E-International Relations, 25. april 2017, http://www.e-ir.info/2017/04/25/interview
Koje su, po Vašem mišljenju, najuzbudljivije debate unutar oblasti političke teorije?
Mene zanima da pokušam da shvatim koje se vrste novih političkih snaga i formacija oblikuju u savremenom političkom svetu. Neki od najvažnijih događaja, po meni, uključuju globalizaciju, finansijalizaciju i tehnokratiju, kao i razvoj populizama i autoritarizama u Zapadnim demokratijama. To su problemi koji trenutno brinu mnoge od nas; ozbiljnije bavljenje njima zahteva kretanje kroz druge discipline, uključujući političku teoriju, ali takođe i geografiju, sociologiju, političku ekonomiju, kao i rad ostalih autora i autorki koji se bave kritičkom teorijom utemeljenom u humanistici.
Kako se način na koji razumete svet menjao tokom vremena, i šta (ili ko) je izazvao najznačajnije pomake u vašim razmišljanjima?
Politički sam sazrela u vreme završetka Vijetnamskog rata, i usred ogromne pobune generisane političkim i društvenim pokretima sa ciljem emancipacije, od ženskog pokreta do pokreta protiv aparthejda. Moje prvobitno obrazovanje bilo je prilično u okvirima marksističke tradicije, ali u proučavanju političke teorije, Marks mi nikada nije bio jedini oslonac. U početku sam se oslanjala na feminističku teoriju i druge vrste društvene teorije koje su se bavile pitanjima identiteta; čak i tad sam se oslanjala na Ničea, Frojda, Frankfurtsku školu, kao i Platona, Aristotela i niz drugih mislilaca. Nikada nisam bile teoretičarka jedne paradigme.
Jedan od najvažnijih intelektualnih uticaja bio je moj mentor sa postdiplomskih studija, Šeldon Volin (Sheldon Wolin). Njegov značaj za moja razmišljanja bio je dvostruk. Prvo, njegovo originalno shvatanje problema demokratije je ono što je ostavilo trajni utisak na mene. Demokratija ovde nije sinonim za liberalizam, niti je ikada shvaćena kao već ostvareno stanje. Više je reč o razumevanju demokratije kao radikalne mogućnosti. Ovakvo tumačenje je bilo formativno za moje sopstveno stanovište o de-demokratizaciji, o potencijalima i izazovima različitih oblika demokratije. Drugo, on je bio izuzetno prefinjen i temeljan čitač istorije političke teorije; njegova tumačenja istorijskih tekstova uvek su istovremeno uzimala u obzir kontekst i bila posvećena rasvetljavanju nečega u vezi sa sadašnjošću. Ne tvrdim da posedujem njegov dar za tumačenje političke teorije, ali bila sam inspirisana tim potezom – okretanjem ka istoriji političke misli, velikim misliocima sa kojima se čovek ne mora nužno slagati politički – kako bi se objasnilioblici i teškoće moći u sadašnjosti.
U Undoing the Demos: Neoliberalism’s Stealth Revolution, pratite put neoliberalne logike i pokazujete kako ona ugrožava demokratiju. Koje su tačno opasnosti neoliberalizma?
Neoliberalizam se obično tretira kao niz praktičnih politika, kao što su deregulacija i privatizacija, koje oslobađaju silu kapitala i ograničavaju prava i zahteve radnika i radnica. Sve to je samo deo onoga što trenutno postojeći neoliberalizam obuhvata. Ali, čitajući Fukoa stigla sam takođe do teze da neoliberalizam mora biti shvaćen i kao oblik upravljajuće racionalnosti, poretka uma koji je deo onoga što upravlja svime svuda i takođe konstruiše određenu vrstu “etatizma”. Neoliberalizam ne eliminiše državu, već je sve više proizvodi kao moć koja služi tržištu, i to je poredak uma koji nas uređuje kroz društvo, kulturu i privatni život. Nije potrebno previše mašte da se primeti koliko se ljudska bića sve više doživljavaju kao homo oeconomicus, ili kako u svakoj oblasti svog života razmišljaju o tome kako da sačuvaju ili povećaju vrednost svog kapitala.
