Na današnji dan, 14. oktobra 2008. privatizovana je tekstilna fabrika Mladost iz Požege. Ovim povodom delimo sa vama publikaciju “Priče iz Mladosti” čije smo objavljivanje i štampanje podržale kroz program Specijalni fokus i razgovaramo sa Slađanom Petrović Varagić, autorkom projekta.
U tesno isprepletanim procesima deindustrijalizacije, istorijskog revizionizma koji, između ostalog, briše radničku istoriju, te depolitizacije i deistorizacije ženskih borbi, glasovi radnica sve su tiši. Pa ipak, pred nama je publikacija-megafon u kojoj one govore glasno, direktno i živo se sećaju života u jednoj od mnoštva fabrika u Jugoslaviji. Reč je o “Mladosti” iz Požege, a opet, ovakve priče mogle bi doći od bivših radnica mnogih drugih fabrika koje je pojela tranzicija. Priče i sećanja polaze od stvaranja fabrike gotovo ni iz čega, dolaskom dvadesetak radnica koje su donele sopstvene mašine i pokrenule proizvodnju, preko blagodeti i problema samoupravljanja, do svedočenja apsolutnom urušavanju onoga što su ove radnice stvorile.
1. Publikacija tekstualno i vizuelno hvata komade nostalgije, lična iskustvena promatranja, anegdotalna svedočanstva o jednom vremenu i zajednici, ali i jedan možda pomalo neočekivan aspekt – i dalje snažnu radničku samoidentifikaciju intervjuisanih žena i gotovo identičan zaključak svih njih – “da je tada bilo bolje”. Izgleda da svi združeni procesi brisanja radničke istorije nisu uspeli da u potpunosti izbrišu određeni stepen klasne svesti. Je li Požega i u kom smislu radnički grad u današnjem kontekstu? Živi li takva svest van nostalgije, sećanja i ličnih priča? Ima li međugeneracijskog prenošenja takvih sentimenata?
Teško je narativ iz polja sentimenta prevesti u polje akcije. Moje iskustvo koje nosim iz divnih druženja i razgovora sa ženama, bivšim radnicama “Mladosti”, navodi me da zaključim da je sve skopčano sa emocijama. Od straha, zebnje, brige, preko ohrabrenja i ispunjenosti, radosti i entuzijazma, do ponovne neizvesnosti i bola. Put koji su ove radnice prešle od osnivanja fabrike do prestanka rada je poput jedne sinusoide. Njena polazna tačka je vrlo nisko na početku i predstavlja loše uslove za rad, odricanje, siromaštvo u ratom opustošenoj zemlji, ograničenja po pitanju rodne ravnopravnosti, obrazovanja i emancipacije. Ta se krivulja postepeno pomerala i pela u visine, da bi osamdesetih počela strmoglavo da pada u bespovrat.
Okupljanja i udruživanja radnika, u zadruge, u društvena preduzeća su bila ključna, jer svako udruživanje znači i bolje organizovanje u borbi za bolje uslove rada. Od velikog značaja samim radnicama je bila činjenica da podižu sopstvenu fabriku – svoje društveno preduzeće, za koje ulažu svoj rad i izdvajaju sredstva od svojih zarada. Taj osećaj pripadnosti kolektivu, radnoj organizaciji, je bio od posebne važnosti. One i same kažu “Kućilo se!” Fabrika je bila njihova druga kuća, a neretko i prva. Danas živimo u takvim okolnostima da je većini ljudi u različitim sektorima radno mesto takođe postalo “druga” ili “prva kuća”, ali samo na osnovu broja radnih sati koje provode u tim radnim prostorima, često bez slobodnih dana, bez odmora ili plaćenog odsustva, dok ostalih elemenata kućne atmosfere više nema. Neoliberalni kapitalizam zbrisao je i poslednju mrvu ljudskosti iz proizvodnih procesa, radi se dugo, za male zarade, uslovi su često neadekvatni i neizvesnost stalno lebdi nad glavom.
