Hleb teatar – Predstava “Marija Ručara”

Sanja Krsmanović Tasić u predstavi "Marija Ručara"
Sanja Krsmanović Tasić u predstavi “Marija Ručara”

Krajem 2021. godine, u izvedbi Hleb teatra, u KC Magacin premijerno je odigrana predstava Marija Ručara, izrasla iz istoimene, svojevremeno zabranjivane i uništavane poeme Aleksandra Vuča i Dušana Matića. Bilo nam je drago da kroz program Specijalni fokus podržimo ovu predstavu koja pravi kopče između položaja radnice 1930-ih godina i danas, i koja orbitira oko najosnovnijih ljudskih potreba, uskraćenih surovošću kapitalizma u različitim oblicima. Povodom predstave razgovarale smo sa Sanjom Krsmanović Tasić iz Hleb teatra koja je postavila predstavu na scenu i igra u njoj. 

1. Prošlo je gotovo 90 godina od nastanka poeme “Marija Ručara”. Dušan Matić je u jednom intervjuu 1977. godine izjavio: “Posle 1930. godine nastojao sam da nadrealizam uputim ka stvarnosti. Marija Ručara je pesma koja za temu ima radničko ubistvo, provocirana je socijalnom stvarnošću, a istovremeno ta pesma je u velikoj meri ostvarena nadrealističkim postupkom”. I ova inscenacija lebdi između nadrealističkog teksta i ikonografije stvarnosti, potpomognute malim scenskim podsetnicima na skorije tragične radničke priče, a sve to uobličeno je i uplivom brehtovskog izraza. Kako je tekao proces rada na predstavi, plivanje kroz eklektiku umetničkih struja, kako su politika i estetika informisale jedna drugu?

Zahvaljujući Srđanu Atanasovskom, muzikologu, do mene je došla ova zaista čudesna poema. Podsećam da je ona cenzurisana, odmah nakon objavljivanja, i da su primerci uništeni. Nekom čudom poneki je i sačuvan, na našu sreću, jer se radi o začudnom i dragocenom delu, nastalom očigledno dubokom inicijacijom i potresenošću autora Dušana Matića i Aleksandra Vuča sudbinom radnice koja je počinila ubistvo, i kojoj se upravo tada sudilo. Sama poema se završava radničkim maršom, protestom, revolucijom, pozivom da se izađe na ulice i zahteva pravo na sunce, na zdravlje, na život, na normalan, pristojan život. Meni je to jako potresno. Kada naši nadrealisti nabrajaju tako jednostavne stvari, u sred zanosa želje za promenom. Oni kažu: 

“Bolji život,
Sunce knjige slike nepromočive rukavice,
Prozori okrenuti suncu,
Bele postelje,
Vrele peščane plaže,
Sunđere, cveće.
Slatka testa”

i na kraju 

“Crvene stope radnika”.

Autori su zamislili da poemu izvodi govorni hor. Sugestivnost reči koje grade slike u našoj imaginaciji je vrlo jaka, i moja najveća bojazan je bila da u nečemu ne preteramo, želeli smo da ostavimo prostora da publika sama izmašta taj prostor, radnju, Beograd tridesetih godina. Mi smo samo provodnici, naratori, “pričači”, svi osim Marte Keler koja igra ulogu Marije Ručare. 

Zvučnost reči koju su pesnici izabrali je toliko jaka, da smo čak izbacili i sveli sve muzičke interpretacije, višeglasje. Pokušali smo da je iznesemo u potpunosti. Namerno smo izabrali postupak da većinu tekstova čitamo, jer naša lica, osim Martinog, nisu važna. Mi smo simboli, bezimena tela hiljade i hiljade radnika, izrabljenih, uvek na ivici egzistencije, koji svoja tela, dušu, i pre svega ruke daju, žrtvuju mašineriji kapitala. Lično sam vrlo uvučena u ovu priču, jer moji su beogradski Krsmanovići, ali ne oni bogati, koji su izgradili one velelepne palate, već oni drugi, proleteri i radnici, baš tridesetih, u istom gradu gde je i Ružica Soukup, radnica koja je inspirisala poemu, živela i radila.

