Na konferenciji Reconference: rethink, reimagine, reboot koju je od 10. do 12. aprila 2019. godine održala feministička organizacija CREA na Katmanduu, u Nepalu, imale smo priliku da čujemo mnoge izvanredne žene, uključujući sjajnu Lauru Kanušu (Kanushu).
Laura je advokatica koja je radila kao direktorka organizacije Legal Action for Persons with Disabilities – LAPD. Vizija ove organizacije je da bude snažna pokretačka sila pravnih akcija za ljudska prava u Ugandi, koje će doprineti da Uganda postane zemlja bez zloupotreba ljudskih prava osoba sa invaliditetom.
Laura je jedna od žena koje nas inspirišu i motivišu i važno je da prenesemo njenu poruku, snagu i fokus, pošto nam je namera da vam predstavimo lokalne filantropske akcije, kakve i Rekonstrukcija Ženski fond već neko vreme razvija!
Zašto je važno da organizujemo ženska okupljanja, da se susrećemo?
Mislim da postoji veoma velika potreba za reorganizacijom ženskih pokreta i reorganizacijom žena, zato što mislim da u okviru ženskih pokreta ili čak i feminističkog pokreta postoji isključivost. I postoji tendencija kategorizacije i ne uključivanja, zbog te kategorizacije, što znači isključivanje. Pod tim podrazumevam to da ako pričamo o ženskim pravima i organizaciji žena, trebalo bi da pričamo o svim ženama. Pošto je prvi kriterijum to da smo sve žene, bez obzira ko smo, bez obzira na izbore koje pravimo, bez obzira kako izgledamo, bez obzira na naše invaliditete – mi smo žene. I zato bi trebalo da smo organizovane kao žene. A osećam da žene sa invaliditetom nisu zaista deo tog ženskog, tog feminističkog pokreta i mislim da se radi o isključivanju vrlo važne i ranjive grupe žena. Mene nije briga o kakvim ženama govorimo, bilo da govorimo o seksualnim radnicama, među njima će biti žena sa invaliditetom, bilo o ženama drugačije boje kože, među kojima će isto biti žena sa invaliditetom, a možemo samo da zamislimo u kojoj meri su one diskriminisane. Bilo da govorimo o trans ženama, lezbejkama, i među njima će biti žena sa invaliditetom. I opet, i ako govorimo o heteroseksualnim ženama, i tu govorimo i o ženama sa invaliditetom. Zato kada počnemo da kategorizujemo, fokusiramo se samo na jednu grupu a izostavljamo vrlo brojnu i dodatno marginalizovanu grupu žena, i to je, po mom viđenju, slučaj sa ženama sa invaliditetom.
Misliš li da ima dovoljno novca za ženska ljudska prava i time i za ljudska prava žena sa invaliditetom?
Mislim da smo i danas u diskusijama na donatorskoj sesiji pomenule da žene sa invaliditetom dobijaju manju finansijsku podršku, pa je jasno da u pogledu finansija i resursa organizacije žena sa invaliditetom dobijaju manje. Smatram da se opet radi o tendenciji isključivanja od strane donatora koji ne daju prioritet problemima žena sa invaliditetom. Sve znamo da bez novca ne možemo ništa da uradimo, a radi se o ranjivoj grupi žena sa invaliditetom, i to je po mom shvatanju najranjivija grupa, pa ako donatori koji podržavaju ženska prava ne daju prioritet pravima žena sa invaliditetom, ja mislim da greše, zato što izostavljaju ključnu grupu žena koje su veoma ranjive. Svesna sam da donatori imaju svoje fokuse ili oblasti koje finansiraju, ali kao što sam rekla, kad god govorite o ženama, ne možete izbeći da ne govorite i o ženama sa invaliditetom. Zato ne razumem kada mi na aplikaciju donator odgovori rečima „Ne podržavamo invaliditet“ – s obzirom da invaliditet nije osoba, žena je osoba, i ako ste donator koji kaže da podržava ženska prava, ne pričajte mi da ne podržavate invaliditet, jer ne postoji osoba koja se tako zove. Ta osoba je žena ili devojka. Zato to po meni nema smisla da mi na aplikaciju donatorskoj, ženskoj organizaciji odgovore sa „Oh, jako nam je žao, ali ne podržavamo invaliditet“. A ja možda govorim o zastupanju žene sa invaliditetom koja je silovana ili devojke sa invaliditetom koju otac zanemaruje i ne brine o njoj i zaista ne shvatam kada dobijem odgovor tipa „Oh, ne bavimo se invaliditetom“ – zato što govorim o ženama i devojkama i ta vrsta isključivosti ne bi trebalo da postoji. Ono o čemu bi trebalo da vode računa je šta radite, da li se bavite pravima ili zagovaranjem ili pravnom pomoći ili strateškim zastupanjem drugih žena, pa zašto ne i žena sa invaliditetom.
