Žene na koje je većinski spala briga, logistika, finansijsko opterećenje, kao i emotivni rad za obolele članove porodice, tokom pandemije savladavaju višestruke prepreke boreći se protiv poražavajućih statistika, posebno onih skrivenih: obolelih, umrlih, neadekvatno lečenih, nikad zbrinutih. Kvalitetna i dostojanstvena zdravstvena zaštite, koja bi trebalo da je društvena odgovornost, javno finansirana iz poreza, za većinu je nedostupna. Iako je zdravstvo postalo fokus u javnosti, sem dijagnostike da nije nikada bilo gore, i da se sumnja na dalje urušavanje javnog zdravstva radi jeftine privatizacije, prepreke i akrobatsko kretanje kroz zdravstveni sistem ostaje svojevrsna misterija. Kroz program Specijalni Fokus podržale smo istraživački poduhvat aktivistkinja Marije Jakovljević i Jelene Veljić, te pričale sa njima bliže o razlozima, iskustvima i svojevrsnoj iscrpljenosti samog priručnika.
1. Kako i zašto ste došle na ideju da napravite priručnik Vodič za snalaženje kroz zdravstvene krize?
M: Ja sam bila (i i dalje sam) besna zbog načina na koji zdravstveni sistem tretira ljude – moje roditelje, moju koleginicu Romkinju, mamu moje drugarice, pa i mene. Da ne pominjem ljude koji ni ne postoje za sistem. To je sve akumuliralo tokom pandemije, posebno jer je protok informacija bio otežan i svi smo morali da se snalazimo na najluđe načine. S druge strane, u mom slučaju se ogroman broj ljudi uključio da pomogne – da nam nađe kontakte, da nas uputi kako stvari funkcionišu, da nas vozi, obezbedi izlazak na teren za testiranje nepokretne osobe i još gomilu stvari kojih ne mogu ni da se setim. Takva praktična solidarnost je užasno bitna da se izgura kriza. Nažalost, mnogi ljudi nemaju takvu podršku, jer su društvo i mreže podrške sistematski uništavani decenijama. Stoga mi je bilo važno da ono što sam ja naučila u tom procesu zahvaljujući drugim ljudima, vratim nazad zajednici, da bude dostupnije, da sledeća osoba ne mora da prolazi baš sve te korake i da se ne oseća kao da luta u magli. Onog trenutka kada sam stekla osećaj da znam šta mi je činiti, očaj je zamenila upornost da svom ocu učinim dostupno sve ono na šta ima pravo i što zaslužuje. Želim da tu odlučnost da se izborimo za zdravlje prenesem i na druge. Mislim da je to posebno važno kada su ljudi zbog izgubljene vere u sistem odustali od njega i mnogi se okrenuli prodavačima magle, koji ih čine još ranjivijim. Cela situacija je trenutno poražavajuća i jasno je da stvari moraju da se menjaju odozgo. No dok se kritična masa ne konsoliduje za suštinske promene, ta rupa koja je ostala usled razvaljenog zdravstvenog sistema mora nečim da se popuni – naše nastojanje je da podsetimo ljude da može drugačije, da niko nije sam/a u toj borbi i da ima načina da sačuvamo jedni druge, a onda i zdravstvo. I dodatno sam htela da te negativne emocije pretvorim u nešto konstruktivno, jer mislim da bi me pojele.
J: Na sve što je Marija rekla dodala bih i da je ovaj priručnik neki logičan nastavak jednog istraživanja u čijem smo sprovođenju učestvovale pre nekoliko godina – „Kako izlečiti zdravstvo“. Tu smo se bavile istraživanjem uzroka loše situacije u zdravstvu, bilo da su u pitanju manjak kapaciteta, osoblja, ili nezadovoljstvo pacijenata, korupcija, neodgovornost it. Konstatovali smo da, pored tada (a i još uvek) aktuelnih mera štednje koje su doprinele smanjenju ionako nedovoljnih ulaganja u zdravstvo, glavnu ulogu ima politički sistem u kome živimo – kapitalizam – i da je za suštinske promene potrebno napraviti radikalni zaokret u političkom usmerenju, perspektivi i ideologiji. Ovo važi ne samo za zdravstvo, već i za druge segmente javnog sektora, odnosno onih „usluga“ koje su neophodne celom društvu i koje moraju biti u potpunosti finansijski obezbeđene od strane države, poput školstva, socijalne zaštite, struje, vode itd.
