Volonterski centar Vojvodine, novosadska organizacija koja, uz volonterizam, promoviše brojne progresivne prakse i vrednosti, poput antifašizma, borbe protiv ksenofobije, rasizma, nacionalizma, nedavno je uz podršku kroz program Specijalni fokus realizovala niz susreta aktivistkinja uključenih u podršku osobama u pokretu.
Susreti, fokusirani na iskustva aktivistkinja iz Srbije i regiona, bili su prostor za razmenu terenskih iskustava, sabiranje i razmenu efektnih praksi, ali i zajedničko promišljanje izazova sa kojima se aktivistkinje suočavaju lično i kolektivno. Ovom prilikom razgovarale smo sa aktivistkinjama Volonterskog centra Vojvodine.
- Jedan od izazova u susretu aktivistkinja jeste bila pandemija koja je aktivnosti premestila onlajn i ovaj izazov je, čini se, vešto prevaziđen. Tu su i izazovi suočavanja sa desničarskim komentarima i difamacijom. Ipak, verovatno je najzanimljivije čuti šta su bile teme i zaključci samih razgovora između aktivistkinja – šta su tokom pandemijskog, ali i prepandemijskog doba bili najveći izazovi u terenskom radu i uopšte radu sa ljudima u pokretu?
Susreti su zamišljeni, sa jedne strane, kao bezbedan (onoliko, koliko okviri interneta dozvoljavaju) prostor za aktivistkinje koje se bave sličnim temama i aktivnostima a koje za to često nemaju prilike, da se sretnu – u online ili offline okruženju- a, sa druge strane kao informativni uvod u trenutnu situaciju prisilnih migracija ka Balkanu i kroz Balkan, za sve one koje žele da se informišu iz prve ruke i pouzdanih izvora, zaobilazeći šokantne medijske naslove i suvoparne statističke podatke.
Tokom prvog susreta razgovarale smo o filmu Ponoćni putnik, o iskustvu reditelja i njegove porodice u Srbiji i duž rute, kao o i iskustvima same publike i njihovim motivima za učešće u susretima. Drugi susret se bavio trenutnim položajem osoba u pokretu u regionu, kao i uticajem medija na formiranje stavova opšte populacije, kao i temom govora mržnje koja je usmerena prema ljudima u pokretu i onima koji prema njima izražavaju solidarnost; Na trećem susretu razgovarale smo o situaciji na terenu u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, sa naglaskom na interakciji lokalnog stanovništva sa ljudima u pokretu, kao i o razlozima izostanka interakcije, dok je četvrti susret bio posvećen položaju aktivistkinja koje pružaju podršku osobama u pokretu i kriminalizaciji njihove solidarnosti.
Utisak koji smo stekle nakon niza susreta jeste da su izazovi u radu mnogobrojni, počevši od poteškoća za ostvarivanjem kontakata sa ljudima u pokretu, koji su često namerno smešteni daleko od lokalnog stanovništva, na mestima gde su njihova osnovna prava često uskraćena, pa do toga da kažnjavanje solidarnosti utiče na lična i kolektivna iskustva naših sagovornica a i samih osoba u pokretu.
Ukoliko uopšte možemo reći da je pre pandemije bilo lakše ostvariti kontakt sa ljudima u pokretu kojima je pomoć neophodna i čija iskustva su aktivistkinje želele da saslušaju i podele sa javnošću, sada možemo slobodno reći da je vanredno stanje u potpunosti poremetilo ove, i ovako otežane aktivnosti: kao što to biva u svakoj društvenoj, ekonomskoj i političkoj krizi, najmanje zaštićene osobe plaćaju najveću cenu. Tako su i u ovoj situaciji ljudi u pokretu gurnuti na još dublju marginu, zatvaranje prihvatnih centara je onemogućilo bilo kakav kontakt sa spoljašnjim svetom (u Srbiji i u Hrvatskoj), a svuda u regionu su sa ulica proterivani oni, koji drugo (i bolje) utočište nisu ni imali.
