RWFund logo

RWFund logo

Regionalni feministički skup u Vrdniku

Grupna fotografija učesnica skupa u sali za rad.
Foto: Artpolis

Za odmor, za brigu o sebi i kolektivu, pa onda i o zajednicama sa kojima radimo, za raznovrsne prakse koje se podvode pod ove discipline, prvo je neophodno osloboditi se stega ekonomske nestabilnosti i omogućiti uživanje svih radnih i socijalnih prava. Neophodno je popločati put ka brizi adekvatnim društveno-političkim i ekonomskim principima utemeljenim u dostojanstvenom radu i socijalne podrške, uz zauzimanje feminističkog pristupa. Bez toga, praktikovanje brige o sebi i kolektivne brige ostaje uskraćeno za suštinski preduslov za redovan i kontinuiran odmor i sprečavanje sagorevanja, kako u okviru pokreta, tako i na nivou šireg društva.

Od 4. do 8. maja sa svojim saradnicama i saborkinjama učestvovale smo u regionalnom feminističkom skupu Utelovljeni aktivizam i hrabrost za odmor, koji su priredile organizacije Urgent Action Fund i Artpolis, uz lokalnu podršku Rekonstrukcije Ženskog fonda. Skup održan u Vrdniku bio je posvećen u poslednje vreme vrlo zastupljenoj temi – brizi o sebi i kolektivnoj brizi u feminističkim okvirima – što je ujedno tema koja, kako u lokalnim i regionalnim tako i u širim okvirima, zahteva još mnogo istraživanja i promišljanja kako bi se pretočila u adekvatne i svima dostupne prakse.

Zašto nam je bilo važno da se susretnemo? 

Pored očitih razloga da smo nedostajale jedne drugima tokom dugih godina pandemije, da nam je nedostajalo da upoznajemo nove aktivistkinje i da razmenjujemo informacije, strategije i prakse, sama tema brige u aktivističkim okvirima podstakla nas je da se uključimo, razumevajući (i pokušavajući da produbimo razumevanje) koja je naša pozicija u vezi sa ovom temom. Kako naš pristup podrške kolektivnoj brizi podrazumeva da aktivistkinje same definišu šta to za njih znači, kako nam je jasno da je nekome odgovarajuća praksa brige odmor u prirodi, a nekome mir usled namirenih računa, bilo nam je dodatno važno da „opipamo puls“ i direktno razgovaramo o različitim varijantama u kojima se kolektivna i individualna briga trenutno pojavljuju u regionu. 

Nerazdvojna pitanja brige o sebi i kolektivne brige vidimo fleksibilno, kao pojam bez univerzalne definicije, praksu bez ustaljenih koraka, ali i kao temu koja nažalost često izmiče sopstvenim političkim aspektima. Kao donatorska organizacija okrenuta podršci progresivnim aktivističkim grupama sa jasno artikulisanom politikom, smatramo da i podrška vezana za brigu o sebi i kolektivnu brigu mora imati progresivna politička utemeljenja. S tim u vezi, pre nego što razmišljamo o praksama brige, razmišljamo o radnim pravima koja podrazumevaju i pravo na odmor. S obzirom na generalno urušavanje radnih prava, pravo na odmor ostaje na dnu liste prioriteta, kako za sveukupno stanovništvo, tako često i za aktivistkinje feminističkog i drugih progresivnih pokreta. Razmišljamo i o drugim pretkoracima – obezbeđivanju adekvatnih resursa za rad, stabilnosti organizacionih struktura, pravednoj raspodeli rada, bezbednosti i sigurnosti aktivistkinja… Razmišljamo o tome ko ima vremensku i resursnu privilegiju da nadgrađuje svoje okvire praksama brige. 

Kada govorimo o praksama brige o sebi i kolektivne brige, zaista govorimo pre svega o klasnoj privilegiji, nedostupnoj velikom delu stanovništva, pogotovo različito marginalizovanim grupama. Stoga, pre nego što govorimo o konkretnim praksama i njihovoj efektnosti, moramo govoriti o putu ka tome da te prakse u svoj svojoj raznovrsnosti budu sistemski dostupnije što većem broju ljudi. Govorimo o nizu pretkoraka. Prečice ne postoje. 

Sa time na umu zaputile smo se u Vrdnik, radi zajedničkog promišljanja kako plivati u vodama brige o sebi i kolektivu, a ne zapinjati za gotova kvazi-rešenja ili prakse neosetljive na različitost potreba i pozicija. 

