U nastavku serijala Rasizam i antirasizam prevodimo tekst američke autorke Robin Dianđelo (DiAngelo) koji se bavi pitanjem bele krhkosti – emocionalnim reakcijama i mehanizmima samoodbrane kod belih ljudi u kontekstu razgovora o rasi i rasizmu. Iako često nesvesni, ovakvi mehanizmi služe upravo perpetuiranju rasnih privilegija i rasističkih obrazaca, a autorka, osim teorijskog pregleda nudi i korisne prakse i smernice za razumevanje kako sopstvenih emocionalnih reakcija tako i našeg nesvesnog rasizma. Prevod: Ana Imširović Đorđević.
BELA KRHKOST
Ja sam bela žena. Stojim uz crnu ženu. Okrenute smo ka grupi belaca koji sede pred nama. Nalazimo se na njihovom radnom mestu i uposlio nas je njihov poslodavac za vođenje dijaloga o rasi. Prostoriju ispunjavaju napetost i neprijateljski naboj. Upravo sam izložila definiciju rasizma koja uključuje spoznaju da belci imaju društvenu i institucionalnu moć nad nebelima. Jedan belac udara pesnicom o sto. Lice mu je crveno i besan je. Dok udara, on viče: „Belci su diskriminisani već 25 godina! Belac više ne može da se zaposli!“ Osvrćem se po prostoriji i vidim 40 zaposlenih i svi su beli. Na ovom radnom mestu nema nebelih ljudi. Nešto se ovde dešava i to nema veze sa rasnom realnošću tog radnog mesta. Uznemirava me diskonektovanje ovog čoveka od te realnosti i njegov nedostatak osetljivosti za način na koji to utiče na moju ko-facilitatorku, jedinu osobu nebele boje kože u prostoriji. Zašto je ovaj belac tako ljut? Zašto ga baš briga za to kakav uticaj ima njegov bes? Zašto svi drugi beli ljudi ili sede u tišini slaganja sa njim ili se isključuju? Na kraju krajeva, samo smo artikulisali definiciju rasizma.
Kada se ideologije poput slepila za boje, meritokratije i individualizma dovedu u pitanje, česte su intenzivne emocionalne reakcije. Postoje brojni složeni razlozi zašto su belci tako defanzivni kada se sugeriše da svi imamo koristi i saučestvujemo u jednom rasističkom sistemu. Ti razlozi obuhvataju:
- društvene tabue u pogledu otvorenog razgovora o rasi
- binarnost: rasista = loš / nerasista = dobar
- strah i ozlojeđenost spram ljudi nebele boje kože
- način na koji sebe vidimo kao objektivne individue
- krivica i znanje da je situacija drugačija nego što možemo ili hoćemo da priznamo
- duboka uključenost u sistem koji nam donosi korist i koji smo naučeni da posmatramo kao fer sistem
Kao što je već razmatrano u ovoj knjizi, svi ovi razlozi služe kao štit i sklonište za belce od iskrenog istraživanja rasizma, dok nam dozvoljavaju da živimo u društvenom okruženju koje nas štiti i izoluje. Ovo izolovano okruženje rasne privilegovanosti gradi naša očekivanja rasnog komfora dok nam u isto vreme snižava toleranciju na rasni stres.
Mnogi beli ljudi se samo na jednom jedinom obaveznom multikulturnom obrazovnom kursu na koledžu ili na obaveznom treningu „upoznavanja kultura“ na radnom mestu možda sretnu sa direktnim i obrazloženim preispitivanjem sopstvenih rasnih realnosti. Ali čak ni svi multikulturni kursevi ili treninzi ne govore o rasizmu direktno, a posebno ne o privilegijama belosti. Pre je norma da ti kursevi i programi koriste rasno šifrovani jezik kao što su „urbano“, „iz užeg gradskog jezgra“ i „deprivilegovano“, a retko govore o „belosti“ ili „preimućstvima“ ili „privilegovanosti“. Ovaj rasno šifrovani jezik reprodukuje rasističke predstave i perspektive dok istovremeno reprodukuje i udobnu iluziju da su rasa i rasni problemi nešto što imaju „oni“, a ne mi. Razlozi zašto facilitatori takvih treninga možda ne imenuju direktno dinamike i ko ima koristi od rasizma kreću se od nedostatka valjane analize rasizma samih belih facilitatora i ličnih i ekonomskih strategija opstanka nebelih facilitatora do opšteg pritiska menadžmenta da obuka bude udobna i ugodna za belce.