2. Gde danas prepoznajemo Marije Ručare? U kojoj se meri njihova pozicija razlikuje od pozicije jedne Marije Ručare 1930-ih godina?

Na počeku predstave čitamo Male oglase osoba koje traže posao. Samo nekoliko njih je uzeto iz poeme, ostalo su oglasi koje smo pronašli na raznim portalima. Potresni su, i odslikavaju realnu situaciju beznađa u kojoj se nalazi veliki broj stanovnika naše zemlje. U suštini, to je ono što boli, što nas u suštini i provocira i ne daje nam da stanemo, i da uprkos svemu nastavimo da radimo, jer je za nas od suštinske važnosti da progovaramo na sceni o ovim nepravdama. Jer predstave ne radimo samo zbog publike da njih pokrenemo, probudimo, podsetimo na nju, radimo ove predstave i zbog tih radnika, jer mi im dajemo  glas, mi pričamo njihovu priču. Oni znaju i osećaju da su negde saslušani, poštovani, da nekoga brine, potresa i pokreće njihova sudbina, njihova nepravda. 

U suštini, boli me to što ne vidim neku razliku u položaja radnika i radnica, nekad i sad, a ni čitavog društva, čovečanstva. Čini mi se da se ide džinovskim koracima unazad, umesto unapred, ka nekom boljem, pravednijem društvu. Sredstva su sad malo više sofisticirana, vrste manipulacije podmuklije. Iza velikih reči, maski, i korporativne mašinerije kriju se isti ugnjetači. 

Važno je da ne pristajemo, da podsećamo na važnost istine i pravde, da iskreno radimo svoj posao u nadi da ćemo osvestiti jednog gledaoca naše predstave, da ćemo možda pružiti utehu jednoj radnici, jer se njen glas čuje u našoj predstavi. Znam da je to u ovom slučaju Jelena Živković iz Leskovca. 

3. Među najupečatljivijim odlomcima aktuelne stvarnosti koji su se našli u predstavi jeste čitanje priče o tzv. Aptiv sindromu, nizu fizičkih i psihičkih simptoma karakterističnih za radnice Aptiva iz Leskovca. I bez specifične nomenklature, na brojnim radnim mestima bujaju raznovrsni sindromi, zajedničke fizičke i mentalne muke radnica i radnika. Koji su to problematični sindromi najzastupljeniji kod umetnica i umetnika, odnosno radnica/ka u kulturi u našim okvirima?

Tražila sam poveznicu, direktnu, sa našim vremenom, i ona je došla preko društvenh medija. Pročitala sam tekst Aleksandra Rangelova, ortopeda iz Leskovca, o situaciji u Aptivu, i tekst je ušao u predstavu, kao i tekst Jelene Živković. Zanimljivo je da su mi prilazili ljudi posle premijere i govorili koliko smo hrabri, koliko sam hrabra. Posle predstave “O s(a)vesti” o Dadi Vujasinović, ne razmišljam više koliko sam hrabra ili ne, ali primećujem da neke pojave nisu slučajne, kao to kada ne dobijemo sredstva preko zvaničnih insitutucija. Mi uvek nađemo načina da ipak uradimo predstavu do koje nam je stalo, ali je istina da nekad to skupo platimo. Mi smo profesionalci, Marta Keler i ja smo samostalne umetnice, skrajnuta kategorija na našoj sceni i u našem društvu. Ponekad se umorim od neprestane borbe, jer malo nas je i sve je na nama, i produkcija predstava, postavljenje scene, kostimi, PR, administracija. Da ne kažem da oko 70 posto mog vremena prođe u neplaćenom traženju sredstava za sopstvenu produkciju ili projekte.