Drugi izazov koji je pandemija donela jeste povećanje anti-migrantske propagande kao i širenje lažnih vesti, kao na primer one koje su povezivale noćno postavljanje kablova za 5g mrežu sa navodnim rastom migranata na ulicama Beograda, ili koje su se bavile drugim teorijama zavere, naspram kojih su aktivnosti poput naših zrno u moru tendencioznih, neosnovanih, neproverenih sadržaja kojima će korisnice/ke interneta imati vrlo lak pristup.
- Vaše aktivnosti ovog puta bile su zaista ilustrativne za diskrepancu između onlajn i oflajn sveta. Sa jedne strane, u oflajn svetu su ljudi u pokretu koji se bore za goli opstanak i aktivistkinje koje im pružaju podršku, često izložene različitim vrstama stigmatizacije. Sa druge strane, u onlajn svetu dominira problematična politika koja onemogućava ili otežava tzv. „boostovanje“ postova vezanih za društvena pitanja, što vam je pravilo izvesne probleme u promovisanju događaja na Fejsbuku. Imamo situaciju da se anti-migrantska propaganda gotovo neometano širi i u tradicionalnim medijima i na društvenim mrežama, a progresivne akcije nailaze na različite vrste sabotaže. Šta vidite kao alternativu za pravovremeno širenje važnih informacija u atmosferi suženih mogućnosti dopiranja do šire javnosti?
Sa jedne strane, prelazak na online aktivnosti nam je omogućio da obuhvatimo veći broj sagovornica, čime smo obogatile program susreta novim perspektivima i iskustvima. Sa druge strane, gubitkom mogućnosti održavanja susreta uživo izgubile smo priliku da okupimo lokalne istomišljenice/ke kao i one, koji su potencialno zainteresovani da se informišu više o ovoj temi iako nisu imali direktnog iskustva. U pomenutom kontekstu, online format jeste suzio mogućnosti da dođemo u kontakt sa nekim ko nije u potpunosti spreman/na da se suoči sa ovakvim pitanjima.
Ovo nas je takođe izložilo neizvesnošću što se tiče prisutne publike, kao i opštih reakcija okoline ili samih kornisnica/ka interneta i društvenih mreža: online promocija je bila, u našem slučaju, mač sa dve oštrice. Dok ona jeste omogučila da dođemo do učesnica/ka –slušateljki/oca iz drugih gradova i mesta, ona je naše aktivnosti izložila opštoj kritici velikog broja osoba koje su izrazile netrpeljivost prema organizaciji, aktivnostima i timu projekta, kao i prema osobama u pokretu.
Širenje informacija (mimo ovih susreta) vidimo i kao mogućnost za saradnju sa srodnim grupacijama (bilo da su to grupe i kanali na društvenim mrežama, formalne grupe ili grupe pojedinaca koji se fizički periodično okupljaju i organizuju aktivnosti), sa već postojećim grupama i inicijativama koje se ne bave nužno temom slobode kretanja ili ljudskih prava ali sa kojima se može naći zajednički senzibilitet (takve grupe su zapravo najvažnije kako bi rasla mreža saveznica/ka i doprinelo do povećanja broja istomišljenica/ka), kao i mogućnost za unapređenje saradnje između medija i grupa aktivnih na terenu, edukaciju novinarki/ka na polju etičkog izveštavanja, i konačno, kao alat deljenja direktnog iskustva, što nam je pandemija uveliko uskratila, ali na čemu je veoma važno da radimo.
- Šta za vas i za aktivistkinje koje su učestvovale u ovim aktivnostima znači biti saputnica ljudima u pokretu u regionu, u okolnostima snažnih, gotovo paranoičnih anti-migrantskih sentimenata?
Aktivizam u ovom polju je imao, a ima i dan danas, znatne posledice po profesionalne i privatne živote mnogih učesnica naših susreta: možda je, u ovom trenutku, najznačajini primer situacija sa kojom se suočava Tajana Tadić iz grupe Are You Syrious?, čiji je aktivizam protiv nezakonitih i prisilnih proterivanja doveo do toga da njen partner izgubi status izbeglice a samim tim i mogućnost da ostane u Hrvatskoj. Takođe, ista grupa je više puta doživaljavala vandalizam u prostorijama gde se održavaju časovi jezika, pruža besplatna pravna pomoć, i gde se nalazi besplatna radnja.