Tri učesnice skupa sede na podu i diskutuju.
Foto: Artpolis

Skup bez agende

Jedan od zanimljivih aspekata ovog skupa bilo je izostajanje agende koja se obično šalje učesnicama pre skupova. Namera iza ovog postupka bila je želja organizatorki za rasterećenjem učesnica od priprema, rasterećenjem od strukture i razmišljanja šta treba da se kaže na kom delu događaja. Međutim, moramo uvažiti i da je ovo kod izvesnog broja učesnica, makar do prvih sati skupa, izazivalo određenu vrstu, u najmanju ruku, nelagode, i postavljalo pitanja odnosa prema tuđem vremenu – kada pozivamo jedna drugu na višednevne događaje, dok je izdvajanje vremena luksuz samo po sebi, imamo li i luksuz da ne definišemo čime ćemo se tačno i na koji način baviti, i da li time isključujemo deo žena koje ne mogu da priušte da izdvoje nekoliko dana za aktivnosti koje nisu sasvim predočene? – Izostajanje agende, stoga, namestilo se kao eksperiment. 

Međutim, naredni dani proticali su mahom oslobođeni takve nelagode; nije iznenađenje da smo kao skupina aktivistkinja uvidele da možemo i bez rigidnog strukturisanja svog zajedničkog vremena. To je ostavilo prostora za druge vrste prepreka, uže vezanih za temu individualne i kolektivne brige i odmora, koje je trebalo zajedno da prevazilazimo. 

Odmor u dalj sa preprekama

Jedna važna barijera otklonjena je u startu, jer su skupu prisustvovale prevoditeljke sa albanskog na srpski i obrnuto – a sprovođenje jezičke senzibilisanosti jeste preduslov regionalnih razgovora o svemu, pa i kolektivnoj brizi. Pređimo na sledeću prepreku – kontekstualizovanje i praktikovanje odmora. Odmori se malo, zaslužila si! je u svoj svojoj jednostavnosti ipak komplikovana poruka, zbog brojnih prepreka, pogotovo za žene, na koje pada najveći teret neplaćenog kućnog rada, kao i za aktivistkinje, koje su u svojim sredinama ponekad sasvim usamljene u iscrpljujućem radu na društvenim promenama. Stoga smo već na početku skupa morale uvažiti neke od tih prepreka – različite pozicije i kontekste iz kojih dolazimo, različite navike, sklonosti i okolnosti, različite identitete. Uz facilitaciju Sandre Ljubinković i Bojane Glušac, krenule smo od međusobnog upoznavanja i povezivanja, tražeći i gradeći polako radnu atmosferu koja će uvažiti različitost naših potreba, zalazeći sve dublje u lične i aktivističke pristupe. To nas vodi do sledeće žive prepreke sa kojom smo se suočile u hodu i koja će lebdeti nad nama tokom ostatka skupa. 

Granice. Lične granice, aktivističke granice, fizičke i mentalne granice. Opet ukorenjene u našim različitostima, sve ove vrste granica ostaju pri vrhu prioriteta za promišljanja kada govorimo o temama brige. Prakse koje su unisone, odnosno neprilagođene različitim stepenima granica, lako mogu da postanu i kontraproduktivne, gurajući nas u dodatni stres umesto da pruže odmor. Stoga je ovaj skup od svih prisutnih zahtevao visoku osetljivost na granice drugih i ponašanje u skladu sa njima. Hoćemo li probijati granice? Hoćemo! Ali ne na silu i ne bez uvažavanja da je pomeranje granica proces.

Aktivistkinje u sali tokom razgovora.
Foto: Artpolis

Uvažavanje prethodnica

Iako se čini da su teme lične i kolektivne brige novijeg datuma, one se na različite načine praktikikuju kroz istoriju, a novo je jedino interesovanje donatorskih organizacija i civilnog sektora za implementaciju ovih praksi u aktivizam i srodne oblasti. Deo skupa zato je bio posvećen upravo osvrtanju na naše prethodnice, od veoma poznatih feministkinja do javnosti sasvim nepoznatih žena sa lokala koje su nas lično inspirisale i pokretale, te smo ispitivale kako se odnosimo prema nasleđu koje su nam ostavile i kako ga (re)kontekstualizujemo. 