Ono što tvrdim u knjizi jeste da je jedan od najvažnijih efekata neoliberalizacije devaluacija demokratije, pri čemu se demokratija shvata kao praksa da narod vlada nad sobom. Onog trenutka kada tržišna vrednost zameni političku vrednost demokratije, i značenje i vrednost suvereniteta naroda, političke jednakosti i političke slobode dovedeni su u pitanje. Zato bihbranila stanovište da danas vidimo eksplicitni anti-demokratski populizam koji se javlja usred neoliberalizovanih okolnosti i od strane populacija u takozvanim demokratijama, populacija koje više ne shvataju zašto bi neko želeo demokratiju osim u razblaženom obliku povremenih izbora.
Svakako smo videli da je demokratija ugrožena u SAD, ne samo izborom Donalda Trampa već i serijom odluka Vrhovnog suda u proteklih 25 godina koje su suštinski preinačile demokratiju u tržište i oslobodile moć kapitala za dominaciju tim tržištem. Čuvena odluka Vrhovnog suda po imenu “Ujedinjeni građani i građanke” (Citizens United) dala je korporacijama neograničenu moć da ulažu u izborne kampanje i time njima i dominiraju, a ova odluka počiva u potpunosti na neoliberalnoj logici.
Nešto širi potez ka eliminisanju javnih dobara – naročito kroz obustavljanje finansiranja i ulaganja u državno i visoko obrazovanje – može se razumeti kao rezultat obezvređivanja ljudskih bića kao građana i građanki, koji su sada svedeni/e na pojedinačne delove samo-rastućeg ljudskog kapitala. Obrazovanje onda više nije stvar kultivisanja obrazovane demokratije, a demokratija prestaje da biva obrazovana. Još jednom, dobrodošli/e u naš svet ponosno neznalačkih desničarskih populizama.
Istovremeno, bilo je dosta oštrih odgovora levice na ove iste procese. Svedočili smo velikom broju narodnih pokreta otpora, od Occupy-a preko Indignados-a do Syriza-e, kao i mnogih drugih manjih pokreta. Ovi pokreti generalno teže da povrate i političku moć naroda i ideju javnih dobara i vrednosti – tj. one koncepcije moći i vrednosti koje su suprotstavljene redukovanju celog sveta na neregulisano tržište.
Kako možemo da obnovimo naše shvatanje demokratije u svetlu ovih dešavanja?
Veliki izazov za ljude kojima je stalo do demokratije danas predstavlja izlaženje na kraj sa mnogim silama koje je osporavaju, ne samo neoliberalizmom, već i globalizacijom i finansijalizacijom. Najpre, veliko pitanje za sve one koji/e promišljaju demokratiju, kao i za aktiviste i aktivistkinje je: Gde bi mogla i gde bi trebalo da se demokratija dešava? Da li je nacionalna država i dalje njeno primarnomesto, ili su za to prikladnije post-nacionalne konstelacije, kao što je EU? Šta je sa lokalnim mestima? Kako nacionalna država gubi svoju ekskluzivnost kada je reč o pitanju suverenosti, ulazimo u period interregnuma. Šta za demokratiju dolazi posle nacionalne države? Pitanje suvereniteta nije okončano i ja se ne slažem sa onima koji ga smatraju neprijateljem demokratije ili emancipacije. Ko je to “mi” u “mi, narod, vladamo nad sobom” je osnovno pitanje za bilo koju vrstu demokratske prakse. Ono je ključno za način na koji narod vlada nad sobom, kojem području ta vladavina pripada, i za to kako je sam narod označen. Otud moja teorijska sporenja sa onima koji misle da je suverenost sama po sebi loša ili pogrešna i da se mora s njom prekinuti. Koja je nadležnost, područje ili mesto demokratije u ovom istorijskom trenutku? To pitanje je ključno za demokratsku teoriju i praksu danas. Drugo pitanje ima veze sa oblicima demokratije: liberalna demokratija ili buržoaska demokratija je uvek bila ograničen oblik demokratije, uvek utkan u oblike klasne moći i ostale režime dominacije. Povrh toga, tu nije reč o isuviše čvrstoj formi demokratije; liberalna demokratija u sebi nosi duboke tragove građanskog privatizma koji slabi ideju o samostalnoj vladavini naroda. Prema tome, pitanje je: Da li bi danas moglo biti moguće proizvesti nove načine mišljenja i praktikovanja vladavine naroda koji prevazilaze tu formu, pronaći nove prostore demokratije i nadležnosti koje su prikladnije za ovo doba?
