U prvom izdanju serijala Rasizam i antirasizam donosimo vam tekst karipsko-američkog filozofa Čarlsa V. Milsa (Charles V. Mills) čiji je rad bio fokusiran na pitanja rase, bele supremacije kao političkog sistema i njihovog odnosa sa liberalnom demokratijom.
Globalno belo neznanje
Čarls V. Mils
Iz knjige: Routledge International Handbook of Ignorance Studies, edited by Matthias Gross, Linsey McGoey.
Godine 2007. sam se u eseju „Belo neznanje“ (Mils, 2007.) namerio da mapiram neznanje specifično utemeljeno u privilegiji bele rase. Pokušao sam da doprinesem novoj „društvenoj epistemologiji“ u filozofiji kroz uvođenje pitanja rase, belog rasizma i bele rasne dominacije. Ovi faktori su krucijalni za iskrivljenje socijalne kognicije u poslednjih nekoliko stotina godina (tj. u moderno doba), ali su slabo razmatrani u filozofiji uopšte i posebno epistemologiji.[1] Terminom „belo neznanje“ označeno je neznanje belaca – odsustvo uverenja, lažno uverenje, skup lažnih uverenja, sveprožimajuće iskrivljujuće viđenje – koje nije slučajno, već kauzalno povezano sa tim što su beli. „Belost“ ovde, naravno, nema biološke konotacije, već se koristi u smislu koji je postao uobičajen u kritičkim studijama belosti, tako da se odnosi na ljude koje društvo kategoriše kao bele u okvirima rasijalizovanog društvenog sistema (Pejnter 2010.; Alen 2012.). Stoga polazim od obuhvatne socijalno konstrukcionističke analize, u kojoj je rasa stvarna, ali više društvena nego prirodna pojava (Haslanger 2012.).
Moje razmatranje u tom eseju fokusira se uglavnom na Sjedinjene Države, ali s namerom da primena koncepta bude mnogo šira. Pošto je evropski kolonijalizam i imperijalizam stvarao moderan svet i pošto su rasističke pretpostavke/okviri/norme bili u srži teorija koje opravdavaju osvajanja i dominaciju zapadnog sveta, očekivali bismo da je belo neznanje globalno (Mils, 1997.). Pretpostavlja se da je modernost prosvetljena Prosvetiteljstvom, ali kao što su brojne knjige o Prosvetiteljstvu istakle tokom poslednjih decenija, radi se od poduhvatu koji je od početka kognitivno klimav. Po mišljenju Dorinde Utram (2005., str. 135): „Kontradikcija između podržavanja navodno univerzalnih prava i stvarnog isključivanja velikog broja ljudskih bića iz uživanja tih prava je u samom središtu prosvetiteljske misli i karakteristična je za nju“. Politička ekonomija rasne dominacije iziskivala je i odgovarajuću kognitivnu ekonomiju koja bi sistematski zamračivala svetlo činjeničnih i normativnih zapitanosti. Ovo poglavlje izlaže – nužno vrlo šematski, s obzirom na ograničen prostor, ali kao mogući podsticaj daljim istraživanjima korisnosti ovog koncepta – neke od ključnih odlika belog neznanja koje se posmatra kao globalno.
Globalno belo neznanje: prostor, vreme, sadržaj
Prvo par razjašnjenja. Očito je da teorijski okvir koji belo neznanje posmatra kao skup individualnih pogrešnih uverenja belih osoba nije najbolji (mada prikupljanje uzorka takvih uverenja može biti dramatično prosvetljujuće u pogledu razmera pogrešnih belih shvatanja). Pre bi trebalo govoriti o specifičnoj perspektivi, prizmi kroz koju se percipira i interpretira, pogledu na svet – kako je to formulisao američki sociolog Džo Fegin )2010. str. ix), o „belom rasnom okviru“ koji inkorporira brojne elemente u „holističku i sveobuhvatnu… rasnu konstrukciju realnosti“.
