Eni Hilar (Annie Hillar) ima preko 20 godina iskustva u feminističkoj filantropiji. Pre nego što se pridružila organizaciji PAWHR (Philanthropy Advancing Women’s Human Rights), radila je u fondu Mama Cash na različitim pozicijama tokom svog desetogodišnjeg angažmana, uključujući pozicije direktorke programa, specijalistkinje za učenje i evaluaciju, kao i više programske koordinatorke za ženske fondove. Eni je takođe šest godina radila u organizaciji Global Fund for Women. Učestvovala je u radu upravljačkih tela različitih mreža za ženska prava i filantropiju, uključujući PEX Co-Creation Council i ko-predsedavanje Upravnim odborom Human Rights Funders Network.
Masterirala je u oblasti socijalne antropologije na Centralnoevropskom univerzitetu, a diplomirala romanske jezike na Univerzitetu u Čikagu.
Imaš dugo i bogato iskustvo u filantropiji. Ako bi morala da ispričaš priču o tome kako se ovo polje promenilo u protekle dve decenije, šta bi bile najistaknutije pobede koje je feministički pokret dostigao na ovom polju?
Ono što sam videla u proteklih 20 godina je mnogo veća zainteresovanost donatora za ženska prava, a ono što posebno vidimo u proteklih pet godina jeste intenzivnija upotreba termina i koncepata koji su ranije korišćeni samo u radikalnim feminističkim zajednicama, kao što su podrška pokretu, izgradnja moći i izgradnja pokreta. Ove vrste termina, koji su utemeljeni u analizi dinamika moći u rodnim odnosima, u smislu višestrukih i preklapajućih vidova represije žena i drugih… Čak i termini kao što je intersekcionalost, ovo nikada ne biste čuli u bilateralnoj ili mejnstrim filantropiji. Ovi termini danas šire cirkulišu – to je sjajno. Narativ se promenio. Međutim, nisam sigurna da su se tokovi finansiranja preusmerili ka feminističkim pokretima. Mislim da ima više novca za tradicionalne pristupe kao što je rodna ravnopravnost; ono što se takođe menja jesu jezik i strategije bilateralnih i privatnih fondova koji direktno podržavaju organizacije za ženska prava, nasuprot međunarodnim nevladinim organizacijama sa teritorija Globalnog Severa. Smatram da su se desili značajni preokreti, ali to nije dovoljno, jer se strukture nisu nužno promenile; resursi i dalje idu organizacijama koje imaju velike budžete i kapacitete da pokažu odgovornost i procenu rizika i olakšanja rizika na načine koji su još uvek u domenu mejnstrim tradicionalnih okvira poslovanja, a ne okvira ukorenjenih u pokretima. Strukture i dalje moraju da nadoknade dosta toga da dostignu ovu vrstu stvarnosti i vizije dešavanja promena.
U smislu specifičnih velikih pobeda, definitivno bih rekla da možemo da vidimo određene primere, konzorcijum Leading from the South je dobio značajnu količinu resursa, i tu je njihovo partnerstvo sa holandskim Ministarstvom spoljnih poslova za podršku pokretu. Ove pobede grade određenu vrstu kredibilnosti za sve ženske fondove za feministički pristup raspodeli resursa u svojim regionima. Ovo je značajna pobeda iz perspektive bilateralnih donatora u smislu prepoznavanja uloge ženskih fondova u društvenim promenama i čak razvoju. Uspeh Equality fonda da koordiniše inicijalnim sredstvima kanadske vlade u iznosu od 300 miliona kanadskih dolara (oko 325 miliona američkih dolara), da osmisli i izgradi mehanizam finansiranja koji je dugoročno samoodrživ, jeste prilično drugačiji pristup, to je vizija koja postaje stvarnost – izgradnja održivosti pokreta. Kada vidite da velike privatne fondacije, poput Ford fondacije ili Gates fondacije, bez obzira na to kako su institucionalno komplikovane, formiraju i razvijaju rodne strategije i programe da samostalno stanu nasuprot gender mainstreaming pristupu ili kroz druge institucije – to je velika pobeda, imajući u vidu da su zaposlenima i organizacijama koje podržavaju trebale godine zagovaranja (iznutra i spolja) da se ovo dogodi. Vidi se da je zajednica vrlo posvećeno radila da ove institucije eksplicitno objave svoju posvećenost da stvore ove samostalne programe.
Kolebam se da kažem da je Generation Equality Forum, koji se upravo završio, testament promena, iako ima mnogo potencijala, s obzirom na to da postoji obećani zalog od 40 milijardi dolara konkretno namenjenih rodnoj ravnopravnosti i podršci ženskim ljudskim pravima kroz obavezanost uključenih partnera. Međutim, ono što sada pokušavamo da razumemo je koji su mehanizmi odgovornosti koji će učiniti da se ova finansijska obavezanost zaista održi. To je već drugi problem. Ali činjenica da je bilo takvog velikog saopštenja viđenog kao signal i simbol budućnosti, to je od velike pomoći.
