U novom tekstu serijala Rasizam i antirasizam,
američka feministkinja, antirasistička aktivistkinja i istraživačica Pegi Mekintoš (Peggy McIntosh) osrvće se na jednu od ključnih tačaka većine opresivnih sistema – privilegiju. Da li je privilegija samo puka sreća ili pak proizilazi iz potlačenosti drugih, kako da prepoznamo sopstvene priviliegije, ali i šta da radimo sa njima pročitajte u tekstu!
U radu na uvođenju materijala sa Ženskih studija u ostatak nastavnog programa, često zapažam nevoljnost muškaraca da priznaju svoje privilegije, makar i prihvatali da žene jesu deprivilegovane. Mogu da govore da će raditi na popravljanju statusa žene u društvu, na univerzitetu ili u nastavnom programu, ali ne mogu ili neće da podrže ideju o nižem statusu muškarca. Poricanja gotovo na nivou tabuiziranja okružuju pitanje privilegija koje muškarci stiču zahvaljujući deprivilegovanosti žena. Ta poricanja štite mušku privilegovanost od potpunog razumevanja, umanjenja ili okončanja.
Razmišljajući o nepriznavanju fenomena muške privilegovanosti, shvatila sam da, pošto se hijerarhije u našem društvu prepliću, najverovatnije postoji i fenomen bele privilegije koji se na sličan način poriče i štiti. Kao bela osoba, shvatila sam da sam učila da je rasizam nešto što druge stavlja u deprivilegovan položaj, ali i da sam naučena da ne vidim jedan od njegovih pratećih aspekata, privilegiju belih, koja mene stavlja u privilegovan položaj.
Mislim da se belci brižljivo uče da ne prepoznaju privilegovanost belih, kao što se muškarci uče da ne prepoznaju mušku privilegovanost. Zato sam počela da na način na koji to nisam učila postavljam pitanje kako je to imati privilegiju belih. Uvidela sam da je privilegija belih poput nevidljivog bagaža nezasluženih dobara koje mogu da računam da ću svakog dana unovčavati, ali kog bih „trebalo“ da ostanem nesvesna. Privilegija belosti je poput nevidljivog bestežinskog bagaža specijalnih dozvola, mapa, pasoša, šifrarnika, viza, odeće, alata i blanko čekova.
Opisivanje privilegije belih budi jednu novu odgovornost. Kao što mi na Ženskim studijama radimo na razotkrivanju muške privilegovanosti i tražimo od muškaraca da nam predaju deo svoje moći, tako i osoba koja piše o privilegovanosti belih mora da upita: „Sad kada sam je opisala, šta ću učiniti da je umanjim ili okončam?“
Nakon što sam shvatila u kojoj meri muškarci kreću od osnove nepriznatih privilegija, razumela sam i da je njihova opresija u istoj toj meri nesvesna. Zatim sam se setila i čestih optužbi žena nebele boje kože da su bele žene koje sreću opresivne.
Počela sam da shvatam zašto nas s pravom vide kao opresivne, čak i kada mi sebe tako ne vidimo. Počela sam da brojim na koliko sve načina uživam ničim zasluženu privilegiju bele kože i naučena sam da budem nesvesna postojanja te privilegije.
Naučena sam da rasizam vidim samo u individualnim zlim delima, ne u nevidljivim sistemima koji mojoj grupi obezbeđuju dominaciju.
Školovanje me nije naučilo da vidim sebe kao opresora, kao nepravedno privilegovanu osobu, niti kao učesnicu u jednoj okrnjenoj kulturi. Naučena sam da vidim sebe kao individuu čiji moral zavisi od njene individualne moralne volje. Moje školovanje sledilo je obrazac koji je moja koleginica Elizabet Minih ovako opisala: belci su naučeni da svoje živote smatraju moralno neutralnim, normativnim i prosečnim, kao i idealnim, tako da kada radimo u korist drugih, to se vidi kao rad koji će „njima“ dopustiti da budu više poput „nas“.