Zavisno od teorijskih sklonosti osobe, ovakav okvir bi se mogao konceptualizovati staromodnim rečnikom Marksizma kao „ideologija“, novijim fukoovskim rečnikom kao „diskurs“, burdijeovski kao „habitus“ ili u terminologiji anglo-američke analitičke filozofije (delom proistekle iz kognitivne psihologije) kao aparat motivisane iracionalnosti, samoobmane, implicitne pristrasnosti, vruće i hladne kognitivne distorzije[2] i tako dalje. Ali koji god da je krovni teorijski okvir, potrebno je da „belost“ ima odgovarajuću uzročnu ulogu u objašnjenju cele generacije pogrešnih uverenja; to ne može biti tek puka stvar neznanja među belim ljudima. Mogućih kauzalnih faktora je više (i nisu svi nužno međusobno isključivi): socijalizacija u pravcu rasističkog skupa uverenja ili eurocentrično normativno polazište, nasleđena kultura i tradicija, usađena socijalna amnezija, karakteristična pristrasnost načina zaključivanja, manjkav konceptualni aparat, grupni materijalni interesi ili epistemološki nedostatna socio-strukturalna pozicija. Ali „belost“ mora biti na pravi način operativna u proizvodnji, makar tendenciozno, specifične kognitivne orijentacije spram sveta, jedne apriorne sklonosti pogrešnom shvatanju određene vrste stvari. Otud tvrdnja da je postizanje verodostojnih spoznaja o tim određenim stvarima ako ne izvesno, a onda barem znatno verovatnije u slučaju odsustva „belosti“ u jednom ili više gore pomenutih smislova ili (kod potčinjenih nebelih populacija) u slučaju odsustva socijalizacije u pravcu belog pogleda na svet.[3]
Međutim, kada govorimo o „globalnom“ belom neznanju, to ne bi trebalo shvatiti kao impliciranje ni prostorne ni vremenske uniformnosti. Evropsko stanovništvo se širi celim svetom zbog kolonijalizma i osvajanja, ali njihova društvena kategorizacija kao belaca nije u potpunoj podudarnosti sa tim procesom. Kontroverzno je pitanje kada rasa ulazi u svet kao pojam i društvena realnost,[4] kao i kada „belost“ postaje opšteprihvaćen rasni socijalni identitet. Pritom granice belosti neće uvek biti isto ocrtane u različitim zemljama, niti će određenje kroz belost isključiti unutrašnje „rasne“ heterogenosti i hijerarhije u okviru same bele populacije. U jednom periodu se smatralo da postoje različite evropske rase – tevtonska/nordijska, alpska, mediteranska – koje danas kao takve nisu više priznate (Pejnter 2010., poglavlje 15). Neki tekstovi sugerišu da „inferiorni“ Evropljani u stvari uopšte i nisu „beli“, bilo u svojim matičnim evropskim zemljama ili emigrantskim destinacijama poput Sjedinjenih država, dok drugi teoretičari odgovaraju da se hijerarhija „superiornih“ i „inferiornih“ belih rasa meša sa hijerarhijom belih i nebelih (Ignjatijev 1995.; Guljelmo 2004.).
Dakle, razna pitanja su sporna i nerešena. Akademskim krugovima je u ovoj oblasti do sada dominiralo iskustvo Sjedinjenih Država, uz australijsko na uvaženom drugom mestu (Keri i Mekliski 2009.). Ali kako (nadamo se) kritičke studije belosti postaju globalno prihvaćene, za pretpostaviti je da će se razviti detaljniji prikazi karakteristični za različite zemlje, koji će predstaviti geografske različitosti u razgraničenjima i između belosti i nebelosti i u okvirima lokalnih belosti. Uvod u ovu temu Stiva Garnera (2007.), na primer, posmatra belost Kariba i Latinske Amerike, kao i Ujedinjenog kraljevstva. Ipak, ove nesigurnosti i praznine ne bi trebalo posmatrati kao nešto što bi ugrozilo glavnu tvrdnju da su širom planete tokom poslednjih nekoliko stotina godina belci generalno bili (i jesu) privilegovani, da su prvobitno smatrali sebe superiornom rasom i da ova temeljna pogrešna spoznaja nužno prožima i njihove druge percepcije, koncepcije i teorizacije, kako deskriptivne tako i normativne, akademske i narodne. Otud opravdanje afirmacije globalnog belog neznanja.
Ali ako postoji vremensko i prostorno određenje belosti, potrebno je da postoji i vremensko i prostorno određenje neznanja. Priroda belog neznanja – šta to belci uobičajeno pogrešno shvataju – razlikuje se zavisno od vremena i mesta. Makro-periodizacija koja bi grubo odgovarala celoj planeti bi podrazumevala razlikovanje perioda od nekoliko vekova kada su rasistička uverenja (i njihove implikacije) generalno uzimana zdravo za gotovo među belom populacijom od novijeg perioda (pri čemu liniju razgraničenja obično predstavljaju Drugi svetski rat, Holokaust i posleratna dekolonijalizacija) kada takva uverenja generalno postaju manje dopustiva, makar na Zapadu. (Ova ograda je neophodna zato što je nereformisani rasizam kod većine belaca u mnogim drugim nacijama bele dominacije i danas, npr. u Latinskoj Americi, i dalje živ i zdrav).[5] Na vrhuncu belog rasizma i zvanične evropske dominacije planetom, globalno belo neznanje imalo je obličje prihvatanja inferionornosti (bilo utemeljene u teologiji, kulturi ili biologiji ili nekoj kombinaciji utemeljenja) ljudi nebele boje kože, normativnog legitimiteta vladavine belaca (kolonijalizam i imperijalizam; eksproprijacija nad starosedeocima, raseljavanje i ubistva; rasno ropstvo) i sledstvenih rasijalizovanih pretpostavki i okvira, slepila i ravnodušnosti, neophodnih da bi takva dominacija bila u saglasju i sa proklamovanim činjenicama i sa proklamovanim moralnim principima. Nasuprot tome, danas globalno belo neznanje češće ima formu bar nominalnog, a ponekad čak i iskrenog, prihvatanja ravnopravnosti nebelih (shvaćenih u biološkom smislu), udruženog sa predrasudama po drugim osnovama, poput kulturnih i uopštenih, derasijalizovanih koncepata društvenih kauzaliteta.