Umesto da razmišljamo o obnavljanju demokratije, pitanje je: Koje vrste novih praksi i prostora demokratije su odgovarajuće za doba koje je i samo novo? Ovo je pitanje koje je Tokvil (Tocqueville) postavio početkom 19. veka, i ono mora da bude postavljeno i na njega odgovoreno ponovo u 21. veku.
Još nešto. Mnoga veoma zanimljiva eksperimentisanja sa demokratjom se dešavaju danas po celom svetu, ali ona nisu nužno prevodiva u različite istorije i kulture. Važna lekcija iz istorije kolonijalizma i imperijalizma u poslednja dva veka, kao i iz istorije demokratije i komunizma u 20. veku, jeste ta da konkretne istorije, kulture i putanje proizvode svoje sopstvene mogućnosti i oblike vladavine naroda, emancipacije i jednakosti. Oni nisu opšti. I upravo je to ono što je pogrešno u analitičkoj ili takozvanoj normativnoj tradiciji teorije demokratije, utoliko što umišlja da postoji nekakav neistorijski i kulturno neuslovljen način razmišljanja o principima demokratije uz pomoć koga je moguće prosto razmeštanje delova dok se ne dobije tačna titracija onih principa koje želimo. Ona umišlja da možeš to da radiš bez obraćanja pažnje na specifičnosti istorija naroda, njihovih privrženosti, kultura, regija, konfiguracija, kasta, klasa, roda, etniciteta… –ali to je apsurdno. Zato politička teorija – odnosno, svaki pristup promišljanju mogućnosti demokratije ili drugih mogućih oblika moći, vladavine i njihovog odsustva, kao što je anarhija – mora da uključi ovaj oprez i osetljivost u odnosu na složenost istorija, kultura, političkih ekonomija, itd. Normativna teorija demokratije je akademska verzija svega onoga što ne valja sa “promenom režima”.
U Walled States, Waning Sovereignty tvrdite da je monopol nacionalne države nad suverenitetom kompromitovan transnacionalnim tokovima kapitala i političkim nasiljem podržanim “Božjom voljom”. Da li možete nešto više da nam kažete o tome?
Politički suverenitet je uvek pre težnja nego postignuće. Po definiciji, suverenitet je moć iznad koje nema druge moći. Ona potiče, kao što nas Karl Šmit podseća, od ideje Boga kao gospodara, a ne postoji ništa iznad Boga, inače Bog ne bi bio Bog. Ova prvobitna formulacija je sekularizovana i primenjena na države od Vestfalskog perioda, pri čemu je apsolutni suverenitet uvek parcijalan i nerealizovan, što ne znači da nije značajan.
U knjizi tvrdim da je suverenitet nacionalne države doveden u pitanje raznim transnacionalnim tokovima: ljudi, dobara, kapitala, ali isto tako i ideja, religija, itd. Takođe tvrdim da je suverenitet u oblasti međunarodnih odnosa doveden u pitanje i donekle izmešten oblicima političkog nasilja, kao što je ono koje nazivamo terorizmom, ali takođe i mobilizacijom civilizacijskog nasilja i sa Zapada i ne-Zapada. Ponovo se nalazimo u prelaznom periodu u kom je suverenitet još uvek dominantan termin za razumevanje i organizaciju međunarodnih odnosa, diplomatije, ratovanja, i tako dalje. Ali, postoje i brojni faktori i moći koji korodiraju i dovode u pitanje suverenitet – od masovne migracije ljudi (u svetu danas postoji 60 miliona izbeglica i još mnogo onih koji se zvanično ne ubrajaju u izbeglice) do ogromne prinudne moći finansijskog i ostalih oblika kapitala.
Kako teorijski objasniti ono što zovete “ograđivanje nacionalnih država”?