Međutim, ako i kada edukativni program direktno adresira rasizam i privilegije bleih, belci često reaguju besom, povlačenjem, emocionalnom onesposobljenošću, krivicom, svadljivošću i kognitivnom disonancom (što sve vrši pritisak na facilitatore da izbegnu direktno adresiranje rasizma). Takozvani progresivni belci možda neće reagovati besom ali se i dalje distanciraju tvrdnjama da oni nemaju potrebu za takvim sadržajima pošto su „već imali kurs o tome“ ili „to već znaju“. Ove reakcije često viđamo kao vid otpora antirasističkim obrazovnim poduhvatima. Ove reakcije zaista funkcionišu kao otpor, ali može biti korisno da ih konceptualizujemo kao rezultat smanjene psiho-socijalne otpornosti usled rasne izolovanosti. Ja ovaj nedostatak rasne otpornosti zovem bela krhkost. (Dianđelo, 2011).
Okidači
Bela krhkost je stanje u kome čak i minimalan rasni stres postaje neizdržljiv i trigeruje niz defanzivnih poteza. Ti potezi obuhvataju jasno iskazivanje emocija kao što su bes, strah i krivica, kao i ponašanja kao što su raspravljanje, ćutanje i napuštanje stresne situacije. Takva ponašanje pak služe da iznova uspostave beli rasni ekvilibrijum. Rasni stres rezultat je remećenja rasno poznatog. Ta remećenja mogu imati raznorazne vidove i poteći iz celog niza izvora.
Slede primeri tipova izazova koji trigeruju rasni stres kod belaca:
- Sugestije da stanovište bele osobe proizlazi iz rasijalizovanog pojmovnog okvira (preispitivanje objektivnosti)
- Kada nebeli ljudi direktno govore o svojim rasnim perspektivama i iskustvima (izazov belačkim tabuima direktnog govora o rasi)
- Kada nebeli ljudi odluče da ne štite rasna osećanja belih u pogledu rase (izazov rasnim očekivanjima belaca i potrebi/pravu na osećaj rasne ušuškanosti)
- Kada nebeli ljudi nisu voljni da pričaju svoje priče ili odgovaraju na pitanja o svojim rasnim iskustvima (izazov očekivanju da nam nebeli ljudi služe/rade posao za nas)
- Kada se druga bela osoba ne slaže sa našom rasnom perspektivom (izazov belačkoj solidarnosti)
- Povratna informacija da naše ponašanje ima rasističke posledice (preispitivanje rasne nedužnosti belaca)
- Sugestije da je pripadnosti grupi važna (izazov individualizmu)
- Uviđanje da rasne grupe nemaju jednak pristup (izazov meritokratiji)
- Suočavanje sa nebelom osobom u liderskom položaju (izazov belom autoritetu)
- Suočavanje sa informacijom o drugim rasnim grupama kroz, na primer, filmove u kojima su ljudi nebele boje kože glavni akteri ali ne kroz stereotipne uloge ili kroz edukaciju o rasnoj pravdi (izazov centralnoj ulozi belaca)
U okruženju bele dominacije, svaki od ovih izazova postaje veliki. Stoga često ne znamo kako da reagujemo konstruktivno i pribegavamo povlačenju, defanzivnosti, plakanju, svađanju, minimalizovanju, ignorisanju i drugim načinima ponovnog uspostavljanja naše rasne pozicije i ekvilibrijuma. Nismo morali da izgradimo kognitivne i afektivne veštine ni razvijemo otpornost koja bi nam omogućila konstruktivno bavljenje rasnim podelama.
Bela krhkost se može konceptualizovati kao reakcija ili „stanje“ koje proizvodi i reprodukuje kontinuirana društvena i materijalna privilegovanost belosti. Kada se to poremeti – kada je prisutno remećenje toga što nam je poznato i što se uzima zdravo za gotovo – bela krhkost služi da obnovi ekvilibrijum i povrati resurse koje dati izazov „oduzima“. Rezultat su otpor prema okidaču, zatvaranje i/li isključivanje, prepuštanje emotivnoj onesposobljenosti poput osećanja krivice ili „osećaja povređenosti“, izlazak ili kombinacija ovih reakcija. Ove strategije često nisu svesne, već pre refleksne (automatske). Pošto belci drže društveni, ekonomski i kulturni kapital, naše strategije za održanje sopstvene rasne pozicije ili „ravnoteže“ nadigravaju strategije nebelih.
