Progresivni pokreti jačaju i održavaju kontinuitet, između ostalog, deljenjem znanja i pravovremenog beleženja rada organizacija. Publikacija „Politika i rezilijencija ženske nevladine organizacije aktivne u oblasti seksualnog nasilja: Iskustvo Incest trauma centra, Beograd, Srbija“ doprinosi upravo ovome, a iako zasnovana na iskustvu rada jedne specifične organizacije, ipak sadrži nizove univerzalnijih informacija i mehanizama primenljivih na srodne organizacije, kao i neku vrstu radne sveske. Ovom prilikom delimo sa vama PDF publikacije uz razgovor sa ko-autorkom publikacije, dr Ljiljanom Bogavac.
1. Gotovo tri decenije posvećenog rada nemoguće je svesti na pojedinosti koje su ih obeležile, ali hajde da makar pokušamo da postavimo to pitanje – koji su momenti bili prelomni ili na drugi način značajni za vaš organizacioni i politički razvoj?
Kao ko-osnivačica Incest Trauma Centra – Beograd, ponosna sam na naš rad i rezultate, prvenstveno pouzdanost koju smo pružile deci i odraslim osobama koje su preživele seksualno nasilje. Kao ključne uticaje prepoznajem našu odluku da već sa osnivanjem postanemo deo anti-ratnog pokreta koji insistira na suočavanju s prošlošću počev od odgovornosti pojedinaca iz naše zemlje, da oduvek gromoglasno zagovaramo ljudska prava LGBT+ osoba, i da čuvamo svoj integritet i autonomiju bez obzira na cenu. Tako je i danas.
2. Iako je rad Incest Trauma Centra uže fokusiran na problem seksualnog nasilja, vaša organizacija je, kako se vidi i u publikaciji, sasvim uronjena u širi kontekst, i i te kako mari za anti-ratnu politiku, za LGBTQ+ prava, za jačanje otpora desnici. I takav holistički pristup radu je sve ređi među nevladinim organizacijama, što zbog diskontinuiteta u pokretu, što zbog preopterećenosti birokratijom koja sužava aktivizam, što iz nekih trećih razloga. Kako vi uspevate da održite taj višeaspekatni pristup, koji je, na kraju krajeva, i neophodan za sveobuhvatnije razumevanje seksualnog nasilja?
Nakon gotovo 30 godina, sigurna sam da je za nas u Incest Trauma Centru upravo ovaj vrednosni sistem naš osnovni identitet. Da, mi smo stručnjakinje u oblasti seksualnog nasilja. Ali radimo u društvenom kontekstu i stručnjakinje i aktivistkinje smo u jednom identitetu. Nema rodne ravnopravnosti dok se o seksualnom nasilju nad decom i ženama ne govori javno i glasno. Naše određenje je aktivan i u javnosti vidljiv odgovor nacionalizmu, desnoj opciji, crkvi u delu u kojem brutalno gazi ljudska prava žena i dece i krije seksualno zlostavljanje dece počinjeno od strane njenih zaposlenika. Odlučile smo se za izlaganje osoba koje su članice organizacije i izlaganje organizacije – jer živimo ove vrednosti.
3. U radu Incest Trauma Centra ističe se i praksa saradnje sa institucijama, što kroz treninge sa zaposlenima u institucijama, što kroz vaše inicijative koje podižete do najviših dostupnih institucionalnih nivoa. I to uspevate uprkos tome što ste od države i njenih službi ne jednom doživele, kako ste to opisale, „backlash zdravoj pameti“. Kako uz sve te prepreke uspevate da pronađete kanale za institucionalnu saradnju, te stavite delikatne i progresivne teme na njihove stolove?
Mnogo je promišljanja, analize, iza nas. O svakom koraku, svakom postupku koji smo napravile ili koji ćemo napraviti. Naše su odluke zasnovane na tome šta nam kao svoju potrebu saopštavaju deca i odrasle osobe koje su preživele seksualno nasilje. Ako su naše klijentkinje i klijenti uradili sve da prežive seksualno nasilje i odvažno se suočavaju sa dugotrajnim efektima seksualne traume – ko smo mi da kalkulišemo prema institucijama? Nismo se osnovale zbog organizacije ili sebe samih, nego zbog dece i žena čije je jedno životno iskustvo preživljeno seksualno nasilje. Naše samoorganizovanje je instrument za ciljeve koji štite interes dece i žena. Taj instrument smo nastojale da postane u pristupu mudar, a da je u svojoj suštini prožet visokom stručnošću u čije izgrađivanje smo mnogo uložile. Dakle, neophodno je aktuelno poznavati oblast kojom se bavite i stalno učiti o sistemu kojem se obraćamo. Duboko verujemo u svoje ulaganje u učenje i da će nam znanje doslovno u svemu pomoći.