Požega u današnjem kontekstu ne odstupa previše od većine drugih mesta u Srbiji, mala opština sa oko tridesetak hiljada stanovnika, u kome deluje da “ima posla”. Na svakoj drugoj – trećoj radnji uslužnih delatnosti piše “traži se radnik/ca”, i čini se da se u tim delatnostima najteže zadržavaju radnici, jer su zarade ispod proseka, i da je proizvodna delatnost ipak oblast koja daje nešto bolje zarade. Međutim, nema više velikih kolektiva. Umesto jedne “Mladosti” imamo veliki broj manjih šivara i privatnih radionica; umesto jedne nekadašnje “Budimke” imamo desetine hladnjača, manjih i srednjih fabrika za preradu voća i povrća itd. Nemam podatak koji je kolektiv najbrojniji u Požegi, ali mislim da preovlađuju firme sa oko 100 do 200 radnika. Nema više kolektiva od preko hiljadu radnika u kojima se radnici mogu dobro sindikalno organizovati i izgraditi veliki potencijal u ostvarivanju svojih prava. Usitnjenost kolektiva je otupela oštricu radničke borbe, na sličan načim kako je to u intelektualnim delatnostima nametnuta mobilnost, pa danas živimo i radimo kao frilenseri, mali preduzetnici (jedan čovek jedna firma) uz konstantnu mobilnost i menjanje mesta rada i mesta boravka. Sve vodi otuđenju, usamljenosti i pasivizaciji. Bez udruživanja nema borbe.
Međugeneracijski prenos sentimenata nije čest, čini se najpre zbog nedostatka informacija i znanja. O istoriji svoga mesta se ne uči, a kamoli o istorijatu radničkog delovanja. Reklo bi se da svako interesovanje, svaka emocija, ima klicu u saznanju. Uzmimo bilo koji primer – ako neko odrasta pored devastirane ili napuštene fabrike o kojoj mu nikad niko ništa nije ispričao, ni na času istorije niti na času građanskog vaspitanja, teško će svojoj baki poverovati da je tu nekad sve bilo “cakum pakum”. Može se reći da generacije koje su odrastale osamdesetih u okviru zajedničke države (SFRJ) još uvek gaje taj sentiment prema socijalizmu i fabrikama. Mi pamtimo te fabrike, njihove velike svečane sale, ukrašene tople menze u koje smo odlazili bar jednom godišnje na priredbe ili na novogodišnju dodelu paketića, dok su devedesete izbrisale svaku afirmativnu emociju na velike fabrike. Tada su fabrike postale mesta u kojima se štrajkovalo i gladovalo, a imovina raznosila, mesta odakle su radnici isterivani, a čije kapije su opasali lanci i katanci, koje bi pred neke izbore pred kamerama prodrmusao poneki političar, okrivljujući one “prethodne” i obećavajući blagostanje. Verujem da takve slike pamte današnje generacije mladih u vezi sa velikim fabrikama iz perioda socijalizma. Zato smo želeli da sa našom knjižicom „Priča iz Mladosti“ informišemo, ali i da damo posebno mesto tim nečujnim ženskim glasovima, da potpomognemo da se taj međugeneracijski transfer počne dešavati u svakom smislu.
2. Nekolicina sagovornica zastupljenih u publikaciji ponavljaju pitanje “kako nam se ovo desilo?”, aludirajući što na propast fabrike, što na propast socijalizma. To već tri decenije jeste kolektivno pitanje koje nema zaokružen odgovor. Da li su u razgovorima sa radnicama isplivala pitanja poput “šta će nam se dalje dešavati?” ili “šta možemo da uradimo da nam bude bolje?” Uopšte, stiče li se utisak da budućnost ima održivu alternativu ili se alternativa doživljava kao stvar ukopana duboko u prošlosti kojoj se povremeno nostalgično okrenemo?