Kako izgleda bela krhkost?
Bela superiornost je istovremeno sveprisutna i neimenovana i većina belaca je poriče. Ako odrastemo u osobe koje se eksplicitno protive rasizmu, kao mnogi, mi često organizujemo svoj identitet oko poricanja rasno zasnovanih privilegija koje imamo a koje održavaju rasističku deprivilegovanost drugih. Posebno problematično u vezi ove kontradikcije je to što belačko moralno protivljenje rasizmu povećava beli otpor priznanju saučestvovanja u njemu. U kontekstu bele supremacije, beli identitet umnogome počiva na temeljima (površne) rasne tolerantnosti i prihvatanja. Belci koji se pozicioniraju kao liberali često su skloni da štite ono što percipiramo kao našu moralnu reputaciju, umesto da uvide ili menjaju svoje učešće u sistemima nepravde i dominacije. Takvim reakcijama belci se drže moći da biraju kada će, kako i koliko da se bave rasizmom ili mu se protive. Stoga isticanje privilegovanosti belaca često trigeruje obrasce konfuzije, defanzivnosti i pravedničke indignacije. Branioci time štite svoje moralno stanovište od onoga što doživljavaju kao optužbe i napade, dok odbijaju svako prepoznavanje krivice ili potrebe za odgovornošću. Fokusiranjem na to da se iznova potvrdi sopstvena moralnost kroz ove taktike, belci mogu da izbegnu preispitivanja (Marti, 1999.).
Osobe koje vode diskusije belaca o rasi će verovatno prepoznati taj samoodbrambeni diskurs. Belci se u njemu pozicioniraju kao žrtve, kažnjene, okrivljene, napadnute, kao „vreće za udaranje“ (Dianđelo i Sensoj, 2014.). Belci koji opisuju te interakcije na ovaj način reaguju na artikulaciju kontranarativa; koliko je meni poznato, nikakvo fizičko nasilje se nikada nije desilo na bilo kojoj međurasnoj diskusiji ili treningu. Ove samoodbrambene tvrdnje rade na više nivoa kako bi: pozicionirale govornike kao moralno superiorne dok zamagljuju stvarnu moć njihovih društvenih položaja; okrivile druge sa manje društvene moći za njihovu neugodu; lažno predstavile tu neugodu kao opasnost; i ponovo uspostavile rasističke predstave. Postavljajući se kao žrtve antirasističkih nastojanja, ukazuju da oni ne mogu biti profiteri na belosti. Tvrdeći da su oni ti prema kojima se postupa nefer, time što se njihova pozicija dovodi u pitanje ili kroz očekivanje da slušaju perspektive i iskustva nebelih ljudi, mogu da zahtevaju i da se više društvenih resursa (poput vremena i pažnje) kanališe ka njima, kako bi im se pomoglo da se nose sa tim lošim postupanjem.
Upečatljiv primer bele krhkosti se nedavno desio tokom jednog treninga o antirasizmu na poslu, koji sam facilitirala zajedno sa rasno mešovitim timom. Jedna od belih učesnica je napustila sesiju i vratila se za svoj sto, uznemirena što je dobila (kako se timu činilo) senzibilnu i diplomatsku povratnu informaciju da su neke od njenih izjava pogodile nekoliko nebelih ljudi u prostoriji. Na pauzi nam je (kao trenerima) prišlo nekoliko belih učesnika, obaveštavajući nas da su razgovarali sa tom ženom koja se vratila za sto i da je ona vrlo uznemirena što su njene izjave dovedene u pitanje (naravno to nije tako formulisano. Formulacija je bila da je „lažno optužena“ za rasizam). Njeni prijatelji su hteli da nas upozore na činjenicu da „možda ima srčani udar“. Nakon što smo postavili dodatna pitanja, pojasnili su da nisu mislili bukvalno. Njene kolege su se iskreno uplašile da bi ta mlada žena mogla zaista fizički da umre zbog takve povratne informacije. Naravno, kada su vesti o potencijalno fatalnom stanju u kome je žena doprle do ostalih učesnika, sva pažnja je odmah preusmerena natrag na nju, a ne na uticaj koji su njene reči imale na ljude nebele boje kože. Kao što kaže Vode (2001.), „Ako se privilegija definiše kao legitimizacija nečijeg prava na resurse, može se definisati i kao dozvola da odbije ili izbegne bilo kakva osporavanja tog prava“ (str. 3).