Naravno, onaj staromodni rasizam nikada nije nestao. Pobeda Baraka Obame na izborima 2008. godine, tada a i neko vreme posle slavljena kao definitivan dokaz novih „post-rasnih“ Sjedinjenih Država, umesto toga je izvukla na površinu takvu opozicionu zlonamernost koja je primorala čak i mejnstrim komentatore da priznaju rasni karakter te pobede. (Bivša rok zvezda Ted Njudžent o rasno mešanom predsedniku Sjedinjenih Država, u sklopu kampanje za republikanskog kandidata za guvernera Teksasa, februara 2014., govori kao o „podljudskom polutanu“). Čak i nevezano za blogovska naklapanja i publikacije rasističkih ekstremnih grupa starog kova u Zapadnim nacijama (beli supremacionisti, klan, naci, skinhed), „naučni“ rasizam i dalje ima svoje branioce u redovima uglednika. Uzmimo, na primer, uspeh bestselera The Bell Curve (Belova kriva) (Hernštajn i Marej 1994.) ili kako je dobitnik Nobelove nagrade Džejms Votson 2007. godine, kao nešto neupitno, izjavio da su Afrikanci zaista intelektualno inferiorni u odnosu na belce (CNN.com/technology 2007.).
Ali takvi ispadi i izjave nisu norma. Generalno belci koji izražavaju rasne sentimente danas koriste facijalno neutralan rečnik koji se mora semantički „dešifrovati“ i „kulturalni“ rasizam zamenjuje staromodni biološki rasizam.[6] Usredsređujući se na Sjedinjene Države, mada bih ja sugerisao da to važi i šire, Eduardo Bonila-Silva (2014.) opisuje ono što naziva „rasizam slep za boje“, „rasizam bez rasista“, kod kog belci poriču bilo kakav rasizam, objavljuju svoju podršku nediskriminatornim liberalnim normama i idealima, ali istovremeno osuđuju nespremnost na rad, preferiranje da se živi od socijalne pomoći, kulturu siromaštva i/li odbijanje određenih nebelih grupa da se asimiluju. Prava srž belog neznanja danas, bilo da je praćena takvih predrasudnim karakterizacijama ili ne, jeste odbijanje da se prepozna kako zaostavština prošlosti, kao i prakse koje se nastavljaju i u sadašnjosti, i dalje hendikepiraju nebele ljude, iako im je danas data pravna i društvena jednakost. Ako je klasično belo neznanje opravdavalo preimućstvo belaca kao legitimno pravo superiorne rase, savremeno belo neznanje generalno ili potpuno poriče takvu privilegovanost ili je pripisuje većem trudu belaca. Poriče se verodostojnost tvrdnji da sistem nedozvoljenog rasnog osnaživanja i osujećivanja nasleđen iz prošlosti možda i dalje funkcioniše, reprodukujući nefer privilegije i hendikepe kroz širok spektar međusobno isprepletenih društvenih mehanizama , te stoga nisu potrebne strukturne promene radi postizanja rasne pravde kroz ispravljanje takve zaostavštine.
Rasno brisanje
Stoga je često nešto što bi se moglo zvati rasno brisanje: naknadno odbeljivanje, „whitewashing“, rasne prošlosti da bi se konstruisao alternativni narativ koji razdvaja sadašnjost od bilo kakve zaostavštine rasne dominacije. Rasizam kao ideja i ideologija, rasizam kao nacionalni i globalni sistem, rasistička zverstva i rasna eksploatacija, kolektivno se poriču ili bar ležerno minimalizuju. Ne samo u pogledu činjenica, već i konceptualnog okvira, konstruiše se jedna nestvarna istorija koja ishodi u poricanju ili umanjivanju razmera nasilja i tlačenja prethodne epohe zvanične evropske dominacije, njenog strukturalnog i dugoročnog oblikovanja sistematskih privilegija belaca, kao i u pratećoj „nevinosti“ belaca po pitanju uloge rasne eksploatacije u proizvodnji ovakvog sveta kakav je danas, posebno transkontinentalne raspodele „severnog“ bogatstva i „južnog“ siromaštva, ali i nacionalnih i rasnih šablona privilegovanja belog nad nebelim. Ako poslednjih nekoliko vekova obeležavaju hegenomija bele rasističke ideologije i globalna bela dominacija, uz dugotrajne posledice, onda je takav svet potrebno iznova promisliti i prepraviti. U tom slučaju bi se činilo da je neophodno radikalno promišljanje nasleđenih narativa i okvira i propisivanje odgovarajućih korektivnih mera u pogledu rasne pravde – bilo umerenijih mera poput afirmativnog delovanja ili drastičnijih politika poput reparacija. Ali ako nije tako, onda bi se trenutno obličje sveta moglo objasniti drugačije i ne bi bile neophodne nikakve tako dramatične rekonceptualizacije, niti takve politike rekonstrukcije društva i moralne popravke.