Bivše radnice su suočene sa poražavajućim i bolnim saznanjima da njihova žrtva nema vrednost za današnje i buduće generacije. Po pitanju budućnosti su vrlo zabrinute i ne vide jasno u kom pravcu se može ići da bi se stanje menjalo i popravljalo. Čini se da je sada red na mlađima da oni ponude alternativu, zato su ovakve aktivnosti poput našeg bavljenja fabrikom “Mladost” i njenim bivšim radnicama, prilike da se starijima oda priznanje i da se bar simbolično popravi njihov status u društvu, a da mlađe generacije stave prst na čelo. Ovo je vreme drugačijih mogućnosti i izazova. Iz prošlosti se mora učiti, ali se rešenje mora tražiti gledajući u budućnost.
Ohrabruje me da se ovakve teme i narativi često problematizuju u umetničkim radovima, filmovima i teorijskim istraživanjima, i čini se da humanost i solidarnost polako pomaljaju svoje glave, a to može biti jedina održiva alternativa za budućnost.
3. Umetnost i kultura mahom ostaju na margini priča o radnim pravima, odnosno radnice/i u kulturi i umetnosti se u široj javnosti često i ne percipiraju kao radnice/i, dok strukovna i slična udruženja imaju ograničen uticaj na poboljšanje položaja svoje struke. Kolektiv Mladost u 60-oj koji je realizovao ovu publikaciju ipak je, u duhu tema kojima se umetnički bavi, prevazišao pojedinačne projektne aktivnosti i postao neka vrsta kolektiva koji se bavi i radnim pravima. Šta se trenutno dešava na tom polju i šta vas najviše koči, a šta gura napred?
Mu60 – Mladost u šezdesetim je rastući neformalni kolektiv (Miloš Bojović, Sreten Vuković, Milica Đorđević, Slobodanka Milošević, Vojislav Nedeljković, Uroš Pavlović, Jelena Prljević i Slađana Petrović Varagić), koji svojim delovanjem kritički istražuje društvene fenomene posleratnog jugoslovenskog perioda i sećanja na njih transponuje u polje savremene umetnosti. Kolektiv iz godine u godinu postaje brojniji, a u ovoj godini dobijamo i nove članove i pripremamo novu produkciju umetničkih radova za narednu izložbu. Javnost našeg rada nam otvara nova vrata, tako dobijamo uvide u nove arhive artefakata i fotografija bivših uposlenika “Mladosti”, ali i u arhive sećanja. Pred nama se otvaraju nove priče, novi putevi. Posebno smo srećni da je istraživanje teme kolektiviteta u polju radnih odnosa, doprinelo formiranju naše neformalne kolektivne zajednice umetnika/ca tj. radnika/ca u polju savremene umetničke prakse. Kroz individualna istraživanja i kolaborativne prakse, koje za polazište imaju lokalnu temu sagledanu kroz sudbinu jedne fabrike, bavimo se univezalnim temama koje se tiču humanijeg i odgovornijeg društva.
Naš najveći izazov jeste naše lokalno delovanje. Čini se ponekad da su kulturni radnici i umetnici postali “partizani 21. veka”. U svojim lokalnim zajednicama delujemo, takoreći, poluilegalno. Radimo bez mogućnosti na kontinuirani rad na razvoju publike, budući da su nam javni resursi i infrastruktura u polju kulture potpuno nedostupni. Time je i domet našeg uticaja vrlo ograničen, što je u prema već poznatoj agendi ukidanja kritičkog mišljenja, valjda i cilj. Međutim, vrlo smo svesni sopstvene odgovornosti za lokalnu zajednicu, za generacije koje dolaze, te tako pronalazimo alternativne načine rada – partizanski. Tako se pred nama pojavila i ova alternativa kao što je Rekonstrukcija ženski fond i vrlo smo zahvalni na podršci pri izdavanju ove knjige, kao i na kompletnoj podršci i razumevanju prema radu našeg kolektiva.
Razgovor vodila: Galina Maksimović