Ograđivanje nacionalnih država počelo je ponovo da se javlja u periodu posle 1989, što je značajno zbog međunarodnog slavljenja pada Berlinskog zida. Ograđivanje nacionalnih država treba shvatiti kao simptom propadanja suvereniteta, pre nego odraz njegove čvrstine. Zidine često funkcionišu kao pozorišna predstava, ali čak i kao predstava su važni odgovori države na narodni očaj, ogorčenost, ili zabrinutost zbog ovog propadajućeg suvereniteta. To ne znači nužno da je reč o sredstvima koja mogu efikasno da „zadrže napolju“ one koji su doživljeni kao pretnja. Mnoge zidine su podignute s ciljem zabrane prolaska droge, oružja, terorista ili bujice imigranata[1]; ipak, generalno govoreći, zidine nisu efikasne u ovoj vrsti zabrana. Najbolji primer je trenutni zid na granici između SAD i Meksika. Sve što se tim zidom postiglo jeste guranje imigranata u još opasnije rute za prelaz preko granice; stvorena je ogromna industrija za krijumčarenje migranata i ogroman svet bandi i kriminalizacije u vezi sa krijumčarenjem droge. Zid je pojačao ilegalnu industriju i doveo do porasta stope smrtnosti, ali nije zauzdao aktuelne tokove droge i migranata.
Svi znaju da su, na primer, parola i skandiranje koji su doveli Trampa na vlast (“Izgradi zid! Nateraj Meksiko da plati za njega!”) bili upravo samo to: parola i skandiranje. Zid koji on predlaže je besmisleno skup, procenjeno je da košta negde između 30 i 40 miliona dolara po jednoj milji za period od 20 godina i granicu od 2000 milja. Štaviše, da je izgrađen, on bi samo ponovo pojačao poteškoće i kriminal vezan za uvoz dobara koje SAD potražuje – jeftinu radnu snagu i droge. Sjedinjenim Državama su potrebna oba i dokle god se ne pozabavimo tom potražnjom, snabdevanje neće prestati. Prema tome, zidovi su u najvećoj meri služili kao odgovor na populaciju koja je sve više i više nesrećna, anksiozna i besna u odnosu na državu, čija moć je smanjena opadanjem suvereniteta i neoliberalizacijom.
Nedavno sam napisala novi predgovor za knjigu koja se bavi fenomenom ograđivanja na jugoistočnoj granici EU, u zemljama kao što su Mađarska i Srbija. Tamo je važno videti kako zidovi služe pre za skretanje nego blokiranje, proizvodeći nove puteve za usmeravanje imigranata u ovom ili onom pravcu, ali ne da ih u potpunosti zadrže izvan Evrope. Tako, ovi zidovi postaju sredstva za pregovaranje unutar EU, služeći kao ulog za pregovore za takozvane “zemlje prve stanice” i, uopšte, za izlaženje na kraj sa dvostrukom krizom sa kojom se Evropa sada suočava: “izbegličkom krizom” i “finansijskom krizom”.
Kakav efekat zidovi imaju na revidiranje savremene političke moći delovanja?
Zidovi proizvode čitave diskurse i društvene imaginarijume o insajderima i autsajderima, kriminalu i stranosti onih spolja, i lažnoj, fiktivnoj homogenosti, smirenosti, svetosti i pripadanju onih unutra. Prema tome, ne radi se o tome da oni prosto samo odgovaraju na ksenofobiju, već je zapravo proizvode i pojačavaju. Ograđivanje demonizuje autsajdere (uglavnom tamnije puti)[2] i kanonizuje (bele) insajdere. Jedan od načina na koji teoretičari/ke i građani/ke kojima je stalo do ovih procesa mogu da odgovore na to tiče se stvaranja suprotnih tvrdnji o izbeglicama i imigrantima, umesto prihvatanja ksenofobičnih shvatanja o njima.
Ali, važno je da teoretičari/ke i aktivisti/kinje sruše još nešto, a to je narativ i slika koju ograđivanje stvara iznutra: fiktivne i nostalgične slike jednoobrazne kulture, čistote (whiteness), „vremena u kojima je život bio dobar“ a što sada zle ili gladne horde od spolja ugrožavaju. Ta slika pravda(whitewashes) naše sopstvene gladi, potrebe i nasilje, ali takođe i eliminiše naše sopstvene istorije u zemljama kao što su Sjedinjene Države. Mi, narod imigranata, uništili smo naše sopstvene starosedeoce. Prilično je ironično da smo mi sad ti koji igraju na starosedelačku kartu.
Na kraju, zaista je važno za autore i autorke, aktiviste i aktivistkinje da se pozabave tim anksioznostima, strahovima i osećanjima koji proizvode ksenofobiju i rađaju zahtev za ograđivanjem. Zaista je važno da prosto samo ne osudimo to reakcionarno osećanje već da pokušamo da ga razumemo, da usmerimo svoju pažnju na njega i transformišemo ga.
Kako tačno to može da se uradi?
