Jana Korb traga za interdisciplinarnošću i prevazilaženjem tradicionalnih granica kroz kombinovanje fizičkog teatra sa cirkuskim umetnostima, plesa sa akrobatikom na svili i novim medijima… stvarajući duboke, zgusnute i dirljive pozorišne komade – koristeći umeća pokreta na svili kao svoj fizički izraz i narativ.
Njen svet teatra na svili je bolno ljudski, tiče se ličnih snova i istražuje čista osećanja. Ona sebe smešta u polje kritičke teorije i feminizma i sopstvenom stvaranju pristupa kroz društvene napetosti generacijskih, rodnih i telesnih razlika.
Srele smo se na Magdalena Munich festivalu u Minhenu , u okviru koga je Jana izvela svoj performans Erstes Leid/ First Sorrow i radionicu pod imenom Creation in confined space. Nedavno je završen i festival koji Jana organizuje a koji slavi žene u cirkusu – Aerial Arts Festival.
Koristimo priliku da u okviru našeg programa lokalne filantropije predstavimo rad Jane Korb koja nas ispiriše i motiviše!
Zašto je važno da imamo feministička okupljanja i festivale?
Feministička okupljanja su vrlo važna zato što treba učiniti još mnogo toga za istinsku rodnu ravnopravnost. Može se činiti da svet postaje bolji u pogledu rodnih, rasnih i drugih neravnopravnosti, ali situacija u stvari nije bitno bolja – a negde postaje i mnogo gora. U Evropi se suočavamo sa snažnim trendom nazadovanja koji se velikim delom odnosi na rodna i ženska pitanja. Mada s jedne strane ljudi postaju svesniji neravnopravnosti, kulture silovanja itd., s druge strane nema stvarne promene struktura.
Zato ako pogledam moj domen – a ja radim u nezavisnom uličnom teatru i cirkusu (bez finansijske podrške države) u Nemačkoj – što se ide više u hijerarhiji, to je sve manje žena, na primer. Vrlo je važno menjati strukture a za to je važno da se žene susreću i pronalaze strategije za promenu sveta.
Drugi razlog za feministička okupljanja je to što, ako ne mogu da promenim postojeću strukturu, mogu da pokušam da napravim sopstvenu – ako ne uspem u ovom “normalnom”, muškom, belu svetu, mogu da stvorim moj svet u kome ću uspeti i biti srećna.
Da li misliš da je važno ulagati novac u ženska pitanja i, pošto razgovaram s tobom kao umetnicom, u žensku umetnost i zašto?
Definitivno, ako ne ulažete u žensku umetnost, ulažete u mušku – što znači da se ta umetnost stalno ponavlja. To može biti dosadno, a ne revolucionarno, ne zanimljivo i to nije umetnost za budućnost. Da biste stvarali umetnost budućnosti, pozorište budućnosti, potrebna vam je raznolikost, potrebno vam je sve, zato što se tu upravo sada dešavaju diskursi i vizije boljih svetova.
Žene su obično te koje nemaju novca, pa stoga imaju lošije startne pozicije. Zato nam je ovde potrebno još više novca, zato što ga tu u startu ima znatno manje nego u muškim belim kulturama.
Da li znate za neke feminističke fondacije?
Znam mnoge u Nemačkoj i Evropi, ali teško da znam neku feminističku fondaciju usmerenu isključivo na podršku umetnosti i pozorištu. Feminističke organizacije obično moraju da se bave društvenim pitanjima, kao što su siromaštvo, nasilje, majčinstvo, seksualni rad itd., pošto na svakom koraku manjka novca i svesti o problemima. Zato se ponekad čini da je ogromna privilegija trošiti novac na umetnost. Ali umetnost je suštinska, ona ne predstavlja luksuz. Potrebno nam je više feminističkih fondacija koje bi podržavale feminističku umetnost.
Šta za vas znači pojam solidarnosti?
Solidarnost je jako važna, zato što nam, kao ženama u ovom zapadnjačkom društvu (posebno nama belkinjama) solidarnost vrlo loše ide – uvek su tu kompetitivnost i prekarnost. Navikle smo da u muškom svetu ima tek nekolicina žena i osećamo se ugroženo kada se u njemu pojavi nova žena, umesto da pokazujemo međusobnu solidarnost. Gledajući pokret američkih crnkinja, na primer, i njihovu veliku solidarnost i sposobnost da oforme pokret, čak izvedu i svojevrsnu revoluciju, moram da se zapitam “Hej, zašto nisu sve žene takve? Zašto žene nisu više poput sestri jedne drugima?”. Smatram da je veoma važno da se učimo solidarnosti. Muško umrežavanje odbacujemo kao neetičko, ali umrežavanje je vrlo važno. Trebalo bi da učimo od tih starih muških mreža i gradimo svoja sestrinstva i načine da ljude uključujemo, umesto da se takmičimo.
Zašto vam je važno da vašim radom povećate vidljivost žena koje su u istoriji nevidljive? Zašto je to važno?
Pre svega zato što su to sjajne, zanimljive i zaista zapanjujuće, divne žene i zaista je užitak saznavati o njima. Osim toga, istoriju su oduvek pisali muškarci i tako mnogo žena je naprosto zaboravljeno. Meni je važno da poručim: “Hej, nisu zaboravljene, tu su, svuda su”, kao i da pokažem da su mogući drugi koncepti života. Da postoje i drugačiji modeli za nas od majki i lepotica. Da žene mogu da budu mnogo više od toga – i da su to oduvek i bile!
Postoji toliko drugih uloga i žene mogu da imaju milione raznih uloga. Zato mi je važno da pronađem sve te žene i pokažem: “Hej, to je moguće, i ova žena je bila moguća, i ova uloga, i ona… Zamislimo još više mogućnosti za budućnost!”.
Veliko hvala.
Hvala vama.
Intervju vodila: Zoe Gudović
Prevod: Ana Imširović Đorđević