Odlučila sam da pokušam da radim na sebi makar utoliko što ću utvrditi neke od svakodnevnih prednosti bele privilegovanosti u mom životu. Odabrala sam one za koje mislim da su u mom slučaju nešto više u vezi sa privilegijom po osnovu boje kože nego sa klasnim, religijskim, etničkim statusom ili geografskom lokacijom, mada su naravno svi ti faktori nužno isprepleteni. Koliko mogu da vidim, moje afroameričke kolege, prijatelji i poznanici sa kojima svakodnevno ili često kontaktiram u ovom konkretnom periodu, na ovom mestu i poslu, ne mogu da računaju na većinu tih prednosti.
1. Ako želim, mogu da sredim da većinu vremena budem u društvu ljudi moje rase.
2. Ako bi trebalo da se selim, mogu biti prilično sigurna da ću iznajmiti ili kupiti stambeni prostor u kraju koji mogu sebi da priuštim i u kome bih volela da živim.
3. Mogu da budem prilično sigurna da će mi susedi na takvom mestu biti neutralni ili prijatni prema meni.
4. Mogu da idem sama u kupovinu većinu vremena, prilično sigurna da neću biti praćena ili uznemiravana.
5. Mogu da upalim televiziju ili otvorim novine i vidim široku zastupljenost ljudi moje rase.
6. Kada slušam o našem nacionalnom nasleđu ili o „civilizaciji“, vidim da su ljudi moje boje kože to napravili takvim kakvo je.
7. Mogu biti sigurna da će moja deca imati materijale u sklopu nastavnog programa koji svedoče o postojanju njihove rase.
8. Ako hoću, mogu da budem dosta sigurna da ću pronaći izdavača za ovaj rad o privilegovanosti belih.
9. Mogu da uđem u muzičku prodavnicu i računam da ću naći zastupljenu muziku moje rase, u supermarket gde ću naći osnovne namirnice koje su deo tradicije moje kulture, u frizeraj gde ću naći nekoga ko može da me ošiša.
10. Bilo da koristim čekove, kreditne kartice ili gotovinu, mogu da računam da moja boja kože neće uticati na utisak o mojoj finansijskoj stabilnosti.
11. Mogu da sredim da mi deca većinu vremena budu zaštićena od ljudi kojima se možda ne dopadaju.
12. Mogu da psujem ili se oblačim u polovnu odeću ili ne odgovaram na pisma, a da ljudi te moje izbore ne pripisuju mojoj nemoralnosti, siromaštvu ili nepismenosti moje rase.
13. Mogu da se obratim moćnoj grupi muškaraca a da se moja rasa ne dovede u pitanje.
14. Mogu dobro da prođem u teškoj situaciji a da se to ne tumači kao davanje prednosti mojoj rasi.
15. Od mene se nikada ne traži da govorim u ime svih pripadnika moje rase.
16. Mogu da ostanem slepa za jezik i običaje osoba nebele boje kože koje čine veći deo sveta a da u svojoj kulturi ne osetim bilo kakav prekor zbog takvog slepila.
17. Mogu da kritikujem našu vladu i pričam koliko se plašim njenih politika i postupanja a da me ne smatraju kulturnim autsajderom.
18. Ako tražim da razgovaram sa „nadležnom osobom“, mogu da budem prilično sigurna da ću se naći licem u lice sa osobom moje rase.
19. Ako me zaustavi saobraćajac ili poreska uprava radi reviziju mojih poreskih obaveza, mogu da budem sigurna da to ne rade zbog moje rase.
20. Lako mi je da kupujem postere, razglednice, slikovnice, čestitke, lutke, igračke i dečije časopise koji prikazuju ljude moje rase.