Taj nedostatak otpornosti rezultira održavanjem bele moći, zato što je sposobnost određenja koji narativi će biti podržani a koji potisnuti u temelju kulturne dominacije. Pritom, ako belci ne mogu da se bave istraživanjem alternativnih rasnih perspektiva, onda mogu samo da iznova potvrđuju bele perspektive kao univerzalne.
Bela krhkost i pravila učešća
Ne možete probuditi osobu koja se pravi da spava.
– Navaho poslovica
Kao profesorka, facilitatorka i konsultantkinja, u poziciji sam da dajem belcima povratne informacije o tome kako se manifestuje njihov nehotični rasizam. To mi je donelo priliku da posmatram bezbrojne načine iskazivanja bele krhkosti. Jedan od najčešćih je bes: Kako se usuđuješ da sugerišeš da sam rekla ili uradila nešto rasističko! Bes često prati pravednička indignacija zbog načina na koji je povratna informacija data. Otkrila sam (kao, sigurna sam, bezbrojni ljudi nebele boje kože) da izgleda da postoji neizgovoreni skup pravila – ukorenjenih u beloj krhkosti – za to kako dati belcima povratne informacije o našem neizbežnom i često nesvesnom rasizmu. U ovom delu ću dati pregled tih „pravila“.
Nakon višegodišnje saradnje sa drugim belim osobama, zaključila sam da je jedini način da se ispravno da povratna informacija taj da se uopšte ne da. Stoga je prvo pravilo iznad svega:
1. Nipošto mi ne dajte povratne informacije o mom rasizmu.
Ako već prekršite to glavno pravilo:
1. Odgovarajući ton je od krucijalne važnosti – povratna informacija mora biti data smireno. Ako je prisutna bilo kakva emocija, povratno informisanje je nevaljano i ne mora se uzeti u obzir.
2. Moramo verovati jedni drugima. Vi mi morate verovati da nisam rasista pre nego što mi date povratnu informaciju o mom rasizmu.
3. Naš odnos mora biti neproblematičan – ako postoje problemi među nama, ne možete mi davati povratnu informaciju o rasizmu.
4. Povratna informacija mora biti data odmah, u suprotnom se neće važiti jer nije data na vreme.
5. Morate dati povratnu informaciju privatno, bez obzira da li se incident desio pred drugim ljudima. Dati je pred bilo kim drugim – makar i ljudima koji su učestvovali u datoj situaciji – predstavlja ozbiljan prestup. Takav feedback je stoga nevaljan.
6. Morate biti što manje direktni. Direktnost znači neosetljivost, te poništava datu povratnu informaciju i iziskuje popravljanje situacije.
7. Ja se kao bela osoba moram osećati potpuno bezbedno tokom bilo kakve diskusije o rasi. Davanje povratne informacije o mom rasizmu će učiniti da se osetim nebezbedno, pa će biti potrebno da povratite moje poverenje tako što mi nikada više nećete dati takvu povratnu informaciju. Da pojasnimo: kada kažem „bezbedno“ u stvari mislim „udobno“.
8. Davanje povratne informacije o mojoj rasnoj privilegovanosti poništava vrstu opresije koju ja doživljavam (npr. klasizam, seksizam, heteroseksizam). Onda će biti potrebno da se usredsredimo na to kako vi vršite opresiju prema meni.
9. Morate se fokusirati na moje namere, koje poništavaju to kako moje ponašanje utiče.
10. Sugerisati da moje ponašanje utiče rasistički znači da me ne razumete. Biće potrebno da me pustite da vam to objašnjavam sve dok ne uvidite da ste vi to pogrešno razumeli.
Kontradiktornosti ovih pravila su irelevantne; njihova funkcija je da zamagle rasizam, zaštite belu dominaciju i ponovo uspostave beli ekvilibrijum, i sve to rade vrlo efikasno. Ali s obzirom da rasizam posmatramo kao sistem nejednake institucionalne moći, potrebno je da se zapitamo odakle ova pravila i kome služe.