4. Imate niz politika i procedura u koje su pretočene vaše vrednosti i principi, a jedna od njih je Politika brige o sebi kao pomagačicama aktivnim u oblasti seksualnog nasilja. Poslednjih godina, politike i prakse brige o sebi sve su zastupljenije u feminističkom pokretu, ali često izmičući sopstvenom političkom karakteru i često u oblicima koji nisu (sasvim) adekvatni, uz opasnost da budu i kontraproduktivni. Kako vi vidite smislenu organizacionu politiku brige o sebi, uz poseban osvrt na pomagačice aktivne u oblasti seksualnog nasilja?
Briga o sebi kao braniteljkama ljudskih prava je političko pitanje, politički stav na nivou organizacije i jednako na individualnom nivou. Društveni položaj braniteljki ženskih ljudskih prava koje su aktivne u oblasti seksualnog nasilja je jedna od prioritetnih oblasti rada u okviru Evropske ženske mreže protiv seksualnog nasilja, čija smo članica i organizacija-ko-osnivačica. U izradi politike organizacije, naše razmišljanje je da je neophodno obuhvatiti sistem vrednosti braniteljki, društvene promene koje su načinile kao rezultat svog rada, rizike kojima su izložene u radu i izvore lične snage i ranjivosti (uključujući ličnu predistoriju), preživljena iskustva nasilja upravo zbog toga što su braniteljke u oblasti seksualnog nasilja, zatim promene koje same kod sebe identifikuju da su nastale na ličnom nivou, u životu, kao rezultat rada na ovoj temi i koje načine brige o sebi i samozaštite saopštavaju da su koristile. Posebno, stalnim učenjem svih članica o temi organizacionog razvoja poboljšava se prognoza za postizanje adekvatne brige o sebi. O svemu više, i uz preporuke koje smo dale, može da se sazna iz naše prošlogodišnje publikacije „Društveni položaj, iskustva i snage braniteljki ljudskih prava aktivnih u oblasti seksualnog nasilja“ koju smo uz podršku Rekonstrukcije Ženskog fonda izdale na engleskom jeziku. Ona prati lična iskustva 12 braniteljki koje su ukupno 295 godina rada posvetile temi seksualnog nasilja, dobitnice su 28 nagrada lično za svoja postignuća, a još 20 nagrada su primile njihove organizacije.
5. U publikaciji se osvrćete i na „nefer utakmicu“ između ženskih organizacija, širenje glasina, rivalstvo itd. Iako se to u publikaciji odnosi na vaše organizaciono iskustvo, aplikabilno je na širi nivo – pokret je fragmentiran, u rivalstvu (nekad „svojevoljnom“, nekad donatorski nametnutom), kontaminiran ličnim konfliktima… Gde se to, prema vašem mišljenju, „pogrešno skrenulo“ na nivou pokreta? Koje su mere neophodne kako bi ženske organizacije (ponovo) izgradile autentična savezništva?
Za nas je odgovor jednostavan, a to je da sve polazi od osoba. Lični sistem vrednosti i da li ga živiš – o tome je reč. Svaka od nas u organizacijama i uopšte u ženskom pokretu, ima izbor bukvalno svakog dana svog života podsticati bilo šta negativno. Lično smo odgovorne. Svoju ličnu kulturu članice pokreta prenose na svoje organizacije, na mlade članice i sve koje se tek pridružuju pokretu. Svakog dana biramo hoćemo li fer postupati. Sve je do nas samih.
Publikaciju „Politika i rezilijencija ženske nevladine organizacije aktivne u oblasti seksualnog nasilja: Iskustvo Incest trauma centra, Beograd, Srbija“ autorki Dušice Popadić i dr Ljiljane Bogavac čitajte i preuzmite besplatno OVDE!
Razgovor vodila Galina Maksimović