21. Mogu da odem kući sa sastanaka organizacija kojima pripadam uz osećanje da sam donekle povezana sa ostalima, umesto da se osećam izolovano, kao uljez, brojčano nadjačano, kao da se moj glas ne čuje, kao da me drže na distanci ili me se plaše.
22. Mogu da prihvatim posao kod poslodavca koji sprovodi pozitivnu diskriminaciju a da moje kolege na tom poslu ne sumnjaju da sam ga dobila zbog rasne pripadnosti.
23. Mogu da biram javne smeštaje bez straha da ljudi moje rase ne mogu da uđu ili će biti loše tretirani na mestima koje odaberem.
24. Mogu da budem sigurna da moja rasa neće „raditi protiv mene“ ukoliko mi bude potrebna pravna ili zdravstvena pomoć.
25. Ako mi dan, nedelja ili godina loše idu, ne moram za svaku negativnu epizodu da se pitam da li je rasno obojena.
26. Mogu da odaberem korektor za crvenilo ili flaster u „boji kože“ i da manje-više budu u boji moje kože.
Iznova sam zaboravljala svaku od stavki sa ove liste dok ih nisam zapisala. Ispalo je da je za mene bela privilegija neuhvatljiva i teško odrediva tema. Pritisak da je ne vidimo je veliki, jer ako se suočim sa njom moram da odustanem od mita meritokratije. Ako je nabrojano tačno, ovo nije tako slobodna zemlja; život osobe nije ono što sama od njega napravi; mnoga vrata se određenim ljudima otvaraju bez bilo kakve njihove zasluge.
Pri raspakivanju ovog nevidljivog bagaža privilegovanosti belih, nabrojala sam svakodnevna iskustva koja sam nekada uzimala zdravo za gotovo. I bilo šta od nabrojanog nisam smatrala lošim po čoveka. Sada mislim da nam je potrebna izdiferenciranija taksonomija privilegovanosti, pošto je deo pobrojanog nešto što bi čovek želeo za svakoga u pravednom društvu, a nešto daje dozvolu za neznanje, slepilo, aroganciju i destruktivnost.
U matrici privilegovanosti belih vidim jedan obrazac, obrazac pretpostavki koje sam kao bela osloba nasledila. Jedan deo kulturnog tkanja je glavni; to je deo u kome sam ja, i ja sam i među onima koji mogu da ga kontrolišu. Boja moje kože je preimućstvo u svakom koraku koji sam naučena da želim da napravim. Mogu da zamislim da sam deo mnogo čega važnog i da mogu da učinim da društveni sistemi rade za mene. Mogu slobodno da omalovažavam, plašim se, zanemarujem ili budem slepa prema bilo čemu van dominantne kulture. Pošto sam deo glavne kulture, i nju mogu sa dosta slobode da kritikujem.
Srazmerno tome koliko se mojoj rasnoj grupi ulivaju samopouzdanje, prijatnost i slepilo, isto toliko se drugim grupama verovatno ulivaju nesamopouzdanje, neprijatnost i otuđenje. Belost me je štitila od mnogobrojnih vrsta neprijateljstva, neugodnosti i nasilja, na koje sam suptilno naviknuta da su nebeli ljudi izloženi.
Iz tog razloga mi se sada čini da reč „privilegija“ navodi na krivi trag. Mi obično privilegiju smatramo preimućstvom koje je bilo zasluženo ili dobijeno rođenjem ili dobrom srećom. Ali neke od stvari koje sam opisala sistematski tlače određene grupe. Takva privilegija jednostavno znači dominaciju po osnovu rase ili pola.
Želim da, stoga, razlikujemo zasluženu snagu i nezasluženu moć koju nam sistem daje. Moć ničim zaslužene privilegije može da deluje kao snaga, mada je u stvari dozvola da pobegnemo ili dominiramo. Ali nisu sve privilegije na mojoj listi neizbežno štetne. Neke, poput očekivanja da susedi budu pristojni prema vama ili da vaša rasa neće raditi protiv vas na sudu, trebalo bi da su norme u jednom pravednom društvu. Druge, poput privilegije da ignorišem manje moćne ljude, narušavaju ljudskost i privilegovanih i ignorisanih grupa.
