SARA KEMBER – Beleške za Feministički futuristički manifest

Sara Kember (Sarah Kember), Goldsmits koledž, London, foto: BBC / Twitter

Tekst je objavljen 2012. godine u Ada: A Journal of Gender, New Media, and Technology.

Upuštajući se u pisanje svog doprinosa povodom pokretanja Ade (Ada) – uzbudljive inicijative ne samo za feminističko izdavaštvo već i šira pitanja koje pokreće o odnosu između politika i tehnologija danas – nije mi u potpunosti jasno da li, i u kojoj meri, “nam” je potreban još jedan feministički manifest, kamoli jedan futurističkog tipa!1 Futurizam je inherentno problematičan, ne toliko zbog tendencije ka predviđanjima koja bi se mogla, ili ne (a najčešće ne) pokazati tačnim, već usled svoje posvećenosti vizijama koje pokreću tehnologije, a u okvirima kojih se odigrava ograničen dualizam utopija i distopija, sekularizovanih rajeva i bezdana. Bez obzira na bogatu i često divnu vizuelnu, popularnu i književnu kulturu koju su te vizije proizvele, nismo li dovoljno naučili o složenom odnosu tehnologije, politike i društva, i samim tim konačno završili sa budućnošću danas?

Možda ne. Misli mi se vraćaju na intervenciju Dejvida Lijona (David Lyion) na debati Informacionog društva (1995). Niti radi veličanja, niti kao skeptik, Lijon jednostavno odbija da odvoji tehnologiju od ”određenog viđenja dobrog društva”(7). Za njega, futurizam je prihvatljiv ako je informisan o tehnologiji, ali ne i vođen njome.  Kada je u pitanju tehnologija, i dalje se učimo da razmišljamo izvan shvatanja sve ili ništa i da je razumemo, ukratko rečeno, manje kao nezavisnog aktera – koji će ili da nas zameni (inteligencijom, učešćem u evoluciji) ili da deluje u naše ime kao čudotvorni lek –  već više kao sučinioca onoga što nazivamo ljudskim – oblik aktivnog učešća kojim dejstvujemo i koji istovremeno dejstvuje nad nama (Haraway 1991); (Haraway 1991; Hayles 1999; Stiegler 1998; McLuhan 2006). Ukoliko tehnologija nije naš prijatelj, ne mora nužno postati naš neprijatelj. Važno je podsetiti se istorije relacije gospodar/rob u odnosu čovek-mašina i to u vremenu kada nam se govori da su naši “pametni” uređaji i okruženja izumljeni isključivo da izađu u susret našim pojedinačnim potrebama, željama i hirovima (Suchman 2007). To je zbog toga što nas tehnologije služe u dvostrukom smislu. Nude nam se. Menjaju svoju uslužnost u praksu ciljanja, praćenja i lociranja (TTL – Targeting, Tracking and Location) integrisanjem sistema marketinga i nadzora i, postepeno, pretvaranjem ljudskih subjekata u objekte podataka za oglašivače i programere aplikacija. Vizije tehnološke budućnosti vođene industrijom uvek su bile neiskrene, ali nikada više nego sada. Stoga, sasvim je moguće da nam alternative nikada nisu bile potrebnije. Feministički futuristički manifest – posebno s osvrtom na prošlost – mogao bi ponuditi jednu takvu alternativu. 

Istorija se često pozicionira nasuprot zaludnog, zbunjenog, unapred zagledanog ljubitelja medija i tehnologija. Namerno koristim vojnu metaforu. U pitanju je dug, razvučen, iskreno govoreći, dosadan rat između tehnofoba i tehnofila i njihovo usklađivanje sa onim što je stvarno akademsko i naučno, i onim što je, s druge strane, u najboljem slučaju vrsta intelektualizacije koja služi kao indirektno pravdanje kapitala i napretka. Putanja Maršala Mekluana (Marshall Mckluhan)  opisana je i otpisana na ovaj način. Pa ipak, njegov rad govori toliko mnogo o tehnološkom okruženju koje nastanjujemo i čiji smo deo – problematizujući paranoidnu dijalektiku upotrebe = upotrebiti ili biti upotrebljen – da se to okruženje popravlja, prepravlja. Ubrajam sebe u one teoretičarke koje žele ponovo da misle sa Mekluanom, dakako, uz ograde, ali bez (akademskih) predrasuda (Bolter and Grusin 2000; Lister et. al. 2009). Svakako da me muče aspekti njegovog rada, pogotovo njegovo rodno slepilo. Pa ipak, smatram da je njegov domišljat doseg plodonosniji od utemeljenih, ali konačno zaravnjujućih pristupa koji se suprotstavljaju njegovom radu i koji koriste istoriju kao (svoje) oružje. Da li je Internet zaista samo „trenutni telegraf s čudesnom memorijom“ (Marvin 1988: 3)? Sama premisa je apsurdna. Ona pretpostavlja da je istorija linearna i jednostavno trasira unazad ono što su oni suprotnog mišljenja projektovali unapred, stvarajući, jasno, ništa drugo do kontra-progresivni, antiteleološki argument. Sledeći Boltera (Bolter) i Grusina (Grusin), (a prateći Fukoa, odnosno Ničea), razumevam istoriju kao genealogiju, a ne teleologiju – jednostavno, ona se ne kreće pravolinijski.2 Prema ovom scenariju suočeni smo sa usavršavanjem telegrafa Internetom i taj proces je istovremeno iterativan i transformativan. 

