Leila Hesini (Hessini) je transnacionalna feministička liderka, aktivistkinja, zagovaračica i savetnica sa preko 25 godina iskustva u organizovanju i dodeljivanju grantova u cilju promovisanja ljudskih prava, rodne ravnopravnosti i prava na seksualno i reproduktivno zdravlje i pravdu u Sjedinjenim Američkim Državama i širom sveta.
Rođena je u Alžiru, a školovala se u SAD-u, Francuskoj i Maroku. Tokom svoje profesionalne karijere, živela je i radila u Africi, Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Više od pet godina obavljala je funkciju potpredsednice programa Globalnog fonda za žene (Global Fund for Women), gde je nadgledala strategiju dodeljivanja grantova, jačanje pokreta, globalno zagovaranje i filantropske saradnje. Od 2002. do 2016. godine bila je članica seniorskog rukovodstva organizacije Ipas, gde je pisala o pravima na abortus i pravdi, vodila globalne napore u oblasti zagovaranja i sarađivala sa feminističkim grupama koje rade na samoupravljanju, vlasništvu zajednice i smanjenju stigme u vezi sa fizičkim integritetom i seksualnim i reproduktivnim pravima. Dok je boravila u Severnoj Africi, i rukovodila radom kancelarije Fondacije Ford u Kairu u vezi sa rodnom ravnopravnošću, učestvovala je u osnivanju konsultantske firme za feminističku analizu i rodnu ravnopravnost pod nazivom Strategic Analysis for Gender Equality (SAGE). Magistrirala je javno zdravlje i masterirala iz studija o Bliskom istoku i Severnoj Africi. Studirala je islamsko pravo u Maroku i započela doktorske studije iz sociologije u Francuskoj.
Sa njom smo razgovorale o promenama koje dešavaju u filantropskom svetu, uticaju koje ženski fondovi imaju na njih, ali i ostanju solidarnosti, poverenja i zajedništva danas.
1. Veliki deo Vašeg rada bio je u polju filantropije. Koje su neke od pozitivinih promena koje ste videla u poslednjih 20 godina, a gde još postoji prostor za promenu i poboljšanja?
U poslednjih 20 godina videli smo mnogo pozitivnih promena u filantropskom sektoru, i važno je da se te promene proslave. Primetili smo stvarnu promenu u filantropskom pejzažu. Počeću sa promenama u fondovima za žene, jer smatram da je važno da se prizna da su feministički i ženski fondovi zaista promenili pejzaž na mnoge načine. To se dogodilo zato što ovi fondovi resurse premeštaju na drugačiji način. Budući da su fondovi za žene vođeni pokretima i zajednicama koje služe, oni takođe premeštaju novac na održiv i fleksibilan način, a odnosi koje imaju sa pokretima i organizacijama koje podržavaju su veoma različiti od tradicionalnog modela filantropije.
U filantropskom sektoru danas postoje mnoge organizacije koje finansiraju fondove za žene, organizacije i pokrete koji se bave rodnom ravnopravnošću, nebinarnim rodnim identitetima i pokretima. Postoji bolje razumevanje prioriteta postavljenih od strane onih koji najviše trpe posledice nepravdi u svetu. Naravno, tradicionalna filantropija ima još mnogo toga da uradi, ali barem govorimo o promeni odnosa moći, o dekolonizaciji filantropije. Postoje oni koji se priključuju i doniraju svo svoje bogatstvo jer prepoznaju štetne načine na koje je njihov novac stvoren. Postavlja se sve više pitanja o tome odakle dolazi bogatstvo, kako se donose odluke, o bogatstvu koje filantropi imaju, o promenama odnosa moći i o tome da se osigura da su prioriteti usklađeni sa kontekstom u kojem se pokušava ostvariti promena.
Takođe, postoji sve više zemalja i vlada sa politikama zasnovanim na feminističkim načelima i feminističkoj međunarodnoj pomoći. Iako se Švedska povukla, postoje vlade poput Nemačke, Holandije, Francuske i drugih koje bar razumeju i govore da su njihove politike feminističke, i uspstavljaju određene mehanizme odgovornosti kako bi se osiguralo praćenje uticaja koje ove politike imaju na pokrete.