Asocijacija za neke ljude kada čuju “samostalna umetnica/umetnik” je da oni imaju svu slobodu, rade manje. Nije tačno. Mi radimo mnogo više od onih koji su zaposleni u nekoj instituciji, za mnogo manje novca, sigurnosti. Da ne pokrenem priču o ogromnom dugu kojeg mnogi od nas imaju, jer nam je grad kasnio sa uplatom doprinosa, a koji se očekuje da mi pokrijemo.

Ono što nam najviše smeta je nedostatak prostora za igranje predstava. Kulturni centar Magacin je odličan prostor, naš dom svih ovih godina, ali u njemu nije dozvoljeno da se naplaćuju karte. Zavisimo od donacija, a kao profesionalci, mislim da je pravedno da budemo plaćeni za naš rad.

Uvek je stresno i teško tražiti prostor za igranje predstava, nakon pandemije, još je teže.

4. Izvođačice i izvođači, radnice i radnici, u predstavi dele rakiju sa publikom, a i sami se prepuštaju lepršavoj atmosferi, piću, smehu, opuštanju. Ovo asocira i na razumljivo potreban eskapizam usled stežućih radnih pozicija, ali i na užasavajuće potisnuto radno pravo – pravo na odmor, pa i na dokolicu, što da ne. Nije teško pretpostaviti da, uz sva druga prava koja su radnicama/ima uskraćena, pravo na odmor ostaje pri dnu liste prioriteta. Međutim, kako će se preumorna radnica boriti i za ta prioritetnija prava? Kuda nakon beskonačnog broja iscrpljujućih radnih sati, gde je put za borbu za dostojanstven rad?

Upravo zato je važno da postoje organizacije i mesta i ljudi koji se bore za njih i sa njima, da im pruže podršku i mogućnost za promenu. Beskrajno sam zahvalna Rekonstrukciji Ženskom fondu na podršci za ovu predstavu i što ste prepoznale Hleb teatar kao grupu koja aktivizam smatra svojim načinom delovanja i stvaranja. Takođe, još od samog početka, devedesetih, kao članica DAH Teatra sam povezana sa Ženama u crnom. I RŽF i ŽUC, kao i mnogobrojne važne aktivističke organizacije, uključujući i hor Naša pjesma Srđana Atanasovskog, sa kojima ponekad zapevam, prave tu ogromnu razliku i bude nadu da je akcija, promena, pravda moguća. 

Kada znamo da imamo saborkinje, saborce, istomišljenike oko nas, da nismo usamljeni, usamljene, to nam daje snagu da nastavimo dalje, uprkos preprekama.

5. Kuda dalje ide predstava “Maria Ručara”? Kako se nastavlja njen scenski život? 

I pored naše želje da igramo što više, svuda, u galerijama, fabričkim salama, bilo kojim prostorima, to  nije lako, jer i za najjednostavnija gostovanje su potrebna sredstva i veliki rad. Takođe, zbog bolesti smo morali da otkažemo prošlo igranje, ali sad u aprilu igramo ponovo predstavu u Magacinu, a nadamo se igranju i u maju. Pomoglo bi nam kada bismo imali organizatora, nekog sa istim aktivističkim stavovima, da nam pomogne u organizaciji i  produkcionim poslovima.

Takođe ponovo moramo da tražimo sredstva da ova gostovanja ostvarimo, kao i igranja u Beogradu.

Uglavnom, ne odustajemo, a najsrećniji smo kada igramo našu predstavu, predstavu koja ima smisla i važnu poruku.

Želim na kraju ovog teksta da citiram gledaoca predstave “O s(a)vesti” koju sam nedavno igrala zahvaljujući Reflektor teatru na Dorćol Platzu: “Sinoć sam prisustvovao umetničko-životnom iskustvu naspram kojeg većina pozorišne produkcije izgleda… pa trivijalno. Sirovo, surovo, nežno.”

Ako samo jedan gledalac misli tako, na dobrom smo putu.

Razgovor vodila: Galina Maksimović