Feministkinje su integrisale Fukoove genealogije bolnica, zatvora, škola, radničkih domova, azila, itd. da bi ispričale naše istorije.3 Naše genealogije feminizma same po sebi su podjednako važne upravo zato što nisu ulaganje u linearnost – u povratak unazad – već́ u načine prepoznavanja složenog, osporavanog procesa obnavljanja i transformacije. Sviđa mi se povezivanje feminističkih istorija i budućnosti koje nalazim kod Viki Bel (Vikki Bell), kao i većina njenih uvida među kojima i ono da je “alternativna vizija feminizma prikaz zamišljene sposobnosti” (1999: 5). Privlači me prikaz Kler Hemings (Clare Hemmings) onoga šta je posredi u feminističkim pričama o feminizmu, kao i hrabrost koju je pokazala predlažući da možda želimo da ih drugačije prepričavamo – ne oslanjajući se na narative o progresu, gubitku i povratku – ukoliko želimo da održimo “radikalni potencijal feminističke teorije” (2011: 2). Feminističke genealogije, uz genealogije feminizma, umesto da istoriju instrumentalizuju protiv budućnosti, uključuju je kroz ulaganje koje je nužno zamišljeno, čak spekulativno, u mogućnost političke promene. Pretpostavka je – kako nas Hemings poziva i da vidimo i kažemo – da je (naša) politika daleko od izgubljene.

Želim da istaknem dva aspekta feminističkog genealoškog pristupa tehnološkoj budućnosti koja nije (i nikada nije ni bila) u potpunosti pitanje tehnologije. Prvi uključuje promišljanje i zaključivanje, ponovno čitanje i stavljanje u prvi plan, pogotovo one ućutkane, zaboravljene ili marginalizovane oblasti feminističkih rasprava kako bismo izbegle sklonost da se ponavljamo ili, dakako, da pravimo “zaokrete” koji su u velikoj meri ili delimično vraćanje na koncepte, kategorije i metodologije koje su nam poznate.4 Šta bi, pitam se, sada u praksi ućutkani diskursi feminističke psihoanalize imali da pridodaju aktuelnom, fizikom inspirisanom naglasku na relacionu moć delovanja?5 Da li je potreba da proširimo naš opseg analize sa ljudi i na čestice dovoljna da opravda ukidanje čitave dimenzije želje i drugih, nesvesnih nagona? Da li pretpostavljamo da subjektima savremene tehnološke kulture nedostaje nesvesno (da je želja dvodimenzionalna, telo-duh afirmacija našeg postajanja) ili smo zadovoljni time da jednostavno napustimo te oblasti, tu treću dimenziju (ili je to četvrta?) i prepustimo je piscima i umetnicima u polju naučne fantastike koji, pretpostavimo, nemaju nikakve veze s nama? Da li smo prestali da se bavimo željom kada pišemo feminističke teorije? Moje ponovno čitanje svojevremeno “novih” Francuskih feministkinja (koje podupiru Haravej [Haraway] u istoj meri u kojoj to čini i Vajthed [Whitehead]), pogotovo Siksu (Hélène Cixous), bilo je uzbudljivo od prvog trenutka: “Govoriću o ženskom pisanju: o tome što će ono učiniti” (1985: 245). Da li smo prestale da govorimo o ovome zbog esencijalizma kojeg zapravo nikada, barem ne bez problematike, nije ni bilo; koji nikada nije bio uokviren ili doveden u pitanje iznutra, iz samog priznanja Siksu da “ne postoji opšta”, “ne postoji jedna tipična” žena? Ono na čemu insistira Siksu je bogatstvo, raznolikost, nehomogenost. “Žensko imaginarno”, kaže ona – “neiscrpno je, kao muzika, slika, pisanje…”6 Siksuin zahtev za pisanjem – “piši, neka te niko ne zaustavlja” – jeste, u širem smislu govoreći, drugi aspekt feminističke genealogije koji ovde želim da istaknem, u svom proto-manifestu koji je nužno manifest “manifesta” koji su prethodili i koji je takođe označio pokretanje novih časopisa i tragao, kao što i ja činim, za načinom da zamuti vode feminističkih uspeha i poraza, i da istraje u projektu transformacije znanja i/kao života putem razotkrivanja određenog maskulinizma koji – zasigurno – tu neumoljivo obitava: “Zastrašujuće maskulin način govora uvek me iznenađuje. Govoriti da bi se bilo u pravu – kakva glupost!”(Gauthier 1985: 200).7 