Mislim da, ako levica nastavi da se bavi sloganima fokusiranim samo na „ispravne“ stavove, neće biti uspešna. Ako mi koji se protivimo ksenofobiji, ponovo oživljenom maskulinizmu i napadima na imigrante, uzvratimo samo sopstvenim stavovima ili sloganima, ništa nećemo postići. Zaista moramo da probamo da razumemo i radimo na tim strahovima, anksioznostima, vezanostima i gubicima koji su proizveli tako mračna osećanja danas. Moramo da dopremo do toliko ekstremnih strahova o sopstvenom životu, neprilikama, zajednici i egzistenciji koji su proizveli oportunističke desničarske političare, a i sami bili mobilisani od strane istih.
Mislim da je način da izađemo iz zahteva „političke korektnosti“ da prestanemo da budemo politički korektni i počnemo da se bavimo ozbiljnom analizom. Svet se nalazi na rubu katastrofe; to već znamo. To znamo ne samo zahvaljujući skorašnjim izborima, već i zbog klimatskih promena, zbog fenomena terorizma koji je u usponu na raznim mestima i prostorima; oni nisu jednostavno vezani za Islam, već za oslobađanje mračnih impulsa i energija od strane pojedinaca, grupa i čitavog niza drugih sila. Zaista nam preti nešto poput apokalipse. Ako samo nastavimo da ponavljamo ono što smo već uradile/i, ništa nećemo postići. Moramo se pozabaviti silama, analitički i organizaciono, koje su nas dovele do ove ivice.
Levica je napustila zadatak koji je verovala da ima vekovima, a to je obrazovanje i organizovanje ljudi za emancipaciju. Ona je sve više usredsređena na pomalo zatvorene akademske, novinarske i aktivističke krugove u kojima jedni/e drugima ponavljamo šta je ono u šta verujemo i osuđujemo one sa kojima se ne slažemo. To je lažni levi aktivizam, a ne levo organizovanje. Moramo da pronađemo način da se organizujemo! Moramo da razmišljamo o tome kako da pridobijemo ljude i kako da zadobijemo moć.
Koji je status kritičke teorije danas i šta nam ona može ponuditi kada je reč o prethodno pomenutim pitanjima?
Kritička teorija, u pravom smislu te reči, za mene podrazumeva jedan napor da se ovaj svet razume. Takvi napori mogu poteći iz mnoštva različitih tradicija i izvora. Ja ne bih ograničavala kritičku teoriju na jednu školu ili vrstu. Kritičku teoriju treba shvatiti kao ono što podvrgava kritici i pristupe i norme mejnstrim disciplina, kao i moći i norme koje organizuju naše živote. Pod kritikom ne podrazumevam odbacivanje, naravno, već jedan pokušaj da se kritički razumeju premise i moći koje cirkulišu u postojećim znanjima i ljudskim praksama.
Kritička teorija je, u svom najbogatijem i najširem smislu, orijentisana ka razumevanju sveta, a ne ka proizvodnji novih malih delova akademskog znanja za potrebe drugih akademskih disciplina. Kritička teorija mora uvek da bude refleksivna, samokritična i voljna da iznova promišlja pretpostavke i pristupe koje koristi kako bi razumela svet.
Poststrukturalizam je nedavno optužen da je značajno doprineo svetu post-istine i omogućio uspon figura kao što je Donald Tramp. Kako možemo kritičku teoriju učiniti privlačnom ljudima koji odbijaju pretpostavke poststrukturalizma?
Teško je poverovati da je poststrukturalizam bio toliko moćan i uticajan da je proizveo stav o istini Donalda Trampa. Volela bih da je istina da je poststrukturalizam bio toliko moćan jer bismo onda mogli da stvorimo bolji svet koji ne bi imao nikakve veze sa svetom post-istine. O čemu je ovde zapravo reč? Oni ljudi koji nisu nikad u potpunosti razumeli ili im se nisu sviđala osporavanja temeljnih istina – sad su pronašli novu podudarnost između uznemiravanja temelja istine na filozofskom nivou i nedostatka interesa za činjeničnost kod pojedinih aktuelnih političara i novinara. Tvrdnja o podudarnosti nije previše interesantna ukoliko ne možete da utvrdite zašto ta podudarnost postoji.