Za početak možemo barem da razlikujemo pozitivne privilegije, na čijem širenju možemo da radimo, i one negativne koje će ako ih ne odbacimo uvek održavati postojeće hijerarhije. Na primer, osećanje pripadnosti krugu ljudi, kako to kažu američki starosedeoci, ne bi trebalo posmatrati kao privilegiju nekolicine. To je u idealnom slučaju pravo koje se ne mora zaslužiti. Trenutno je to, pošto ga nemaju svi, nezaslužena privilegija za one koji ga imaju. Ovaj rad je rezultat procesa uviđanja da je deo moći koju sam prvobitno smatrala pravom ljudskog bića u Sjedinjenim Državama u stvari nezasluženo preimućstvo i nasleđena dominacija.
Pitanje je: „Nakon što sam opisala privilegovanost belih, šta ću učiniti da je okončam?“
Srela sam vrlo malo muškaraca koje zaista veoma muči sistemsko privilegovanje i održavanje dominacije muškaraca. Stoga je za mene i druge poput mene pitanje da li ćemo mi biti kao oni ili ćemo se zaista uznemiriti, čak i razbesneti zbog nezasluženih rasnih privilegija i održavanja dominacije, a ako hoćemo, šta ćemo uraditi da to ublažimo. U svakom slučaju, moramo više da radimo na utvđivanju načina na koji privilegovanost utiče na naš svakodnevni život. Mnogi, verovatno većina, belih studenata u Sjedinjenim Državama misli da ih rasizam ne pogađa pošto nemaju nebelu boju kože, što znači da ne vide „belost“ kao rasni identitet. Pritom, pošto rasa i pol nisu jedini sistemi privilegovanja koji su na delu, potrebno je da slično istražimo svakodnevno iskustvo starosnih privilegija ili etničkih, onih u vezi sa invaliditetom ili nacionalnošću, religijom ili seksualnom orijentacijom.
Teškoće i opasnosti pronalaženja paralela su brojne. S obzirom da rasizam, seksizam i heteroseksizam nisu isti, privilegije koje ih prate ne bi trebalo posmatrati kao iste. Povrh toga je i teško razmrsiti aspekte nezasluženih preimućstava koja više počivaju na društvenoj klasi, ekonomskoj klasi, rasi, religiji, polu i etničkom identitetu nego na drugim faktorima. Ipak, sve te opresije su isprepletene, kao što nas elokventno podseća Manifest Kombahi river kolektiva iz 1977. godine.
Čini se da je jedan faktor u vezi sa svim međusobno ukrštenim opresijama jasan. Sve one imaju i aktivne forme opresije, koje možemo da vidimo, i one ugrađene u sistem, a njih su pripadnici dominantne grupe naučeni da ne vide. Ja nisam sebe smatrala rasistkinjom zato što sam naučena da prepoznam rasizam samo u individualnim zlim delima pripadnika moje grupe, nikada u nevidljivim sistemima koji od rođenja prenose mojoj grupi netraženu rasnu dominaciju.
Neodobravanje tih sistema neće biti dovoljno da se oni promene. Naučena sam da mislim da će rasizam nestati ako beli pojedinci promene stavove. Ali „bela“ koža u Sjedinjenim Državama otvara belcima mnoga vrata bez obzira da li mi odobravamo ili ne način na koji nam je ta dominacija prenesena. Individualna dela mogu da ublaže, ali ne i da okončaju ove probleme.