Ksavijer Gotje (Xaviére Gauthier) kritikuje tendenciju, koju (“mi”?) možemo da oponašamo i to i činimo, da govorimo kako bismo bili u pravu ili da “zapravo, pokažemo da neko greši” (200). Ovo je govor koji se ne poziva na vokalizovano ili izgovoreno, ne čuje “sakaćenje značenja” koje se inače mora odigrati. Ono istrajava, kaže ona, čak i “kada novi glas počinje da se čuje” kroz pukotine, govoreći “u ime neizrečenog”. Ovaj, možda nikada zaista novi govorni – i pisani – glas, nastavlja da izvire iz pukotina u “društveno-simboličkom poretku” koji je ne samo, već i dalje u značajnoj meri maskulin, i to ne samo u svojoj upornoj tvrdnji da je u pravu. Ukoliko bismo ovu tvrdnju nazvali reprezentacionalizmom (representationalism)8 i ako je kontra-tvrdnja performativnost9 onda bi se (što se mene tiče) – sledeći tezu, antitezu i sintezu – pitanje ticalo vrsti kritičkih jezika (Franklin 2007), odnosno načina komunikacije i kritike. Jer, pored toga što oblikuju i bivaju oblikovani od strane glasa koji govori i piše u ime neizrečenog, ti kritički jezici postaju mogući, čak i neophodni, usled specifičnih problema i izazova sa kojima se sada suočavamo. 

Drugi deo mog virtuelnog10 manifesta osvrće se na pitanje problema i, ako ne rešenja, onda strategije hvatanja u koštac s njim.  Ovo poslednje uključuje, pogotovo, ponovnu procenu “našeg” – u smislu ne isključivo ženskog, već i post-kiborgnog, feminističkog – pisanja. U globalu i sa stanovišta mog istraživanja medija, nauke i tehnologije, ovi problemi su trostruki.

Suočene smo sa pogoršanim asimetrijama u rodnim oblicima moći i znanja uključujući one ili posebno one gde se te asimetrije dovode u pitanje. Svakako, ovo je karakteristika neoliberalne racionalnosti11 koja je usađena i naturalizovana u savremenim usađenim i naturalizovanim formama takozvane sveprisutne kompjuterizacije i u delimično prisutnim futurizmima navodno čoveko-centričnih, relacionih, afektivnih, inteligentnih i intimnih okruženja doma i/ili grada. Preraspoređivanja (ljudskih subjekata kao predmeta podataka za integrisane sisteme nadzora i marketinga) koja strukturiraju ova okruženja postaju neprozirna ulaganjem u industriju, čak i kolonizacijom svakodnevnog života individualizovanog korisnika/potrošača. Neophodno je  napomenuti da se mahinacije Fejsbuka i Gugla asimiliraju u okviru specifičnih, brendiranih dostignuća sveprisutne kompjuterizacije poznatije kao Ambijentalna inteligencija (Ambient Intelligence) i Ambijentalni mediji (Ambient Media). Ove novonastale tehnonauke nastoje da pojačaju ideju svakodnevnog života dok ga istovremeno menjaju gotovo do neprepoznatljivosti. Moramo da razotkrijemo ovu veštu obmanu – ovog trojanskog konja – posebno u svetlu reifikacija svakodnevnog života u aspektima studija kulture (Hall 2008); predstave o društvenim mrežama koje su vođene kako samom upotrebom tako i od strane korisnika (Lovink 2011) i tendencije aktuelnih oblika teoretizacije da procesima afekta i relativnosti pristupaju kao rešenjima za asimetriju moći, a ne kao nečemu što smo već doveli u pitanje (Suchman 2007). Preraspoređivanje na nivou subjekta i objekta privileguje feminističke etičke, političke, epistemološke i ontološke intervencije.