Brisanje belog rasizma kao glavna moderna ideologija
Za početak, poriče se centralnost uloge rasizma kao ideologije u zapadnoj misli – kao sistema mišljenja uopšte. Ovo brisanje intelektualne prošlosti nije delo neobaveštenih laika s maglovitom predstavom šta je to istorija; perjanice ovog brisanja su intelektualne elite (baš kao što su bile i perjanice rasističke teorije). Sol Dubou je pre dvadeset godina (1995., str. 1-2) započeo knjigu o naučnom rasizmu zapažanjem:
Jedna zanimljiva forma kolektivne amnezije je, do veoma nedavno, zamagljivala središnju ulogu intelektualnog rasizma u zapadnoj misli početkom dvadesetog veka… Naravno, uvek je bilo ljudi koji su dovodili u pitanje istinitost [bele] rasne superiornosti, ali ti kritičari su bili primorani da se u utvrđenim okvirima raspravljaju sa dominantnim rasnim konsenzusom… užasi koje je počinio Nacizam su takođe uticali na zamagljivanje razmera u kojima su slične rasne ideje bile prisutne u evropskoj i američkoj misli predratne generacije.
I Frank Furedi (1998., str. 1, 9) slično ističe da su „Pretpostavke o superiornosti belih rasa retko osporavane u Evropi i Sjedinjenim Državama. Zapadna dominacija svetom smatrana je dokazom superiornosti bele rase… [čak sve do tridesetih godina XX veka] princip rasne jednakosti je imao malo intelektualnih branilaca“. To se menja tek posle Drugog svetskog rata.
Šta objašnjava taj, kako ga Furedi naziva, „volte-face“? Odgovor je: Nacizam, Holokaust i posleratna pojava globalnih aktera kao što su nezavisne nebele nacije, (tadašnji) Treći svet u hladnoratovskom nadmetanju za odanost između Prvog i Drugog sveta. U takvom svetu, politika rasizma više nije bila zvanična norma Zapada. Stoga, po sudu Leona Poljakova (1974., str. 5), „kolektivna amnezija“ o kojoj govori Dubov uopšte nije slučajna, već proizvedena. Poljakov smatra da su u posleratnom periodu zapadni intelektualci, stideći se kampova smrti, prionuli na dezinfekciju istorije, ne bi li maskirali jednostavnu istinu da su Hitlerove ideje izgrađene na temeljima duge tradicije rasnog mišljenja koje je bilo u središtu zapadne teorije: „Dakle, radilo se na tome da veliko poglavlje zapadne misli nestane kao rukom odneseno, i ovaj mađioničarski trik na psihološkom ili psiho-istorijskom nivou odgovara kolektivnom potiskivanju uznemirujućih sećanja i sramotnih istina“. Posmatranje rasizma kao odstupanja od normi Zapada, prikazivanje Nacizma kao raskida sa moralom i humanizmom Zapada bez presedana, predstavlja izvrtanje stvarnosti. Rasizam jeste bio norma. Rasizam je bio beli „zdrav razum“ tog doba.
Osim toga – što je dodatna posleratna pogrešna interpretacija – rasizam nije bio konceptualizovan i psihologizovan kao individualna „predrasuda“. Kao što insistira Džordž Mose (1985. str. ix, 231) u svojoj knjizi Toward the Final Solution, rasizam je „pre bio potpuno razvijen misaoni sistem, ideologija poput konzervativizma, liberalizma ili socijalizma, sa svojom specifičnom strukturom i vrstom diskursa“ i zaista „najrasprostranjenija ideologija tog vremena“. Moglo bi se tvrditi da je rasizam bio meta-ideologija koja je uokvirivala druge ideologije, u smislu da su njegove prepostavke u najširem smislu delili politički teoretičari naizgled drastično različitih stanovišta (konzervativci, liberali, socijalisti).
Poslednjih decenija, talas revizionističkih naučnika počinje da rekonstruiše tu skrivanu i poricanu belu rasnu ideologiju i globalnu dominaciju. Začudo, sama postkolonijalna teorija nije imala glavnu ulogu u tom poduhvatu, kao što bi se očekivalo. Alfred Lopez (2005., str.3) ističe da su se – da li zbog „afiniteta za lingvističko i književno, a ne sociološko i kritičko“ – „postkolonijalne studije generalno klonile eksplicitne diskusije o rasi“. Plodnije resurse predstavljaju politička teorija, „kritički“ međunarodni odnosi, nova istorija imperijalizma i malobrojni akademski delatnici koji su se u okvirima filozofije bavili rasom. Iz uglova različitih disciplina, težili su da razotkriju saučesništvo većine vodećih zapadnih mislilaca, političkih teoretičara i filozofa tog doba u rasizmu i evro-donimaciji.
