Tania Turner je diplomirana sociološkinja i magistarka političkih i društevnih nauka na Univerzitetu u Meksiku (UNAM). Radila je kao analizantkinja za monitoring i evaluaciju u organizaciji Freedom House Mexico kao i u Research in Health and Demographics (Insad). Deo je Rizoma Kolektiva fokusiranog na tradicionalno znanje i urbano baštovanstvo.
1. Latinoameričke feministkinje ovih godina žive svoje najbolje trenutke, a feministička filantropija je neizostavna potpora pokretu. Kakve su lekcije iz ovih iskustava koje bi mogla da podeliš sa nama?
U pravi su, od Zelenog talasa u Argentini do čileanske himne “El violador eres tú” (Silovatelj si ti), svedočimo impresivnim momentima feminističkog pokreta. Međutim, u isto vreme vidimo i da se pojačava nasilje nad ženama, devojčicama i trans osobama u čitavoj regiji. Produbilo se nasilje i postalo je vidljivo tokom pandemije.
Oba fenomena su tezno povezana. Povećano nasilje prema ženama i devojčicama u isto vreme proizvodi i glasove protiv nasilja. Silovanja, uznemiravanja, feminicidi koji pogađaju žene i devojčice su postali vidljiviji. Od Argentine do Meksika, kontekst nasilja u kome pate žene i devojčice je preplavio naša društva.
Strašno nasilje prema ženama se tako dešava svuda i ne postoji nikakav izgovor niti pravdanje u nedovoljnim odgovorima koje smo videle. Nadležne institucije su preplavljene i čini se da ne zanju kako da se nose situacijom. U nekim slučajevima, pak, dešavalo se i da same ublažuju uticaj nasilja i na taj način ponovo žrtvuju žene svojim javnim proglasima.
Za žene u Meksiku, a pogotovo one mlade, feminicidi kao u slučaju Fatime ili iz aprila 2020, bili su toliko nepodnošljivi da su žene izašle masivno na ulicu. Na demonstracijama za 8. mart u 2020. godini, nekoliko dana pre potpunog zatvaranja zbog pandemije, osetila se neverovatna energija. Hiljade žena su preplavile glavne ulice Meksiko Sitija farbajući ih ljubičastom bojom. Sve smo bile tamo vičući dosta je bilo. Bilo smo ljute, ali i pune energije da razrešimo sve te probleme, a i bile smo zajedno.
Kritika koja nam je došla – što smo farbale zidove i spomenike sa proglasima protiv nasilja – je bila zaista teška, ali su se naši glasovi ovog puta čuli. Bude puno protesta u Meksiku, ali je ovaj bio drugačiji, jer su se žene svih klasa i različitih sektora ujedinile. Ovog puta nije bilo moguće ignorisati naše zahteve. Međutim, stigla je pandemija i dosta nas je pogodila, demobilišući pokret, iako je i dalje ostala ljutnja zbog povećanog nasija. Sada, u 2022. godini, ponovo smo na ulicama i ponovo smo tu. Mada smo sada shvatile da je naš pokret podeljen – političari uče kako da nas podele iznutra da bi nas oslabili. Zabrinjavajuće je da se to dešava u mnogim zemljama Latinske Amerike.
2. Koji aspekat filantropskog polja te najviše nervira, a smatraš da se može lako promeniti, iako se iz nekog razloga tretira kao najteža stvar na svetu?
Uopšteno, mislim da moramo da se pomerimo ka višeslojnoj podršci. Za neke donatore, poverenje je teška rabota, i zbog toga moramo otvoriti prostore gde ćemo graditi tu vrstu izazova. I dalje gradimo vertikalne odnose gde je novac najvažnija stvar… ali je zapravo najvažnija društvena pravda.
Moramo se i pozabaviti staregijama, pristupima i kolektivim blagostanjem grupa koje sprovode aktivnosti. Moramo gledati na novac kao instrument za postizanje ciljeva. Nije to ipak jedina stvar koja je potrebna niti najvažnija. Svi troškovi izveštavanja i birokratije primoravaju aktivistkinje, da umesto da se bore, one sede i po ceo dan ispunjavaju neke formulare… a sve samo zato što nema poverenja da rade ono što bi trebalo da rade.
S druge strane, moramo da priznamo da društvena pravda nije cilj koji ćemo postići za godinu dana. Borimo se sa nepravednim i nejednakim sistemom koji je tu vekovima a koga podržavaju moćne ideologije i koje ne haju za ratove. Moramo da budemo realne i da znamo da je nemoguće tražiti od aktivistkinja da promene ceo sistem za godinu dana, pa čak ni za jednu deceniju. Moramo da podržimo strategije dugog toka i da verujemo da radeći zajedno i znajući da će biti otpora toj borbi, možemo ostvariti i mnoge pobede. Pitanje je, zapravo, sa koje strane tog balansa želiš da budeš.
3. Ako je feministička filantropija neodvojiva od poverenja i solidarnosti, šta ovi fenomeni tebi znače?
Počela sam iznad da odgovaram na ovo pitanje, ali bih sada i proširila… Za mene, feminizam je pokret za sveobuhvatnu promenu, i pokret koji obuhvata sve ostale; to je pokret za uključivanje, pokret za jednakost, za sve živeće entitete pa i za Majku Zemlju.
Poverenje znači da te vide kao jednaku, kao nekoga ko drži reč i ko je sposoban da dela zajedno sa drugima. U Meksiku, Toholabal, domorodački narodi, opisuju istinskog čoveka kao nekoga ko govori istinske reči, reči koje dolaze iz srca. Za mene, poverenje je da smo u odnosima sa drugima kao istinskim ljudima deleći istinske reči.
Solidarnost je proces sa one strane granice gde ne samo saosećamo sa drugima već i delamo u skladu sa tim osećajem. Solidarnost je zauzeti stav, prateći saosećanje u skladu sa tvojim verovanjima. A iskazuje se putem akcija – i zato je bila važna za izgradnju civilizacija, ali i otpora.
U tom smislu, dva stuba feminizma su poverenje i solidarnost, jer bez njih je nemoguće izgraditi nešto drugačije. Jedino putem poverenje možemo koračati kroz neizvesnost a jedino solidarnošću možemo koračati snažno znajući da nismo same.
Razgovor vodila Đurđa Trajković