Tajana i druge sagovornice su na našim susretima govorile o zabrani rada organizacija, pretnjama smrću aktivistkinjama i njihovim porodicama, kao i o posledicama koje trpe ljudi u pokretu koje su one zastupale u situacijama poput procesa podnošenja zahteva za azil.
Sve su se sagovornice složile u tome da stvari poput dehumanizacije u medijima, pasivan, neutralan ili negativan ton izveštavanja novinarki/a o ovoj temi, korišćenje pogrešne i neetične terminologije poput “ilegalne osobe” ili “ilegalni migranti” od strane dominantnih kanala komunikacije (medija i insitucija) podjednako doprinose formiranju negativnih stavova šire zajednice, koji kasnije podstiču neprijateljske ili ravnodušne reakcije lokalnog stanovništva prema ljudima u pokretu, aktivistkinjama/aktivistima i organizacijama koje se bave pružanjem pomoći pomenutoj populaciji.
- Koje zaključke iz susreta i razgovora biste izdvojili kao najvažnije lekcije koje nosite iz ovog projekta? Da li imate da podelite sa nama neke upečatljive misli i ideje aktivistkinja koje su učestvovale?
Obzirom na karakteristike zapadnobalkanske migrantske rute, gde politike susednih država imaju toliki međusobni uticaj (što je slučaj i sa drugim rutama i pograničnim državama), smatramo da postoji jaka potreba za kontinuiranom komunikacijom u cilju razmene informacija i iskustava. Učesnice su na ovim susretima, pored svog konkretnog aktivističkog iskustva, govorile i iz aspekta svojih struka i podelile značajne informacije vezane za pravno-političke odnose prema ljudima u pokretu, u celom regionu.
Iako su sve učesnice susreta doprinele kvalitetu istih, ovde ćemo podeliti samo nekih od zaključaka, iskustava i ideja, dok podsećamo da snimci svih susreta su dostupni na našem YouTube kanalu.
Viktoria Zakinski Toma je podelila sa nama rezultate istraživanja svoje doktorske disertacije “Medijsko izveštavanje o migrantima u Republici Srbiji i Mađarskoj od 2016. do 2019. godine”, što nam je pomoglo da bolje razumemo uticaj mađarskih medija na izrazito negativne stavove pojedinih stanovnika pograničnog pojasa Vojvodine.
Nidžara Ahmetašević i Gorana Mlinarević su ukazale na odgovornosti Evropske Unije kao glavnog “naručioca” ograda, žica, prisiljnih proterivanja iako se medijska pažnja, naročito unutar same EU, često fokusira na zemlje Zapadnog Balkana kao glavnog ili čak jedinog akteri nasilja i kršenja ljudskih prava.
Silvia Maraone je podsećala na važnosti prisustva i unutar centara, u mestima gde ljudi nisu nužno zaštićeniji, a često izloženi nasilju, daleko od očiju lokalne zajednice, organizacija, pravnih zastupnica/ka i samih solidarnih ljudi.
Takođe, veoma informativa je bila perspektiva Mie Kisić, koja je za vreme održavanja susreta bila angažovana kao ekspertkinja u organizaciji koja podržava žene u Iraku, među kojima su interno raseljene Jezitkinje.
Sveopšti zaključak je da su mnoge žene, koje su učestvovale na projektu, direktno oštećene zbog svog aktivizma. To ukazuje na pogubne posledice toga što se o ovoj temi javno govori i što se javno zastupaju interesi ljudi čija su prava ugrožena. Ovo je pokazalo koliko je važno da aktivistkinje podele svoja iskustva i dobiju odgovarajuću podršku jedna od druge, kada tu podršku već ne mogu dobiti od šire zajednice.
Razgovor vodila: Galina Maksimović
U nastavku pogledajte inforgrafik nastao tokom projekta. Infografik je ilustrovala Ivana Anđelković.