Ono što je u političkoj teoriji postalo poznato kao „imperijalni zaokret“ tokom poslednjih dvadesetak godina ocrtava odnos domaćih i međunarodnih političkih teorija. U toku je rekonceptualizacija koja liberalizam pozicionira ne samo kao ideologiju (zapadne) Evrope, već kao ideologiju Imperije, uz odgovarajuće oblikovanje njenih ključnih termina (Mehta 1999.; Pits 2005.; Levi i Jang 2011; Losurdo 2011.; Hobson 2012.). Više nije tako šokantno i jeretički, kao što bi nekad bilo, ustvrditi da su vodeći mislioci moderne Zapadne filozofije – Lok, Hjum, Volter, Kant, Džeferson, Hegel, Mil, de Tokvil i drugi – imali rasističko viđenje nebelih ljudi (Eze 1997.; Vals 2005.). Ipak, u glavnoj struji bele filozofije i dalje postoji otpor tvrdnjama kao što je, na primer, da je kao „oca modernog rasizma“ prikladnije imenovati njenog vodećeg etičara, Imanuela Kanta, nego grofa Gobinoa (Bernaskoni 2021.).
Ali ostavimo li ove bitke unutar akademskih krugova po strani, sada stvarno zanimljivo pitanje postaje koje su implikacije po nasleđeno viđenje liberalizma. Ako je liberalizam – najvažnija ideologija modernog Zapada – u svojim dominantnim inkarnacijama,[7] predstavljao rasističku ideologiju – Herrenvolk[8] ideologiju bele vlasti – onda temeljni narativi o njegovoj evoluciji i „principijelnoj“ suprotstavljenosti datoj društvenoj hijerarhiji (kao u čuvenoj Lokovoj kritici ser Roberta Filmera) jesu u suštini obmana. Hegemonijski liberalizam se suprotstavljao isključivo unutar-beloj nasleđenoj klasnoj hijerarhiji, ne datoj rasnoj hijerarhiji (niti se, naravno, suprotstavljao unutar-belim rodnim hijerarhijama). Stoga bi prevazilaženje prošlog i sadašnjeg belog neznanja iziskivalo sistematsko istraživanje „iskopina“ oblikovanja rasne ideologije i rasnog liberalizma i teorije (društvene i humanističke nauke; relevantne prirodne nauke, kao što su biologija i fizička antropologija) i prakse prošlosti (pravo, politike, vladavina), kao i beskompromisno ispitivanje šta bi pročišćavanje savremenog sveta od takve zaostavštine iziskivalo od nas, kako na nacionalnim tako i na međunarodnom nivou.
Poricanje bele supremacije kao globalni sistem
U skladu sa tim, beli rasizam je potrebno posmatrati ne samo kroz ideje, već i kao sistem dominacije – bele supremacije – koji, početkom dvadesetog veka, nakon rasparčavanja Afrike, postaje globalan. Domeniko Losurdo (2011., str. 227) naglašava da je ova „demokratija vladajuće rase… karakterisala ukupne odnose Zapada i kolonijalnog sveta, bilo interno ili eksterno“. To da su evropske imperije kontrolisale veći deo planete ne može samo po sebi, naravno, da se poriče. Ali u sklopu posleratne dezinfekcije prošlosti je bilo nedozvoljivo priznati da je ova dominacija bila rasna i sama po sebi konstitutivni deo transnacionalnog političkog sistema. Ono što se prethodno podrazumevalo postaje tabu tema.
U novom i važnom doprinosu društvenoj epistemologiji osetljivijoj od mejnstrim književnosti na stvarnosti društvene opresije, Miranda Friker (2007., str. 1) razgraničava „testimonijalnu“ i „hermeneutičku“ nepravdu kao dve „različite epistemičke“ forme nepravde. Testimonijalna nepravda podrazumeva predrasudom obojenu derogaciju kredibiliteta epistemičkog subjekta, a hermeneutička odsustvo (zbog društvene dominacije) resursa kolektivne interpretacije za smisleno razumevanje nekog dela sveta. Primenom ovih koncepata na rasnu dominaciju, moglo bi se reći da se belo neznanje postiže i održava kroz sadejstvo obe nepravde: generalnog spekticizma u pogledu nebele kognicije i isključivanja nebelih kategorija i okvira analize iz prihvaćenog diskursa. Rezultat toga je dupli hendikep – ljudima druge boje će biti uskraćen kredibilitet i alternativna stanovišta koja bi se mogla razviti iz ozbiljnog shvatanja njihove perspektive će biti odbačena kao apriori pogrešna.
Pre više od sto godina, V. E. B. Du Bojs (1996., str. 13) iznosi čuvenu osudu „linije boje“ koja razdvaja „svetlije“ i „tamnije“ rase ljudi, što je demarkacija koja je istovremeno normativna, politička i ekonomska. Ali tek poslednjih par godina nove „kritičke“ perspektive o imperiji i „kritički“ međunarodni odnosi kreću da hvataju korak sa tim uvidom – perspektivom nebele osobe uključene u transnacionalni antirasistički pokret svog vremena. Istoričari Merilin Lejk i Henri Rejnolds odaju priznanje Du Bojsu u knjizi pod naslovom Drawing the Global Colour Line: White Men’s Countries and the International Challenge of Racial Equality (2008.), kao i teoretičari međunarodnih odnosa Aleksander Anievas, Nivi Mančanda i Robi Šilijam u zborniku koji su uredili: Race and Racism in International Relations: Confronting the Global Color Line (2014.).