2. Vaše istraživanje je iscrpno, detaljno i sa jasnim smernicama kako preskočiti igricu zvanu javno zdravstvo. Ipak, šta vas je najviše iznenadilo kada ste krenule da sumirate informacije i istraživanje?
M: Kad prođeš kroz pakao kruševačke bolnice i privatnih lešinara misliš da ništa ne može da te iznenadi, ali avaj. Dijapazon užasa koji ljudi proživljavaju u zdravstvenom sistemu je širi od zamislivog. Nakon prvog čitanja prikupljenih iskustava, morala sam da ostavim materijal, jer nisam mogla da se nosim sa svim tim. Tek posle nekog vremena sam uspela ponovo da mu priđem, da filtriram rešenja i organizujem ideje.
Na listi negativnih iznenađenja je i količina društvenih lešinara koji se kače na pacijente i koriste njihove situacije. Na primer taksisti koji praktično prisile ljude koji nisu iz Beograda da se voze sa njima i onda ih oderu. Ili svi ovi prevaranti koji pozivaju penzionere, koriste njihove slabosti ili strahove, pljačkaju ih suludim proizvodima i dodatno ugrožavaju njihovo zdravlje. Sada već zapadam u moralisanje, ali ja stvarno ne mogu da shvatim da neko može da se bavi takvim poslom. Ekspolatisanje nečije bolesti i nedostatak empatije su frapantni.
Ono što nas je donekle pozitivno iznenadilo je što postojeći zakoni koji regulišu domen zdravstvene zaštite ili su u vezi sa zdravljem uglavnom nisu loši. Ne kažem da su sjajni, imaju gomilu slepih mrlja, ali postoji neki nivo koji bi mogao da se dalje unapređuje. Kad bi bilo političke volje…
Mene je iznenadilo i da na šestoj godini medicine zapravo postoji predmet koji se upravo bavi radom sa pacijentima, dakle sve ono što mi adresiramo da fali ili je problematično u pogledu odnosa i komunikacije. Dakle ne bi trebalo da ima potrebe da mi sad izmišljamo toplu vodu i crtamo zdravstvenom osoblju kako treba da se ponaša. Stvar je u tome da se taj predmet tretira kao nešto nebitno. Posledice su više nego očigledne.
Donekle nas je iznenadio i raspon organizacija koje rade baš bitne stvari u domenu podrške pacijentima i njihovim porodicama, ali mnoge od njih nisu u vidokrugu prosečne osobe. Na primer moja mama ne bi ni pomislila da tako nešto postoji, a kamoli da dođe do njih. To nije odgovornost organizacija, jer se one daju i preko svojih kapaciteta, već medija kojima nije interesantno da izveštavaju o njima, osim ako to ne mogu da spakuju u „herojsku“ ili u „tužnu“ priču. Ne znam kako, ali i dalje me iznenađuje kad takvi napori da se pomogne ljudima ostaju nedovoljno vidljivi.
J: U nekim trenucima obema nam je predstavljao veliki i lični izazov da artikulišemo opis sistema i damo savete. Na papiru, kako je Marija rekla, postojeća rešenja za oblasti koje su obrađene aktuelnim propisima, zapravo ne izgledaju tako loše kako bi se moglo pretpostaviti, ali se za gotovo svaku stavku čovek susretne sa problemom „ovo prosto ne radi“. Takođe, veliki broj organizacija civilnog sektora koje se bave određenim partikularnim problemima u vezi sa zdravstvom upućuje na to koliko na sistemskom, državnom nivou ne postoji sluh za neke nove, možda savremene aspekte zdravstvene zaštite koje je neophodno uvrstiti u obim „usluga“, te da država često kaska (a u nekim slučajevima i ignoriše ili opstruira) za narodnim inicijativama koje traže poboljšanje određenih segmenata sistema. Smatram da je to deo opšte strategije upućivanja zdravstva ka privatizaciji i to je nešto čemu se mora stati na put što pre.
3. Kako same primećujete “pristup zdravstvu sada u mnogome zavisi od klasnog položaja, boje kože/nacionalnosti, starosti, pola, seksualne orijentacije, invaliditeta i drugih aspekata koji su deo identiteta i društvenog položaja osobe.” Kako smo se našli u takvoj situaciji i koji su pravci izlečenja zdravstva?