Ja sam još uvek dovoljno marksistkinja da razumem da se poststrukturalizam pojavio kada su temelji država, ekonomija, društava i njihovih istina počeli da slabe. Zlatni standard je postao nestalan (pošto valute više nisu bile vezane za nešto stablino); autentičnost je počela da se dovodi u pitanje u popularnoj i mejnstrim kulturi; religija je shvaćena ne kao apsolutna istina, već kao privatan, relativno proizvoljan izbor; i ekonomija u celini je postajala sve više odvojena od proizvoda i proizvodnje. Poststrukturalizam se pojavio unutar poretka u kojem je istina već napustila razne prostore i mesta. Postrukturalizam to artikuliše na filozofskom nivou. Ipak, za mene je jedna od najvažnijih političkih implikacija poststrukturalizma ova: ljudska bića određuju istine koje organizuju ljudska društva. Njihovi temelji se ne mogu pronaći u Bogu, prirodi, niti tradiciji ili istoriji. A, ako govorimo o demokratskim istinama, onda one moraju da poteknu iz dogovora ljudi. Postrstrukturalistički uvid o tome da su ljudi ti koji oblikuju karakter vladajućih istina ne znači da je nemoguće da se dogovorimo kako da zajedno živimo. To jednostavno znači da je ključni deo demokratije da to odredimo zajedno, svesno i namerno.
Ovo ostavlja jedno pitanje neodgovorenim, a to je pitanje faktičke istine. Da li su klimatske promene stvarne ili je to privid? Šta je s naučnim činjenicama? Poststrukturalistička teorija nije nikad osporavala činjeničnost; pre je reč o tvrdnji da su činjenice uvek diskurzivno organizovane i interpretirane. Poststrukturalisti (kao što su Derida, Fuko i drugi) nikada nisu tvrdili da je sve prosto izmišljeno. Njihova tvrdnja je daleko važnija i interesantnija: ljudska bića ne mogu jednostavno da imenuju istinu, a da to ne rade uz pomoć jezika, a jezik nije samo deskriptivan ili imenujući, već uvek i interpretativan. Mi opisujemo klimatske promene ili prepričavamo neko iskustvo na određen način; uključujemo i izostavljamo, uokvirujemo i podvlačimo; koristimo metafore i poređenja. Sve ovo čini poststrukturalističko razumevanje istine izuzetno važnim za naše doba. Jer ono što nam poststrukturalizam pomaže da uradimo jeste da pokažemo kako određene istine postaju vladajuće, dok se druge odbacuju; kako se istina generiše i proizvodi, i kako se činjenice interpretiraju. U ovom trenutku ništa nije važnije od toga.
Koji je najvažniji savet koji biste mogli dati studentima i studentkinjama političke teorije?
Najvažnije je ne odustati od pitanja, interesa i interesovanja zbog kojih ste u ovoj oblasti i odupreti se pritiscima profesionalnih normi i zahteva. Jer oni će vas odvući od važnih intelektualnih i političkih preokupacija koji su vas i doveli do toga da se bavite političkom teorijom.
Najveću opasnost danas vidim u načinu na koji je univerzitet, kao svaki drugi biznis, sve više oblikovan preokupiranošću kompetitivnim pozicioniranjem i vrednovanjem prema merilima koja nemaju nikakve veze sa mišljenjem. Otud se sve veći broj naučnih radnika i radnica, posebno mladih naučnika i naučnica, uključuje u rad i preduzetničke intelektualne aktivnosti, umrežavanje i pozicioniranje koje nema baš mnogo veze sa ozbiljnim intelektualnim i političkim pitanjima, a naročito sa pitanjima o svetu u kom živimo. Ako ćete već da se uplićete u tako nešto, onda bolje da počnete da se bavite investicionim bankarstvom ili nečim unosnim. Nikada nećete zapravo uspeti da izvučete neku korist od takmičarskog pozicioniranja i priznanja na univerzitetu, i nikad nećete izaći iz vrzinog kola pokušavanja. Zadovoljstvo i nagrada su u razmišljanju, podučavanju, pisanju, idejama, i istinski smislenoj – a što je suprotno od „velike tržišne vrednosti“ – povezanosti sa drugima.
Intervju: Alvina Hoffmann
Prevela: Milica Miražić
[1] Autorka u originalu koristi izraze “immigrants” i “migrants”. U prevodu teksta je zadržana originalna autorkina terminologija zbog veće doslednosti originalu.
[2] Termin koji autorka koristi u originalu je “brown”.