Ovakve aktivnosti doprinose podsećanju na važnost kontinuiteta u feminizmu i aktivizmu, i važne su i za temu brige kako ne bismo dospevale u situacije da izmišljamo ove prakse kao nove, odnosno da poništavamo rad svojih prethodnica. Naše prethodnice su kroz brojne solidarne prakse, kako god se one nazivale kroz istoriju, ostvarivale brigu, doprinosile neposrednim zajednicama i društvu, stoga je važno imati na umu šta su i kako radile, kritički posmatrati ono što je bilo problematično i nadgrađivati ono što je bilo efektno. 

Alternativna feministička ekonomija

Ono što je možda najviše zainteresovalo učesnice skupa bilo je predavanje Marte Musić iz organizacije AWID na temu alternativne feminističke ekonomije i konkretnih primera i modela iz celog sveta. Imajući u vidu kontinuiranu i složenu krizu, ekonomske probleme, prekarnost, nejednakosti produbljene pandemijom i ratovima širom sveta, nije iznenađenje da je poziv na zamišljanje ekonomski drugačije organizovanog sveta toliko zainteresovao aktivistkinje. 

U ovom otvorenom prostoru gde smo konstruisale uslove bez granica, uslove za apsolutnu maštu, u grupama smo zamišljale zajednice bez prepreka koje bi funkcionisale po principima alternativne feminističke ekonomije. Predstavile smo svoje ideje iz grupa i polako privodile skup kraju. 

Šta smo donele sa skupa?

Zamislimo oštar rez između scene nas zajedno u jednoj prostoriji i scene nas razdvojenih u svojim primarnim sredinama. Prvo ide slika nas koje u slobodnom i otvorenom prostoru zamišljamo svet gde se proizvodi prema potrebama nevezanim za profit, gde ljudi nisu uslovljeni profesijama već nesebično u skladu sa ličnim i kolektivnim potrebama ispoljavaju raznovrsne veštine, gde je malo potrebno za kolektivnu samoodrživost… A zatim sledi niz scena gde smo svaka u svojoj sredini, a svaka od naših sredina je slično definisana kapitalizmom, neoliberalizmom i njihovim represivnim uticajem. Tu je za stvaranje alternativnih feminističkih ekonomskih modela potrebno mnogo više od neograničene mašte. Simpatično je i simbolično što su ove aktivnosti obeležile kraj skupa, jer upravo je ekonomska stvarnost to što nas u svakodnevnici najviše muči, a kako nas, tako i žene sa kojima radimo. I upravo ekonomska stvarnost određuje moguće, nedostajuće i željene moduse brige o sebi i zajednici. O tome svedoči i segment skupa tokom kog su predstavnice Urgent Action Fund-a, fondacije Mama Cash i Rekonstrukcije Ženskog fonda predstavile programe svojih organizacija. Tokom ove kratke razmene, aktivistkinje su otvoreno govorile o vrstama podrške koje su potrebe njihovim organizacijama, a koje zahtevaju ozbiljne resurse. To nas dodatno vraća na stav da je za odmor, za brigu o sebi i kolektivu, pa onda i o zajednicama sa kojima radimo, za raznovrsne prakse koje se podvode pod ove discipline, prvo neophodno osloboditi se stega ekonomske nestabilnosti i omogućiti uživanje svih radnih i socijalnih prava. Neophodno je popločati put ka brizi adekvatnim društveno-političkim i ekonomskim principima utemeljenim u dostojanstvenom radu i socijalne podrške, uz zauzimanje feminističkog pristupa. Bez toga, praktikovanje brige o sebi i kolektivne brige ostaje uskraćeno za suštinski preduslov za redovan i kontinuiran odmor i sprečavanje sagorevanja, kako u okviru pokreta, tako i na nivou šireg društva. 

Šta smo, dakle, donele sa skupa? Pre svega, volju za dalje promišljanje kako podržati aktivistkinje u ostvarivanju preko potrebnog odmora – nikako ne zaboravljajući da briga o sebi i kolektivu kao aktivističke prakse nisu zamena za sistemsko omogućavanje odmora i uslove rada u kojima se predupređuje pregorevanje. Ponele smo nova poznanstva i uvide kako ko doživljava politike brige, na različitim nivoima i u raznovrsnim oblicima. Iznad svega, ponele smo ojačanje za uverenje da se praksama kolektivne i individualne brige mora rukovati pažljivo, uz poštovanje različitih potreba i granica, i uz obaveznu političku artikulaciju. 

Sigurne smo da na pitanje šta smo donele sa skupa postoji bar onoliko odgovora koliko je bilo i učesnica, koji se preklapaju i manjoj ili većoj meri – jer, prosto, svaka aktivistkinja i svaki kolektiv imaju različita shvatanja i potrebe za brigom.

Galina Maksimović