M: Rekla bih da su nas kolektivna kratkovidost i tendencija da pojednostavljeno analiziramo društvene promene dovele dovde. Situacija u zdravstvu je deo šireg problema prihvatanja kapitalističkog načina proizvodnje, gde se sve podređuje tržištu, pa i zdravlje. Za zemlju koja je na poluperiferiji kapitalističkog sistema, koja je rasprodala svoju industriju i temeljno uništava javni sektor, dakle koja je zavisna od međunarodnih institucija koje guraju dalje mere štednje i komercijalizaciju svega, upitno je koliki manevarski prostor postoji. Međutim, to ne znači da je otpor uzaludan. Moraju se promišljati drugačije strategije za očuvanje mehanizama društvene solidarnosti, kao što je funkcionalni javni sektor, pa i zdravstvo u njemu. Dakle problematika je mnogo šira i tiče se globalnog sistema društveno-ekonomskih odnosa, ali i našeg odnosa prema instutucijama, koje su, ako ćemo iskreno, postale problematične i pre kapitalističke transformacije. Hoću reći jedan nivo je menjanje sistema, a drugi je razvijanje odgovornih institucija koje moraju da evoluiraju, a ne da se dozvoli njihovo okoštavanje i urušavanje.
Nas dve smo pre par godina bile deo istračivačkog tima koji se bavio analizom stanja u zdravstvenom sistemu. Iz tog projekta je nastala publikacija Kako izlečiti zdravstvo koja daje detaljniji odgovor na pitanje kako smo došli dovde.
Drugi deo tvog pitanja je mnogo teži. Nema recepta, mora se raditi na svim nivoima: od sistemskog – što bi bilo odupiranje merama štednje; preko institucionalnog – npr. stajanje na rep korupciji, urušavaju profesionalnih i etičkih standarda; do ovog svakodnevnog nivoa gde moramo da napravimo prostor da budemo tu jedne za druge, da ne dozvolimo da nas pojedu naše individualne muke, jer smo jedni drugima poslednja brana od ove lavine užasa koja nas je snašla u vidu zdravstvenog sistema.
J: Kao što je pomenuto ranije, smatramo da je za bilo kakvu suštinski promeno potrebno promeniti političku orijentaciju iz kapitalističke u komunističku. Sve drugo su kozmetičke promene nestabilnog karaktera koje pri svakoj manjoj krizi nestaju, pod standardnim izgovorom da se krize rešavaju merama štetnje. Pored sistemske, radikalne promene, potrebno je takođe raditi na promenama na svakom nivou – zdravstvo mora biti na usluzi stanovništvu, mora biti savremeno, ustanove moraju biti maksimalno opremljene, potrebno je proširiti mrežu ustanova tako da svako naselje ima dostupnu primarnu zdravstvenu negu i kratak put upućivanja u ustanove višeg ranga ili specijalistima/kinjama, zdravstveno osoblje mora postojati u dovoljnom broju da svačije potrebe budu zadovoljene, a istovremeno mora biti vrlo temeljno obučavano da u obzir uzme različite pozicije, životne situacije ili specifičnosti pacijenata/kinja, pri čemu treba iskoreniti svaku dozu netolerancije, elitizma, klasizma i sličnih negativnih stavova prema pacijentima/kinjama.
4. Građani Velike Britanije, barem po istraživanjima javnog mnjenja, su dosta ponosni na svoj javni zdravstveni sistem (NHS) koji se sada i tamo urušava ali gde ljudi protestuju i staju u odbranu tog sistema. Zašto mislite da takav bunt još uvek ne postoji ovde i nije trenutno moguć?
M: Baš sam ovih dana gledala video gde devojka objašnjava kako je slala 133 mejla kako bi došla do termina u NHSu! Njena upornost je zadivljujuća! Ja sam se prethodnih godina izdopisivala sa svim mogućim institucijama, od pošte do poreske, a sve zbog zdravstvene situacije mog oca, ali to što je ova devojka prošla sa NHSom je neuporediv pakao. Jurenje svih tih institucija da rade svoj posao je toliko iscrpljujuće, to je dodatni društveni rad koji jede vreme i energiju (Osim ako niste Joe Lycett, taj duh nam treba! :D).