Međutim, iz perspektive glavne struje međunarodnih odnosa, ove kategorije su jeretičke. Zvanična priča o međunarodnim odnosima podrazumeva bezrasni narativ o „bezgrešnom rođenju u Versaju“ nakon Prvog svetskog rata i rasa se u člancima i knjigama iz ove oblasti uopšte ne pominje. A ipak na istoj toj konferenciji je šest „anglo-saksonskih“ nacija (Britanija, Kanada, Sjedinjene Države, Južna Afrika, Australija, Novi Zeland) stavilo veto na japanski predlog o usvajanju klauzule o rasnoj jednakosti u Povelji Lige naroda, i time, takoreći, zvanično ratifikovalo normativnu rasnu dihotomizaciju stanovništva naše planete, već evidentnu u činjenici imperijalne i kolonijalne vladavine (Lejk i Rejnolds 2008., poglavlje 12). U svakom slučaju, kao što različiti kritički teoretičari međunarodnih odnosa ističu, teorija međunarodnih relacija modernog doba datira iz mnogo ranijeg perioda, praktično od krvavog rođenja Imperije.
Zaista, ovo uspešno „izbeljivanje“ istorije odražava, kao što je na početku naglašeno, ne samo određen propisan skup uverenja već način kojim se postiglo da nam danas određeni konceptualni okviri i kategorije u vezi s njima deluju čudno, možda čak i bizarno. Teško nam je čak i da ih pojmimo zbog duboke kognitivne naturalizacije evrocentrizma i belosti u našem pogledu na svet. Sam prostor i vreme takvog državnog uređenja – a ima li šta fundamentalnije? – dovode se u pitanje, pošto nacionalna država deluje kao „prirodna“ politička jedinica, hronološki smeštena u niz antičko/srednjovekovno/moderno doba, pri čemu moderno doba označava nastupanje moralnog egalitarizma Zapada. Tako antropolog Džek Gudi (2006.) govori o „krađi istorije“ i nametanju evrocentrične periodizacije svetskih događaja koja postaje temelj naše percepcije u toj meri da više ne možemo da uvidimo njenu provizornost i arbitrarnost. Ali moguće su alternativne kategorizacije i prostora i vremena koje bi izvukle na kognitivnu površinu postojanje većih supra-nacionalnih političkih entiteta dominacije i subordinacije, čija normativna karakteristika jeste nejednakost većeg dela svetske populacije pod rasnom vlašću „modernog“ Zapada.
Bela supremacija bila je globalna, ne samo u smislu puke agregacije, kao skup uređenja bele dominacije, već u značajnoj meri kroz transnacionalne obrasce saradnje, međunarodno pravo, zajedničke rasističke ideologije koje su cirkulisale i norme javne politike (zakoni od ropstvu, ekspropriacija od starosedelaca, kolonijalna vlast) koje su beli vladari u raznim nacijama učili jedni od drugih. Belu narodnu svest je na sličan način oblikovala svakodnevna kultura imperijalizma, poput narodne književnosti prožete neupitnim većim pravima belaca, bilo da se radi o američkom vesternu gde se bodre beli doseljenici u borbi protiv neprijateljskih crvenokožaca ili imperijalnom avanturističkom romanu gde neustrašivi britanski i francuski istraživači rizikuju živote u najmračnijim delovima Afrike i Azije. Tako se čak i kada postoji sukob među belcima on odvija u okviru pretpostavljene legitimnosti bele vladavine i s tim povezanog ubeđenja da nebela pobuna u bilo kom belom sistemu predstavlja pretnju za sve te sisteme. Dejvid Brajon Dejvis (2007., str. 7, 168) ističe da je haićanska revolucija 1791-1804. „lebdela poput pretnje masovnim uništenjem u umovima robovlasnika čak i u doba američkog građanskog rata“: „Crnci su prevrnuli ceo beli kosmos naglavačke kada su naterali Francuze da napuste San Domingo krajem 1803.“. Slično je, vek kasnije, pobeda Japana nad Rusijom 1905. potresla ceo transkontinentalni rasni sistem. Tomas Borstelman (2001.) sugeriše da bi se pokret za dekolonijalizaciju mogao posmatrati (a isto bi se moglo reći i za raniji abolicionistički pokret) kao globalna ljudskopravaška borba za utvrđivanje poricanja nejednakosti nebelih sa dolaskom modernog doba – nasuprot zvaničnom narativu.
„Odbeljivanje“ belih zverstava, eliminisanje nebelih doprinosa
Konačno, rekonstruisana i rasno dezinfikovana prošlost je krucijalna za preventivno sprečavanje pitanja zavisnosti sadašnjeg belog bogatstva i privilegija, i na nacionalnom i na globalnom nivou, od istorije rasne eksploatacije rada, zemlje i tehničko-kulturnih doprinosa ljudi nebele boje kože.