Takođe bih želela da istaknem osobu kao što je Mekenzi Skot, jer je ona primer osobe koja razmišlja drugačije o svom novcu, premešta ga na drugačiji način i uklanja različite prepreke koje postoje u procesu dobijanja sredstava i izveštavanja o njima. Ona samo piše čekove! Postoje kritike jer nije tako transparentna kao što bismo želeli da bude, ali sada postoji baza podataka koju možete pretraživati i pristup je otvoren. Mislim da osobe sa visokim prihodima poput nje i drugih koji ispituju svoje bogatstvo, kao i oni koji doniraju novac na načine koji su više usklađeni sa potrebama feminističkih i organizacija za socijalne promene, mogu ostvariti održive promene u našim životima.
Na kraju, želim da kažem da danas drugačije razmišljamo o urođeničkoj filantropiji, svakodnevnom davanju i međusobnoj solidarnosti kao načinima korišćenja novca i drugih resursa, a to takođe treba da bude deo filantropije. Iako postoje i drugačije institucionalne ideje o filantropiji i različiti koncepti o njoj, ako razmislite o tome šta znači biti filantrop – verovati u ljubav prema čovečanstvu i davati novac i resurse zajednicama kojima pripadate i pitanjima o kojima se brinete, mnogi ljudi to već i rade. Svakodnevno davanje je bilo veoma očigledno tokom pandemije, a danas, u regionima u kojima radim, poput Maroka i Libije, zajednice se udružuju kako bi se brinule jedne o drugima. I to treba da bude prepoznato kao filantropska akcija.
Što se tiče prioriteta u narednim godinama, želela bih da vidim promene u ideološkom i političkom okviru kako bi se promenile i prakse – razumevanje odakle dolazi bogatstvo, problemi u našim filantropskim institucijama, barem u SAD-u. Mislim da sam nekada mislila da je filantropija blagorodna i da čini dobro, ali volela bih da zapravo razgovaramo o izazovima u vezi sa porezima, subvencijama filantropima, nedostatku pitanja odakle dolazi njihov novac i kakvu štetu je izazvao, o nedostatku demokratskih transparentnih procesa. I na kraju, moramo da promenimo i prihvatimo da filantropske strategije treba stvarati u saradnji sa onima koji su najviše pogođeni u različitim delovima našeg sveta – participativne strategije, savetodavni odbori, zapošljavanje ljudi iz pokreta i zajednica koje podržavamo. I na kraju, trebamo preispitati celokupno polje i ko su zaista filantropi. Ako bismo to razmotrili, moglo bi doći do mnogih promena.
2. Seksualno i reproduktivno zdravlje i ljudska prava su globalno ugroženi zbog različitih desničarskih i antirodnih političkih agendi. Sa kojim izazovima vidite da organizacije moraju da suočavaju usled ovakve teške situacije? Koji su neki od novih izazova s kojima se organizacije suočavaju?
Ono što se dešava, što se tiče terminologije, jeste da se različite krize nadovezuju jedna na drugu. Ono što se dešava sa globalnom desnicom i otporom prema rodnim pravima je da su oni snažni i izuzetno dobro finansirani u post-covid eri, u kontekstu klimatskih promena, kao i kontekstu neverovatno autoritarnih režima i suprotstavljanja stvarnim problemima koji su nam važni. Dakle, u ovom kontekstu, njihov uticaj je još veći i mislim da to moramo prepoznati.
Što se tiče grupa na terenu, one se bore za svoja osnovna prava i mogućnost da se organizuju na holistički način u vezi sa seksualnim i reproduktivnim pravima i pravdom. Ono što se dešava kada ste izloženi napadima, ili podržavate prava LGBTIQ+ osoba, prava trans osoba i raznolikost u rodnim identitetima, postaje sve teže očuvati inkluzivnu i intersekcionalnu agendu. To je teško. Kao feministkinje, znamo da moramo raditi intersekcionalno, znamo da ne možemo ostaviti nikoga za sobom, znamo da se moramo uključiti oblasti gde se ljudima napada, kao što su prava trans osoba, prava na abortus, prava seksualnih radnica. I tako pokret postaje podeljen i dolazi do podele zbog napada. Moramo ostati jake, osigurati bezbednost i sigurnost braniteljima ljudskih prava i feministkinjama, nastaviti da pronalazimo druge izvore finansiranja. Takođe, ono što je bilo izazovno tokom celog perioda jeste zatvaranje civilnog društva i izvora finansiranja. Moramo da stvaramo različite načine dobijanja novca i resursa. Ali, uz obezbeđivanje sigurnosti aktivistima, kao i pravdi i procesima ozdravljenja.