Da bismo izmenili društvene sisteme, prvo je potrebno da uvidimo kolosalnost njihovih nevidljivih dimenzija. Tišine i poricanja u vezi sa privilegijama su tu ključno političko oruđe. Zbog njih je razmišljanje o ravnopravnosti ili pravičnosti nepotpuno i tabuiziranjem štiti nezaslužene privilegije i nasleđenu dominaciju. Većina belačkih priča o jednakim šansama mi danas deluju kao priče o jednakim šansama da se dođe u položaj dominacije, uz istovremeno poricanje da uopšte postoje sistemi dominacije.
Čini mi se da se u Sjedinjenim Državama izrazito neguje nesvesnost bele privilegovanosti, baš kao i muških privilegija, kako bi se održao mit meritokratije, mit da su nam svima jednako dostupni demokratski izbori. Održavanje većine ljudi u besvesti o tome da je sloboda samopouzdanog delovanja rezervisana za malobrojne služi onima u poziciji moći i za održavanje moći u rukama istih grupa koje već poseduju veći deo moći.
Mada sistemska promena iziskuje više decenija, neodložno je pitanje za mene i verujem i neke druge poput mene, koji su osvestili svakodnevne privilegije belosti, šta ćemo učiniti sa tom spoznajom? Kao što znamo iz primera muškaraca, pitanje je da li ćemo odabrati da koristimo nezaslužene privilegije za slabljenje skrivenih sistema privilegovanja i da li ćemo koristiti neki deo arbitrarno nam dodeljene moći da pokušamo da promenimo sisteme moći na širem planu.
Prevod: Ana Imširović Đorđević.
* Ovo je autorizovani odlomak originalnog članka Pegi Mekintoš o privilegiji belosti: „White Privilege and Male Privilege: A Personal Account of Coming to See Correspondences through Work in Women’s Studies“, Centri za žene Veleslija, Koledž Velesli, Masačusets, 0281.
Tekst „Privilegija belih: Raspakivanje nevidljivog bagaža“ je prvi put objavljen u Peace and Freedom Magazine za jul/avgust 1989., str. 10-12, što je časopis Ženske međunarodne lige za mir i slobodu, Filadelfija, Pensilvanija.
Napomene za facilitatore o predstavljanju mojih radova o privilegovanosti belih
1. Moj rad ne govori o krivici, sramu, okrivljivanju ili tome da li je neko „dobra osoba“. Radi se o posmatranju, uviđanju, mišljenju na sistemskom i ličnom nivou. Radi se o uviđanju privilegija, o „gornjoj strani“ opresije i diskriminacije. Radi se o nezasluženim preimućstvima koje se mogu opisati i kao izuzeće od diskriminacije.
2. Molim da ne generalizujete na osnovu mojih radova. Oni su o mom iskustvu, ne o iskustvima svih belih ljudi u svim vremenima i na svim mestima i u svim okolnostima. To je napomenuto u svakom radu pre spiska i smiruje strahovanja belaca da će ih rad o privilegovanosti belih proglasiti rasistima.
3. Posmatrajte „spiskove“ u autobiografskom kontekstu. Pitanje je akademskog integriteta i preciznosti ne izvoditi iz toga više nego što sam ja to učinila. Ja sam poredila sopstvene prilike sa nekim od okolnosti u kojima se nalaze Afroamerikanke sa kojima sam radila. Ako to jasno predstavite, vaša facilitatorska delotvornost je čak na dobitku. Možete da kažete „Ovo je jedna bela žena uvidela kao bela žena u svom vremenu i na određenom mestu i radnom okruženju… Ona piše o sebi, ne o vama“.
4. Najuspešnije se radi kada krećete od ličnih iskustava učesnica/ka, ne od njihovih mišljenja. Mišljenja pozivaju na argumentovanje. Iznošenje iskustava poziva na slušanje. Mišljenja uglavnom vode sukobu, dok deljenje iskustava obično izaziva radoznalost i empatiju. Kada učesnici pređu sa iskustvenih svedočenja na mišljenja, vratite ih, znajući da obrazovni sistem uglavnom obeshrabruje iznošenje svedočanstava.