Mnogi od nas koji aktivno rade protiv rasizma stalno čuju pritužbe na „aha, uhvaćen/a“ kulturu belog antirasizma. Postoji stereotip da mi samo tražimo svaki incident koji možemo naći kako bi skočili, uperili prst i povikali: „Ti si rasista!“ Iako izvesno postoje bele osobe koje sebe takvim ponašanjem arogantno izdvajaju od drugih belaca, po mom iskustvu od preko dvadeset godina, to nije standard. Znatno je češće da se iskrene bele osobe muče kada i kako da daju takvu povratnu informaciju drugim belim osobama, s obzirom na sveprisutnost bele krhkosti. Bela krhkost funkcioniše tako što kažnjava osobu koja daje povratnu informaciju i suštinski je gura natrag u tišinu. Takođe održava belu solidarnost – prećutno slaganje da ćemo štititi privilegije belosti i nećemo smatrati jedni druge odgovornima za sopstveni rasizam. Kada je osoba koja daje povratnu informaciju nebele boje kože, optužiće je da „igra na kartu rase“ i ustvrditi da su konsekvence bele krhkosti mnogo gora kazna.
Rasizam je pre norma nego odstupanje. Povratna informacija je ključna za našu sposobnost da prepoznamo i popravimo naš neizbežni i često nesvesni rasizam. U skladu sa tim, ja sledim ove smernice:
1. Kako, gde i kada ćete mi dati povratnu informaciju je nevažno – ono što želim i što mi treba je povratna informacija. Uz razumevanje da ju je teško dati, prihvatiću je kako god mi je date. Iz moje pozicije društvene, kulturne i institucionalne bele moći i privilegovanosti, ja sam savršeno bezbedna i mogu s njom da se nosim. Ako ne mogu, na meni je da izgradim svoju rasnu otpornost.
2. Hvala.
Ove smernice počivaju na razumevanju da to nije situacija u kojoj ima potrebe da spasavam obraz i da mi je ukazano na nešto stvarno; znam da imam mrtve uglove i nesvesna podrazumevanja bele superiornosti. Moja podrazumevanja svakodnevno podupiru glavni društveni tokovi. Nisam ja ustanovila taj sistem ali mi donosi nepravedna preimućstva i jesam odgovorna za to hoću li reagovati. Potrebno je da se veoma potrudim da prepoznam taj sistem u sebi, ali to ne mogu sama. Ovaj uvid me čini zahvalnom za pomoć drugih u tome.
Na radionicama često pitam ljude nebele boje kože: „Koliko često dajete belcima povratne informacije o našim nesvesnim a ipak neizbežnim rasizmima i kako prođete u tim slučajevima?“ Slede prevrtanje očiju, odmahivanje glavom i smeh, ali opšte slaganje nikada. Potom pitam: „A kako bi bilo da nam jednostavno date informaciju, mi je ljubazno primimo, razmislimo i radimo na menjanju ponašanja?“ Nedavno mi je jedan nebeli muškarac na to uz uzdah odgovorio: „Bilo bi revolucionarno“. Molim druge bele osobe da razmisle o dubokom značaju tog odgovora. Revolucionarno bi bilo da čujemo, razmislimo i radimo na promeni ponašanja. S jedne strane to nam ukazuje koliko smo teški i krhki. Ali s druge strane i koliko jednostavno može biti preuzimanje odgovornosti za sopstveni rasizam.
Ako ne možemo da slušamo ili da razumemo perspektive nebelih osoba, ne možemo premostiti međurasne podele.
Pitanja za diskusiju
1. Šta znači kada kažemo da beli ljudi žive u društvenom okruženju koje ih izoluje od rasnog stresa? Kako ste videli belu krhkost na delu pri razgovorima o rasi i rasizmu? Ako ste beli, kako ste je videli u sebi?
2. Diskutujte o svakoj stavki na spisku okidača. Objasnite svojim rečima šta svaka stavka preispituje.
3. Kako vama izgledaju „pravila“ na delu kada bele osobe dobijaju povratne informacije o nesvesnom ali neizbežnom rasizmu? Čega beli moraju da se „odreknu“ da bi preispitali faktore koji vode do bele krhkosti? Razgovarajte o izjavi koju citiram kao odgovor jednog nebelog muškarca da bi bilo revolucionarno kada bi beli ljudi ljubazno primili povratne informacije o svom nesvesnom ali neizbežnom rasizmu, razmislili o njima i potražili način da promene ponašanje.
Odlomak iz knjige Robin DiAngelo, What Does it Mean to be White?: Developing White Racial Literacy, Peter Lang Inc, 2012.
Prevod: Ana Imširović Đorđević.