3. Takođe ste radili u fondovima za žene. Šta mislite da je glavna razlika između fondova za žene i tradicionalne filantropije?
Ono što je za mene bilo uzbudljivo jeste da budem deo ovog razvoja fondova za žene. Prvi fondovi, osnovani 80-ih godina od strane feministkinja, kako bi premestili resurse i brinuli o premeštanju novca iz Globalnog Severa u Globalni Jug, bili su Globalni fond za žene (Global Fund for Women), MamaCash i Astrae Fondacija. Zatim, ako premotam unapred, mislim na Prospera Internacionalnu Mrežu fondova za žene koja danas ima 48 fondova za žene koji rade na nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou i širom različitih regiona. Divno je videti tu raznolikost. Fondovi za žene takođe su vođeni pokretima i zajednicama koje predstavljaju i služe, i imaju tu blizinu i bliskost sa pokretima. Oni veruju u poverenje, solidarnost i odnose koji čine osnovu pristupa resursima, a koje tradicionalna filantropija često nema. Njihove strategije često potiču od zajednica kojima služe i premeštaju novac na fleksibilan i često na participativan način.
U oblasti zagovaranja, fondovi za žene su uvek zagovarali strukturalne promene i pomake, a sada vidimo da privatna filantropija poput Fondacije za Pravedno Društvo (Foundation for Just Society), Fondacije Gates, Fondacije Hewlett, Wellspring, sve razvijaju filantropsko zagovaranje u vezi sa ovim pitanjima. I veliki deo toga je uticaj ženskih fondova.
Na afričkom kontinentu, gde sebe smatram kao panafričkom feministkinjom, vidimo da, na primer, sve kancelarije Fondacije Ford sada imaju feministkinje kao direktorke koje dolaze iz fondova za žene. Dakle, vidite da feministkinje iz fondova za žene sada zauzimaju pozicije moći u Fondaciji za Pravedno Društvo, Hewlett, Wellspring… to je izuzetno ohrabrujuće videti da donose svoje iskustvo tradicionalnoj filantropiji i kao rezultat toga vidimo promene i pomake u tradicionalnoj filantropiji.
4. Ako je feministička solidarnost neodvojiva od poverenja i zajedništva, s obzirom na Vašu ličnu pozadinu i različite kontekste u kojima ste radili, šta biste voleli da vidite kao deo osnove za feminističku solidarnost u godinama koje dolaze?
To je veoma važno pitanje… lično je političko, pa ću početi svojom pričom, a to je da sam rođena u Alžiru i odrasla u SAD-u, tako da kao imigrantkinju uvek su me učili da se sećam svojih ljudi, da budem povezana sa svojim narodom i da takođe služim svom narodu. Uvek sam se nalazila na mestima gde sam povezana sa severnoafrikancima, panafrikancima, Bliskim istokom i prostorima gde smo mogli razmišljati o poverenju, solidarnosti i zajedništvu. Vremenom sam razvila duboko razumevanje sveta. To je počelo sa odrastanjem kao imigrantkinje, gde vas uvek doživljavaju kao drugačijeg i gde se uvek branite. Sada, iskreno, verujem u globalnu zajednicu i koliko smo međusobno povezani. Počevši od srca, što je veoma važno, kao i feminističke analize, ali i naša međusobna povezanost je ključna za promenu sveta. I to promena na feministički način. To duboko razumevanje povezanosti, poverenja, ili kako to neki to nazivaju u SAD-u – pozivanjem, a ne prozivanjem[1], prepoznavanjem štete koju nanosimo jedni drugima jer ne dajemo prednost poverenju, zajedništvu i solidarnosti. Ako bismo mogli početi s tim vrednostima i ostvariti ih, to bi napravilo ogromnu razliku u načinu na koji se mi kao feministkinje povezujemo i organizujemo.
Za mene solidarnost takođe znači da sam uz tebe, da sam ovde za tebe i da mi je važno ono što se dešava tebi. Ako bismo to imali na globalnom nivou, bili bismo nepobedivi.
Razgovor vodila: Đurđa Trajković
[1] Calling in and not calling out