Feministička filantropija ima kraću istoriju od onog što se uobičajeno smatra filantropijom. U prethodnom pitanju fokusirale smo se na resurse, a ne toliko na to kako se pokreti ujedinjuju i dovode do promena, i takođe kako feministička filantropija utiče na promene u odnosima (moći ili struktura). S jedne strane, resursi su konstantna potreba, ali kako vidiš promene u feminističkoj filantropiji u budućnosti?
Mnogo sam čitala Oktaviju Batler (Octavia Butler) – afričku feminističku futuristkinju, i ona uvek razmišlja dalje od naše trenutne mogućnosti da vidimo, često pišući iz distopijskih konteksta. Dakle, kod nje je zamišljena budućnost koja je feministička i distopijska istovremeno. Smatram da je to mesto na kome smo sada sa COVID krizom, sa ustancima i pokretima za društvenu i rasnu pravdu poput Black Lives Matter i Movement for Black Lives, ali i sa suočavanjem sa kolonijalnom prošlošću širom sveta i njenim produženim uticajem na mogućnost ljudi da napreduju. Istovremeno, feministička filantropija je doživela važne pluseve u preokretanju načina na koje vidimo jedne druge u svetu i na koje zajedno radimo. U skoroj krizi sa ženama u Avganistanu, mreže međusobne podrške tokom evakuacije braniteljki prava, u procesu premeštanja ljudi sa mesta na mesto, videli smo da zaista postoji globalna feministička mreža u praksi. A feministkinje ovo grade od početka – mogućnost povezivanja na globalnom nivou i deljenja mreže podrške i brige jednih za druge. Zaista je transformativno i biće transformativno. To da feministkinje mogu da brinu jedna o drugoj, da podižu jedna drugu, to je zadivljujuće – feministkinje su uvek bile tu da glasno govore, da idu istinom na moć kada god ima nepravde, i da podstiču jedna drugu da budu bolje i da teže ka većim ciljevima. Istovremeno, uvek moramo biti svesne da takođe zauzimamo različite pozicije moći i da su u filantropiji naš zadatak i odgovornost da preokrenemo te odnose moći i menjamo ih iznutra. To takođe možete sagledati iz perspektive birokratije: od procene rizika, due dilligence dokumentacije koja mora da se prikaže, do sveg tog rada koje ženske organizacije moraju da obave da bi se dokazale donatorima. Najočigledniji primer o kojem sada ljudi govore kao primeru za budućnost je pristup Mekenzi Skot – samo pošalji ček! Reč je o novcu koji možete iskoristiti kako želite, jer ste kredibilna i respektabilna organizacija koja radi na važnim aspektima socijalne pravde. Ovaj specifičan sistem je vidljiv, ali dešava se svakodnevno kada, na primer, organizacije i fondovi grade posvećenost sa zajednicom za podršku novcem i energijom. Na primer, smatram da je RŽF ta vrsta organizacije koja transformiše sliku finansiranja u svojoj zajednici. Sećam se da ste imale niz diskusija na teme poput toga šta znači povezati se sa zajednicom i donatorkama/ima, šta znači odgovornost donatora, novac koji dolazi od Vlade za različite projekte – da se zna da to nije njihov novac, to je vaš novac, i kako se preuzima ta vrsta svojine i odgovornosti i kako se ti principi praktikuju, okupljajući netipične aktere za zajedničko dobro. Mislim da ženski fondovi rade fenomenalan posao u toj oblasti. Ima i drugih, poput Fondo de Mujeres del Sur, koje već godinama ulažu napore da izgrade podršku i političku posvećenost običnih ljudi iz Argentine u zemlji koja je ekstremno ranjiva i u krizi. Takođe, novonastali Black Feminist Fund – one imaju eksplicitan projekat prikupljanja resursa od ljudi iz svoje zajednice i globalnog povezivanja sa crnim feministkinjama, istorijom crnog feminizma i misli, između crnih feministkinja koje se organizuju u različitim delovima Afrike i Severne i Južne Amerike. Žele da njihovi resursi dolaze iz zajednica kojima služe. Vida Afrolatina radi sličnu stvar.
Feministički fondovi su u prvom planu kada je reč o sastavljanju političke i finansijske održivosti koja dolazi iz naših zajednica i pretvaranjem toga u živu opciju. Optimistična sam povodom toga kuda ženski i feministički fondovi idu. I, kao i uvek, svi ostali će morati da ih sustignu.
Koji aspekat filantropskog polja te najviše nervira, a smatraš da se može lako promeniti, iako se iz nekog razloga tretira kao najteža stvar na svetu?