Ti si iz Ugande – kakva je situacija, kako žene tu žive?
Smatram da uslovi za žene sa invaliditetom u Ugandi nisu dobri i da su žene sa invaliditetom isključene, čak i u okviru pokreta osoba sa invaliditetom koji je u Ugandi vrlo patrijarhalan. U Ugandi imamo pedesetak organizacija osoba sa invaliditetom, koje rade sjajan posao, ali baš pre neki dan dok sam izlazila iz aviona sam se upitala koliko tih organizacija vode žene sa invaliditetom. Možete da nabrojite dve ili tri na čijem čelu su žene sa invaliditetom, od čega je jedna čisto ženska organizacija, ali čak ni u organizacijama osoba sa invaliditetom žene nisu na čelu i to znači da ni njihovi problem nisu u prvom planu. Čak i organizacije mladih sa invaliditetom su u stvari za mladiće sa invaliditetom, ne za mlade žene ili devojke sa invaliditetom. Dakle, ponovo, vidimo mnogo isključivanja, čak i u okviru pokreta osoba sa invaliditetom. Ali potrebno je i da shvatimo da postoje različite kategorije invaliditeta. Na primer, gluve žene, žene sa psiho-socijalnim i mentalnim invaliditetima, žene sa fizičkim invaliditetima, slepe žene – njihove potrebe se razlikuju i njihovim problemima je potrebno baviti se shodno tim specifičnim invaliditetima. Na primer, vrsta pristupa koji ja imam možda nije ono što je potrebno gluvoj ženi i vi ovde ne vidite gluve žene, ali da ih ima, trebale bi im različite stvari. Imamo žene sa psiho-socijalnim invaliditetom i srećna sam što su zastupljene na ovom susretu, ali opet, njihove potrebe možda nisu iste kao potrebe slepe žene koja je takođe danas ovde. I opet, drugačije je i kada se radi o seksualnom nasilju. Zamislite silovanu slepu i silovanu osobu koja vidi – vi možete da vidite ko vas je silovao, ali slepa osoba ne može da vidi silovatelja. Smatram da bi donatori, aktivistkinje, feministkinje trebalo da zaista, zaista razmisle o tome i otvore kapije za žene sa invaliditetom, zato što bez toga ne može da se govori o pravima žena.
Šta za tebe znači solidarnost?
Mislim da mora da postoji solildarnost među ženama, da je potrebno da mi kao žene prestanemo da se izolujemo i mislimo “oh, ja pripadam ovoj grupi, pripadam samo grupi žena sa invaliditetom, ne spadam u grupu seksualnih radnica…” – zato što, na kraju krajeva, ono što nas ujedinjuje jeste to što smo sve žene i u tome je poenta, a ostalo je nevažno – važno je to što smo sve žene i da odatle krećemo ka našim potrebama različitih kategorija žena. Važno je da jednom uvidimo činjenicu da smo pre svega sve mi žene i da napustimo te zone sigurnosti, recimo, isključivo LGBT aktivizma, jer šta ako imate ženu koja je i LGBT i sa invaliditetom, ili ženu koja je seksualna radnica sa invaliditetom – hoćete li ih izbaciti iz svoje organizacije ii nećete zagovarati prava te seksualne radnice sa invaliditetom? Šta je sa ženama druge boje kože? Hoćete li me samo pogledati i reći “Oh, jeste crne boje kože, ali ima invaliditet a mi se ne bavimo invaliditetima”. Ja sam crna i vi radite sa crnim ženama, dakle, poenta je da smo sve žene i to je to.
Hvala veliko i hvala na borbi.
Veliko hvala tebi.
Hvala fondaciji Mama Cash koja nas je pozvala i podržala da odemo na konferenciju CREA.
Intervju vodila: Zoe Gudović
Prevod: Ana Imširović Đorđević