Neupitno održavanje Fidžinovog „belog rasnog okvira“ bilo je zaista potpuno sve do poslednjih par decenija, s obzirom da je još 1975. knjiga američkog istoričara Frensisa Dženingsa The Invasion of America imala dejstvo električnog šoka. Bez nekog naučnofantastičnog scenarija „paralelnih svetova“ (gde, recimo, Nacisti pobeđuju u Drugom svetskom ratu), ona izlaže „jednostavnu“ – ali u stvari kognitivno revolucionarnu – priču o Sjedinjenim Državama iz perspektive američkih starosedelaca, za koje je, naravno, invazija pravo ime za evropsko naseljavanje. Slično tome, australijski istoričar Henri Rejnolds citira retkog belog „dopisnika“ iz 1831. koji zapaža kako australijski starosedeoci „gledaju na nas kao na neprijatelje – osvajače – kao na svoje tlačitelje i dželate – i opiru se našoj invaziji… Ono što u vezi sa njima nazivamo zločinom je isto što bi kod belog čoveka zvali patriotizmom“ (Rejnolds 2013. str. 12).
Ali takva kognitivna inverzija bila je previše temeljno inkompatibilna sa nacionalnom belom australijskom pričom da bi bila prihvatljiva; umesto toga, krvoproliće je ili pravdano ili zamagljivano socijal-darvinističkim fantazijama o „umirućim rasama“: „Čelični zakoni evolucije su predodredili njihovu [australijskih starosedeoca] sudbinu i slabo šta je tu iko mogao da učini“. Početkom dvadesetog veka, nakon gušenja aboridžinskog otpora, Aboridžini su naprosto izbrisani iz zvaničnih istorija: „Nacionalni narativ postaje onaj o teškoj i herojskoj borbi protiv same prirode, a ne o bezobzirnoj pljački i otimačini“ (Rejnolds 2013., str. 16). Tek šezdesetih godina prošlog veka kritičari kreću da osuđuju „veliku australijsku tišinu“ po ovom pitanju, pokrećući reviziju istoriografije (kojoj se mnogi beli Australijanci i dan danas opiru) koja počinje da se suočava sa sveprisutnim nasiljem i masakrima u ratovima protiv starosedelačkih naroda. Slično ni Argentinci, građani „najbelje“ zemlje Latinske Amerike, nisu obrazovani otkud ova belost, a odgovor je zbog genocida nad populacijom američkih Indijanaca u nizu brutalnih ratova i zbog namernog slanja Afroargentinaca na prve linije kao topovskog mesa u raznim sukobima sa susedima krajem devetnaestog veka.
U slučaju evropskih sila – kao i kod država belih naseljenika – poriče se nasilje vanevropskih kolonijalnih osvajanja i kolonijalne vlasti. Ovaj fenomen je tako sveprožimajući da danas ima i ime: „postkolonijalni zaborav“ (Oldrih 2011., str. 334). Školarci u Belgiji ne uče da je krajem devetnaestog/početkom dvadesetog veka kralj Leopold II bio odgovoran za smrt deset miliona ljudi u belgijskom Kongu (Hohšild 1999.). Italijani većinom ne znaju za kolonijalnu prošlost svoje zemlje, posebno zverstva u Libiji, Eritreji i Etiopiji, kao ni za korišćenje gasa iperita u ratovima dvadesetih i tridesetih godina XX veka, što je predstavljalo kršenje Ženevskog protokola Haških konvencija (Ben-Giat i Fuler 2005.). Daleko od priznanja torture i masakara u ratu u Alžiru (Lacreg 2008.), francuska vlada 2005. čak donosi zakon po kome obavezuje nastavnike da naglase „pozitivnu u logu“ francuske kolonijalne vladavine, posebno u Severnoj Africi, mada taj zakon nakon protesta ipak opoziva. Nemci znaju za Holokaust, naravno, s obzirom na značaj posleratne denacifikacije (koliko god u praksi nepotpune), ali znatno manje ih je svesno ranijih Vernichtungsbefehl (naloga za uništenje, Prim. prev.) iz 1904. generala fon Trote u nemačkoj jugozapadnoj Africi (danas Namibija) i veza koje neki uviđaju između genocidne kolonijalne politike nad narodima Herero i Nama i kasnijih nacističkih istrebljenja (Langben i Salama 2011.).
U knjizi o evropskim osvajanjima „plemenskih“ društava, kako ih naziva, Mark Koker (1998. str. 23) zapaža da prilikom istraživanja nigde „nije mogao da nađe sirove podatke za statistiku o masovnim smrtima koje su bile posledica evropske invazije na plemenska društva“. To su brojke koje belci jednostavno ne žele da znaju, zato što, za razliku od smrti šest miliona Jevreja za koje je odgovoran poraženi i diskreditovani Treći rajh koji je trajao samo dvanaest godina, one predstavljaju nekropolis evro-rajha koji je i dan danas, stotinama godina kasnije, nepriznat. Bilo kroz eksproprijaciju starosedelačke zemlje, afričko ropstvo ili kolonijalnu poharu, „plemensko društvo je dalo neprocenjivo ogroman doprinos bogatstvu evropskih nacija“ (Koker 1998., str. 19).
