoška.

Možda citat jednog od naših saradnika najviše govori o tome koliko smo uspeli u svojim ciljevima: 

“Liceulice je, uz napredak medicine, jedini razlog za optimizam koji mi pada na pamet”.  

Kruno Lokotar, izdavač

Razgovor vodila Galina Maksimović

Prethodno

BETH BREEZE: Filantropiju vredi odbraniti

Fokus na fokus: Jelena Jaćimović Jaćim – Archiwar

Sledeće