Još jedan ključni problem odnosi se na produžetak redukcionizma ili pozicioniranje žena sa određenim oblicima re/produktivnosti, uključujući, sada, nezagarantovan rad, kao i prelazak sa redukcionizma tela na kodiranje (zahvaljujući unutrašnjim i spoljnim kritikama genetskog determinizma) ka difuznijem preraspoređivanju između kompjuterske teorije duha (computationalism) i samog (svakodnevnog) života. Ovde mislim ne samo na prelaz sa veštačkog života (Artificial Life) na sintetičku biologiju, već i sa veštačke inteligencije na ambijentalnu inteligencije (Ambient Intelligence). Očigledno svođenje savremene nauke i tehnologije sa tvrdnji o artificijelnom (mašine koje mogu da misle i žive) na one o ambijentu i proširenju (augmentation), duboko su neiskrene i u meri u kojoj proširuju domet biomoći kroz, na primer, rodno zasnovane vizije o pametnom domu,12 predstavljaju uslužne posrednike i avatare koji otelotvoruju ženske stereotipe itd, iziskujući rodni oblik biopolitike.13 Čak u okvirima kratkog životnog veka Ambijentalne inteligencije, lik ikone uslužnosti umesto batlera postaje negovateljica. Negovateljice ambijentalne inteligencije, osmišljene za rukovođenje i regulisanje populacije koja stari u domovima, pre nego u državnoj nezi, znale bi kada su potrebne, došle bi po pozivu i koštale gotovo ništa u poređenju sa njihovim pandanom od krvi i mesa čiji je radni status već sve prekarniji.

Takođe bih želela da istaknem aktuelnu mehanizaciju i komercijalizaciju čitavog životnog procesa kroz napretke u genetskom inženjeringu, sintetičkoj biologiji i njihovo svrstavanje uz projekte koji se čine manje pretenciozni  kao što su Ambijentalna inteligencija i Proširena realnost – a koji su sve samo ne takvi. Kada bismo se osvrnuli na naše brige 1980-ih i 1990-ih sa racionalnošću apsolutne kontrole, pogotovo u kontekstu kreiranja predstava (imaging) i reproduktivnih tehnologija (Stabile 1992; Treichler 1990), mogle bismo se zapitati šta se dešava sa argumentom o kontroli i totalitetu sada kada je, možda, očevidnije šta tržišta čine pre negoli nauka i tehnologija per se.14 Koji su i gde se nalaze limiti kontrole kada ne postoji alternativa prirodi/telu/životu izvan njihove instrumentalizacije? 

Feminističke metodologije su vidovi intervencije, uticanja na promenu, a moje prate putanju (ne nužno progresivnu) od neslaganja ka dijalogu i nazad ka onome što Derida (Derrida) naziva razdorom (dissension) – unutarnjim revolucijama ili prevratima (overturnings) koji bi nam mogli zagarantovati ne-preduzetničke mogućnosti ili prostore za ozbiljno poigravanje. Razdori se javljaju kroz ne-homogenost svih polja prakse (praxis), uključujući i naše. Javljaju se putem tehnoloških ograničenja, apsurda hibrisa i za mene, pogotovo kroz isprepletanost nauke i pripovedanja (storytelling). Moje nedavno ponovno čitanje manifesta za kiborge, uz opravdan otklon Haravej (Haraway) usled hladnoratovskih konotacija koje nosi, osnažilo je moju odlučnost da sledim i zagovaram pripovedanje kao teoriju za post-kiborge i pisanje kao vodeću tehnologiju intervencije (1991). Imajući u vidu da su antropolo-zi/škinje kao i pisci/spisateljice, feministkinje kao i naučnic-i/e zapravo pripoveda-či/ce i da pisanje odavno već premašuje reč i uključuje ćelije, zvukove i stvaranje medija – čini mi se da nismo dostigli pun potencijal ili implikacije ovog pristupa. Ukoliko potencijal nalazimo u tome da praktikujemo znanje na drugi način, na primer, kroz stvaranje ćelija koje nije samo profita radi i generisanjem formi medija koji su uvek već kritike medija (Juhasz 2011), onda su implikacije takve da više ne možemo da se povlačimo u sopstvene forme scijentizma oslobođenog pripovedanja, da otpišemo naše lične neuspele eksperimente pisanja ili da govorimo o ograničenjima već spremnih kategorija i koncepata – subjekt/objekat, priroda/kulture, čovek/mašina – u teoriji, kao da teorija nije već forma prakse, eksperimentisanja, spekulacije. 