Povrh toga, ne radi se ni samo o poricanju glavne uloge rasne eksploatacije i genocida u stvaranju modernog sveta i njegovih rasijalizovanih konfiguracija bogatstva i siromaštva, već i o intelektualnim postignućima nebelih ljudi uopšte. Dik Teresi (2002., str. 15) započinje svoju knjigu o nezapadnoj nauci izjavom koja jeste zadivljujuće iskrena, ali ipak bode oči: „Započeo sam pisanje sa ciljem da pokažem da je potraga za dokazima o nebeloj nauci zaludan poduhvat“. Čekalo ga je otkriće koliko je pogrešio, ali zanimljivo pitanje je zašto je jedan od najvažnijih američkih naučnih autora uopšte imao takve polazne pretpostavke i šta to govori o njegovom obrazovanju i široj kulturi. Ameriku pre Kolumba su naseljavale mnoge tehnološki razvijene urbane civilizacije, ali su tako temeljito istrebljene osvajanjima, bolestima – i apologetskom kolonijalnom istorijom – da njihova dostignuća tek danas, nakon više stotina godina, bivaju sa zakašnjenem uvažena i priznata od strane njihovih evropskih osvajača (Man 2006.). I Dženings (1976.) i Rejnolds (2013.) opisuju kako su pejsaži njihovih država, Sjedinjenih Država i Australije, bili okarakterisani u skladu sa ideologijom belih naseljenika (kao i bezbrojni filmovi, makar u Sjedinjenim Državama) kao „devičanske“ teritorije, nehumanizovane, iako su u stvari bile rezultat višegeneracijskog negovanja i upravljanja zemljom, pa su anglo-„naseljenici“ u stvari išli (bukvalno) stopama starosedelačkih krčilaca zemlje. Nema ni bilo kakvog opšteg uvažavanja doprinosa poljoprivrede američkih indijanaca ishrani sveta, recimo kroz globalno širenje krompira.
Džon M. Hobson (2004., str. 5, 11), unuk čuvenog Dž. A. Hobsona, u svojoj knjizi The Eastern Origins of Western Civilisation, ukazuje na ključnu ulogu islamskih, afričkih i kineskih resursa („tehnologija, institucija i ideja“) u britanskoj Industrijskoj revoluciji koja se uobičajeno predstavlja kao autarhično generisana, što odgovara opštoj lažnoj slici Evrope kao autonomne ili samo-konstitutivne. Sve u svemu, po zvaničnoj priči koju su stvorile sama Evropa i evro-implantirane države, Evropa drugima ne duguje ništa. Hobson (2004. str. 322) završava knjigu pozivom, u ime „čovečanstva sveta“, da „[iznova otkrijemo] našu globalnu kolektivnu prošlost“, čime ćemo „[učiniti] mogućom bolju budućnost za sve“. Dostizanje jednog novog sveta iziskivaće priznanje belih laži koje imaju glavnu ulogu u stvaranju naše trenutno nepravedne i nesrećne planete. Globalna pravda zahteva, kao nužni preduslov, okončanje globalnog belog neznanja.
Prevod: Ana Imširović Đorđević
[1] Videti, na primer, potpuni izostanak razmatranja rase kod Goldmana i Vitkomba (2011.).
[2] Vrućim se smatra evaluativno mišljenje, neodvojivo od emocionalnog reagovanja, a hladnim neevaluativno, neemocionalno mišljenje. Prim. prev.
[3] U nekim periodima i društvima belci u toj meri imaju kognitivnu hegemoniju nad nebelim ljudima, da i nebeli ljudi dele makar deo tog belog neznanja, tako da je potrebno razlučiti generativni od askriptivnog smisla “belosti” belog neznanja – kako nastaje od toga ko ima ta uverenja.
[4] Potpuno se razlikuju, na primer, periodizacije Frederiksona (2002.) (rasa i rasizam kao moderni) i Ajsaka (2004.) (rasa i rasizam još od antičkog sveta).
[5] Videti: Endrjuz (2004., str. 178-80.): “Istraživanja širom Latinske Amerike obimno dokumentuju da su stereotipi i predrasude spram crnaca, poreklom iz perioda kolonijalizma i ropstva, opstali do dan danas… Mnoge latinoameričke firme eksplicitno naglašavaju agencijama za zapošljavanje da neće prihvatiti prijave nebelih za činovničke pozicije “belih okovratnika”… rasne barijere, ako se nisu čak i aktivno pogoršale u posleratnom periodu, ostaju bar umnogome nepromenjene”.
[6] Međutim, sve više psihološke literature o implicitnim predrasudama ukazuje na mogućnost da je biološki rasizam možda jednostavno potonuo na nesvesni nivo, te veliki broj belaca, koji iskreno izjavljuju i veruju da su lišeni staromodnih biologističkih pretpostavki, nesvesno nastavljaju da budu pod njihovim uticajem.
[7] Ovako formulišem zato što neki teoretičari, poput Pitsa (2005.) tvrde da rasistički “imperijalni liberalizam” postaje norma tek s početkom devetnaestog veka.
[8] U nacističkoj ideologiji, rasa ili narod vladara, gospodara = Herrenvolk ili Herrenrasse. Prim. prev.