5. Pri istraživanju privilegija je korisno koristiti „seriju svedočenja“, što podrazumeva disciplinovan niz u kome svaka osoba koja učestvuje dolazi na svoj red i, bez prekidanja, govori, recimo, jedan minut, i to vreme se meri. Ja to zovem „autokratsko upravljanje vremenom u službi demokratske raspodele vremena“.
6. Ali bez rigoroznog merenja satom ili tajmerom, serija svedočenja može biti jednako nedemokratska kao i bilo koji drugi vid diskusije.
7. Razumite da svako ko učestvuje ima sebi svojstvenu „politiku lokacije“ (Adrijen Rič) u okviru sistema društvene moći. Na primer, svi prisutni na radionici ili u razredu će imati obilje životnih iskustava i privilegovanosti i deprivilegovanosti, osnaženosti i nemoći, vrlo očiglednog i suptilnog, u okvirima mnogih različitih sistema moći.
8. Imajte u vidu da su svi ljudi i locirani unutar sistema i jedinstvene individue.
9. Zajedničko prezentovanje i paneli gde ljudi jedni za drugima govore o svojim iskustvima mogu biti vrlo delotvorni. Obično ne koristim „dijaloške“ aranžmane, pošto mislim da su često prikriven vid debatovanja i prepirke, umesto da budu slušanje i učenje. Obeshrabrujem „ukrštanje mišljenja“ nakon panela sem ako se ne radi o dodatnim pojašnjenjima uz poštovanje onoga što su panelisti rekli. Ovo Piter Elbou zove igranjem „igre poverenja“.
10. Moji spiskovi nezasluženih privilegija u odnosu na moje koleginice nisu „liste za proveru“ ili „upitnici“. To nisu „ispovesti“.
11. Molim da skrenete pažnju na specifičnost „mog uzorka“. Ja sam poredila moju situaciju samo sa onim što znam o situaciji mojih afroameričkih koleginica koje rade u istoj zgradi i oblasti rada kao i ja. Ovaj uzorak je vrlo specifičan u pogledu rase, pola, regije, lokacije, radnog mesta, poziva i nacije.
12. Iza i u okviru mojih primera su ustanove oslonjene na moje iskustvo, kao što su škola, policija, poreska uprava, pravne, zdravstvene i poslovne ustanove.
13. Ne padajte u zamku definicija privilegija i moći. Manjka im nijansi i elastičnosti.
14. Pozovite ljude da i sami prave autobiografske spiskove privilegija, na primer, u vezi sa:
seksualnom orijentacijom
klasom
regijom
religijom
rodom
rodnim identitetom
zaposlenjem
fizičkim mogućnostima
korišćenjem leve ili desne ruke
jezikom
poreklom
etničkom pripadnošću
porodičnim prilikama u vezi sa obrazovanjem, novcem, stambenim uslovima i krajem u kome se živi
porodičnim jezicima porekla
15. Pazite se opasnosti pozicioniranja ljudi u samo jedan aspekt njihovih identiteta, tražeći da se određuju s obzirom na samo taj aspekt.
16. Podstičite učesnike/ce da izbegavaju pravedničke pridike i vakele porodici i prijateljima o privilegovanosti, posebno ako je to nešto što su oni tek otkrili.
17. Objasnite reč „sistemski“. Pomozite učesnicima ili studentima da razmisle šta znači posmatrati društvo sistemski i strukturalno, umesto samo kroz prizmu pojedinaca koji prave pojedinačne izbore.
18. Razmislite zašto ljudi iz Sjedinjenih Država, posebno belci, imaju problema da sagledavaju stvari sistemski. Objasnite mit meritokratije: da je jedinica društva individua i kako god da čovek završi, to mora da je u vezi s tim šta je želeo, za šta je radio, šta je zaradio i zaslužio. Šta mislite zašto ovaj mit tako uspešno opstaje, potiskujući spoznaju o sistemskoj opresiji i posebno njenoj „gornjoj strani“, sistemskoj privilegovanosti?