Naravno, ne treba se ophoditi prema svim oblicima pripovedanja jednako i stoga nam je potrebna, mislim, ponovna procena strategija pisanja kao što je parodija, uporedo sa našim traganjem za inovacijama u izdavaštvu, trans/medijalnosti i disciplinarnosti, kao i pomak, možda, u tome kako vidimo sebe u odnosu na institucionalizovanu nauku, industriju i javnosti.15 Prema jednoj mogućoj viziji feminističke budućnosti preplavljene post-kiborgijanskim pripovedanjima, preuzimamo više odgovornosti za naše postajanje unutar i izvan akademske discipline. 

Reference

Barad, K. (2007) Meeting the Universe Halfway. Quantum physics and the entanglement of matter and meaning, Durham and London: Duke University Press

Bell, V. (1999) Feminist Imagination. Genealogies in Feminist Theory, London: Sage Publications Ltd.

Benjamin, J. (1988) The Bonds of Love. Psychoanalysis, Feminism and the Problem of Domination, London: Virago

Bolter, J. D. and Grusin, R. (2000) Remediation: Understanding New Media. Cambridge, Mass: The MIT Press

Brown, W. (2005) Edgework. Critical Essays on Knowledge and Politics, Princeton and Oxford: Princeton University Press

Campbell, J. (2006) Psychoanalysis and the Time of Life. Durations of the Unconscious Self, London and New York: Routledge.

Cixous, H. (1985) ‘The Laugh of the Medusa’, in E. Marks and I. de Courtivron (eds.) New French Feminisms, Brighton: The Harvester Press

Foucault, M. (2008) The Birth of Biopolitics: Lectures at the College de France, 1978-79, trans. Graham Burchell, Palgrave Macmillan

Franklin, S. (2007) Dolly Mixtures. The remaking of genealogy, Durham and London: Duke University Press

Gauthier, X. (1985) ‘Why Witches?’ in E. Marks and I. de Courtivron (eds.) New French Feminisms, Brighton: The Harvester Press

Hall, G. (2008) Digitize This Book!: The Politics of New Media, or Why We Need Open Access Now. Minneapolis: University of Minnesota Press

Haraway, Donna J. (1991) Simians, Cyborgs and Women. The Reinvention of Nature, London: Free Association Books

Hayles, N. Katherine (1999) How We Became Posthuman. Virtual Bodies in Cybernetics, Literature and Informatics,Chicago and London: University of Chicago Press

Hemmings, C. (2011) Why Stories Matter. The Political Grammar of Feminist Theory, Durham and London: Duke University Press

Juhasz, A. (2011) Learning from Youtube, Cambridge, Mass: The MIT Press 

Lister, M. et. al. (2009) New Media: A Critical Introduction, 2nd edition. New York: Routledge

Lovink, G. (2011) Networks Without a Cause. A Critique of Social Media, Cambridge, Malden: Polity Press

Lyon, D. (1995) ‘The Roots of the Information Society Idea’, in N. Heap et. al. (eds.) Information Technology and Society, London: Sage Publications Ltd.

Marvin, C. (1988) When Old Technologies Were New. New York: Oxford University Press

McLuhan, M. (2006) Understanding Media, London and New York: Routledge

Motte, W. (2007) Oulipo. A Primer of Potential Literature, Champaign and London: Dalkey Archive Press

Showalter, E. (1995) The Female Malady, London: Pantheon

Stabile, C. (1992) ‘Shooting the Mother. Fetal Photography and the Politics of Disappearance’, in P. A. Treichler and L. Cartwright (eds.) Camera Obscura. Imaging Technologies, Inscribing Science, 28 and 29

Stiegler, B. (1998) Technics and Time, 1: The Fault of Epimetheus, trans. Richard Beardsworth and George Collins. Stanford: Stanford University Press

Suchman, L. (2007) Human-Machine Reconfigurations, Cambridge: Cambridge University Press

Treichler, P. A. (1990) ‘Feminism, Medicine and the Meaning of Childbirth’, in M. Jacobus et. al. (eds.) Body/Politics. Women and the Discourses of Science, London: Routledge


1 U stvari, bilo mi je jasno na raspravi o fembotima (ili ginoidima, robotima napravljenim po uzoru na žene, prim. prev.) i Adi u ICA, Feniksu, maja 2012. godine, da ova inicijativa pokreće neka od ključnih pitanja koja trenutno prožimaju industriju i akademsku disciplinu, naime ona koja se tiču budućnosti (akademskog) izdavaštva, rodne reorganizacije rada, novih i otvorenih poslovnih modela u kreativnoj ekonomiji i pitanja autorskih prava i intelektualne svojine.

