Tokom 2021. godine podržale smo rad Samoobrazovnog univerziteta “Svetozar Marković” kroz niz susreta posvećenih radnicama, aktivistkinjama i teoretičarkama s kraja 19. i početka 20. veka, kao i prevode njihovih tekstova objavljenih u “Maloj samoobrazovnoj čitanci br. 6”. Ovom prilikom razgovaramo sa Irenom Ristić i Sašom Perićem o samoobrazovanju, kao i o značaju prevedenih autorki danas.
1. Nema sumnje da je obrazovni sistem u Srbiji problematičan, od dostupnosti obrazovanja do programa i sadržaja. Samoobrazovanje tu dolazi kao buntovna i zanimljiva alternativa ili dopuna standardnom obrazovanju. Međutim, sa kakvim se ono problemima u praksi susreće?
Irena: Manjak resursa, vidljivosti i poverenja. Fragmentirano društvo, scena rascepkana u hrpu mikro-zajednica, konfliktima perpetuira sistemsku kontrolu.
Saša: Mi samoobrazovanje ne shvatamo samo kao dopunu, već kao alternativu, kao jedan kvalitativno drugačiji pristup koji nastoji da poveže ljude i da proces obrazovanja postavi kao zajednički, grupni proces koji teži ka prevazilaženju različitih društvenih hijerarhija i nejednakosti. Obrazovanje može i treba da bude oslobađajuće, u svakom smislu te reči, ali ljudi su često suviše vezani za veštački nametnute autoritete i kruti formalizam zvaničnog obrazovanja. Najveći problem jeste kako to prevazići, kako promeniti svest ljudi i njihov odnos prema obrazovanju, a to je nešto što verujemo da može da se postigne samo kroz jedan dugotrajan i naporan proces, sa puno upornosti i posvećenosti. Ipak, bez obzira na to koliko je taj proces težak on je uvek i uzbudljiv, ispunjavajući, inspirativan. Paralelno sa promenom svesti ljudi svakako uvek ide i postepena promena međusobnih odnosa, institucija i čitavog društva u kome živimo, pa će tako nestajati i materijalna ograničenja, kao što su nedostatak sredstava, prostora, vremena, interesovanja…
2. Koji su osnovni principi rada Samoobrazovnog univerziteta „Svetozar Marković“?
Saša: Osnovna ideja oko koje se razvijao Samoobrazovni univerzitet jeste da svi ljudi poseduju određena znanja koja mogu da podele sa drugima i da je neophodno kreirati prostor izvan postojećih institucija u okviru koga će svi koji su zainteresovani moći da učestvuju u potpuno otvorenim i demokratskim procesima obrazovanja. Umesto hijerarhijskih odnosa i unapred definisanih autoriteta negujemo princip jednakosti, težimo ka brisanju granica između onih koji podučavaju i onih koji uče, a akcenat je stavljen na dijalog i razmenu mišljenja. Jedan od najznačajnijih ciljeva Samoobrazovnog univerziteta jeste razvijanje kritičke svesti i pružanje mogućnosti ljudima da uče jedni od drugih kako da analiziraju svet u kome živimo, kako da spoje teoriju i praksu i kako da postanu kreatori društvenih promena.
3. Šesto izdanje Male samoobrazovne čitanke posvećeno je aktivistkinjama i misliteljkama kasnog 19. i ranog 20. veka, sa namerom da se njihovo delo kontekstualizuje u odnosu sa aktuelnom društveno-političkom klimom. Do kakvih se zaključaka došlo? Šta nam danas znače Lusi Parsons, Silvija Pankherst, Volterin de Kler?
Saša: Sedam autorki, čije tekstove smo objavili u ovoj čitanki, bile su veoma različite, ali ono što ih povezuje jeste ljubav prema slobodi, jednakosti i pravdi, kao i spremnost da se za te ideale bore i žrtvuju. One su svoje ideje zaista živele i zbog toga su njihove životne priče podjednako zanimljive i inspirativne kao i njihovi tekstovi. Povratak u prošlost i proučavanje života i dela ovih ranih anarhistkinja, socijalistkinja i sindikalistkinja može da bude izuzetno značajno za sadašnje generacije. Na primeru ovih žena koje su pisale, organizovale, agitovale, dizale pobune i pripremale revolucije možemo videti da je svaka sloboda koju danas imamo rezultat požrtvovane, mučne i često krvave borbe. Važno je i neophodno danas proučavati istoriju borbi za radnička prava i za oslobođenje žena da bismo se probudili iz naše letargije, da bismo shvatili da se mirnim protestima, peticijama i negodovanjima po društvenim mrežama ništa značajno ne može promeniti. Potrebna nam je ponovo onakva odlučnost, strast, posvećenost i borbenost kakve pronalazimo kod Lusi Parsons, Majke Džouns, Elizabet Grli Flin… pa nam onda nijedna prepreka ka kreiranju ravnopravnijeg i slobodnijeg sveta neće biti nepremostiva.
4. Kako doživljavate budućnost samoobrazovanja, kako u svojoj organizaciji, tako i na širim nivoima?
Irena: Kao stožera borbe. Gotovo nužnost. Kada se javne obrazovne institucije budu sasvim privatizovale, a čini se izvesno da će se to dogoditi u narednoj deceniji, primat u političkoj borbi će potpuno preuzeti samoobrazovne prakse. Formati će varirati, postajati propustljiviji, učestaliji, ljudi otvoreniji i spremniji na greške, sledstveno slobodniji. Sa manjkom izbora doći će i do jačanje epistemičke motivacije, a poligoni koji budu konstituisani oko samoobrazovnih praksi ujedno će biti prilike za nova okupljanja, razmenu, proizvodnju društvenosti, jačanje solidranosti – odskočne daske novih akcija i metoda. Već sada se to dešava, samo smo još uvek zarobljeni tekovinama, te precenjujemo akademske oznake srednjoklasnog prestiža.
Razgovor vodila Galina Maksimović