Elem, u našem slučaju mislim da je većini dodatni stres ispravljanje krivih drina. Drugi momenat je što velika većina ni ne zna koja sve prava imamo (kako bi pa znali?), pa ni ne zna da može i treba da se buni. Treće je što kad si baš u akutnoj krizi ti zavisiš od svih tih ljudi koji su povezani kroz javne i private zdravstvene ustanove i institucije i moraš da vagaš i izigravaš diplomatu da bi dobila neki minimum za pacijenta.
Što se tiče organizovane društvene pobune, mislim da tu upravo klasno raslojavanje igra ključnu ulogu. Kad su u pitanju ekološki problemi, pogađaju nas uglavnom sve, nemaš gde da pobegneš od zagađenog vazduha, i onda se ljudi svih klasa lakše uključuju u borbe. Kod zdravstva neki ipak mogu da pobegnu u neku privatnu ustanovu, iako ni one više ne predstavljaju nikakvu garanciju kvaliteta i sigurnosti. Ali jeste važan momenat, kad ti gori pod nogama, ako imaš ili možeš da prikupiš nekako sredstva, otići ćeš privatno, nemaš vremena da ideš na protest i pokrećeš tužbe (to možeš kasnije, kad se neke stvari malo slegnu). Ko sebi ne može da priušti privatnu zdravstvenu uslugu, ostaje sa osećajem bespomoćnosti i izolovanosti. To su parališuće emocije. Iako je mnogo onih koje zdravstvo ostavlja bukvalno da umru, svi se osećaju napušteno i tu je teško podići ljude na noge. Svaka nova užasna vest u novinama nije dokaz da nismo sami, već potvrda “da tako stvari funkcionišu, i da se tu ne može ništa”. Borbenost se sistematično ubija kroz medije.
No, ja ne mogu da prihvatim da je sve izgubljeno i da ne može bolje. Čini mi se da sve više ljudi vrlo različitih profila pokreće akcije za odbranu javnih dobara i ljudskih prava ili čak za njihovo proširenje. Ako smo uvezli taj neoliberalni duh koji bi da rasproda sve i ostavi ljude na cedilu, možemo da pokupimo i iskustva odbrane, npr. #YourNHSNeedsYou. S druge strane, mi imamo nasleđe otpora i kolektivnog organizovanja za javno dobro, koje mora da može da se oživi. Tako da ne mislim da nije moguć takav bunt, mislim da se nisu sve kockice poklopile da se to desi, ali možda vrlo brzo budemo imale/li konstruktivni bunt. Previše je tuge, besa i frustracije nakupljeno zbog nepravdi koje nam zdravstveni sistem svakodnevno nanosi i to mora jednom da eskalira. Samo se nadam da smo u međuvremenu shvatile/li svu multidimenzionalnost problema i da se nećemo zadovoljiti pukim krpljem rupa, jer će inače brod da potone, a i mi sa njim.
J: Britanski NHS ima veoma dugu istoriju urušavanja, zapravo dosta duži i radikalniju od one sa kojom se suočava zdravstvo u Srbiji. Tome pre svega imamo da zahvalimo političkom sistemu socijalističke Jugoslavije i može se reći da je ono malo dobrog što možemo zateći u zdravstvu danas ostatak prethodnog režima i društvenog uređenja.
Pitanje postojanja i nepostojanja bunta na ovu ali i mnoge druge teme je dosta kompleksno i ne bih mogla u ovom trenutku da dam potpun odgovor na pitanje zašto se ljudi više ne angažuju oko mnogobrojnih problema koje postoje u Srbiji (ali i u Jugoslaviji, i šire). Pretpostavila bih da je jedan od aspekata to da su ljudi mahom dovoljno okupirani svakodnevnim preživljavanjem, da mnoge od tih borbi deluju uzaludno s obzirom da sa druge strane stoji jedan monolit hegemone ideologije oko koje, sa izuzetkom malog broja zemalja, postoji maltene svetski konsenzus. Sa druge strane, kada je reč o zdravstvu, kao što je Marija rekla, ljudi se nađu pred izborom da moraju da individualno hitno rešavaju neki gorući problem, uz veliki broj komplikacija i peripetija, ili da se isto tako individualno i razjedinjeno bore za svoja prava ili za promenu u sistemu koji se uvek „drži zajedno“ i gde je jako teško ostvariti pobedu.
Ipak, ukoliko želimo da preživimo, promena je neminovna i svako poboljšanje situacije moraće da podrazumeva radikalne korake. Nadamo se da će do njih doći pre, a ne kasnije.
Razgovor vodila: Đurđa Trajković