(Smeh) Verovatno znaš šta ću reći. Pa, mnogo je studija o takozvanoj core podršci. Mogu da navedem bar tri koje govore o pozitivnom uticaju fleksibilne i core podrške, naročito na feminističke i ženske organizacije. Deluje nemoguće da se to pretvori u normu. A mislim da treba to da izgradimo kao normu. Donatori su rekli da veruju tome i veruju u to, ali su i u praksi rekli da im je nemoguće da to sprovode, iz raznih razloga koji uključuju pravne i fiskalne stege, poverenike, odbore… Ne verujem da je nužno nemoguće prevazići ovo. Smatram da je stvar u izgradnji kritične mase ljudi u institucijama, naročito na nivou lidera/ki i poverenika/ca, u napuštanju ideje da je to njihov novac i u prebacivanju na ideju da je to narodni novac, a da oni njime navigiraju. Međutim, izuzetno je teško preokrenuti taj način razmišljanja, pa opet, to mora da se desi da bi core podrška bila moguća. Takođe, pre neki dan sam čitala kako bi trebalo da prestanemo da koristimo izraz core podrška – da umesto toga razgovaramo o esencijalnim troškovima, kako bi se raširila poruka o tome zašto je potreban ovaj vid finansiranja.
Istorijski gledano, još jedna stvar koja mi je frustrirajuća, jesu geografski skokovi u podršci. Zaista verujem da mora biti više sredstava za podršku feminističkom pokretu širom Evrope. Velika je borba da se donatori uopšte navedu da razmisle o tome, jer svi misle da je Evropi dobro – nema potrebe za protestima, dobro ste, imate svoja prava, imate mehanizme, strukture koje ih drže. Međutim, uvek kažem – potrebni su pokreti kako bi držali institucije odgovornima, i potrebni su različiti pokreti koji razgovaraju, debatuju i grade zajedničke ciljeve. Na primer, niko veće držati vašu vlast odgovornom za klimatske promene osim ako nemate feministički pokret. Feministkinje obavljaju sav taj posao. One sve drže odgovornima zbog svoje vizije sveta koji je pravedniji u smislu klime, ekonomije, moći, seksualnih prava, obrazovanja… Bez feministkinja koje zagovaraju promene, one se neće desiti. I to je za mene izazov – kako nastaviti sa podrškom u Evropi. Nešto slično se dešava u Južnoj Americi. Na mnoge načine, oni su avangarda, sa sofisticiranim i radikalnim strategijama i artikulacijama, ali nemaju novca da ih sprovedu, pa se njihove poruke ne šire. Donatori su se povukli iz Južne Amerike, jer baziraju svoje odluke na BDP-u ili indikatorima Svetske banke ili na razmišljanju o povratu ulaganja, jer svi igraju igre oskudice. Dakle, smatraju da 20 hiljada evra dalje odlaze na Nepalu nego recimo u Nemačkoj i Francuskoj. Žele brz uticaj. Razmišljanje u okvirima uticaja zapravo vodi do pogrešnih mesta. Resursi su svuda potrebni, ali postoji potreba i za podrškom ovim regionima ako želimo da dostignemo promene.
Ako je feministička filantropija nerazdvojna od poverenja i solidarnosti, šta ova dva fenomena tebi znače?
Smatram da se moje razumevanje ova dva procesa promenilo u poslednje dve godine, s obzirom na to da se nisam srela uživo gotovo ni sa kim iz feminističke zajednice van svog grada (smeh). To me je navelo na razmišljanja da sam imala previše pretpostavki o sastancima uživo kao simbolima poverenja. Zapravo, ti susreti bili su materijali za izgradnju poverenja. Oni sami nisu bili poverenje: posećivanje konferencije nije demonstracija poverenja i solidarnosti, to je zapravo alat koji, ako se dobro koristi, gradi to poverenje. Sad, postoje određene mreže gde mogu da pošaljem mejl ili da se čujemo na Zumu, i gde možemo brzo da realizujemo stvari. Kako imamo zajedničko političko razumevanje, dolazimo iz iste političke baze, i imamo poverenje, jer imamo zajednički cilj, i sve to dolazi jedino iz mnogo, mnogo vremena provedenog u zbližavanju. I znam da je ovo fraza, ako želiš da ideš daleko, treba da ideš polako, ali je tačna. Ono što su i drugi možda uvideli – feministkinje koje se susreću i zajedno razgovaraju – zapravo dubinski grade poverenje. Poslednje dve godine su pokazale da je poverenje u korenima našeg rada.
Poverenje i solidarnost su procesi. I sada mi je zaista znatno jasnije da poverenje zahteva vreme, ranjivost i da se zaista pojavimo tu jedne za druge – da prosto sedimo za istim stolom, čak i kad nam nije do toga. Poverenje i solidarnost su da se pojavimo na tom Zum pozivu.
Razgovor vodila Đurđa Trajković
Prevela Galina Maksimović
