Alternativni kulturni centar “Heroj Maričić” je kolektiv koji se nalazi nedaleko od centra Kraljeva. Sazdan na ideji antifašizma, neformalni kolektiv okuplja raznoraznu ekipu kao i aktivnosti poput unplugged koncerata, kuvanja benefit večera za različite svrhe (npr. za postradale u poplavama), podržava mlade umetnice i umetnike iz lokalnih srednjih umetničkih škola iz cele Srbije u vidu izložbenog prostora, održava razna predavanja, fotografske radionice, mesto je distribucije obuće i odeće za romsko stanovništvo, a neretko je i prostor za druženje, ćaskanje kao i usputna stanica mnogih putnika namernika.
Nedavno su, uz podršku kroz program Specijalni Fokus, realizovali jednu zanimljivu i neophodnu akciju: ocrtavanje murala posvećen nevinim žrtvama a povodom 80.godina od streljanja blizu 2500 hiljada Kraljevčanki u Drugom svetskom ratu od strane pripadnika Vermahta.
Pričale smo sa Bojanom Minović, aktivistkinjom i pokretačicom inicijative o besmislu nasilja, važnosti sećanja na prekinute živote kao i negovanju duha antifašizma.
1. “Heroj Maričić“ je čudan spoj aktivizma, lokalne priče i prostornosti kao i vremenitosti. Čini nam se da dosta vremena provodite u razmišljanju kako osvojiti nove prostore kao i veze sa antifašizmom. Kuća, dom, u kojem ste ima i svoju priču. Kako se to sve ukršta u vašem radu i vašim podvizima?
Kuća s dvorištem u Heroja Maričića je naša baza, u pravom smislu te reči. Jednako mesto za susret i akciju kao i mesto za bekstvo, utehu i kontemplaciju, jednako praktično i metafizičko, zavisi od potrebe i nahođenja. Svesni smo važnosti prostora i infrastrukture za sve što radimo jer u protivnom ne bismo imali gde da primimo naše goste, da smestimo pse koji su na lečenju, da spremimo hranu za drugare, posetioce i nas. S obzirom da kao i većina Srbije patimo od energetskog siromaštva, zimi grejemo oskudno i samo jednu prostoriju od svih šest, zato se radujemo proleću i letu kad širom otvorimo sva vrata i prozore naše dragocene stare kuće utonule u zelenilo oraha, jabuke loze, zove, jorgovana i javora. Naročito su raskošni maj i jun jer grm hortenzije pored stepeništa glavnog ulaza, ruže na stazi i starinski đul cvetaju raskošno na radost i ponos svih nas koji tada ne samo da koristimo prostor za redovne i vanredne aktivnosti, već uživamo i redovno i vanredno pride. Utoliko je ovo naš prostor slobode i sigurnosti, prostor za koji se dovijamo da opstane zajedno sa svim jedinstvenostima stare kuće s dvorištem u gradu gde investitori i preduzimači koji podižu nove zgrade na mestima starih kuća i nadvijaju se kao mračna senka kapitalizma i profita svuda oko nas, ali ne i u našem dvorištu s gugutkama, sovama, svrakama i samoniklim matičnjakom u dubini zadnjeg dvorišta. Jasno je da kolektivi ne mogu da funkcionišu bez minimalnog prostora i zato na našem primeru ljudi mogu da vide šta znači život alternativne zajednice i njeno funkcionisanje. I to je dobro. Jer je jasno da može drugačije. I u gradu i u selu i duboko u prirodi, moguće je stvoriti prostore koji deluju po principu deljenja privilegija i raspodele resursa, solidarnosti, ekonomičnosti. Uvek tu neko malo jače potegne, nekad se vizije ne poklope sasvim, ali u krajnjem ishodu uživamo benefite nekonvencionalnih principa i osmišljavanja života.
2. Šta za vas znači kao aktivistkinje i aktiviste da pokrećete ovakve akcije u okolnostima kada se ne samo politika antifašizma briše već i bilo kakve žrtve se relativiziju i izjedančuju sa drugim okolostima?
Upravo je to bio jedan od glavnih razloga zašto smo došli na ideju da na vidnom mestu ostavimo trag na najtragičnije i najbolnije kolektivno sećanje ovog grada, ali i da jasno istaknemo koliko je velika, važna, i što se nas tiče uvek živa i neprekidna borba protiv fašizma.
3. Murali i grafiti poslednjih godina, može se reći, su zaista novo polje borbe, rasprave i bitke za grad.I čini se da uglavnom desnica pobeđuje na tom polju. Ipak, postoje i ovakve priče koje neguju duh antifašizma na ovakav način. Kako ste se odlučili da se baš bavite ovom inicijativom? Šta vas je navelo na takvu ideju?
Upravo činjenica da smo svedoci istorijskog revizionizma, svojevrsnog brisanja prošlosti, pa i
podsmevanja herojskim akcijama partizanskog pokreta nas je na izvestan način inspirisala da se
tome suprostavimo onako kako znamo i umemo – uz pomoć naših, neretko gerilskih, akcija.
Pružamo otpor na svim frontovima, uglavnom online, ali nama je nekako najbliži front na ulici i otud ideja da pojedine delove grada obeležimo muralima posvećenim istaknutim, mahom, antifašistkinjama koje su pale kao žrtve nacističkog terora u oktobru 1941. godine. Shvatili smo da grafiti/murali na jedan vrlo prijemčiv način komuniciraju sa publikom, koja ne mora biti politički osvešćena, a i osim toga znatno ulepšavaju krajolik. Pa umesto da gledamo grafite ratnih zločinaca, kojih nažalost ima i u Kraljevu, uz pomoć drugarica umetnica utisnuli smo likove žena koje su stradale za slobodu svih nas.
4. Koje zaključke iz ove inicijative biste izdvojili kao najvažnije lekcije koje nosite sa sobom? Da li imate da podelite sa nama neke upečatljive misli i ideje aktivistkinja koje su učestvovale?
Mnogo smo svi uživali dok je proces slikanja trajao jer smo se tih dana kreativno družili, nosili četke kantice i boje, gletovali zid u pripremi za oslikavanje, ali i kuvali za naše drugarice slikarke i sve drugare koji su učestvovali i kao idejna i moralna podrška. Glavna baza u vreme oslikavanja je našim drugaricama bila vulkanizerska radionica u susedstvu gde su uzimale vodu za mešanje akrilnih boja, priključak za struju, ali gde su od vulkanizera u prijateljskoj atmosferi dobijale kafu i podršku i reči hvale kako bi mural odmicao i dobijao svoj konačni oblik. Na ovaj način je mural delo svih nas koji smo na razne načine učestvovali u njegovoj izradi.
Razgovor vodila Đurđa Trajković
