Ovog puta, naša sagovornica je Ivana Žanić, pravnica, borkinja za ljudska prava, feministkinja, pokretačica akcije #hlebzasve i naša dugogodišnja donatorka.
Rekonstrukcija Ženski fond već godinama razvija program lokalne feminističke filantropije i inspiriše pojedinke/ce da podrže feministički pokret malim individualnim donacijama. Do sada smo to najviše radile kroz događaje, tako da nam 2020. godina nije išla na ruku – ali, zahvaljujući individualnim donatorkama, uključujući i tebe (hvala ti!), naš program lokalne feminističke filantropije je ostao aktivan čak i u odsustvu događaja uživo. Da se vratimo u trenutak kada si rešila da postaneš naša individualna donatorka i doprinosiš na mesečnom nivou – šta je prelomilo da doneseš ovu odluku?
Odluka je došla sasvim spontano. Moram priznati da o njoj nisam nešto preterano razmišljala. Sećam se da je to je bilo pre par godina u prostorijama RŽF kada sam saznala za postojaje individualnih donacija. Čim se završio sastanak, otišla sam u banku i dala trajni nalog da mi se svakog meseca sa računa skida određeni novčani iznos za RŽF. To traje već par godina. Ako bih sada malo dublje razmislila rekla bih da sam tu odluku donela na nivou intuicije, jer sam na tom sastanku saznala da Rekonstrukcija podržava ženske organizacije u celoj Srbiji, kao i neformalne grupe. Tada mi je postalo jasno da te organizacije sigurno kubure sa finansijama i da nemaju dovoljno kapaciteta da konkurišu za velike projekte koji iziskuju administrativne peripetije. Zato mi se ideja da ih RŽF podržava sa malim grantovima za projekte koji imaju konkretne rezultate učinilo kao ideja u čijoj realizaciji ja želim da učestvujem.
Kada govorimo o individualnim doprinosima, svakako ne govorimo samo o novcu – aktivistkinje kojima su donacije namenjene svedoče da im veoma znači sam gest podrške, to što zajednica misli na njih i njihove potrebe, odnosno podržava borbe koje predvode. Kako je sa druge strane, sa strane osobe koja donira – gde ti prepoznaješ značaj svog doprinosa, koji su to momenti u kojima ti bude drago što redovno podržavaš ženski pokret donacijama?
Svako javno istupanje žena i govorenje o svakodnevnim nepravdama, nasilju i mizoginiji učini da kažem sama sebi „ej, naša borba nije uzaludna“! Poslednji događaji, kada su glumice u javnosti progovorile o seksualnom zlostavljanju koje su trpele od „uglednog“ člana društva čiji autoritet i metode „podučavanja“ godinama niko nije dovodio u pitanje čini da zaista verujem da za nas kao društvo ima nade. Isto tako, inacijative devojčica iz unutrašnjosti Srbije i postojanje neformalnih grupa su od velikog značaja za sve nas u ženskom pokretu. To je znak da dajemo dobar primer kako se može uticati na društvo u kojem živimo – lokalnim inicijativama i projektima. Verujem da kada svaka od nas uradi ono u čemu je najbolja, što je do nje, i kada da svoj doprinos, onda ona daje primer i ideje drugima šta mogu da urade. Moćnije smo nego što verujemo, a udružene možemo mnogo više. To je možda i najvažniji razlog zbog kog podržavam ženski pokret u Srbiji.
Program lokalne feminističke filantropije započele smo i održavamo na temeljima solidarnosti, kontinuirano otkrivajući nove oblike i značenja ove reči. Šta solidarnost za tebe predstavlja? Kakva je solidarnost potrebna ženskom pokretu?
Solidarnost je za mene način života. Nešto što je deo moje ličnosti. Sve što radim, trudim se da posmatram kroz tu prizmu. Stalno se pitam – kako ovo drugima može da koristi, da im pomogne, da im da ideju? Biti solidarna nije uvek lako. Treba puno svesti o drugoj, o tome da zarad ideje i vrednosti koja je veća od nas samih moraš nekada da ostaviš po strani lične aspiracije, dopadanja, nedopadanja, preferencije i ostalo. Čini mi se da nam poslednih godina to nedostaje u ženskom pokretu – konstantna svest o tome zašto nešto radimo, kojom idejom se vodimo. Da li je to samo na nivou – moram da završim svoj projekat i zaradim svoju platu ili da stanem i razmislim – zbog koga ja ovo uopšte radim? Ja se to stalno pitam. Savremeno društvo nas tera da samo radimo, postižemo, sagorevamo na poslu, takmičimo se i za sebe prisvajamo iluziju moći. Uz taj mehanički ritam postajemo odvojene jedne od drugih. A za mene je solidarnost da pogledam u drugu i kažem joj „vidim te“, „verujem ti“, „na tvojoj sam strani“. Samo to. A nekada je samo to najteže.
Intervju vodila Galina Maksimović