19. Pomozite učesnicima da ojačaju tri intelektualna mišića: a) sposobnost sistemskog i individualnog sagledavanja; b) sposobnost uviđanja kako u paru idu sistemska diskriminacija, donja strana, i sistemska privilegovanost, gornja strana; c) sposobnost uviđanja tako mnogobrojnih vrsta privilegija.
20. Možete tvrditi da bavljenje privilegijama u školama i na univerzitetima čini ljude pametnijim, ne nužno i boljim. Akademske institucije ne tvrde da im je primarni cilj da nas učine boljima, ali akuratnost mišljenja usvajaju kao svoj cilj.
Kada izlažem ili to činim zajedno sa osobom nebele kože o temi sistema privilegovanosti, bez obzira da li sam prva govornica, ja obično:
– ispričam kako sam uvidela mušku privilegovanost i slepilo za istu, što me je nagnalo da uvidim i sopstvenu rasnu privilegovanost i moje slepilo za nju;
– pročitam neke primere sa mog spiska privilegija belosti i ponekad i sa mojih spiskova heteroseksualnih, klasnih, hrišćanskih privilegija, kao i sa spiska privilegija Azijskih Amerikanaca, osoba iz starosedelačkih i latino naroda itd.;
– analiziram razna pogrešna tumačenja mog rada od strane belih i nebelih osoba;
– postavim pitanje kako mogu da koristim nezaslužene privilegije za slabljenje sisema nezasluženih privilegija i zašto bih to želela.
Osoba sa kojom izlažem i ja imamo isto vremena za svedočenje o tome kako smo uvideli sisteme privilegovanja u nama i oko nas. Nakon toga idemo na seriju svedočenja. Formiramo ili male krugove ili parove, kako bi redom i bez prekidanja svaka osoba po minut odgovarala na sledeće:
Prvi krug: Navedite jedan ili više načina na koji ste vi bili nezasluženo deprivilegovani u životu.
Drugi krug: Navedite jedan ili više načina na koji ste imali nezaslužene privilegije u životu.
Treći krug: Kako vam je dok sedite i pričate i slušate o ovim iskustvima nezaslužene privilegovanosti i deprivilegovanosti?
Treći krug je poput sažetka. Svako dalje razmatranje bi trebalo da se tiče samo novih saznanja stečenih tokom vežbe. Nasumične diskusije o vežbi obično udaljavaju od samog isksutva i vode generalizacijama ili ponavljanju istih mišljenja sa kojima su ljudi došli na sesiju.
Neke osobe „shvate“ ideju sistemske privilegovanosti i pitaju „Ali šta ja mogu da učinim?“ Moj odgovor je da mogu da koriste nezaslužene privilegije da oslabe sisteme nezasluženih privilegija. Privilegije belosti vidim kao bankovni račun koji nisam tražila, ali sa koga mogu da odlučim da ću trošiti. Ljudi sa privilegijama imaju znatno više moći nego što smo naučeni da vidimo, s obzirom na mit o meritokratiji. Učesnici mogu da pretresu ideje o načinima korišćenja nezasluženih preimućstava za deljenje moći; ti načini mogu da obuhvataju vreme, novac, energiju, pismenost, mobilnost, slobodno vreme, konekcije, prostore, stambene prostore, prilike za putovanja. Korišćenje tih preimućstava može dovesti do krucijalnih promena i u ponašanju drugih, kao što su obraćanje pažnje, udruživanje, intervenisanje, progovaranje, istupanje i odgađanje, budnost, preuzimanje inicijative, savezništvo i zagovaranje, lobiranje, učešće u kampanjama, protestovanje, organizovanje i prepoznavanje i delovanje i protiv eksternih i protiv internalizovanih vidova opresije i privilegovanja.
