Prošle godine smo kroz program Specijalni fokus podržale pozorišni projekat koji je posvećen postupcima uzbunjivanja i konceptu radikalne transparentnosti pod nazivom Pravićemo nešto o ratu, rodu i slobodi, zvaće se: Šta bi rekla Čelsi meni.
Sa umetničkom grupom Hop.La! razgovarale smo o njihovoj predstavi, značaju informacija u savremenom svetu i naravno, o Čelsi Mening – njenim postupcima i legatu.
1. Do nas svakodnevno stižu vesti sa svih krajeva sveta, ratovi se parktično prenose uživo na društvenim mrežama, informacija kao da je sve više, a akcija sve manje – koliko nas upravo ova količina informacija pasivizira ili čak i demorališe?
Mislim da su ljudi paralisani strahom pred velikim ratom, i na različite načine se od toga brane. I ne blokiraju ih same infomacije, već njihov fatalizam. Doživljaj nemoći, ubeđenje da nigde ništa više ne može da se uradi, a posebno ne na poluperiferiji ustajale Evrope. Ipak, heteronomija kapitalističkih institucija je samo privid. Čine ih ljudi, komšije, mi sami. Tu se, dakle, kriju i oruđa, samo treba biti operativan i ne žmuriti dok sve prođe. Jer neće tek tako proći.
2. U kontekstu pasivizacije društva, ali i aktivista, interesantno što vaša predstava/pretres upravo publiku zove na akciju i interakciju – koliku moć onda savremeno pozorište može da ima u artikulisanju akcija, a kakva je uloga klasičnog pozorišta, posebno onog pri institucijama, danas? Da li motiviše ili održava status quo?
Teško da pozorište može da artikuliše akciju, ali može da je inspiriše, osmeli, usmeri. Ono što još može i treba je da se sa savreminim problemima obračunava i da, zapravo, prepozna i artikuliše probleme, a onda i ponudi neke mikro akcije u svojim okvirima i kroz razne formate. Mi smo se odlučili za pretres i galeriju kao mesto izvođenja (u centru grada, ali ipak u podrumu), kako bi oni koji dolaze unapred znali da ih najverovatnije neće dočekati udobne stolice i mrak u publici, da neće biti zaštićenih, ali ni povlašćenih (osim ako to ne izaberu sami, a takve odluke sa sobom nose odgovornost, privilegije, ali i uskraćenosti uslovljene takvim izborom). Takođe, niko ni na šta nije prisiljen, već prosto pozvan da se uključi i aktivno pretresa slučaj s nama. Mi se ovde ne postavljamo ni kao izvođači, niti kao edukatori ili istraživači koji sve znaju, još manje to očekujemo od onih koji dolaze, već pokušavamo da kao saveznici, još bolje saučesnici, targetiramo, prodiskutujemo i podelimo uvide, mišljenja i iskustva.
Za razliku od retkih pokušaja, pre svega na maloj i nezbrinutoj nezavisnoj sceni, to se u institucionalnim pozorišnim okvirima gotovo nikad ne dešava, ona upravo održavaju ideju pozorišta kao buržoaske prakse konzumiranja “visoke” kulture pred spavanje, kao neku vrstu razbibrige kroz izlazak. Čak i kad se dese predstave koje se malo odmaknu od pomenutih praksi – ili ne požive dugo, ili čak budu sabotirane iznutra.
3. Čelsi Mening je svojim akcijama povezivala upravo nekoliko nivoa opresije – politički i lični – podjednako je vodila borbu protiv militarističkog režima, ali i patrijarhata. Kako vidite vezu između ovih opresija, ali i vidova borbe? Da li je borba protiv jednog moguća bez preispitivanja svih ostalih segmenata?
Kažemo u jednom trenutku tokom pretresa koliko je to povezano: “borba za ispoljavanje sebe, za pravo na ženski identitet je atak na patrijarhat u svim vidovima, na sve militantne institucije – vojsku, zatvor, državu, na ratničku ideologiju kapitala.” Dakle, surovi, beli, muški, imperijalni apetit za kapitalom jeste najveći neprijatelj svih, možda najviše najranjivijih, onih koji se ne uklapaju i nemaju takve ili slične težnje. E, oni će biti uništeni. Baš kao i ljudi i teritorije o čijem je uništenju Čelsi progovorila. Nije ona mogla da se ne suprotstavi, kako sama kaže, uverena da svet mora da vidi i sazna ono čemu je svedočila, a za to je platila visoku cenu.
4. Šta nam je ostavila Čelsi Mening? Kako vidimo nju, uzbunjivače, radikalnu transparentnost?
To je kao neki legat hrabrosti. I gotovosti, zapravo nužnosti da se deluje, čak i po cenu ogromnih rizika. Ona nam pokazuje i koliko neko može da se promeni, od identifikacije sa militatnom očinskom figurom do borbe protiv imperijalnog diktata. Ta unutrašnja promena kao da je upravo proporcionalna snazi direktne akcije. Uznemirava nas, uzbunjuje, još kako, ne samo zbog uvida do kojih dolazimo već i očekivanjia od nas samih.
5. Da li imate nešto što vas je posebno iznenadilo dok ste radili na ovoj predstavi, tj. pretresu ili tokom izvođenja?
Tokom rada se dešavalo da svako od nas malo više povuče na onu stranu koja mu je izazovnija ili više čačka, da se više zakači za lično ili političko, iako je u ovom slučaju sve lično istovremeno i političko, jer to je ista borba, kao što smo kazali ranije. Takođe, umele su da nas iznenade izjave pojedinih sagovornika_ca koje smo anketirali tokom sakupljanja građe. Ljudi za koje smo pretpostavljali da poznaju slučaj neretko nisu imali pojma o svemu. Opet, neke sagovornice su se angažovale i istražile, te podelile s nama neverovatno iskrene i duboke misli o tome što su saznale tom prilikom. Na samim izvođenjima je bilo različitih postupaka, i desilo se par puta nešto što nas možda nije iznenadilo, ali nas je vratilo na pojedina pitanja, otvorilo perspektive koje smo možda prevideli, posebno glede samog kraja pretresa. Ipak, ono što je meni najuzbudljivije jeste činjenica da učesnici_ce neretko imaju želju da ostanu i intervenišu za našim radnim stolom, kao i potrebu da s nama podele osećanja ili prepoznaju mogućnosti za neka lokalna delovanja.
6. Koji su vam dalji planovi sa ovim pretresom, ali i da li imate neke nove na umu?
Ako bude uslova, nastavićemo da prikupljamo građu u okviru ŠBRČM pretresa, jer se čini kao da postoje razlozi za to, koliko i radoznalosti. Možda ćemo uspeti na kraju da napravimo instalaciju koja objedinjuje sve sakupljene materijale i glasove. Pretres je ogledna, elastična struktura koja omogućuje primenu raznih tehnika, a pitanja ima na pretek. U fokusu sledećih možda će biti izveštaji Šer Hait, ili drugih hrabrosti.
Razgovor vodila: Nataša Ivaneža