2 Pišući u kontekstu feminističke genealogije, Viki Bel predstavlja genealogiju kao “pokušaj istorizacije vrednosti” (Vikki Bell 1999: 2). Za Bolter i Grusin (2000), Fukoove genealogije su takođe skrivene istorije koje su preoblikovane i ponovo puštene u promet u sadašnjosti, i samim tim grade alternativu linearnim, progresivnim istorijama usmerenim ka krajnjem cilju ili konačnoj tački. 

3 Vidi posebno The Female Malady (Ženska bolest) Elejn Šovalter (Elaine Showalter 1995).

4 Afektivan, materijalan, performativan i tako dalje.

5 Džen Kembel (Jan Campbell 2006) pisala je o psihoanalizi i poimanjima vremena, ali takođe mislim i na nerevidiran rad poput onog Džesike Bendžamin (Jessica Benjamin) o intersubjektivnosti (1988).

6 “Reći ću šta im je zajedničko. Ali, ono što me posebno pogađa je beskrajno bogatstvo njihovih pojedinačnih sastava: ne možete govoriti o ženskoj seksualnosti, uniformnoj, homogenoj, klasifikovanoj u šifre – kao što ne možete govoriti o tome da jedno nesvesno liči na drugo. Žensko imaginarno neiscrpno je, poput muzike, slikanja, pisanja…” (245).

7 “Piši, ne daj da te iko sputa, da te išta zaustavi: ni čovek; ni imbecilna kapitalistička mašinerija u kojima su izdavačke kuće lukavi, poslušnički releji imperativa koje isporučuje ekonomija koja radi protiv nas i preko naših leđa…” (247).

8 Reprezentacionalizam za Barada (Barad) “je uverenje u ontološku razliku između reprezentacija i onoga što tvrde da predstavljaju”(2007: 46). U slučajevima u kojim se odnose na forme znanja – uključujući i nauku – kao i slike, upečatljivo je da tamo gde ih Haravej rodno određuje, Barad to ne čini.

9 Performativno razumevanje stvara alternativu reprezentacionalizma: “Performativni pristupi dovode u pitanje tvrdnje reprezentacionalizma da reprezentacije ne postoje, u jednu ruku, i ontološki odvojeni entiteti koji iščekuju reprezentaciju, u drugu ruku…” (2007: 49). Baradovo okretanje performativnosti je zasigurno nešto nalik povratku.

10 Virtuelno u značenju stvarnog ali ne i uistinu realnog – filozofska distinkcija koja se bavi efikasnošću potencijalnosti. Takođe i poigravanje sa onlajn/zamalo (online/almost)…

11 Ona/-j koj-a/i upija i produbljuje razlike asimilacijom vrednosti u(nutar) sebe (Brown 2005).

12 Vidi: Majkrosoft Dženet i njenu neverovatnu radnu ploču koja govori.

13 Ukoliko biomoć signalizira Fukoovu zabrinutost za funkcionisanje regulatorne moći na nivou pojedinca i društvenog tela, biopolitika nagoveštava konkretne režime, instrumente i tehnike putem koji biomoć deluje. 

14 Vizije kontrole vođene industrijom i državnim aparatom uvek su premašivale kapacitete tehnologija da ih stvarno isporuče.

15 Zamislite potencijal kombinovanja još uvek maskuline Radionice potencijalne književnosti (franc. Ouvroir de Littérature Potentielle) koja kreće od plagijatorstva, parodije i nastajanja potencijalne književnosti (Motte 2007) sa željom da parodira, rekreira kao besmislicu glas koji govori s ciljem da bude u pravu!

***

Izvor: 

Ada: A Journal of Gender, New Media, and Technology, Issue no. 1, Notes towards a feminist futurist manifesto, Author(s): Sarah Kember, Published: 15 November 2012, DOI: 10.7264/N3057CV3.

Originalnu verziju na engleskom možete da pronađete OVDE.

Prevela: Emilija Epštajn